Друштво књижевника Војводине
 
 


Златко Јелисавац - ИСТО А ДРУГО Print E-mail
Исто а Друго/Различито је формула која постоји данас, а производ је бинарног процеса промишљања и раздвајања који је опет сопствену разлику потпуно поистоветио са собом. Бинарни код мишљења више није ни бинаран, он је изједначен у истости Другог или, боље речено, бинарно више не значи два/различито већ Исто а Друго где разлике фактички и нема. Савремено промишљање је избацило дијалектички моменат из себе јер он више није носилац разлика већ је само "пукотина" која не раздваја ништа. Исто а Друго је екран напукао на два дела где се иста прича види у привидном моменту нечег различитог, али разлике нема јер су то само две слике Истог. Истицање разлике данас значи по-исто-већивање где се Друго "дијалектички" своди на Исто. Разлика као таква напросто није битна јер се она брише у самом одређењу; нешто је различито само до момента по-исто-већивања и разлика као Друго мора се утопити у Истост јер само тако и може бити. Чему онда уопште разлика? Ми више не говоримо о Деридиној Раз-лици чији је Раз већ назначавао нешто разликујуће које не може да се уведе у игру, али је свакако одређује. Ми, данас, губимо и оно "пуко" разликујуће јер различитости су данас само ознаке Истог или, у најбољем случају, изузеци који потврђују правило. Па, шта се то десило? Да ли смо ми од Хегела, на пример, до данас толико деградирали сами себе? Како то да је Хегелова дијалектика која је критиковала "просечно" разликовање дотадашње метафизике – а у исто време осмишљавала концепт либерално-бинарне разлике уводећи Треће као сам моменат разликујућег – данас је недостижан узор мишљењу које је опет заборавило да разликује? За однос Истог а Другог најбољи пример су бивше куле Близнакиње у Њујорку. Оне су биле не само симбол већ и живи споменик формуле Исто а Друго који је материјализован и кроз њихов стварни утицај на светска збивања. Куле Близнакиње су биле центар светске трговине и самим тим су биле стециште светске економије. Но, куле нису само биле само место за изручење моћи, оне су нарочито својим изгледом говориле о статусу њиховог постојања. Куле су исте јер су оне реални симбол не-разлике, по-исто-већивања, брисања разлике у светским размерама, глобализације која оглашава нестајање и последњег бастиона разликовања у бинарном одређењу. Куле Близнакиње означавале су и крај историје и великих прича о којима се сањало некада, оне су и споменик постмодерној концепцији мишљења која се упорно трудила да се ослободи разлике као одређења. Уколико се избаци разлика онда више и нема потребе за историјом јер она јесте временито разумевање различитих епоха и само као таква може да опстане. Ако нема разлика онда нема ни епоха, има само историјског сметлишта које је успомена на повесно мишљење. Дисконтинуитет времена који твори различите епохе и обезбеђује им континуитет догађаја проглашен је ад ацта. Ми, данас посматрамо крај историје као гости ресторана "На крају света" у роману Аутостоперски водич кроз галаксију. Тамо доиста постоји ресторан где се може видети спектакуларни крај свемира, а све то опет уз добру храну и одличан избор вина. Дакле и ми посматрамо крај историје као спектакл, у ствари ми се осећамо, привидно, још "историчније" јер гледамо историју ван ње саме. Бити сведок овог краја значи бити и свестан своје ван-историјске улоге, то јесте бити свестан своје разлике наспрам историје. Но, да ли је тако? Не, ми нисмо у различитој позицији од историје јер ми и не знамо ту разлику. Утопити разлику у истост и прогласити то крајем доиста је неозбиљно и нема никакве везе са самом историјом као "великом причом". Али, постоји такође један сегмент постмодерног стања који представља велику нелагоду у њеној срећној истости. Та нелагода прозилази из домена на којег постмодерно мишљење нема утицаја јер га је својим печатом ванисторијског избацило из колосека реалности. Нелагода произилази из наслућивања догађаја који долазе из таме неочекиваног из разлике Другог која нарушава идилу Истог. Сами догађаји јесу оно што се не може по-исто-ветити јер догађаји јесу по себи историјски само онда када се доиста и догађају. Такав догађај јесте био и "колапс" кула Близнакиња, то јесте терористички напад који је био усмерен на симбол постмодерног стања и ван-догађајности. Падање Близнакиња значило је повратак Догађаја на историјску сцену у смислу догађања краја краја историје. Самопрокламовани заступници краја историје доживели су ужасно отрежњење јер Догађај се одвијао пред њиховим очима. Ништа