Друштво књижевника Војводине
 
 


Душан Пајин - ЖИВОТ У ДЕЛУ - ДЕЛО У ЖИВОТУ Print E-mail
Поводом 50-годишњице смрти Ернеста Хемингвеја (1899–1961)

У деценијама после смрти Хемингвеја, његово дело је наставило да привлачи читаоце – како ширу публику, тако и истраживаче књижевности 20. века. Иначе, управо ове године ће бити објављено ново издање романа Старац и море ("Драганић", Београд, 2011.).
Група професора у САД је 1980. формирала Хемингвејево друштво. 1986. г. оно је преузело и бригу о оставштини, тј. Фондацију Ернеста Хемингвеја, која је постојала од 1965. Друштво подстиче истраживање, издавање и читање његових дела. Са тим циљем издаје двапут годишње "Хемингвејеву ревију", а једном у две године организује и међународне скупове, почев од 1982.
1) Четрнаеста међународна конференција Хемингвејевог друштва одржана је прошле године у Лозани, у Швајцарској (јуна, 2010), а током осам дана говорило је преко 140 учесника из разних земаља. Оквирна тема је била "Хемингвејеве екстремне географије." Један од првих говорника, Дејвид Фреј (David Frey) је имао излагање под насловом: "Папина планета: озбиљно истраживање места на којима је Хемингвеј живео и која је волео". Иначе, папа (што на енглеском одговара нашем "отац", или "ћале") био је Хемингвејев надимак у породици, а и код једног броја пријатеља и љубитеља његових дела. Аутор је направио још једну игру речи, јер енглеска реч која значи озбиљно, искрено (еарнест) се у изговору поклапа са Хемингвејевим именом.
2) У једном периоду Хемингвеј се – заједно са још једним бројем истакнутих уметника 20. века, као што је Пикасо – нашао и пред "родним трибуналом", тј. оптуживан је да је у својим делима форсирао "мачо" ликове мушкараца (ратовање, борбе с биковима и сл.); затим, да је спроводио сегрегацију и женама давао маргиналне, подређене улоге и место и сл. Међутим, други аутори су те оптужбе оповргли – управо указујући и на ликове жена у његовим делима (на шта ћемо се осврнути касније).
3) Нобелова награда за књижевност, коју је Ернест Хемингвеј (1899–1961) добио 1954, две године после објављивања последњег романа Старац и море, представљала је признање за његово целокупно дело – у образложењу награде се каже да му се она додељује за његово књижевно умеће, најскорије исказано у делу "Старац и море", као и за утицај који има на савремену књижевност.
Хемингвеј је међународни углед као писац стекао још пре Другог св. рата, својим романима као што су Пролетње бујице (1926), Сунце се поново рађа (1926), Збогом оружје (1929), Имати и немати (1937) и За ким звоно звони (1940). Његов сажет стил, дошао је већ тада до изражаја и утицао на друге, млађе ауторе. До њега је дошао примењујући сажет начин излагања, који је користио у репортажама писаним за листове.
4) Литерарно-егзистенцијални дијапазон његовог дела је веома широк. Он прати човека у најразличитијим животним ситуацијама – од рата до мира, од љубави, до мржње, од младости до старости. У својим делима он је спровео суочавање човека са историјом (рат и мир), са природом (у лову, или контемплацији амбијента), као и човека са човеком – од односа људи у рату и миру, до односа међу половима, друштвеним групама и генерацијама.
Учествовао је на различите начине (од болничара, до борца, или дописника) у пет ратова: у Првом св. рату, у грчко-турском рату (1922), у Шпанском (1936–37), у јапанско-кинеском (1941), као и Другом св. рату (1944). Бавио се различитим спортовима и ловом (на мору и копну, у Африци, Куби итд.). Ту панораму личних искустава је на различите начине уграђивао у своја прозна дела, романе, приповетке, кратке приче, или мемоаре, а понекад и поезију. Тако је двапут проживео своја искуства – једном у животу, други пут кроз литературу.
Код нас је издавање његових дела почело 1952. (Старац и море) и до сада су много пута издавана различита дела, а највише Старац и море (преко 20 пута).


