Интервју са Стеваном Таталовићем добитником овогодишње Бранкове награде

ПЕСМА ПРЕДСТАВЉА
ДОКУМЕНТ ЈЕДНОГ
УВЕРЕЊА, ЧАК И КАД
НЕМА СНАЖНУ ПОРУКУ

У Саопштењу жирија о
овогодишњем добитнику
Бранкове награде Стевану
Таталовићу (1987) речено је да
(...) "Песничка реч у
Таталовићевој збирци
представља интервенцију у
описаном устројству заједнице,
засновану на уверењу у
једнакост свих људи, које
песника поставља пред задатак
да оно што је виђено пренесе
управо као што је виђено, без
"редукције", упркос свести о
ограничености домета и снаге
оваквог говора у савременом
контексту. Таталовићево
песништво представља значајан
нови глас у пољу српске
књижевности и зато сматрамо да
заслужује пажњу наше читалачке
јавности, са свим
претпоставкама за даље
деловање."

Књига Уступање места је по
структури, чини се, пре поема
него збирка песама. Песме
пулсирују дахом садашњег
тренутка кроз призму твоје, по
много чему, изгубљене
генерације?

Не бих рекао да је моја
генерација погубљенија од било
које друге. Као што се не бих ни
бавио класификациом
генарација, јер то онда одлази у
неко непотребно прављење
разлика, селективност,
неслагање. Верујем да у
данашњем друштву сви губимо
подједнако. То нема везе са
генерацијским разликама, које
заправо и не постоје. Када сам
радио на рукопису "Уступање
места" покушао сам да пишем
песме које се надовезују, које
праве целину и дају форму
поеме. Ток који би поема требало
да има, међутим, стално сам
прекидао неким упадицама и
скоковима који треба да враћају
на оне за мене значајне теме о
којима сам замислио да пишем.
На тај начин сам отежао читање
и разградио ту форму поеме,
пошто верујем да се песме могу
читати и независно. Ипак, за
разумевање рукописа потребно
је прочитати све, јер су поруке
скривене у неком репетитивном
садржају од кога нисам желео да
одустанем.

У Вашим песмама препознаје се
жудња за сусретом насупрот
свести о раздвојености, ћутање
које стоји наспрам говора, нада
упркос безнађу...?

Било ми је лакше да се
изразим кроз контрасте, јер
друштво које данас живимо се
заснива на њима. Идеалнотипски
хтео сам да опонашам
"Побуњеног човека", који машта
своју егзистенцију кроз тренутак
у коме остаје сам, али онда се
појави недостајање и потреба за
присуством другог. Највећи
контраст који сам покушао да
опонашам јесте онај кроз
Агамбенову идеју Homo sacerа,
ту свету фигуру која је
стигматизована, коју је свако
могао да убије, коме је свако
могао да одузме живот без да за
то одговара. Мислим да такве
животе данас живимо. Потпуно
маргинализовани и
екскомуницирани, одлучили
смо да не партиципирамо
демократски у овом неједнаком
друштву без имена.

Ако су наши животи заиста
"редуковани" путем различитих
облика медијских говора, као
што кажешу једној од песама,
шта песништво може да
оствари, када се обраћа
читалачкој јавности?

Редуковани живот јесте живот
писара Бартлбија, Мелвиловог
јунака који говори моћно о
Карлу Марксу, пропасти човека
који се физички и духовно
одриче експлоатације. Тај мој
Бартлби није писар, он не ради
на Волстриту, већ се потчинио
сивој зони европских аеродрома
где слаже кофере европске
средње класе и уместо
песимизма понуђен му је
радикализам. Он уместо I would
prefer not to/радије не бих
вентилира бес тако што планира
терористичке нападе у
европским тржним центрима и
тако замишља редуковање
живота. Медији извршавају
самоубиство тиме што се
интертекстуализују до бесмисла.
Данас медији преносе шта се
догодило на другим
медијиумима. Поезија то не ради.
Поезија је задржала тај
афирмативни карактер. Песма
представља документ једног
уверења, чак и кад нема снажну
поруку, она је склона тумачењу.
Ја бих оно Миљковићево да ће
поезију сви писати, претворио у
оно Бродског поезију ће сви
читати, јер је неискварен медиј.
Али има и мејнстрим оптимизма.
Два играна филма из 2016.
године баве се поезијом:
"Патерсон" Џима Џармуша и
"Бескрајна поезија" Алехандра
Жодоровског. И што је још боље,
обојица су добила награду
публике на београдским
фестивалима. То је интелигентан
начин разумевања поезије.