више нису помагали покушаји да се овај догађај сведе на не-догађајне симулације, напросто нешто се десило и "краљ је постао го", барем на кратко време. Управо ово догађање је одлично описано у босанском филму 11. септембар где је сцена, после напада и пре рушења Близнакиња, у потпуном мраку, чују се само гласови... Овај сценски мрак прекида се повременим "блицевима" где углавном видимо људе који искачу из запаљене зграде. Језивост ових сцена не огледа се само у људској патњи и страдању које нам се одвија пред очима већ и у јези догађања Разлике коју је Истост истиснула са светске сцене. Проблем ове Разлике која се догађа јесте један феномен који разлама Истост на њену бинарну основу, али је уједно и потврђује у суочавању догађајних разлика. Разлике које "чине" Истост су у ствари екстремне разлике које се сударају, апсурдно, у истости свог не-догађања. Како је то могуће? Вратимо се на напад на Близнакиње. Организатор тог напада била је Ал Каида, екстремна организација коју предводи мистични Бин Ладен. Овај човек је "зли геније" који промовише себе као разлику наспрам Истости моћи УСА и Запада уопште. Он је напао Близнакиње јер су оне симбол по-исто-већивања! Но, Ал Каида и њеног вођу ипак не можемо поставити као "чисте" носиоце разлике која би представљала прави дијалектички ток. Напротив, ова разлика није ништа друго до оно Друго Истог које смо поставили у формуалцији Исто а Друго. Екстремна разлика је други део разбијеног екрана где се догађа не-догађање, то јесте где се само симулира разликовање. Чак ни бинарна разлика овде не долази до изражаја већ само исимулирана Другост. Ни најбизарније акције Ал Каиде, као што су јавне егзекуције преко интернета, нису допрле до правог догађања него су представљале покушај свођења на реалну опасност, на саму природу екстремизма. Војник који моли за милост пре егзекуције, то јесте окрутног одсецања главе, није ништа више реално присутан од смрсканих тела цивила који су страдали у митраљеској ватри. И овај војник и цивили су део Истог екстремних разлика које одређују Друго. Ови догађаји вођени својом не-догађајношћу тупе оштрицу разлике и своде се на гомилу информација које примамо преко разних медија. У ствари ми овде и немамо догађај него само различите верзије не-догађања или, боље речено, тумачења која разбијају сам догађај. На крају немамо ништа друго него изједначујућу матрицу која по-исто-већује. Али, ипак сам догађај није могуће транспоновати у Истост. Оно што се десило 11. септембра 2001. године у Њујорку није била симулација, нити се десило не-догађање. Реално се десио напад на Близнакиње, као што је и реално страдало преко три хиљаде људи. Оно што је нереално или исимулирано јесте не-догађање Истог, то јесте свођење и овог догађаја на однос Истог а Другог. Сам чин напада на симбол матрице Исто а Друго тешко је сводив на уобичајено симулирање. Напад на Близнакиње је догађај који се десио и који се још увек догађа негде испред нас. Овај догађај је оно Раз-лике које нам бежи и не допушта одређење. Ми не можемо разумети овај догађај док не сагледамо његову дијалектичност и не успоставимо нову везу разликовања спрам овог догађаја. Док не нађемо ову разлику и док се не решимо симулиране другости нећемо моћи допрети до самог догађаја. Очи Истог не виде догађај као такав већ само његову не-догађајну симулацију. За разумевање догађаја неопходан нам је нов приступ историји којим се неће иступити из самог историјског него ће се тражити она различитост која дијалектички повезује догађаје и даје нам могућност да их разумевамо. Од-ступање од Истог значи проналажење пута ка разлици, а самим тим се и даје шанса за нове велике приче које ће имати свој темељ у повесном одређењу. Но, проблем је у томе што се ми не можемо вратити на "старе" моделе историјског већ морамо потражити нове структуре које ће се повесно исказати. Постмодерни крај историје се показао као користан историјски гап у који је она сама упала како би сагледала сопствену повесност. Време постмодерне је било доба не-догађања јер је разлика сведена на пуко симулирање Другог кроз Исто. Пад Близакиња ћемо разумети тек када овај свет буде поново под утицајем историјских промена без којих и нема разликовања. Но, ипак се историја догађала без обзира на њене "љуте" критичаре, само што смо ми престали да је разумемо. Крај краја историје је шанса за ново мишљење које ће се догађати у разумевању Другог, а не у по-исто-већивању и симулацији. Зато чекамо догађај како бисмо разумели шта нам се то заправо десило 11. септембра 2001.
