ДАВИД КЕЦМАН ДАКО
АМБИСОМ ОД БЕЗУМЉА
 
Драгомир Дујмов: Јесејево стабло (роман); Задужбина Јакова Игњатовића / Српска народносна самоуправа у Ержебетварошу; Будимпешта, 2017.

Суновратни пут Срба – држављана Мађарске мобилисаних да се боре против људи истог рода, истог им имена, тиме усмерених за поход правцем којим се стиже до самопогубљења. И ево велике фреске, а њоме и мноштво призора који и споља и изнутра осветљавају судбине страдалника, тих смерних, свом народу и својој вери беспрекорно оданих православних хришћана родом из Сент Андреје, Будима, Пеште и Баје, из Ловре, Калаза и Помаза, Српског Ковина, Чобанца и Чипа... Срба од Печуја, Белог Манастира, Бијелог Брада, Даља и околине им, као и оних широм Бачке, анектиране Босне и Херцеговине... У туђим униформама и са дубоким осећањем националне и верске припадности, а под истом, такође њима мрском заставом, међу првима у ратном, зверском и бесомучном походу Аустроугарске, те моћне европске силе на малу, балканским ратовиманевољама већ исцрпљену Србију, а потом и на другим ратиштима и стратиштима на путу према Русији, у Галицији, Украјини, Пољској...
Роман "Јесејево стабло" Драгомира Дујмова (Сентеш, 1963, Република Мађарска) написан је у форми мозаика сазданог од већих, тематски разноврсних поглавља повезаних тако да је свако и надаље "прича за себе", али уградњом бива и једно од постојаних стубишта, незаменљив ослон при творби у потпуности складне романескне целине. Свако од четрнаест поглавља потпуно је тематски заокружена етапа у развоју догађаја везаних за животни, понајвише ратнички пут централног лика. Избегнимо реч јунак, јер то Жарко Ристов ни сам не жели, нити му је уопште стало до јуначења, до некаквог ратничког тријумфа над другим, до херојства баш нимало. Аутор је све учинио тако да овај лик понајвише менталитетом буде типичан представник Срба који вековима живе у садејству са другим народима, као у Кули вавилонској, с другим културама на тлу некадашње Угарске, Србин "из прека", са панонског тла, свим ветровима, па и оним студеним "мађарцем", увек немило, без иоле сигурнијег заклона, свакојаком злу изложен. Његова удесност је доживљена, а тако и читаоцу уверљиво и дочарана, као свељудски пад у амбис од безумља. Као посве засебна, односно јединствена повесница о младом човеку до сада књигом још тако неоткривеном/необелодањеном кружницом, при ходу најпре оном рајском путањом (сећања Жарка Ристова на рано детињство и безбрижну младост, све до мобилизације и одласка у рат), а потом и ход пакленом, ужасном ратном путањом од завичајне Ловре и Српског Ковина до вешала и до клања по Срему и Мачви, стравичних призора одмазди над српским живљем у шапцу и околним местима првих ратних месеци, кад "низашта оде човек"; доиста стравични пут до Голготе, и своје и колективне, која је свуда и свачија. Истовремено, след је то многих прича везаних за живот човека који се отима посрнућу и потонућу, почев од оног детињег запањујућег сучељења са призором на фресци, која на зиду храма у Српском Ковину, кад се без икаквог предзнања о Јесеју, прапретку Марије Дјеве, тиме и прапретка Исуса Христа, још као дечак запитао шта је и откуд је све то што пред његовим оком, као и вековима уназад, бива: Из Јесејевог левог колена ниче лоза, на сваком листу лик неког њему незнаног светитеља, а из дуге беле браде писмена од такође незнаних му слова.
Прозна, понекад и дубоком емотивношћу прожета ниска видних и невидних (оних што су у души) догађања, а ехо су, болни одраз свих људских суноврата на страхотном путу пространствима "разастртим" на три континента, широм распамећеног света а све у доба "владавине рогатог, нечастивог". И било где да се дене тај ковинским "чудом занет вечити дечак", у њему трајни (само)захтев: Увек и свуда бити човек са својим националним и верским идентитетом, са својим моралним начелима, свим невољама уинат не изневерити, а ни себе ни другог! Не поклекнути и усправан (ст)ићи до оног изворишта праисконског, тамо где га неизмењеног лика чека Јесеј! Бити усправан и свој и поново, кад ратна олуја мине с миром у души прећи преко оног прага где ће, попут митског Антеја, додиром тла изнова стећи снагу за живот! При том и по цену властитог живота, ходећи ивицом понора, бити без несносног терета који настаје свесним чињењем греха! Отићи у рат и вратити се тамо где ће сваким буђењем опет моћи да буде спокојан и посве сигуран да је "само" човек, ал’ онај што је с душом детињом: дечакратникхришћанин, који је и под теретом злом испуњене мрклине, захваљујући надасве вери у моћ доброте, надом испуњен одолео свим искушењима, падао је, али се и подизао настављајући пут у светлост!
