Друштво књижевника Војводине
 
 


Милица Мићић Димовска - ВЕНЧАЊЕ Print E-mail

 

То биће ослушкује свој дах, као неку потврду себе, свог постојања, иако о том постојању не може да мисли, већ само да га осећа. Још је ту, иако је сада то већ друго ту, окружено гласовима које чује, можда чак ослушкује, без разумевања, примајући их на свој немушти начин.
Шта је време у односу на ово биће? Само дах. Дах који смењује други дах. Осећање дисања. Књижевница му прави друштво, понекад се чини да тек заједно чине једно биће...
Зна, да би сачувала себе, мора га напустити, сад већ атракцију за научнике и туристе, као експонат пренесено из болничког хола у хотелски. Она то раздвајање осећа као губитак, као издају, жртву, зарад повратка слободи кретања кроз време и простор. Враћа се у прошлост, не тако удаљену иако не ни близу. Четврта је година треће деценије ХХ века. Крај је августа. У простору је којим се крећу учесници церемоније зване венчање. Сватови и свадбари су ту главни ликови, повезани истим циљем – обавити све по прописима и обичајима, који се чувају и преносе кроз време, с улогама унапред одређеним. Она не обраћа пажњу на ритуале, на сцене венчања у цркви, достојанствене сцене, признаје, затим сцене у кући, долазак гостију с даровима... Прикрада се, има такав утисак, варљив, можда, али јој даје неку врсту надмоћи у односу на те јунаке, с којима је у вези рођачкој, предачкој, у том галиматијасу истицања нечег или прикривања нечег, с тим причама које треба вешто убацивати, дочаравати коментарима, залажењем у сећања јунака како их она види, узимајући у обзир и оно што се задржало у сећању мештана, том сећању које хоће да се окамени, понекад у сасвим погрешном виђењу догађаја, када то погрешно више нико не доводи у питање, већ до њега чак држи, као до неког неписаног закона. Закона који претвара, окива сећање, не у документ већ у предање, због слободе делања, кретања кроз оне обичаје из старине за које сви морају дати обол што упечатљивији, што бучнији у исказивању радовања, доживљаја моћи док се сватови и свадбари не изравнају у неком свеопштем, исконском заносу, рођачком, које је само неколико дана раније било у рачунским операцијама без места за нежне емоције, или емоције стрепње, неизвесности... И у тој непријатности, утисак, бар у младиној души, о миразу као некој врсти наплаћивања за оно што јој је ускратила природа – лепоту и веселост, тренутке безбрижности, можда чак и лакомислености, понекад оправдане, као мимикријски заклон...
Да, млада је реална, понекад осећа бол те реалности, гушење у грудима, иако је раскош материјала који је обавијају нешто што јој даје самопоуздање, не она сама, већ оно у чему је скривена. Не машта о немогућем, већ само о томе да привидно испуни оно што други очекују од ње, тачније оно што она тражи од других, немешање, упркос животу у заједници од две куће, главној са огњиштем око којег се чланови фамилије скупљају, изнад којег виси на веригама црни котао чије дно обујмљује ватра својим пуцкетаво-палацајућим језицима, које се чује и у собици с вратима на крају неколико дрвених степеника, собици са три кревета у којој спава домаћица куће са млађом децом, док у другој кући, односно згради с подрумом и терасом на спрату, у соби од брвана, пребива најстарији син, не још домаћин куће, али већ са свешћу да га то чека једног дана.
Свадбени дани су при крају. Он, Мића, дечак, па ипак девер, има задатак да одведе младу на извор у дну планинског превоја. Изашавши, бунован, угледао ју је као неки призор, призор који мора запамтити. Та белина тканине којом беше обмотана, тог тренутка као нека месечина, тешка за његове буновне очи. Помислио је: она је одавно ту, посађена на седло, скривена под својим водопадом. Само што тај водопад не хучи, за разлику од оног Змајевца, иза чијег застора је волео да се скрива. Његов брат је обилазио око коња, загледајући га са свих страна, тапшући га по сапима. "Миран, миран", говори му. "Ти, Мића, држи поводац, и не повлачи га нагло." Заповеда, опет, али не грубо као што има обичај. "Знаш пут?" "Знам, знам", одговара му, увређен братовљевим неповерењем. Шта има да ме то пита, грди га у себи, примећујући како се вео покреће испред младиног лица, као под дашком ветра.
Да, то га она њише својим дахом. Крста зна шта ради, чуо је како говоре о његовом брату, похвално, па ипак њихов тон звучи прекорно и завидљиво у реченици: "Оженио се због мираза."
Поводац, цимнуо га је благо, и коњ је кренуо. Млада је седела постранце на седлу, без икаквог ослонца, ни за узде се не држећи, Стаза их је водила кроз шљивик, скоро обран, затим су избили на ливаду. Спуштали су се према храсту чија се огромна крошња једним делом надносила над извор. "Јеси ли одспавао мало?", упитала га је млада кроз вео, лелујав од њеног даха. То га је откравило. Није више био тако стегнут у свом страху да му она не падне с коња и осрамоти га као девера и водича. Да ли је лепа? Сопствене мисли , до тада, све саме предострожности, кренуше му слободнијим током. "Јесам, а ви?", одговорио јој је. "Не, ја нисам. Крста сасвим мало, још се није ни разданило, а већ смо били спремни."
Помислила је: "Мој девер је дечак, добар и мио. Али, шта ја од тога имам?" Пружио јој је руку, она је није прихватила, већ је забацила вео преко главе, клизнула низ коњске сапи на каменито тле и сагнувши се над извором длановима захватила воду да би њоме запљуснула своје лице. "Зар не знаш, то је овде обичај за све невесте", рекла му је. Сусрела је дечаков поглед. Поглед затечен у нечему и уплашен нечим. "Мојом ружноћом", у мислима је одговрила самој себи. "Мојим усудом."
Могао је да види како јој део воде улази у уста, а део клизи пострани, иза ушију, квасећи јој крајеве вела. Зурио је у невесту, то њено лице, кошчато и пегаво, танких усана, ситних зелених очију које су га гледале са разумевањем и праштањем. Био је као ухваћен у нечем о чему ће морати да ћути. Тај њен нос и брада, зашиљени, и те очи као два таса који непрестано све мере, не с мржњом већ из предострожности, неком неприпадношћу, проницљивошћу коју известан унутарњи јад стално провоцира, неком отуђеношћу, као да је већ била одбачена и као да је поново одбачена.
Постиђен, спустио је поглед. Млада је рекла: "Као да сам видела некога тамо у тору, скривеног међу овцама." Он је погледао у том правцу. Иза ограде, међу овцама, готово се не разликујући од њих, чучала је његова мајка. По покретима њених рамена и руку, тако усаглашеним и сигурним, увек би је препознао, и да јој не види лице. Трпела је гуркање тих оваца, да не би одала своје присуство међу њима, тим овцама које су блејале сложно, послушно као да су у некој цркви, као да је његова мајка неко божанско биће које се умешало међу њих.