У свом тексту Виртуалност и догађаји: пакао моћи1 Жан Бодријар говори о "превентивном терору" који се одвија у оквиру светског поретка: " Циљ оваквог светског поретка јесте коначно не-појављивање догађаја. То је, у одређеном смислу, крај историје, не на основу демократког испуњења, као код Фукујаме, већ на основу превентивног терора, контратерора који укида сваки могући догађај."2 Превентивни терор није усмерен на терористе као "спољашњу" опасност већ на успостављање интегралне моћи којој је циљ – гле апсурда – да избрише своје одређење моћи као такве и испостави се као стање, то јесте превентивна снага од које зависи поредак. Ово брисање моћи значи укидање разлике као моћи која се супротставља или негира. Брише се разлика између реалне опасности терористичких напада, на пример, и превентивних акција помоћу којих се ова опасност елиминише. Врло слично ситуацији и атмосфери у Орвеловој 1984. где је Велики брат у сталној акцији спречавања напада. Па, чак и сами напади нису ништа друго до чисте симулације које имају за циљ очување поретка и подстицање мржње према непријатељу који је опет персонификован у лику измишљеног Голденштајна као великог терористе и мрзитеља поретка. Минут мржње, како се називају сеансе обавезног искаљивања беса према непријатељу, представља консолидацију моћи, то јесте интеграцију у моћ без разликовања, у Исто а Друго.
"Али помрачење тог суверенитета оставља за собом незауздану моћ, којој ништа није супротстављено, дивљу снагу (са дивљаштвом које више није природно, већ техничко). Снагу за коју се, на чудан заообилазни начин, може рећи да се враћа на нешто попут примитивних друштава, која су према Клоду Леви-           -Стросу, пошто нису знала за моћ, друштво без историје. Шта ако бисмо ми, данашње глобално друштво, у сенци ове интегралне моћи, постали друштво без историје?"3 Савремено друштво, тзв. постмодерно друштво јесте оно које се нашло у стању "дивљаштва" о коме овде говори Бодријар инспирисан Леви-               -Стросом. Интегрална моћ је "vanish point", или место где се бришу разлике и успоставља светски поредак без-различности. Симулација путем не-догађаја јесте оно чиме се ова интегрална моћ одржава симулирајући реалност догађаја, то јесте ова превентивно моћ брише сваку могућу разлику и супротстављање. Исто а Друго јесте та моћ због које смо постали "друштво без историје". Но, ово постмодерно стање јесте само једна врста шока које ће ускоро нестати под утицајем догађаја који долазе. Један се већ десио 11. септембра 2001. године, али овај догађај још нисмо прихватили као историјски. Заправо, 11. септембар се нама још није ни десио, а када то буде историја ће већ увелико бити на делу. Можда се догађаји и револуције у Северној Африци данас назнака једног новог доба које ће задобити сопствену историчност. Ко зна, можда управо присуствујемо новом догађању историје.


БЕЛЕШКЕ:

1 Жан Бодријар, Златна греда, број 54. Нови Сад 2006.
2 Исто, стр. 4
3 Жан Бодријар, Златна греда, број 54. Нови Сад 2006. стр. 5
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432