ХЕМИНГВЕЈ И "ИЗГУБЉЕНА ГЕНЕРАЦИЈА"

Први светски рат је многима из генерације која га је доживела и преживела – без обзира да ли су непосредно у њему учествовали, или се само суочавали са ратним збивањима – створила осећање да су многе вредности у које су до тада веровали изгубљене или обезвређене. Њихова вера – да добра дела доносе добре исходе, да постоје људске и цивилизацијске вредности које су поуздане – била је изгубљена. Многи добри млади људи су отишли у рат и (ако су се вратили) у великом броју случајева су били инвалиди, и-или психички рањени, за дуже време.
Код многих је то створило осећање бесциљности, неповерења, изазвавши различите реакције, које су мотивисале и настанак неких уметничких праваца, или оријентација, из времена самог рата (дадаизам, 1916), или нешто касније, надреализам (1924), књижевност "изгубљене генерације" (током 20-тих) итд.
Сматра се да термин "изгубљена генерација" потиче од Гертруде Штајн (1874–1946), која је пореклом из САД, али је од 1904. живела у Паризу, где је у свом салону окупљала уметнике из различитих земаља и утицала на развој сликарства и књижевности (и сама је објавила различите врсте дела). Наводно је Гертруда Штајн израз "изгубљена генерација" употребила да означи групу америчких уметника који су живели током 20-их у Паризу, а углавном нису прихватали став "лако ћемо" – који је добијао на замаху код великог броја људи у Америци у то време.
Хемингвеј у епиграфу свог романа Сунце се поново рађа (1926) наводи њене речи: Сви сте ви изгубљена генерација, а такође и одломак из старозаветне Књиге проповедникове (гл. 1, ст. 4–7): Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек. Сунце излази и залази и опет хити на место своје одакле излази...
Хемингвеј је иначе дошао у Париз, са супругом Хедли, у новембру 1921, јер је био ангажован као дописник листа Торонто Стар. У Паризу, веза са Гертрудом Штајн је била значајна, јер је преко упознао бројне друге уметнике.
Иначе, сматра се да у "изгубљену генерацију", поред Хемингвеја, спадају и Френсис Скот Фицxералд (Fitzgerald, 1896–1940 – познат по роману Велики Гетсби), Xон Дос Пасос (Passos, 1896–1970), нешто старији Езра Паунд (Pound, 1885–1972), као и низ других писаца. Једна од сачуваних анегдота, каже да, кад су се Хемингвеј и Паунд (који је био 14 г. старији) упознали у Паризу – где су током 1924. живели у истој улици – Паунд је тражио да га Хемингвеј учи боксу (пошто је овај важио као спортски тип, широког дијапазона). Паунд га је са своје стране упознао са ирским писцем Џемсом Џојсом (Joyce, 1882–1941), који је јула 1920, на позив Паунда, такође дошао у Париз.
Хемингвеј је своја ратна искуства (везана за Први св. рат) унео у два романа из 20-их – Сунце се поново рађа (1926) и Збогом оружје (1929). У овом другом он, између осталог, каже како су (апстрактне) речи – као што су слава, част, храброст – постале празне или срамотне, у односу на конкретна имена села, река, бројеве у улица, бројеве регименти, или датуме. То подсећа на сличне ставове дадаиста, или неких других уметника, који су делили осећање да је велика касапница рата обрукала многе културне вредности и ставове, у које се до тада озбиљно веровало, или на њих позивало – тј. створила осећање да је све то лажно, или притворно.
На сличан начин као Хемингвеј, Скот Фицџералд те преломе изражава у роману Блага је ноћ (из 1933. – наше издање: Суботица, Минерва, 1958), где контрастира мирнодопско и ратно стање, тако што каже, како је на једном комаду земље – током рата – свака стопа била плаћена десетинама живота, а за неки поток, који се може прећи за два минута, у рату је војсци било потребно месец дана борби да га пређу.
Сличан је био и учинак следећег рата, после кога су неки аутори остали са осећањем да уметност више и неће бити могућа после свих страхота, као и да век ипо просветитељства и пређашња историја културе и религије, нису битно побољшали човека. А као резиме тог става обично се наводе ставови Теодора Адорна. На пример, да је после Аушвица писање песме варварство (Prisms, Cambridge, Mass.: MIT Press, 1967 – немачко издање, Франкфурт, 1955), јер на известан начин хоће да преда забораву свест о тим злочинима и њиховом присуству у историји друштва. Или, да је Аушвиц непобитно доказао неуспех културе, јер ако се то догодило усред традиције културе, уметности и просветитељства, значи да та традиција није заиста захватила и променила човека (Адорно: Негативна дијалектика, Београд, 1979, стр. 299).
Независно од ратних искустава, која су била позната Хемингвеју, он је остао на страни оних који су сматрали да књижевност треба да сведочи о човеку и свим његовим видовима – он негативних до позитивних – независно од тога да ли то може мењати човечанство набоље.


