ЈОВАН ЗИВЛАК
СИМПОЗИЈУМ

Поезија и баналност

Баналност је неспорно један од важних момената у актуалним праксама модерне, авангардистичке, постмодерне... поезије у развоју и разумевању књи-жевности и уметности. Баналност је у секуларзацији књижевности и уметно-сти заузела посебно место, прво као предмет а посебно као атрибут појединих књижевних пракси.
Реч банално има француско порекло и од средњовековно латинског "банна-лис" који се односило на обавезу служење феудалцу због компензација за коришћење млинова, пећи, бунара људи нижих класа. Реч се касније уобича-јила за означавање нечег што је досадно, предвидидљиво, тривијално, уобича-јено, мање вредно.
Баналност, како се чини, стоји наспрам естетских аспеката књижевности који је издвајају из света свакодневног живота. Узвишено и лепо две су кате-горије класичне естетике које књижевност и уметност издвајају из поретка општих вредности. Узвишено је представљало једну од централних категорија просветитељске и романтичарске естетике. Дискусија о узвишеном је започела преводом књиге Филозофско истраживање порекла наших идеја узвишеног и лепог (1773) Едмунда Берка а потом у Критици моћи суђења (1790) Имануела Канта, те у спису О узвишеном Фридриха Шилера. У тој дискусији, изоштрила се естетички сензибилност за модерно поимање субјективности и индивиду-алне слободе. Искристалисала су се три становишта. Она нису имала само естетичке особености него су одговарала и трима политичким – и, шире, погледима на свет, која ће се на преласку из 18. у 19. век образовати у читавом низу европских земаља: староримском конзервативизму (којем је био склон Берк), републиканском либерализму (којем је најближи био Шилер) и роман-тичарској потрази за "трећим путем" (којем је инклинирао Кант). У контексту дискусија о узвишеном које јењавају због свог доктринарног разумевања лепог и његове коресподенције са етичким, које бива подривано у модусима нове реалности у чијем се хоризонту појављују моменти свакодневног живота као и разне филијације баналног обликује се сложена и противуречна ствар-ност нове уметности. Истраживање баналног је сложено, посебно због тога што оно није било укључено у вокабулар филозофске естетике.
У естетичком дискурсу су могу се наћи појмови кича и шунда. Кич и шунд су израз баналности. Произилази да је баналност шири појам под који можемо подвести и кич и шунд и све остало што по некој логици не задовољава крите-рије естетски вредног. Али шта је баналност као таква? Шта неку ствар или догађај чини баналним? Или у контексту уметности: шта неко уметничко дело или уметнички приказ чини баналним? Ово је посебно питање.
Како каже Бодријар, уметност је метајезик који има за предмет банално. У сфери предметног, Бодријар проширује појам баналног на читав космос свако-дневног живота. Снижавање, напуштање узвишеног, лепог, у најширем сми-слу подривање логике обавезности жанрова у многом су отворили пут за дехијархизацију у уметности која је из класичне поделе произилазила. Умет-ност је постала непредвидљива као што су разумевање света и система вред-ности у друштву и уопште постали непредвидљиви, динамичка и иморали-стичка логика увеле су у уметност и поезију свакодневни живот, поредак неповлашћених предмета, хоризонт у коме је тачка гледишта постала пробле-матична. У тој еманципацији од диктата естетског банално је освајало терито-рије уметности која је тако мењала своје конвенције, свој језик и приближава-ла се свакодневном животу. Дишанов преврат који је писоар претворио у уметничко дело под именом фонтана деконструисао је логику уметности, њен повлашћени поредак средстава и предмета и увео банално у уметност. Поезија у сфери жанрова и у хоризонту звучања напустила је аспекта узвише-ности, од херојских инкантација до лирских посвећености једном особеном тону и речнику, она се отворила према перцепцији свакодневног, тривијал-ног, подземног, тамног, ружног, отворила се према предметном свету банал-ног у коме можемо препознати давне гестове једног Катула или Вијона. Други пол баналног је у сфери вредности где се тзв. узвишено, учено, претенциозно, метафизичко трансформише у својим празним гестовима у банално. Банално у том пољу је неразумевање духа поезије, њене особене и динамичке синтаксе, њених пробоја у стално трансформишући речник.
Наш разговор неће бити усмерен на истраживање конкретних појава и ауто-ра у проблематизовање наших искустава у односима и разумевањима банал-ног, него више на саму природу ових појава, на испитивање идеолошких, естетских или политичких аспеката уопште и њиховог утицаја на формирање представа о улози уметности, њеном положају у друштву и њеном утицају на промене разумевања друштва, културе и саме уметности.

Ј. З.

* * *

Јован Зивлак

ПОЕЗИЈА И БАНАЛНОСТ

Сажетак

Поезија у сфери жанрова и у хоризонту звучања напустила је аспекта узвише-ности, од херојскох инкантација до лирских посвећености једном особеном тону и речнику, она се отворила према перцепцији свакодневног, тривијал-ног, подземног, тамног, ружног, отворила се према предметном свету банал-ног у коме можемо препознати давне гестове једног Катула или Вијона. Други пол баналног је у сфери вредности где се тзв. узвишено, учено, претенциозно, метафизичко трансформише у својим празним гестовима у банално. Банално у том пољу је неразумевање духа поезије, њене особене и динамичке синтаксе, њених пробоја у стално трансформишући речник.

*


Jovan Zivlak

POETRY AND BANALITY

Abstract

In the sphere of genres and in the horizon of meanings, poetry has left the aspect of sublime: from the heroic incantations to the lyrical commitment to a certain peculiar tone and vocabulary, it opened itself tonjards the perception of everyday matters, trivial, subterranean, dark and unattractive. It opened itself tonjards the palpable njorld of banal njhere nje can recognize ancient gestures of Catullus or Villon. The other pole of the banal is in the sphere of value njhere the so-called divine, academic, pretentious and metaphysical is transferred into banal via its empty gestures. In that field, banality includes the misunderstanding of the spirit of poetry, its characteristics and dynamic syntax, its breach into a constantly transforming vocabulary.