Друштво књижевника Војводине
 
 


Милош Латиновић Print E-mail

КУЋА НА ДРУГОЈ СТРАНИ ЗАЛИВА

Седаш у стару фотељу,
која памти гол Каталинског за победу над Шпанцима у Франкфурту
и тиху смрт твоје баке.
Густа тинта свемоћне таме лако брише траг мора утиснут твојим босим стопалима у врело месо сивог камена.
Сама и тиха,
нерадо укључујеш керамичку лампу
(окрњених ивица)
постављену на средину троногог сточића начињеног од ружиног дрвета и црвеног мермера.
Тек тада постајеш свесна горког талога туге на дну срца и примећујеш почетно слово мог имена истетовираног сољу на твом рамену.
Узимаш књигу,
(стара је и уморна од листања)
и хитро тражиш страну 92 где је оловком подвучен пасус:
Оно што беше за нас ми учинисмо и ви то знате. Верујте ми: учинисмо то заувек. Живите свој живот далеко од мене. И немојте ни часа оклевати, ако то буде служило вашој срећи, да заборавите ову жену која вам сада, без суза, каже збогом.
Спушташ је у крило опрезно,
као своје дете надиграно сном.
Можда је суза то што те пече у оку, али нећеш признати,
уосталом
бесмислено је,
јер познајеш Загајевског:
Бог је на страни јаких, слабима
нуди дуге часове ништавила.
Ћутке ћеш гледати кроз отворен прозор куће, испод којег се наслућује море заплетено у лавиринт оштрог стења.
У даљини још се добро виде тамне сенке планина за које си ми једном рекла да те смирују
На другој страни залива,
ноћ је већ стигла,
успела се,
као спретан непријатељ,
кроз стари маслињак и високу траву,
до осматрачнице,
са које се од давнина виде бродови гусара и жуте заставе куге.
С тог места, скривен дахом лозе и рузмарина, к’о стари катана, гледам у наранxасту светлост на другој страни воде, спреман да још једном у срцу трамонтане пронађем знак:
реч изговорену на почетку,
укус презрелих трешања на које су подсећале твоје усне
или мирис коже настао грешном алхемијом једне ноћи на почетку пролећа на гребену изнад светог Дунава...
Од тада је прошло много година,
али тај траг једини је доказ да си постојала у том пролећу које није пролазило.



НА ВЕРАНДИ

Књига је пала у крило, сузе су пале у крило.
Пригушени прасак и блесак старог ћилибара.
Светлост кандила у прозору мале собе– ситне ужарене очи,
као спасоносни фењери, окачени о катарке или на високим забатима трошних кућа, путокази кроз планинску пустош и густу јесењу кишу.
Глава је клонула.
Сан.
Свакодневна смрт.



НОЋ НА НАПУШТЕНОЈ ПЛАЖИ

– Ништа се не догађа, нико не долази, нико не одлази, то је – сјајно – шапутао је лежећи на разрованом топлом песку који су туристи тек напустили.
Над њим црни сомот далеког неба.
Тама без украса. Као дотрајали рикванд у тетару сећања.
Годо се није појавио.
Бекету то је било ужасно, њему – сјајно.
Бекет је живео сам, у Roussillonu на југу Француске, а он, на северу, у асфалтној xунгли, са људима.
Зверима.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432