ЖИВОТ У ДЕЛУ – ДЕЛО У ЖИВОТУ

1) Као Хемингвејеву карактеристику, поједини историчари књижевности истицали су јединство живота и дела, које се огледа у томе што је код њега биографија, тј. животне околности, испреплетана са књижевним радом, у том смислу да он у властитом животу – односно текућој историји – налази већину тема и ликова који се јављају у његовим делима. У том погледу, његови романи и приповетке су блиски мемоарској књижевности и аутобиографијама, јер иако има и дела тог жанра (мемоаре), у осталим делима такође има тих садржаја. На његове романе такође су утицале репортаже (односно сажет, репортажни стил), које је он иначе писао за различита гласила у Америци, некад везано за мирнодопске теме, а некад ратне.
2) При томе, Хемингвеј је имао смисао за психологију својих ликова, за дубока осећања, људске ситуације, дилеме, наде и страхове, везане за различите узрасте: од дечјих до старачких. У роману Старац и море, управо су повезани ликови дечака и старца, у једној заједничкој страсти, спрам мора и рибарења. Ово помињемо као један од примера тог Хемингвејевог распона у разумевању људи.
3) Неки истраживачи су Хемингвеју замерали да је у својим романима форсирао ликове мушкараца, поглавито тзв. "мушкарчине" или "мачо" ликове – између осталог, јер је и себе тражио и идентификовао са таквим типом личности. Истина је да се они појављују као чести и важни ликови – неки аутори говоре и о Хемингвејевом "коду јунака", или "јуначком коду" (hero code) – овај код би се иначе могао испратити и применити и у тумачењу наше епске поезије.
Не треба при том занемарити чињеницу да су у Хемингвејевим романима бројни и ликови жена, које се појављују у веома разноликим видовима, укључујући и храбре, одважне жене, као што је и бивало у збиљи – како у ратним, тако и мирнодопским условима.
Наиме, у другој половини 20. века, са успоном феминизма, многе ауторке су писале дела у којима је Хемингвеј оптуживан за "мачизам" и "мизогинију". Нешто касније су се појавила дела (на пример, Hemingway and Women: Female Critics and the Female Voice, приредили L. R. Broer and G. Holland – Tuscaloosa & London: The University of Alabama Press, 2002) у којима се указује на једностраност ових тумачења и одбацује мит о Хемингвејевом мачизму. Наиме, у наведеном зборнику, ауторке појединих текстова истичу да је потребно исправити погрешну слику, која је током неких 40 година стварана о Хемингвејевом односу према женама и полности. Дакле, оне не само да не одбацују Хемингвејев приступ као "сексистички" и несклон женама, него указују на ново читање Хемингвејевог односа према женама – како у његовом животу, тако и прози. Између осталог, позивају се на ликове Катерине Баркли (у роману Збогом оружје), као и на ликове Марије и Пилар (у роману За ким звоно звони). На основу њих, истичу да се и у ликовима жена (као и мушкараца) исказује Хемингвејево животно начело: живи једноставно у границама датих прилика, али буди храбар и делај и под тим околностима. Другим речима, ликови жена код Хемингвеја такође дају узоре, који нису мање значајни од оних везаних за херојски код мушких ликова. Другим речима, хероизам и сложеност ликова, који су обично везивани за мушкарце у тумачењу Хемингвеја, јесу каракатеристике које имају и многи женски ликови у његовој прози.     


