КРИТЕРИЈУМИ КАО ДИМНА ЗАВЕСА
 
САОПШТЕЊЕ ПИСАЦА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ И САРАДНИКА ЧАСОПИСА ЗЛАТНА ГРЕДА О СУСПЕНДОВАЊУ ПРИЗНАЊА ЗА ДОПРИНОС НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ И О ФИНАНСИРАЊУ РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ УДРУЖЕЊА   

   Поводом суспендовања Признања за врхунски допринос националноj култури (нетачно називаних националне пензије) од стране Mинистра културе, писци Друштва књижевника Војводине и сарадници часописа Златна греда сматрају да је одлука непродуктивна и штетна, јер суштински кажњава заслужне писце, прикривајући стварне кривце за непримерено и кратку историју овог признања. Речено је да је  процес доделе националних признања компромитован због нејасних критеријума. Међутим, ми морамо рећи да је политички фактор, у највећој мери, угрозио морални капитал овог признања. Прво, Министарство је формирало комисије и заједно са разним политичким силама производило подобне кандидате за признања. Дакле, писци су у суштини осрамоћени у јавности, скоро као једна врста паразита, управо због неконтролисаног и аутаркичног понашања политичког фактора. Политичари су рушили критеријуме и на основу некњижевних разлога и самовоље промовисали накарадну слику вредности. То није само тренд у области поменутих признања, него и шира и свакодневна појава која опасно угрожава и српску културу и српско друштво, као и самопоштовање истакнутих актера у пољу уметности и културе.
   У другим земљама, од Аргентине, Немачке, Аустрије, Румуније итд, постоји посебна национална признања за писце, или додатак који писце штити од економског и социјалног понижења. Тај додатак се даје писцима који углавном имају мању пензију од 2000 евра, или мању од прихватљивих стандарда једног друштва. У многим земљама се преко пореза на емитовање уметничких и културних садржаја у електронским медијима формирају фондови за такве сврхе. Таквим фондовима управљају књижевне асоцијације. Истинска књижевност је трајна вредност и после смрти писца она постаје добро које користи друштво у разним функцијама, а највише у образовању и општој култури. Са тог становишта писци имају морално право да захтевају да део тог капитала служи обезбеђењу њихове економске и културне егзистенције. Аргентина је добар пример како се држава одужује својим писцима. Она је донела уредбу да сваки писац, уважавајући доприносе књижевности у афирмацији ове земље, који је деловао у  књижевности  у току 25 година, и који има најмање 5 објављених књига,  добија 500 фунти месечно када се пензионише.     
   Министарство не сме да пребацује одговорност на писце или било кога другог, оно је одговорно за критеријуме и за њихову реализацију. Оно је одговорно и за придруживање естрадних извођача уметницима у овом процесу, чија се улога не може поредити, нити било каквим критеријума доводити у везу са некомерцијалним актерима модерне уметности. Те области би требало раздвојити и разматрати у складу са њиховом посебном природом.     
   Ми оштро замерамо Министарству због некоректног тумачења околности и због јавног морализовања које замагљује грешке и последице које спорна одлука производи. Оно мора да се одлучно постави у односу на тумачење критеријума и да одоли сваком притиску. Неразумљиво је да су на комисијама Министарства пролазили аутори који немају ниједну књигу објављену у иностранству, а један од услова је да је кандидат допринео својим делом међународној афирмацији српске културе. Како је то могуће ако га нико изван Србије не познаје као запаженог писца! Једнаку одговорност има и Национални савет за културу, чија је улога у овим догађајима минорна и без ауторитета у тумачењу разлога за национална признања и  његово очување.   
   У овој земљи нужно је да се изнова  боримо за улогу и значај књижевности, за потребу да се писци делимично заштите и да се обесхрабри хипокритско глорификовање културне и књижевнe прошлости на уштрб живе књижевности, без које нису могући ни наша културана прошлост ни садашњост. Књижевно наслеђе, нужно, припада и живим писцима, а не само политичарима културног профитерства. Књижевно наслеђе би требало да буде основ за заштиту живе књижевности, подразумевајући да оно не може бити експлоатисано од друштва у великом броју функција, од образовања до електронских медија, а да се при том игнорише судбина савремене књижевности. Министарство треба да преузме одговорност за поштовање тих чињеница као и за враћање достојанства ауторског хонорара у медијима који такве чињенице беспризорно игноришу. Посебно треба истаћи да писци у овој земљи немају никакве привилегије, ни годишње стипендије, ни велике награде, иако се много говори да их је превише, једва неколико има задовољавајућу новчану компензацију, ни међународну размену, ни градске и регионалне стипендије, ни једнократне годишње стимулансе, ни приступ универзитету у виду предавача за креативно писање, ни ауторске хонораре у медијима и часописима, не постоји никаква систематска подршка за ауторске стимулансе и хонораре када су у питању писци и преводиоци. Министарство у великој мери, такође, пребацује одговорност са себе на уметнике, не трудећи се да изабере у комисије компетентне и одговорне независне писце, уместо политички инсталираних. Прича о критеријумима је много сложенија, и чини нам се, да овога пута служи као димна завеса да би се прикрили многи проблеми који се тичу положаја наше књижевности.       

***   
   Писци скрећу пажњу, такође, на проблем финасирања текућих трошкова за репрезантативна удружења. После неколико година, писци имају утисак да је атрибут репрезентативности потемкиновски и служи као обмањујућа формализација која би требало да створи утисак како су институти државе наклоњени писцима и култури. Репрезентативна удружења би на основу Закона о култури требало да имају услове да покрију минималне текуће трошкове, почев од трошкова закупа простора до телефона и електричне енергије и хонорара или плате за техничко лице, које обавља послове за удружења. Све то изостаје, јер Министарство, као и локалнне заједнице, игноришу Закон о култури и чињеницу да су удружења у ситуацији да се самоукину због елементарних дугова.   
   Поставља се питање, да ли  Министарство културе Србије има намеру да омогући репрезентативним удружењима уметника да са одговарајућом скромном финсијском подршком буду у могућности да обављају своје функције без сталних претњи да ће бити деложирана из својих просторија или да ће им бити искључена струја или вода? Да ли је та игноранција у функцији уцене удружења, производње страха за опстанак и цензурисање њиховог права да буду продуктивни и демократски саговорници о стварима културе и друштва?   

20. фебруар, 2014.   

Јован Зивлак, Владимир Гвозден, Алпар Лошонц, Драган Проле, Драган Јовановић Данилов, Јасна Мелвингер, Зоран Петровић, Милош Латиновић, Никола Страјнић, Бојан Јовановић, Пал Бендер, Драган Мраовић, Братислав Р. Милановић, Михаил Ђуга, Бошко Томашевић, Павел Гатајанцу, Јанош Бањаи, Петко Војнић Пурчар, Драгана Белеслијин, Зоран Ђерић, Фрања Петриновић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Бранислав Живановић, Давид Кецман Дако, Недељко Терзић, Душан Радак, Илеана Урсу, Милан Ненадић