ДРАГАНА БЕЧЕЈСКИ - ПЕСМЕ
ИЗАЂИ ИЗ СЕБЕ

Изађи из себе...
Изађи из себе...
Изађи из себе и... пољуби ме
Изађи из себе...
Изађи из себе...
Изађи из себе и... помилуј ме
Та наша...
Та наша тела која нас сакривају су као...
Оклопи
Та наша
Та наша тела нас откривају и... смешна су
Та наша тела
Изађи...
Ко си ти?
Ту унутра... испод коже... ко си ти?
Кажи и прикажи се...
Буди го ту испред мене... све спусти...
Завесу спусти... спусти руке...
Спусти руке... на мене
И мисли... мисли преточи у звуке
Буди звук... у мени
Буди глас
Буди одјек у простору... буди друго...
Буди шум
Изађи из себе
Изађи из себе
Изађи из себе и... пољуби ме
Пусти да те нађем...
Ослушкуј...
Мисли преточи у речи...
Разложи реч на звук
Ослушкуј...
Ослушкуј ритмичко понављање самогласника
...а...е...и...о...у
...а...е...и...о...у...
...а...е...и...о...у...
Ослушкуј...
Пусти да ти кожа тече...
Да време исцури кроз наше прсте... као песак...
Пусти...
То смо само ти и ја...
Ти и ја... тамо негде... тамо негде унутра...
Покушавамо да се видимо... макар
Да махнемо један другом
Макар само да... завиримо
Те стене око нас
Те стене... То су наша тела...
Наша тела спутавају и ослобађају...
Спајају се и раздвајају... спајају И раздвајају...
У понављању...
У понављању је лепота...
У понављању је умирање И крај...
Убила сам простор и време у овој соби која је
Готово на рубу реалности...
У полумраку...
Њушим ти косу...
Њушим кишу...
Зар је то киша почела поново да пада?
Ооооо зар је почела киша?
Да пада...
Овде негде у соби у нама... да пада...
Да пада... сада...

О ТИ БОЖЕ ДЕПРЕСИВНИХ СТАЊА

О ти боже депресивних стања
И хемијских ужаса помози ми
Да се смирим, да заспим
Из силине овог света да побегнем за трен
Да утрнем и да речи које пеку мозак
Заметнем да им утрем траг
Глупе речи и још глупље мисли
Да зауставим бол да прогутам сузе
Да усним сан
Да опет буде неки шарен дан
Умилну руку да држим у руци
Да остану само звуци
И срећне птице пој
О ти боже депресивних стања и хемијских ужаса
Дођи, умири ме син сам твој

О ОНОМЕ ШТО ЈЕ НАЈЉУДСКИЈЕ
У НАМА ЋУТИМО

О ономе што је најљудскије у нама ћутимо
Ћутимо о ономе Што је обично и што чини колотечину
Стидимо се својих најискренијих мисли, јер су мале и себичне и тако људске
Не хватамо тренутке пуштамо их да пролазе
За какве би нас сматрали када би ловили
те одблеске стварности који су прошлост већ док се догоде
Не желимо ни у вечности да трајемо јер ништа не траје вечно
Тако су рекли пре нас
Убеђени да је живот негде између тренутка и те вечности пуштамо време да пролази
Седећи у мишијој рупи правимо се да нам није ништа
Да смо нигде
И да смо ништа
Једноставно је
само ћутимо