Јохан Јенсон/ Johan Jonson (1966)

морам одавде.

морамо одавде.

друго место није могуће.

можда ниједно друго место.

морамо. тамо ипак.

 

*

једна шанса.

једна. и.

 

једна једина шанса.

да се не бих.  не не

неповратно разболео.

 

*

 

И ја дописујем

уз какав то

колективитет?  какав

раздвојен

 

*

 

неког другог.

положиће.

у онај кревет.

где. лежао сам ја.

 

*

оног ко не ради.

појешће.

преживаће.

метаболисаће.

 

*

мртви.

и друштвено мртви.

не ишчезавају.

баш никада.

 

*

рад.

се наставља.

увек.

 

*

ја заслужујем то.

и тај живот.

знам.

шта друго.

ништа.

 

*

куд. ће та мржња?

нема куд да оде.

антагонизми. непомирљиви. пресудни. нерешиви.

немају куд да оду.

књижевност се не рачуна. исувише је просто.

( мада. мада је и потешко.)

и безазлено. репродуковати књижевност.

 

*

бићу тиши.

од тихог.

још. тиши.

 

*

радити. са.

њиховом равнодушном.

непокретношћу.

и циркулацијом.

 

Из „заједно.некуд. 2012, Алберт Бонијеш ферлаг

 

***

Сувишно. Бесциљно. Изопштено. Палијативно осуђено.

Сада је на снази продужена и нова политика смрти, поново.

 

У последњих четврт века пишем свакодневно. Почиње да

ми бива јасно да је поезија одавно безнадежно маргинализована

и да ће тако остати и током остатка мог живота, у

малобројним годинама које журно откуцавају, као неко

акумулирано стање резигнираног очаја. Као

прогутана туга што истиче. Можда ми се сада указује

неки потиснути облик истине. Или једна

животна лаж мање. Не знам. Али не могу више да се

кријем од осећаја кривице од које се јежим и стида

од ког црвеним, пре свега пред мојима, због свег тог протраћеног

рада што води у сиромаштво. Ово би дакле требало да буде

последња књига поезије коју пишем. Не могу то да приуштим.

Никад и нисам могао да приуштим ту неугасиву страст.

 

не може се то прећуткивати. оно пушта напоље своје речи,

олујне таласе, подригује зелено; ветар. покушава да се

улије у свеобухватно и видљиво олиставање

речи. не можеш напустити стварност дрвећа уз

помоћ дрвећа самог. пустимо да све то пожути

и полако падне на земљу. нека и тишина влада;

опадање лишћа, јесени.

 

контемплација са секвенцама што измичу, у конфронтацијама.

не успети, ништа боље, ништа лошије

стално изнова.

 

Сањао сам да сам присуствовао дефинитивној победи

смрти. Било је то на крају опијености од алкохола и

амфетамина, у том одзвањајућем стању хиперактивности

и наркозе. Стигао сам до

лебдеће али неизбежне границе. Или тачније: она

је дошла мени. Требало је да наставим сам

у смрт, али на неки начин је било могуће премотати

уназад делове сопственог живота и његовог окружења

и услова. Они ће сасвим неочекивано и чудесно

умаћи непознатом и изненадно искрслом

коначном преображају. Барем за неко време. Наиме, секвенце

сећања ће одмах пошто су се спасле

поново почети да изумиру. Али сада је

много брже ишло то понављање живота. Било је

ишчашено, и као први и последњи пут, истовремено,

и лишено мог конкретног присуства. Мој допринос био је

више као паралела, танано сенчење, нешто

издвојено. Као да нека сабласт походи остатке

мог живота, а не може да се умеша. Већ у току тог

сна схватио сам да је сан неистинит,

немогућ. Када сам се пробудио, накратко ми се у сећању

налазио монтиран текст из сна; писка будилника

распршила га је на саставне делове, као када се одува

прецветала сивобела лопта маслачка. Скоро пре него

што сам стигао да отворим очи, бљеснула је кроз

свест и тело, попут благог жигања, друга

фраза: Можда сам се родио мртав.

 

Са шведским. Без помирења. Без краја. Са сном.

На јави. Са смрћу. У животу. Борба за одмор. Борбе.

Бег.

 

Светлост данас, преподне: као неки глаголски облик

што надмоћно левитира. Осећај да тело тежи осам

девет кила мање. Октобарско дрвеће голо, лишће истињало.

Мирна вода као тамно огледало за

бескрајну небеску опну. И одједном: као да је

звук искључен.

 

Тешко је. Можда и немогуће. Можда је одувек

било немогуће. Не знам. Како бих и могао знати?