Шта је то што настојите да
реконструишете писањем?

Бирократију. Европу.
Бирократију и Европу. Имао сам
потребу да се обрачунам са
Европом у овој збирци због
односа према избеглицама и
мигрантима. Европу сам писао
малим словом. На тај начин
покушао сам да умањим њену
величину и покажем шта је
постала. То је у великој мери
повезано са бирократизацијом
Европе. Централизацијом у
Бриселу и принципом
субсидијарности Европске уније
која доприноси побољшању
квалитета живота појединца који
се налази на менаџерској
позицији и верује да управља
животима других, а не види да не
управља својим животом.
Одржавање капитализма на
апаратима испада једини циљ ЕУ.
Након 1968. године нема више
великих идеја. И једина
позитивна револуција којој бих
се прикључио јесте обрачун са
администрацијом. То је моменат
када Камијев побуњени човек
улази у Кафкин процес из ког
тражи излаз. То је и неки мој
лирски субјект који уступа место
другима у потрази за бољим
животом.

Како видите вашу генерацију и
њено разумевање и разлоге
поезије. Да ли је поезија изгубила
свој положај у перцепције
актуелне културе?

Скоро сам решавао неки
психолошки упитник који је
мерио перцепцију. Једно од
контролних питања било је
евалуационо: Не видим ништа
занимљиво у читању поезије.
Онда треба да дате одговор по
Ликертовој скали од 1 до 5.
Погодило ме је то, јер то је један
од примера којим се упоређује
најдосаднија могућа ствар коју
човек може да ради, седи и чита
поезију. Ми смо отишли корак
даље, пошто бити песник значи
пежоратив. То је неки жовијални
пајац, ридикул. Депресивни
бродоломник који је видео крај
света. Меланхолични романтик
који пише пенкалом. Хипстер.
Млади глумац који глуми у оном
не тако интелигентном филму
"Друштво мртвих песника". Људи
не схватају да је то рад. Много
читања. Писања. Брисања. Верују
да је то само за посебне
структуре личности, а није. То би
се лако разумело ако би се
квалитетна поезија читала.
*
Стеван Таталовић (1987),
живи и ради у Београду. Пише
поезију, академске и
истраживачке чланке. Рукопис
"Уступање места" је ауторова
прва (права) књига коју је издао
Трећи трг 2016. године као
награђени рукопис.


* * *

Interview with Stevan Tatalović,
this year’s recipient of the
Branko’s Award

POETRY IS A DOCUMENT
OF A BELIEF, EVEN WHEN IT
IS WITHOUT A STRONG
MESSAGE

Awarding Stevan Tatalović
(1987) with this year’s Branko’s
Award, the jury states that "the
poetic expression in his poetry
collection presents an intervention
in a set organization of a
community, based on the belief
that all men are equal, that gives
the poet a task to present what he
sees in the way he sees it, with no
’reduction’, despite the sense about
the limitations of the boundaries
and strength of such an expression
in modern context. Tatalović’s
poetry is therefore an important
new voice in Serbian literature and
that is why we believe he deserves
full attention of our readership."

Based on the structure, it seems
like your book, Ustupanje mesta, is
more a epic than a collection of
poems. The poems breathe with the
breath of the present moment seen
through the vision of your
generation that looks lost on a
number of levels?

I would not say that my
generation is more lost than any
other. Just like I would not classify
generations because that leads to
setting up unnecessary
differences, selectivity and
disagreement. I believe we are all
equal losers in today society. That
has nothing to do with
generational differences, which
basically do not exist. While writing
the book, I tried to work on poems
that continue on one another, that
create a whole and form an epic.
However, I interrupted the
supposed flow of an epic all the
time with intermission that bring
back the focus on the important
topics I planned to cover. That way,
I made the reading process a bit
harder and dissolved the form of
an epic, as I believe the poems can
be read individually as well.
However, in order to fully
understand the manuscript, the
reader should read them all,
because of the hidden messages in
a repetitive content I did not wish
to abandon.

