Друштво књижевника Војводине
 
 


Ранко Рисојевић - САН И ЈАВА Print E-mail

Збуњује наслов, рекло би се да јави претходи сан, што здраворазумски изгледа немогуће. А баш тако јесте. Био је прво сан, онда је своје урадила јава. Мада се све може сматрати, час сном, час јавом. Ваљда не могу једно без другог.
Увијек је то као постање свијета, које долази из сна. Ми на срећу не знамо из чијег.
Сан је дубок, сталан, од младићких година. Прати раст, развија се по мјери тијела и његових потреба.
Прво је ту млада жена, старија ипак од њега, која му се подаје, да би га одбила кад му је најљепше. Он то не може да прихвати, присиљава је да доврши посао. Све је тако директно и увјерљиво, да се буди послије полуцирања, осјећајући да је улијепљен спермом. Тако је изашао из дјечачких година и дошао до младићства.
Послије колико то година, сном полако овладава млађа жена, кћерка оне раније, мада су често скупа, не баш на гомили, али обје га изазивају, с тим што му се млађа уопште не подаје вољно, спој с њом је чисто насиље. Он не осјећа да је то насиље. Прије му се чини да оне својим одбијањем изазивају да им одговори на такав начин. Чак је његова жеља тим већа, снажнија, не може да јој се одупре. Повремено му се чини да нема тог дијела прошла би га воља и жеља, не би било ни ерекције, ничега напросто.
У односу на сан, јава је неумољива.
Живи у селу које се граничи са другим селом, баш на његовој периферији, ако село има центар и периферију, према другом селу, гдје живе иновјерци, међу којима је и млада жена коју прати погледом када пролази покрај његове куће и иде у оближњи град. Она је недавно удата, није љепотица на којој би се засутављали погледи, али он не може да јој одоли. Она га ријетко погледа, иако стоји покрај ограде. Млађи је од ње десетак година. Како се замомчује, тако осјећа све већу страст према тој жени, која се удала и родила кћерку.
Страст је толико јака да повремено осјећа притисак у мозгу, као да ће од тога да полуди. Кћерка брзо расте, она је љепша од мајке. Иде у школу у град пролазећи истим путем којим је пролазила и још увијек пролази њена мајка – обје покрај његове куће.
Осјећа тјелесну, неодољиву страст према обје. Не зна како да се тога курталише. Оженио се, има двоје дјеце, али страст према властитој жени није ни приближна овој страсти према те двије иновјерке. Он сам није вјерник, није чак ни крштен, то се није радило тих послијератних година у селима. Отац погинуо у рату, мајка се преудала за човјека који се боји своје сјенке камоли Партије, ко да га крсти?
Онда долази рат, пометња, насиље, оно што ће се ускоро назвати етничко чишћење.
Ни сам не зна како, нашао се у групи задуженој да потјера иновјерце из њиховог села, нека иду према својима, овдје више не могу да живе. Тако им је речено. Није водио рачуна о томе ко то говори и зашто.
Питао се, у себи, као увијек, зашто да тјера комшије с којима ништа није имао? Заправо, имао је, али то је припадало више његовом сну него јави. Треба ли да их тјера због тог сна? Вјероватно треба, иако то нико од осталих не зна. Или и они имају сваки свој сан, можда сличан његовом, само о томе не говоре, као што он никоме о томе није причао. Зашто би?
Добро, нека тако буде кад се мора.
То тјерање испало је насилније него што се претпостављало. Наишли су на отпор, било је и пушкарања, на које је, наравно, одговорено пушкарањем, убиствима, напросто ужасом. Није се он одмах устремио према кући коју је познавао, јер су њих двије тамо живјеле, можда је чак и бјежао од ње. Али на крају се ипак тамо нашао. Нешто му је бубњало у уво да он то мора. Ако он не оде код њих, отићи ће други, а онда зло и наопако. Ако се већ мора, он ће. Он мора и без тога. Мора!
Оне су биле саме. Гдје вам је човјек? питао их је. Не знамо, одговориле су. Лажете, рекао им је, или је то рекао његов друг, који је почео да преврће по ладицама и да избацује све из њих. Имате ли оружје? викао је на њих. Немамо, одговарале су и савијале се једна уз другу.
Гледајући их, тако савијене, једну уз другу, незаштићене, нестварне, он је прешао у свој сан, у насиље, које га је носило прво према мајци, онда према кћерци. Шта се ту још дешавало, не сјећа се, није било нимало пријатно за њих, али он је урадио своје, до краја, онако како никада на јави није.
Био је то сан, рекао је себи. Јесте, јава не може да буде таква. Мисли да их други није ни пипнуо. Али му је помагао тако што је држао ону другу, док је он чинио своје у спаваћој соби прво с једном, онда с другом.
Мајка се више опирала од кћерке. Морао је да је удари неколико пута, да је истуче онако како никада није истукао женско. Мада је ту и тамо знао и своју жену да удари. Баш као у сну. Било је то јаче од њега. Мала је била податнија, опирала се, али не толико да би морао да је раскрвави ударцима. Савијао је и ломио тако да је легла на кревет лицем према доље. Лудио је гледајући њена леђа. Савио се преко њих као звијер која узима и сатире истовремено. Продире и гризе врат.
Сад, шта је, ту је. Од тога се не може побјећи. Сну не можеш да наређујеш шта ће да изнесе преда те.
Послије сна и јаве, слиједи нови сан. Као да га је неко снимио као какав филм, па му пушта чим заспи. Како бјежи од некога или нечега, у шуму, према великом дрвету, чврстих грана, гдје виси неколико конопаца са омчама припремљеним да би се само протурила нечија глава и објесио несрећник. Не да га други вјеша, све сам мора да учини.
Ко је тај несрећник? Вјероватно он, јер другог нема. Нема ни потјере. Само тај осјећај, страх, потреба да бјежи, до тог дрвета. као да је дрво спас од свега.
Сан се понавља, потом продужава у јаву, када су дошла на ред хапшења двојице-тројице учесника у њиховом походу на сусједно село иновјераца, који су се у међувремену вратили својим кућама. Прошло је бар десет година од оног дана када се све десило. Два-три пута видио је њих двије које су прошле покрај његове куће и отишле у град. Њен човјек, отац дјевојке, наводно је погинуо у рату, са својима, исте године када су оне биле протјеране. У два прошла рата, послије гињења и нестајања, остајале су жене, мушки су се губили, чекало се да нови нарасту да би могао да почне рат.
Сан му није дао мира. Осјећао је омчу на врату, будан. Ни у чему није налазио одмора ни разоноде. А могао је, јер му се син оженио, добио је унуче.
Са својом женом више није спавао, она се с тим помирила као с нечим што долази у тим годинама. Као да више није било природно да буду тјелесно блиски. Али, друго га је опсједало. Како да више не осјећа према оне двије онакву страст какву је осјећао прије? Умјесто страсти, сада осјећа да га омча стеже око врата. И шта још? Ништа!
Све до једног јутра, када је на јави наставио бијег из сна.
Бјежао је покрај њихове куће, морао је да прође покрај ње да би стигао до оног разгранатог дрвета, гдје је висила омча. Није се касније могло да установи ко је омчу ставио, ни како је успио да се објеси ако није пронађена ни столица, нити је омча била ниско да је могао да је дохвати са земље. Стручњаци судске медицине рекли су да се вјероватно несрећник попео на дрво, намакао омчу и онда лагано спустио док га није стегла толико да је био задављен.
Тај чвор на омчи, као чвор сна и јаве, ко сада да размрси?
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432