 

да вид, слух, њух, осећај, са својим егзогеним

пољима, претходе и остају одвојени од мог личног

живота. да се перцепције не могу описати у првом

лицу једнине; никад појединачно ја није оно које чује,

види, додирује, већ оне саставне генеричке, биолошке и

друштвене особине, непогодне за превођење у једнину.

као језик; подељен свима, и машине за расподелу

информација, које не припадају ником.

 

Тело ме је сваки пут изневерило, разоткрило, осрамотило.

Па ипак, наставило је да захтева уживање да би се примирило

и утишало. Да би наставило да живи. Упркос свом непостојећем

еротском капиталу. Као да је биолошки нагон тела да се

репродукује равнодушан пред истоветним нагонима других,

али и пред њиховом одбојношћу. Стално долази до

борбе. Између тела. У свим правцима. И унутар тела.

Међу спорим откуцајима склопова гена

лоше одржаваним телом, у правцу тела домаћина

следеће генерације, и таште жеље језика и свести

да ишчезну и почину.

 

Књига мора бити незаобилазна, наметљива. То уопште

није довољан, већ минималан разлог, један од многих; и

обртни моменат књиге око миријаде естетских забрана.

 

Како одговорити на глобалитарни капитализам? Како

да се преживи?

 

Време пролази. Оно које је преостало. Оно које уопште није

преостало, које је ишчезло. Које невидљиво и неопозиво

гура живот према његовом крају.

 

Ближим се педесетој. Увек се некуд стигне. А где сам

ја стигао? Након двадесетак различитих послова које сам истрпео,

петнаестак књига, пет-шест комада, десетак

монолога. Неко као ја? У болест. Нулти приход.

Нулта имовина. Наранџасту коверту са пензијском прогнозом

бацам неотворену у смеће сваки пут када стигне.

 

можда је то исти облик смрти који се стално изнова

понавља, захваљујући нашој амнезији за преживљавањем.

Из „напред.и.даље.напред. 2014, Алберт Бонијеш ферлаг

 

***

 

превео Никола Перишић

 

Јохан Јенсон (Johan Jönson), рођен је 1966. године и живи у Стокхолму. Као песник је дебитовао 1992. године. Његово дугогодишње искуство слабо плаћених послова представља средишњи мотив његове поезије. Пробој је уследио 2008. године, са збирком „По радном распореду“, за коју је добио Књижевну награду листа Афтонбладет, а номинован је и за Књижевну награду Нордијског савета за културу. Касније је номинован и за Стриндбергову награду, а додељена му је Награда Ејвинда Јонсона и Лирска награда Јерарда Бонијера. Поред поезије, Јенсон пише позоришне комаде и монологе за позоришну трупу Театермашинен.
У Јенсоновим обимним књигама колажног карактера могу се пронаћи аутобиографске забелешке, описи рада, политички напади, техничка терминологија и металитерарне рефлексије, час као објективна проза, час у виду исцепканих фрагмената.
Јенсон је објавио следеће књиге:1992 – Као песме за семпловање (Som samplingsdikter);2004 – Вирус (Virus); 2005 – Мономатеријал (Monomtrl); 2006 – Орбита Колобер (Collobert orbital); 2007 – Сувишна активност (Restaktivitet); 2008 – По радном распореду (Efter arbetsschema); 2010 – Животна песма (Livdikt); 2012 – заједно.некуд.; 2014 – напред.и.даље.напред.; 2016 – тамо.идем.тамо.
За добитника Међународне награде Нови Сад критика каже да је у питању песник који инсистира на улози аутобиографских искустава и пише неку врсту радничке књижевности, мрачне, мизантропске и разорно горке, са изнуреним, ознојеним телом у првом плану – истовремено пуштајући језик да се распадне кроз језичко-материјалистичке ефекте ометања и теоријску терминологију.
Његову поезију ништа мање не прожима ни политички гнев, у ком услови његовог презреног нижеразредног рада, „постају полазиште за нескривену мржњу према класном друштву и капитализму, „светској фабрици“. Јенсон ствара мамутски монолошки корал гласова. Кроз свој експанзивни формат, друштвено-критичко набрајање и међуигру различитих форми, Јенсон уме да подсети на битне ауторе и тон модерне шведске поезије развијући свој однос према актуалном материјалистичком свету до непомирљивости. Његова поезија није само неуобичајена, полемична и субверзивна. Постоји и чудан осећај признања, са искреношћу изведеном из конкретности и јасноће. Неко говори - из срца - о чудној ситуацији у којој се налазимо. Као да се историја сабира у његовој поетици. Ако можемо рећи истину.