* * *

Венчану фотографију (с доцртаним детаљима) младенци добијају за неколико дана. Била је то фотографија која је заувек запечатила однос између супружника. Његов, пун сигурности и сатисфакције. Њен, пун стрепње, готово уплашен, с том ћубом вела који јој је скривао лице све до судбоносног пристанка, након којег пребацује вео преко главе, свесна да уклања оно што ју је штитило, одвајало од гомиле рођака и суседа. И целог света. Она није, чак ни у тако важним тренуцима као што је венчање, заборављала да је све што јој се догађа, само отурање ње, повиновање ње. Да, ја сам инокосна, ништа није моје, чак ни мираз. Да, ја сам сметња, сметња за млађе сестре, сметња чак и у мужевљевој фамилији, иако имам задатак, задатак да родим и радим. И ти поклони који јој се одузимају да би били показани, дати на увид другима, не припадају јој. Чак ни црква јој није близу, два брда треба прећи да би се стигло до ње. И тај вео који је морала подићи с лица и пребацити га преко главе, само да би задовољила друге, да је до ње, она га не би ни подигла с лица. Никад ништа пријатније није осетила од тог вела, његово благо миловање које беше одговор на њено помало усплахирено дисање... можда не усплахирено, већ само свесно себе, својих предности и ограничења, без икаквих илузија...
Да, све је то могло да се прочита и са ове, као димом осмуђене, фотографије, то осећање, та одлука младина да јој лице изрази спремност на оно што је чека, и свест да ће она све поднети баш зато што је ружна, и што јој та ружноћа даје подстрек исто као и тај мираз о чијој величини се већ причало. Преувеличавали су све, натурали су јој та преувеличавања. И та слика, односно фотографија, доживљава извесне промене од путујућих фотографа, додатке попут венца у коси од белих ружица, чије белило и после многих година одудара од сивила младиног лица, чемерног сивила, изнад полице с порцуланом. Ко је то имао, такав рељефом украшени порцулан, такву променаду витких порцуланских госпођа под сунцобранима, скоро нико у фамилији, који је, она, млада, донела као своју збирку од које се неће раздвајати целог живота, с увек истим ритуалом опипавања хладњикавих порцуланских облина, и затим наслањања њих на своје зажарене образе, или тој венчаници коју облачи милујући је, осећајући крхкост њеног материјала још увек белог као снег, затим по завршетку тог собног ритуала, тренуци враћања хаљине у ковчег са осталом спремом, кофера закатанченог, којег ће и након низа година, отварати ритуално, претходно се закључавајући у тој просторији, која мирише на сушено воће и ракију од воћа. Зар то није допринело њеном откривању чари пијуцкања које никад није могло нарушити њен мир (наизглед мир), о чијем припремању и одржавању се бринула, увек свесна крхкости тог мира...

(од­ло­мак из ро­ма­на у на­ста­ја­њу)

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432