Ђорђе В. Спасић - Ефекти гротеске и пародије

Јованка Николић: Приче из старине, Светови, Нови Сад, 2006. године.

Јованка Николић се огласила осамдесете године књигом песама Лепет у издању Матице српске, а након тога, углавном објављује кратку прозу, Мену, КОВ, 1985; Од предвечерја до праскозорја, КОВ, 1994; Извесни периоди у сто фрагмената (роман), Рад, 1997; Тако сам те волео, Драгани?, 1999 и Приче из старине, Светови, 2006. године. Јованка Николић показује јединствену и особену филозофију приповедања, ослоњену на гротеску, на тематску одређеност која је у највећој мери упућена на истраживање емоционалних веза жене и мушкарца, на замршене породичне односе, на разумевању економског логоса и страсти који се у том простору јављају и на необично евоцирање традиционалне културе и њој својствених представа, као и њеног судара са модерном културом. У овој грубо скицираној поетици важно је поменути да Јованка Николић смешта радњу својих прича у савременост и да је мотивација која покреће јунаке у домену ћудљивости, који су вођени често неочекиваним и непредвидивим одлукама или је њихово деловање изван њихове воље детерминисано тривијалним понављањем општих надређених образаца а њихова аутоматизација истовремено је интерпретацијски оквир за разумевање њудских ствари и модерне културе, као и за произвођење комичних и гротескних ефеката.

Сам наслов најновије књиге истовремено је оквирно упутство за читање кратких прича Јованке Николић. Приче из старине су смештене у актуеално време, а наслов нас упућује да је у питању нешто прастаро. То прастаро је ауторкино инсистирање да доминацији традиционалних културних образаца који одређују њене јунаке и које парадоксално одређује и саму културу. Савременост је Вавилон културних образаца који се у међусобном преплитању преозначавају, али, истовремено, откривају и људски психизам као простор седиментације различитих искустава, утицаја често диспаратних агенаса, од рационалних увида до снова и полубудних сањарија и фантазија. Социјални и емоционални свет јунака је слика културних и психолошкихг конфликта јасноће и законитости на којима се уздиже модерни свет и унутрашњих сумњи у извесност модерних рационализама који производе људске јединке као објекте тог знања који у драматичним околностима призивају свет старих вредности да би одбранили и одржали свој интегритет пред навалом необјашњивих догађаја. Ауторка се често игра са овешталим културним представама модерног доба, са обрасцима тривијалне културе и са психолошким схематизмима којима је подложна модерна култура, као и са многим фолклорним обрасцима који се наново оживљавају да буду основа за тумачење уздрманог живота савременог појединца.

Књига је подељена у пет делова и сваки део садржи по четири кратке приче које обухватају брачни живот, односе у породици, различите облике друштвених ритуала, од посмртних до женидби, случајних сусрета некада блиских особа, прича о вероватним догађајима у градском амбијенту, веровања у чудесне обрте у људском животу, гротеске о гранању једне породице и њеног нерационалнг умножавања и дељења... У свим тим причама препознајемо велике приче које ауторка пародира, од драматичних боваристичких митова брачног неверства између еманципације и патологије, до митова препознавања и повратка који се разрешавају у сниженој, непатетичној гротескној интонацији.

Јованка Николић луцидно и духовито, са изузетним осећањем за гротескну и пародијску интерпретацију ситуације модерног човека, са имагинативним приповедачким даром, изузетном језичком и композицијском дисциплином, исписује аутентичне приповедачке странице које су по својој сложености, иако недовољно примећене, истински допринос српској књижевној култури.