Друштво књижевника Војводине
 
 


Јован Зивлак - ИСТОК И МЕЛАНХОЛИЈА Print E-mail

Путопис Стевана Пешића Катманду

Стеван Пешић је био у Непалу 1980. или 1979. године и боравио тамо три месеца, када је побуна младих људи артикулисана у формама контракултурног покрета већ увелико утихнула и када је Исток као једно од његових открића изгубио тајанствену ауру новог света вредности. На једној од страница Катмандуа налазимо да аутор пише о свом боравку у том непалском граду и да завршава рукопис након две године по повратку у Београд. Књига је објављена 1982. године, седамнаест година након његове песничке прве књиге. Можемо претпоставити да је то период велике стваралачке кризе. Након Катмандуа Пешић путује у Индију и Шри Ланку и објављује заредом неколико књига о Истоку (Светло острво, Сарат и Вилпули, Тибетанци и др), превасходно романа, што очито указује да је непалски период деловао на њега делотворно и да је неспорно открио битну димензију свог талента и отвореност за једну врсту имагинације коју му је у особеним поетизмима подарио амбијент те далекоисточне културе.
У новом веку откриће Истока у САД, посебно са контракултурним покретима, прво у уметничким, тачније, песничким круговима педесетих, потом шездесетих у широким струјама омладинске културе где је започела побуна против естаблишмента, тржишне логике, милитаризације света, државног насиља, и у САД и у Европи шездесетосме, која је, иако је завршила поразом, донела снажне промене у перцепцији света, у разумевању и практиковању књижевности, музике, живота омладинске популације, моде, односа према културним конвенцијама, сексуалности, дроги...
У доба када је Пешић боравио у Катмандуу, он среће мноштво младих људи и проучавалаца Истока који бораве у Непалу, Индији, Бутану, Шри Ланки или у другим земљама у близини које су постале привлачне својим културним и историјским наслеђем: путовање на Исток је постало део пасије младих западњака који су тражили одговоре на питања о смислу живота, који нису могли да прихвате стеге и напетости потрошачких друштава и њихову неуратичност и потискивање иреалности, особених религијских и филозофских искустава која су се разликовала од доминантно рационалних и прагматичких група Запада. У откривању егзистенцијалног антирационализма важну улогу је играла дрога према којој су се источњачке културе и државе односиле с великом мером либералности.
Исток је у нашој култури био познат од почетка деветнаестог века, највише преко немачке културе. Заслуге има и Вук који је превео причу о два брамина из Индије, после тога јавља се Маретић са преводом Песме о краљу Њалу, па Сима Поповић, Павле Јевтић, те Мирослав Марковић1. Ту свакако није било систематичности, али она долази након шездесетих са ренесансом интересовања за Исток која долази из САД, посебно са популизаторским односом према будизму, пропагандом нонконформизма, нове сексуалности, комуналног живота и дроге. Крајем шездесетих Чедомил Вељачић објављује Филозофију источних народа у две књиге. Појављују се многе хрестоматије, антологије индијске и кинеске поезије, зен коана, филозофски прегледи који укључују нове истраживаче са наших простора од Вере Вучковачки-Савић, Радослава Катичића, Раде Ивековић, Душана Пајина и других.
Дах Истока ношен таласом побуне нове генерације америчких писаца и широког омладинског покрета еманциповао је субверзивност деветнаестог века, која је често била агресивна и рушилачка, у пацификовани бунт песме, ненасиља, одбацивања вредности индустријског друштва, прихватање солидарности и братства младих људи, одбацивање ратне филозофије и интервенција у Азији америчке војне машинерије, подривање поделе света и хладног рата и афирмисање музике као основе ове мистичне револуције у којој су се јављали разни пророци, видовњаци, пацифисти, шамани и поштоваоци зена, браманизма, Кропоткина, Сведенборга, Мадам Блавацки или Бодлера. Јунаци овог покрета су били, Ален Гинзберг, Тимоти Лири, Џек Керуак и многи други амерички андерграунд песници и уметници који су користили поезију да изразе и створе нови свет супротстављен тврдокорним конвенцијама западних друштва, традиционалној уметности и њеном перфекционизму и заступању спонтанизма и у уметности и у друштвеном животу као и марихуане и LSD-ја2. С дуге стране, Гери Шнајдер, Ален Вотс и Д. Т. Сузуки допринели су популаризацији источњачке културе, посебно зена. Кључне речи су биле просветљење, универзум, вечност и долазак божанског међу људе, као и позивање на класичне песнике мистичаре (између осталих и на Блејка).