Your poems reflect a desire for a
meeting despite the idea of
separation, silence despite speech,
hope despite hopelessness...?

Using contrasts was an easier
way to deliver my ideas, because
the society we live in is based on
contrasts. Ideally, I tried to
resemble Camus’ Rebel who
dreams of an existence in a
moment when he remains alone,
but then he stars missing the
presence of another person. The
biggest contrast I tried to imitate
was Agamben’s idea of Homo
sacer, that holy figure that has
been stigmatized, that anyone
could kill and that anyone could take life from without any
consequences. I believe these are
lives we lead today. Utterly
marginalized and
excommunicated, we have
decided not to participate in the
unequal society without a name.

If our lives are truly "reduced" by
various types of media discourses, as
you claim in one of your poems,
what can poetry do when
addressing a wider readership?

Reduced is the life of Bartleby
the Scrivener, protagonist of a
Melville’s short story who speaks
highly of Karl Marx, the doom of
man who discards exploitation
both physically and spiritually. My
Bartleby is not a scrivener, he does
not work on the Wall Street, but
finds himself in the gray area of
European airports where he stacks
suitcases of the European middle
class and he is offered radicalism
instead of pessimisms. Instead of
saying I would prefer not to, he
ventilates his anger by planning
terrorist attacks on European malls
and that is how he imagines the
reduction of life. The media reports
on a suicide by intertextualizing it
to the point of nonsense. Today,
the media reports on the actions
that occurred on other media. That
is not what poetry does. Poetry still
has that affirmative trait. A poem is
a document of a belief, and even
when it is without a strong
message, it is susceptible to
interpretations. I would transform
the idea of Branko Miljković that
everyone is going to write poetry
into the idea of Joseph Brodsky
that everyone is going to interpret
poetry because it is an uncorrupted
media. But, there is mainstream
optimism as well. There are two
movies released in 2016 that deal
with poetry – Paterson by Jim
Jarmusch and Endless Poetry by
Alejandro Jodorowsky. Moreover,
both were fan favorites on various
Belgrade film festivals. They
present an intelligent way to
understand poetry.

What are you trying to reconstruct
in your writing?

Bureaucracy. Europe.
Bureaucracy and Europe. I had a
need to challenge Europe in this
book because of the way we treat
refugees and migrants. I did not
write the word "Europe" in capital
letters. That way, I tried to diminish
its size and show what it has
become. It has a lot to do with the
bureaucratization of Europe. With
the process of centralization in
Brussels and the principle of
subsidiarity of the European Union
that elevates the quality of life to
certain people on the managerial
position, believing it rules the lives
of others, yet does not realize it
does not rule its own live. Keeping
capitalism alive on life-support
seems to be the only goal of the
European Union. There have been
no great ideas after 1968. And the
only positive revolution I would
join in is the shootout with the
administration. It is the moment
when Camus’ Rebel walks into
Kafka’s trial and tries to find the
way out. That is who my lyrical
subject is and he gives room to
people searching for a better life.

How do you perceive your
generation, its understanding of
poetry and the reasons for it? Has
poetry lost its position in the
perception of the modern culture?

I did a physiological test that
measured perception recently. One
of the questions was an evaluation
of the statement "I see nothing
interesting in reading poetry." And
I was supposed to provide an
answer on a Likert scale from 1 to
5. This was striking to me because
this statement implicates that
reading poetry is the most boring
thing in the world. We went a step
further, since being a poet means
something pejorative. It is a kind of
a jovial clown, a ridicule.
A depressive castaway who has
seen the end of the world.
A melancholic romantic who uses
a pen when writing. A hipster.
A young actor starring in a
not-so-intelligent movie. Dead
Poets Society. What people do not
understand is that writing poetry is
hard work. A lot of reading. A lot of
writing. A lot of deleting. They
believe it is reserved only for
certain kinds of people, but it is
not. Understanding this would be
easy if people read more quality
poetry.
*
Stevan Tatalović (1987), lives
and works in Belgrade. He writes
poetry, academic and research
papers. Ustupanje mesta is his first
(real) book published by Treći trg
in 2016.