СТОЈАН БОГДАНОВИЋ
КРИВО ДРВО


I

Не знају људи шта је криво дрво.     
Криво им је што не знају, али и не труде се.
Не предузимају ништа да поправе безнадежну ситуацију.
Људи су то.
Уобичајено устајем, око пет сати,
Није ово проза морам да прескочим понешто,
Овде не могу да развлачим колико хоћу,
А да никога не повредим,
А камоли да некога убијем,
Могу да ликвидирам тога, дотичног,
Али то се неће сматрати убиством,
Једноставно, откачиш га са фејса.



II

Купатило, кафица, па се муваш лево десно и, онда кад кренеш,
Смуваш текстове, и то прво оне за које имаш обавезу, рецензије,
                           часописи, по приоритету.
Потом зујуш, зујиш, као прави зујкан,
Док не слетиш на њу, на праву тему.
Ако то убодеш, онда си на Пегазу,
И јашеш, брате,
Јашеш и не попушташ,
Док ти се песма не укаже.
Гола.



III

Ако не иде, а хвала Богу, деси се да не иде,
Па један ли је дан,
А сваког дана сан,
А они хоће сваког дана нови текст,
Као да ја, да не кажем сада нешто грубо,
Као да ја, па нисам ни ја од гвожђа,
Нисам ни од дрвета,
Нисам ни од кривог дрвета.
Када, ако успем, а деси се,
Напишем неки добар текст,
Никако га не пустам одмах у јавност,
Не препуштам га урокљивим очима судбине,
То ти је као кад си сам са девојчицом,
Само се гледате.
Уживам у томе, у том тексту,
Замишљам када га пустим,
Како ће реаговати овај,
Како ће реаговати онај,
Брига ме за то,
Само нека мишљења ме занимају,
Остала могу и сам да произведем.

IV

Гледам да ли ми се неко смеје,
Мислим оно, иза леђа,
То највише мрзим,
Када то осетим, побесним и одмах кренем према кривом дрвету,
Обесио бих тога,
Да, да, што се чудите,
Кажу ми пријатељи,
А када они тако мисле, можете мислити шта мисле они други,
Мисле да то што ја хоћу јесте одурно,
А онај његов одвратни смех, као хијена
И то иза мојих леђа,
Тик поред ува, да бих чуо, наравно,
Други разлог и не постоји,
Само да ми кроз уво притисне живац, или мали мозак,
То им не смета.
Ма пустио бих га тамо на кривом дрвету,
Изнад оних умрлица да ландара,
Људи да бар неку корист од њега имају, да им пажњу скреће
На оне који су са дрвата сишли
И на оне који су на то фамозно криво дрво залепљени.
И било би,
Али неће душа.

Ако те којим случајем спопадну бес и љубомора,
Као мене ономад,
Пут је лек.
(Дужина пута је управно сразмерна количини беса.)
А дрво је ту
Само песма да се чека.

/Фрагменти из веће целине/