ХЕМИНГВЕЈ И МАЛРО – СМИСАО УМЕТНОСТИ

Међу савременицима са којима је Хемингвеј делио нека уверења па и стил живота, указаћемо и на однос Хемингвеја и Андре Малроа, који је био две година млађи (Malraux, 1901–76). Прво што пада у очи је сличност стила живота, или темперамента. Обојица су у себи обједињавали оно што обично не повезујемо, или сматрамо да припада различитим типовима личности. А то су активизам (посебно друштвени ангажман) и интелектуална надареност, односно књижевни таленат. Малро је као Хемингвеј био човек од акције, као што је Хемингвеј отишао у ратна подручја 1918, Малро је кад је имао 21 годину (дакле 1922), читао о новим открићима у камбоxанској прашуми, а затим и сам кренуо тамо да би био на лицу места. Пошто рестаурација налазишта није тада била у плану, он је организовао да се један део откривеног рељефа пренесе у Пном Пен. Колонијалне власти су га због те "самовоље" и "иницијативе" затвориле и потом ослободиле после његове молбе Паризу. Али, ова епизода га је окренула против колонијализма и он је постао присталица ослободилачких тежњи колонија. Године 1927. је отишао у Кину, где је делом учествовао у неуспелој револуцији, о чему је објавио роман Човекова судбина (обј. 1933). Иначе, један другог су најпре упознали (и ценили) преко романа – Малро је читао Хемингвејев роман Збогом оружје (обј. 1929), а Хемингвеј Човекову судбину.
Путеви Хемингвеја и Малроа укрстили су се најпре у САД, а потом у Шпанији (1937), где су обојица учествовали у грађанском рату на страни републиканаца. Малро је отишао на самом почетку сукоба, јула 1936. и – пошто се бавио и пилотажом – организовао је мању групу страних добровољаца у једну ескадрилу, а и сам је око 36 пута ишао у акције. Пошто су изгубили већи део авиона, у новембру 1936, Малро је отишао у САД да прикупља помоћ и онда упознао Хемингвеја и упутио га на неке особе у Шпанији. Хемингвеј је отишао у Шпанију мало касније, у марту 1937, а пре тога прикупио 40.000 долара за куповину амбулантних кола за шпанске републиканце. Неколико пута боравио у Шпанији и на фронту. О шпанском грађанском рату извештавао је за Северно-амерички новински савез. Обојица су своја искуства из тог рата изразили у романима: Малро у роману Нада (1937), а Хемингвеј у За ким звоно звони (1940), који на различите начине говоре о тим збивањима – Хемингвеј из угла судбине појединца, а Малро из угла колективних акција.
Другом приликом путеви су им се укрстили у Паризу, на дан ослобођења, 25. августа, после борби, обојица су се нашли у хотелу Риц – Хемингвеј као дописник који је учествовао и у борбама за ослобађање, а Малро као један од команданата у Де Головим трупама Покрета отпора.
Независно од ових сличности у животном стилу, делили су и нека уверења.
Најпре, то што су у начелу више ценили људе од акције од повучених интелектуалаца академског типа и, што су сматрали да је ангажман у борби за правду и левичарске вредности битна компонента правог животног избора. Такође су сматрали да је уметност важна компонента у једном могућем животном избору, као отпор против судбине, бесмисла и осећања излишности.
Андре Малро је својим делом, а затим и као став (у књизи Гласови тишине – франц издање, 1951), истицао да је уметност протест против судбине.