Пешић је био свакако инспирисан поменутим догађајима, не само на Западу, него и ширењем интересовања наше културе за мистични Исток. У нашим условима није постојала могућност да се развије нова осетљивост у условима идеолошког и политичког пуританизма и строге државне контроле, нити да се афирмише контракултура, нисти свет гуруа који би утицали на омладинске популације да се пронађу у пастишизирању Истока и у стварању критичке масе која би подривала постојећу комунистичку идеологију и сличне изведене друштве вредности. Али поред академских примера и малог броја алтернативних уметника, који су највише у Београду и у Загребу откривали нову културу, постојао је мањи број неакадемских заступника Истока, а један од њих је био Пешић.
Његова унутрашња страст одвела га је да после неколико путовања у Европу (Француска, Белгија, Холандија) оде у Индију и у Непал и да у његовој престоници проведе три месеца, након чега је настао необични текст путописа Катманду. Морамо рећи, такође, да Пешић није први писац који је писао о Истоку. Познато је да су наши путописци путовали у Јапан и Кину, као и у Индију, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века3 (Милан Јовановић, Јелена Димитријевић, Милорад Рајчевић, Милутин Велимировић и др). Исток је привлачио наше писце, али они свакако нису имали јединствену и индивидуализовану тачку гледишта. Она је у великој мери била посредована оптиком великих откривалачких западних култура које су као колонијалне силе имале херменеутичке кључеве у тумачењу Оријента.
Пешић долази након преокрета који су учинили побуњеници Запада који нису прихватали официјалне предрасуде империја, него су тражили нови приступ, превасходно из разлога да оснаже своју улогу у поретку постојећих вредности и да са источњачким модусима перцепције подрију самозадовољно потрошачко друштво. Исток је у таквим интерпретацијама често био изневераван, тривијално секуларизован или реконструисан до непрепознавања.
Пешић је свакако био побуњеник, али не у размерама које познајемо у оквирима нових покрета на Западу, него као појединац који трага за својим местом и културом евокације, јединства, помирености и социјалне контемплативности која је искључивала екстремна искуства и деловања, било друштвена, било она упућена на тело или менталне режиме. О томе можете наћи потврду на многим страницама Катмандуа.
Пешић је, како сведочи у Катмандуу, комуницирао са различитим типовима људи, од уживалаца хашиша, доспелих са Запада и изгубљених у тамном и необећавајућем рају, хипија и хипстера, одбеглих обичних људи из паклова личног живота, преко истраживача Истока, преводилаца, оријенталиста, те Индуса, Бутанаца, Тибетанаца, до домаћег становништва просечних грађана, возача рикшија, трговаца, просјака и разних занесењака. Он у том свету има јединствен однос према дроги, посебно према хашишу. Пешић је радознао, али и дистанциран. Он је писац са снажном уобразиљом, као неко ко има самопоштовање и ко не жели да свет разумева из хоризонта замагљеног потресима које изазивају опијати. Он за то има сведоке у књижевности и често се позива на Бодлера и на Де Квинсија.4 Пешић каже у поглављу XXV да је повремено узимао наркотике и да је извесно да они обогаћују свест, али да је открио да му нису потребни због тога што има посебан дар да види измењену стварност помоћу својстава које је добио рођењем. Разлика између оних који имају дар и оних који перцепцију виших облика стварности освајају помоћу спољних деловања је у томе што ови други то плаћају болешћу.
Пешић књигу посвећену Катмандуу која се развија и као приповест о његовим сусретима са различитим људима, сусретима са другим и другачијим, пред којима се чуди попут раног индијског филозофа који се пита како то да црна крава даје бело млеко, и као есеј о трагању за својом правом природом. Књига се излаже у првом лицу и подељена је на тридесет осам поглавља, приповеда се хронолошки, са честим реминисценцијама поводом неке теме која се односи или на неку књигу или на догађаја из актуалног живота у Београду или из детињства у Ковиљу. Свако поглавље је везано за један средишњи догађај или мотив и неколико мањих које писац заокружује једном врстом поенте.
Писац, како нам књига сугерише, није доспео у Непал због проучавање културе и религија или филозофије коју карактеришу ову далекоисточну земљу, нити као етнолог или антрополог или пак као неко ко истражује неку од посебних културних појава у овој земљи или због неког посебног светог текста, ритуала или архитектонског наслеђа. Прави одговор налазимо у целини књиге, у њеној богатој фактографији, опсервацијама о свету живота и смрти, описима наоко бесциљних седења на Дарбару, градском тргу Катмандуа, излета до Хималаја, седења на тераси хотела са пријатељима, сусрета са тибетанским свештеницима, са залуталим трагаоцима за рајем, проласцима кроз живописне улице града и упознавања његових становника и обичаја, дугим посматрањем метежа на тргу и гледања непалских лепотица, дружења са дечацима који настоје да обезбеде егзистенцију тако што ће их странци усвојити, у причама о судбинама хипија и уживалаца дроге, јетију, путовању возом за Индију и др.