Спасење Жарку Ристову би и у оном магичном сну у којем крилима орла прелеће меридијане. Тако је и на јави, при ходу беспућима, брисаним простором с краја на крај света, успео да га ни један ветар не одува у правцу вртложног зла, тамо одакле му, уверен је, почини ли и сам велики грех, никуд даље не би било ни пута, ни повратка. Јер, зна, давно му то од претка би речено: погуби ли под силама зла све људске оријентире, поништи ли својим злочинитељством сва начела по којима се као човекхришћанин, православац непрестано равна, "изгубиће власт над духом својијем" и биће "град разваљен, без зидова." (Јованова посланица). У таквом знаку је роман "Јесејево стабло", та по много чему необична повесница о волшебнику, Србину из Ловре, најпре аустроугарском каплару, а касније, по избављењу из руског сужањства и приступању у редове Српског добровољачког пука, и поднаредник, који са многим родољубима, не само из Мађарске, него и са припадницима других словенских народа (било је три пука са око шеснаест хиљада добровољаца), из Русије иде на Солунски фронт. И не би то било тако далеко кад би се до "тамо далеко где цвета лимун жут" могло, попут птице која лети даљинама преко света, само срцем, пречицом, ићи право и што је могуће пре. Напротив, путује се дуго и с прекидима, кад возовима, кад бродовима, после свих мука у Галицији, Украјини, Пољској, после ропства у Русији, преко снежних Карпата... Путује се, као да је туристичка, а не ратна маршрута, преко ледом окованог Сибира, Далеког истока, Манxурије. Кине, Индије, Цејлона, до обала Жутог мора... И потврђјује се стара истина да невоља никад не иде сама, већ у јатима. Уствари, потврђује се права и потпуна истина, која указује на сву апсурдност рата као и на сав бесмисао човековог пута кроз пакао који је, пре оног небеског, пакао на земљи и – међу људима. Жарку Ристову се истина показује/открива посредством једног од, иначе, пет мистичних снова на које током читања, а тек анализом овог дела, ваља обратити посебну пажњу: "Те ноћи је сањао мрачне одаје и велика гвожђем опточена врата од дебеле храстовине. Покушао је да их отвори. Напрезао се, сав у зноју. Једва је успео и да их одшкрине. Када је коначно успео, иза њих се појавише друга врата. Жарко крену даље. Наставио је мукотрпну и исцрпљујућу работу. Редом је све отварао. Трајало је то целе ноћи. Иза свих увек тешких врата низале су се исте, празне и мемљиве одаје. Учини му се као да се врти све у круг. Сва врата, згрози се Жарко, воде само у нигдину. У слепу празнину."
У мисли да је рат велика лудница, поента је овог дела. Паклена лудница у коју човечанство стиже поведе ли се рогатимслепим вођама. Кратком, дубински снажном метафоричком сликом при крају романа (масовно слепило негде на пакленој линији Солунског фронта) писац Дујмов ставља акценат управо на такву поруку чија нит, попут реке понорнице, без престанка протиче испод наслага од мноштва стравичних ратних призора, те га отуд ово дело и доживљавамо као глас против безумља. Против свих нељудских разграничења. Против осветништва, мржње и слепила којим се зло најобилатије и храни и увек изнова подјарује огањ пакла и људско зло бива тако жестоко да се и оном најпокорнијем причини како се и сам Бог од свега тога негде скрио. Толико је Бог од стравичне ратне јаве далеко и зато до њега не допире ни паклени пламен, ни крик људиочајника.
"Јесејево стабло" је, у сваком погледу, потпуно аутентично прозно остварење ширег опсега. Може се окарактеристати и као историјски роман, тематски јединствен у савременој српској прози. Са полазиштем је у ономе што се некад и негде збило и што писац Драгомир Дујмов увек поткрепљује аутентичном грађом зналачки пронађеној у архивским ризницама, на страницама мемоаристике, ратних извештаја, из летописима, а све изукрштано тако да је тешко (а и чему то) разлучити шта је документ, а шта фикција. шта је јава, а шта у бунилу мучни сан из којег Жарко Ристов буђењем нема разјашњења онај упитности "позајмљеној" из старе зен.приче о дечаку и лептиру. У овом случају, да ли је то буђењем младић – ратник који сања да је соко, или то соко види младића срећног што је после свега остао човек? Који је, свеједно да ли је човек или птица, наспрам обриса свог лика у огледалу себи знан, поптуно разазнатљив, а надасве – у подношљивом обличју. Дакле, у физичком и у моралном погледу, споља и изнутра цео и свој. Тиме је и сâм попут бар једног од оних ликова са медаљона на Јесејевој лози која ниче из прапредачког колена. Јер, од свих греха у злу могућих, би одбрањен. ^овек је то са незгаслим, живим жаром у себи и отуд му и такво име Жарко, име отворене, јасне симболике, Постојан и жаран у својој вери, свим њеним захтевима привржен, те вере достојан и јест. Отуд и такво такође симболично породично име – Ристов. Макар да је и на ^епелској ади, ал’ Јесеј са фреска у Српском Ковину Жарку Ристову увек би пред оком, па и треном помрачења, кад пламичак свеће начас згасне.
Жарко Ристов сокочовек и огледање по Јесеју биће је које би увек, па и у времену смрти, да ходи сунчаном страном живота. Страном вечно постојаног добра и у вери, у нади такође постојасне, мелемне лепоте. С вером у другог којег љуби колико и себе самог. Отуд му треном повратка завичају, изласком из храма и при слободном уласку у свој живот и такво осећање људске среће. Попут оне детиње радости при буђењу у освит новог дана кад доиста зна и сигуран је пред безречном упитношћу: Ко сам? Одакле сам? Куда и како даље? Отуд и захвалност оном судбинском, спасоносном трену када је, као некад уу раном детињству, о слави / бучури, на фресци у храму Српског Ковина при повратку видео магични призор са ликом прапретка у средишту и погледом га занавек упио у свој вид, у срце своје, те ни у пакленом ратном вихору не изневери оно највредније: човека у себи.