Јер, свако ремек-дело, имплицитно или отворено, говори о људској победи над слепим силама судбине. Уметников глас дугује своју моћ чињеници да он израња из плодне самоће која призива универзум коме ће наметнути људско обележје, а оно што преживљава за нас из велике уметности прошлости је непобедиви унутарњи глас цивилизација које су нестале" (...) "У нашим очима, заједничко је уметности свих времена, да она изражава одбрану од фатализма... – (Malraux: The Voices of Silence, Princeton Univ. Press, 1978, стр 630–31).
"Свако ремек-дело представља прочишћење света, а њихова заједничка порука говори да су ти појединачни уметници победили своју подређеност, да дела постоје и простиру се као таласићи на океану времена, разастирући вечну победу уметности над људском судбином. Сва уметност је револт против људске судбине" (исто: стр. 639).
Неке сличне идеје налазимо и код Хемингвеја, у романима и пригодном тексту поводом добијања Нобелове награде. Кад му је 1954. године додељена Нобелова награда за књижевност, због још свежих рана, после пада са авионом, Хемингвеј није могао отићи да је лично прими, али је послао писану поруку, коју је на уручењу, 10. дец. 1954. у Стокхолму, прочитао Xон Кебот, тадашњи амбасадор САД у Шведској. – Писање, у најбољем случају, представља усамљенички живот. Удружења писаца умањују пишчеву усамљеност, али не верујем да побољшавају његово писање. Он добија на јавном угледу док се ослобађа усамљености, али често његов рад назадује. Јер он обавља свој рад у самоћи и ако је довољно добар писац он мора да се суочи са вечношћу, или са тиме да је нема, сваког дана.
Јер за истинског писца свака књига треба да је нови почетак, где он покушава нешто што се не може постићи. Он треба увек да покуша нешто што до тада није никад било урађено, или што су други покушавали, а нису успевали. Онда ће понекад, уз велику срећу, успети. (...) Предуго сам казивао за једног писца. Писац треба да напише оно што хоће да каже, а не да говори. Поново вам хвала.
Занимљиво је да Хемингвеј у последњој реченици изражава један став који подсећа на став једног другог добитника Нобелове награде за њижевност (Иво Андрић је добио награду 1961). Тако Андрић каже: За мене је најбоље кад ја пишем, а не говорим, и кад се о мени не пише и не говори (Знакови поред пута, Рад, Београд, 1980, стр. 95), а са варијацијама сличну мисао Андрић изриче и на другим местима.
Иначе, могло би се рећи да за Хемингвеја и Малроа активизам (при чему је друштвени ангажман, само један вид акције, јер за Хемингвеја ту спадају и лов, спорт и сл.) и уметност стоје у интеракцији, у том смислу што акција даје подлогу за садржај уметности, а уметност уобличује искуство везано за акцију и различите животне ситуације, изборе, доживљај других људи и света уопште и изражава га тако да је доступно и другим људима, како савременицима, тако и потомству.
 Дакле, Хемингвеј и Малро се слажу да уметност даје један могући оквир надилажења – како властите судбине, тако и свеколиких ограничења у времену и простору – јер она остаје као завештање и сведочанство једног човека, о његовом животу и времену у коме је живео и радио.