Улазећи у Катманду Пешић се смешта на трг Дарбар, где бира степениште храма или какве палате одакле посматра свет. Трг је место где се као на сцени сусрећу све врсте света које живе у граду и у околини и све врсте дошљака и странаца који ту у принудном кретању траже одговоре на важна питања. Трг је позорница на којој се као у режији некаквог виспреног ствараоца одвија истовремено комедија и трагедија живота, и то не само оних који су одређени локалним него и светским приликама, а ти животи и судбине се често преплићу. Катманду је постао видљив кроз оптику нашег писца, који и сам учествује у драми и драмама, покренут открићима Истока, надама омладинских популација Запада да ће са усвајањем и преиначењем нових далеких култура променити сопствена друштва и свој живот.
Међутим, Пешић није заговорних великих спољних промена, нити наглих померања ствари из њихових лежишта; о друштвеним приликама у Србији једва да говори, а о непалским рамишља емпатијски посматрајући сиромаштво као део нужности или добровољног избора, а њиховог краља посматра као саосећајно и брижно полубожанство. Није у питању безинтересност, он у призорима свакодневног живота Непалаца, у посматрању деце, архаичних обичаја кућног живота, хигијенских обичаја, наивне радозналости и срдачности, склоности да буду искрени са странцем, види животне слике свог детињства, простосрдачност ковиљског становништва, руралну архаичност обичаја и карактера и пред свим тим он осећа као да се сусреће с нечим безнадно ишчезлим а сада оживљеним у далеком царству среће. Тај тон, коме не недостаје аутоиронија и подругивање на сопствени рачун боји ову књигу вишеслојном меланхолијом која се хвата за неколико кључних момената непалског живота. С једне стране је трг Дарбар са хиљадама лица и призора за које писац зна да ће у једном трену нестати заувек, то је трагање за митском рајском земљом Шангри Ла, која се наводно налазила у Дарџилингу, Катмандуу, Кашмиру или у Хималајима и за Шамбалом која се налази, како пишу тибетански писци, такође на Хималајима и с друге стране то су Хималаји као планина која лети и, како писац каже, који нису на земљи, то је кућа богова. Ту фасцинираност Хималајима писац је позајмио од освајача његових врхова и писца Мориса Херцога који му је био лектира.
Катманду Пешић5 описује као рајску долину, његове храмове и улице осетио је као величанствене сведоке времена особеног трајања. Непалци су у Катмандуу помирили хиндуизам и будизам, писац најпре види припаднике хата-јоге, те обожаваоце тела и сложених процедура чишћења са великим минђушама, он види и живу богињу Кумари деву која се инкарнира у лику изабране девојчице чија је слава кратка до прве менструације, а затим ће уследити смрт. У свему томе, дубоко потресен, Пешић налази себе као губитника, као пролазно људско биће избачено из раја, из живота божанствених и људких гласова који живот стапају са смрћу и замењују вечност за нестајање и хладноћу таме. Шангри Ла остаје сан, као и недостижни Хималаји, и доброта Непалаца ишчезава, као и мноштва хашишоваца који грчевито трагају за срећом и за Блејковим визијама и откровењима и за светом који има хиљаде језика и познаје говор црва и ситних зечева и мртвих, и све је то створено у сусрету са Катмандуом који је писац сачувао у свом срцу као тло на којем ће засновати своју унутарњу еманципацију, своју драматичну осетљивост да разумева свет без предрасуда и без дикатата, да види Катманду као самог себе, далеког и недостижног, у својој савршеној и варљивој блиставости коју неће досећи, као што неће досећи ни истину о себи самом, ни о човеку, ни о тајни живота.


БЕЛЕШКЕ:

1 О литератури о Истоку код нас информативно пише Милош Н. Ђурић у предговору за књигу Вере Вучковачки-Савић: Култура и уметност Индије, Београд, 1970.
2 О размерама контракултурног покрета види у: Theodore Roszak, Kontrakultura, Zagreb, 1978.
3 О овоме прегледно пише В. Гвозден у: Српска путописна култура, 2011.
4 О томе Пешић посебно расправља у поглављу XXV Катмандуа, Београд – Нови Сад – Сарајево, 1991. Треће издање појавило се у Београду, 2010.
5 Стеван Пешић је рођен 1936. године у Ковиљу, где је завршио основну школу, а у Сремским Карловцима гимназију. Живео је и стварао у Београду, прву књигу је објавио 1965.
Путовао је у многе земље, а највише времена провео је у Индији, Непалу, Шри Ланки.
Његова највише цењена и читана књига је Катманду која је синтеза путописа, надахнутог приповедаштва и филозофских опсервација.
Навише је писао романе, потом поезију, текстове за децу и драме. Његов опус садржи више од двадесет дела.
Иако је за живота објавио више књига, умро је у немаштини 1994. године у Београду.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432