ХЕМИНГВЕЈ И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ

До ангажмана као једне од кључних категорија аутентичне егзистенције, Сартр (1905–80) је дошао током Другог. св. рата, а Хемингвеј је своја ангажовања отпочео током Првог св. рата, кад се најпре (1918) јавио као добровољац за америчку војску, а пошто је одбијен због слабе физичке спреме, за формацију Црвеног крста, односно болничара на ратишту. Своје ангажовање је на различите начине показивао и у каснијим деценијама, све до смрти.
Али, осим ове категорије, могу се у његовом делу и животу наћи друге егзистенцијалистичке категорије. Он наглашава слободну вољу, важност да човек живи у складу са својим пројектом (да буде доследан себи), важност личног искуства и уверења, као и оно што ће Сартр назвати баченост – или, свест да је човек "осуђен на слободу".
С друге стране, Хемингвеј, као и егзистенцијалисти, наглашава важност суочавања са смрћу и ништавилом (он користи шпански термин за нишавило: нада), као нечег што чини живот бесмисленим, али истовремени у човеку представља изазов да дела и одупре се смрти и бесмислу. Његов став је да човек мора да се суочи са смрћу да би живео са сврхом и смислом, да би прихватио одговорност и слободу и живео пун живот. У роману Смрт поподне он ове теме сагледава из угла појма пундонор, који у животу тореадора (а тореадор је акутно суочен са смрћу више него просечан човек), означава опредељеност за живот вођен одлучношћу, интегритетом, сврхом и смислом, тј. частан живот.
У роману Смрт поподне, Хемингвеј објашњава шпанску реч пундонор као идеју водиљу, у егзистенцији матадора, па каже да је овај суочен са могућом смрћу, којој се супротставља својом вештином, храброшћу, чашћу и поносом.
На други начин ове теме ће се поновити у роману Старац и море, где стари рибар Сантјаго, улаже све своје снаге у свој подухват, иако сагледава да ће риба, коју је с тешком муком уловио, бити поједена од ајкула, док он стигне назад, до обале. Човек може бити уништен, али не и побеђен, каже Сантјаго после свега.
"Хемингвејев код хероја" је синтагма коју је лансирао критичар Филип Јанг (Philip Young: Ernest Hemingway : a Reconsideration. – Pennsylvania State Univ. Press, 1966), да би описао Хемингвејеве карактере, који дају примере за начела као што: су част, храброст, истрајност, која – упркос тешкоћама и болности живота – чине човека човеком. Напоредо са тим може се говорити и о Хемингвејевом хероју, као о лику који има кључно место у неком делу. "Код хероја", сам по себи не мора да буде изједначен са датим ликом, него представља идеал, који Хемингвејев херој покушава да следи, да у складу са таквим кодом живи, при чему му то – мање, или више – успева. У једном интервјуу, Хемингвеја је упитала новинарка шта за њега значи храброст, а он је одговорио: милосрђе, кад је човек под притиском (grace under pressure – интервју: Dorothy Parker, New Yorker, 30. 11. 1929). Овај исказ је касније ушао међу омиљене цитате везане за Хемингвеја.
По Хемингвеју, живети значи суочавати се са изазовима (и притисцима) – у миру, или рату. А један од великих изазова је смрт. Али, не смрт као коначан, природни крај живота, него смрт као могући исход ризичних ситуација – у рату, или миру: рецимо током лова на крупну дивљач, током планинарења, током вожње авионом и сл.
Сам Хемингвеј је више пута био у таквим ситуацијама (једном и због пада авиона у коме се налазио, кад је преживео, али није могао да оде на доделу Нобелове награде). Једно од раних суочавања са смрћу – кад је и био можда најближе смрти – било је јула 1918, кад је у Италији тешко рањен (артиљеријском ватром), иако није био у војним формацијама, него као болничар. Део тог искуства он је испричао у писмима породици (објављено постхумно: Selected Letters, прир. Carlos Baker, Scribners, New York, 1981), уградио у радњу у роману Збогом оружје, као и у неке приче.


ЕКОЦЕНТРИЗАМ

У епиграфу свог романа За ким звоно звони, Хемингвеј наводи Xона Дона:
– Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део Контитента, део Земље... смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.
Xон Дон (Donne, 1572–1613) је био енглески песник и писац, а овде изриче став који би нас могао подсетити и на један још старији извор сличног става, на речи кинеског мислиоца из 11. века, Чанг Цаја (1020–77), који је писао: Небо ми је отац, а земља мајка и чак и тако мало биће као ја, налази ту места. (...) Сви људи су ми браћа и сестре, сва бића су ми блиска.
Међу нашим ауторима, Драган Јеремић (одељак "Необичан старац или човек и природа" у предговору Ернест Хемингвеј или човек у борби са судбином, за роман Старац и море, Београд, Просвета, 1963.) међу првима је истицао јединство човека и природе код Хемингвеја.
– Пријатељство и непријатељство свих бића тесно је повезано и једно се од другога не може раздвојити. Не само људи међу собом, него и сва бића на свету јесу делови једне јединствене целине и на основу тог схватања, Хемингвеј је проширио своју визију човека коју је симболично изразио мотом у роману "За ким звоно звони". А и његово друштвено ангажовање у овом роману и његова универзална визија света у "Старцу и мору" почивају на једном, у основи, мистичком схватању повезаности свега што постоји. Између мистичког песника Xона Дона, кога је Хемингвеј цитирао, и Фрање Асишког, с чијим га схватањима повезује италијански критичар Пјер Франческо Паолини, постоји тесна веза на којој је он засновао јединство човека и природе и неодвојивост људи од универзума.
Али, овде нас мање занимају Хемингвејеве претече у ставу о јединству живог света. Дакле, по нама, овде није битно "мистичко схватање повезаности свега што постоји" – као могућ оквиру тумачења Хемингвејевих идеја – него онај мисаони развој који ће уследити у другој половини 20. в. Реч је, најпре, о растућој еколошкој свести, која истиче важност и јединство свеколиког живог света, а потом и развој екоцентризма, на тој основи, који указује да је човек само један од чланова те заједнице живота – ни мање ни више важан него друга бића. У том смислу, сам Хемингвеј би се могао сматрати претечом, у сфери књижевности, идеја које ће развити изван књижевности са сличним значењем. Дакле, Хемингвеј је – иако је имао развијен инстинкт и страст ловца – на другој страни, својим људским и књижевним сензибилитетом, оцртао и ставове који су блиски једном другом становишту, екоцентризму.
На једном месту, у роману Старац и море, у кратком предаху, главни јунак (старац Сантјаго) каже: Човек није ништа особито у поређењу с великим птицама и животињама. Волео бих да сам она животиња у тами мора. А мало касније размишља: Колико ли ће људи она (тј. риба) нахранити, помисли он. Али, јесу ли они достојни да је једу? Наравно да нису. Због њеног понашања и њеног великог достојанства, нико није достојан да је једе.




ПРВА ИЗДАЊА ХЕМИНГВЕЈЕВИХ ДЕЛА
НА СРПСКО-ХРВАТСКОМ

– Брегови као бели слонови, Нови Сад: Соларис, 1996.
– За ким звоно звони, Нови Сад: Братство-јединство, 1952.
– Збогом оружје, Београд: Народна књига, 1957.
– Зелени брегови Африке, Титоград: Графички завод, 1965.
– Имати и немати, Београд: Омладина, 1954.
– Новеле, Загреб: Знање, 1965.
– Опасно лето, Нови Сад: Матица српска, 1988.
– Отоци у струји, Загреб: Напријед, 1970.
– Покретни празник, Београд: Просвета, 1964.
– Преко реке и у шуму, Нови Сад: Матица српска, 1966.
– Престоница света – новеле, Нови Сад: Матица српска, 1952.
– Приповетке, Нови Сад: Матица српска, 1966.
– Приче о Нику, Београд: Ново поколење, 1966.
– Пролетње бујице, Београд: Младо поколење, 1961.
– Рајски врт, Нови Сад: Матица српска, 1988
– Светски човек (кратке приче), Београд: БМГ, 1996.
– Снегови Килиманxара, Београд: Ново поколење, 1953.
– Старац и море, Београд: Дуга, 1952.
– Сунце се поново рађа, Београд: Ново поколење, 1953.
– У наше време, Београд: Просвета, 1963.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432