Association of Writers of Vojvodina
 
 


Радивој Шајтинац - МАЛО ИЗНАД ПАТОСА Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.
Угљеши, банатском ветру и кинеском змају


Лежећи положај није за живе. Бар не овакав у ком тело као кожнокоштана либела мирује ледећи или окамењујућу непомичност. Уместо оног шетајућег мехура, лице са склопљеним очима, сувим устима, ноздрвама без ваздуха, хладним шпицом браде, прашњавим праменом косе. Али, овај је положај једини могућ, овде и сада, јер све су сад ово предмети, мртва природа, тело без топлоте и покрета, без справа за звуке мирисе и додире, без икакве потребе и без икаквог осећаја, кост у месу, месо под кожом, кожа по памучној тканини, тканина по дрвеним приткама и даскама, главе ексера срасле с тканиним и дрветом, конци, нити, паучина и иверје, трошне материје и мрачне празнине, ко би рекао да се за живота овде, на свему овоме, могло икад и ишта сањати.
Сад је то некако јасније, као све што је јасније јер свака па и најмања јасноћа овде и сада нема ни циља ни повода, ни смисла ни разлога. Ово је одар.
И на њему нико до ја сам.
Увек је био заокупљен собом и ово је сад врхунац – глас мог брата изнад моје главе.
Све и свако је сад изнад мене и мачка која сањиво бауља преко тепиха и папуче, моје празне папуче, пепео с нечије цигарете, мува, свака трунка с пода, све што је попадало или слетело, што је изувено или испуштено. Та небитна висина лежаја, неубедљив је размак од самог пода, тла или било каквог коначног ослонца.
Све ове дилеме или утисци, нису више вероватни и по свему судећи измишљено су, невидљиво испаравање.
Душе мртваца који је и нем и слеп и непомичан и безосећајан. Али увек још нешто преостаје, преостаје прича, пре или после, боравак у њеној измаглици или неком једва приметном догађају, који је, за околину, за преживеле још увек и без значаја и без значења, као и прича у настајању. У таквој ситуацији, и немогућој и неразумливој, још су само речи преостале, резговетне или неразговетрне, сувисле или неразумљиве, као глас из живога или задах из мртваца.
– Ово је срање! – сад из исте висине и исте раздаљине, наравно, изнад главе чујем глас сина.
– Шта је срање? – пита супруга.
– Смрт је срање. – безвољни одговор на безвољно питање.
Збиља и присебност, бића и предмети све показује слабост а врхунац слабости није смрт, нисам ја, већ безвољност живих изнад мене. До пре неколико сати делио сам ту безвољност с њима али и с непознатима, лечио сам се неколико година, мало од инфаркта миокарда, мало од можданог удара, мало од хиперплазије простате мало од напуклог кука, све време у овој кући осећао сам се као опљачкан.
Опљачкана ми је душа, опљачкано тело, опљачкана свест, опљачкана ћуд, опљачкана равнотежа. Моје никакво здравље последица је пљачке. Зато се ни они око мене ни ја сам више ничем не чудимо јер су и мала и велика чуда такође опљачкана, очекивано је ово сусретање око одра а ја који сам био подносилац најгорих исхоида наравно да сам у овом туробном скечу дефинитивно протагонист.
И пре пљачке, знао сам да ћу, извесно, макар то било и пост-мортем, олакшање, као и увек пронаћи у измишљању приче. Права прича је уствари увек пост-мортем преокупација. То је лепак невидљивог, прикупљач светле прашине, никад описива неман заштитница, нешто што је у тренутку приче, донекле или сасвим неприметно док тече или траје, бруји или загушује, као да га посипа разређивачем или омекшивачем, качи и привезује за трули кактус прошлости, минулог шивота и изнутра бодљикаве биографије.
О чему размишља мртвац ако не о конгруенцији, граматици, слагању реченичних делова у роду, броју и падежу. Непогрешиво и деифинитивно. Јер нема здравих и отворених ноздрва које би довеле било какав мирис у мртвају или у плесниви шахт свести. Зато се након безмирисног увода изнад предела одра винула уздахом узлетела ћеркина реченица.
– Боже, зашто ово није неко привиђење, мало привиђење.
Слабо би овде на крају стајао знак питања, дрхтурио би као врела семенка на поквареном дисплеју или би титрао попут уловљеног свица расуте грудве тамјана. Асоцијације су примерене али и стереотипне а најгори стереотип плод је потиштености и преморености. Чак се и туга састоји од знакова и начела, њена серијска производња лако се преноси из шапата у шапат, из срца у грло и обратно, али мртвац из граматичког покрова зна да је у питању плеоназам, плод искрене туге, непажња малог страха, јер због заменице која га следи у језику којим се за живота служио привиђење је редњег рода, као за дете, чедо или младунче.
Ова заумна и залудна лекторска самотерапија не подиже ме нити помера, лежим подразумевајуће објашњен, јасан ко шљунак на самом дну, као пепео у хладном горионику.
Отуда води порекло онај братовљев цинични надгробни цитат, онај епитаф у хладном ваздуху, оно неотопиво јато ледених зунзара које би, иначе, да је топло, напољу нагрнуло на крв, поуздан потпис, потврду, атест о судбини из окружења.
Син мој драги није у праву, смрт није срање, смрт је врхунска култура у њој нема претходног егоизма ни потоње патетике, у њој се башкари врхунска неугодност, органски и поетски упарађена вечност, доказ смртоносних истина и нездраве сумњичавости личног чувара стида. Издићи се, извирити из ове покорне хоризонтале. Било како или било чиме показати своју непријатност због смрти није могуће, не зато што си мртав већ зато што то није тачно. Можда је зато смрт врхунска култура.
Нека засенче планински венци научне досаде овај ситни ентеријер, овај живот ко мрављи пасус у књизи постања и шифри нестанка, јер и прича је издајица, и прича призива или опонаша догађаје, нема подтекста ком не би одговарала идеја умирања као парадигма дефинитивног претеривања, нема тог рођеног братства ког неће опећи самоубеђење о врхунској уникатности искушења. тако непоказивој без смртне позорности и упризорења.
Никакав положај. Мој одар је уствари тросед из дневног боравка и без обзира како то изгледа сасвим узрочно последично, да, потврђујући да је дневно древно, једностано из обичног поподнева одем у високу културу, да умрем. Сада је крај свему, призивам причу у овој непоновљивој ситуацији без учешћа у билочему и без обзира на било које околности и последице. Веома сам слободан, без ичега што сам био, без ичега што ћу бити, укочени, ледени, лежећи тренутак, видљиво присутан као полегли скелет и покривач који као да скрива надуто испупчење у овом пределу, битну тачку рељефа, ону од које се, без икаквих моћи и воље за асоцијацијама, одбијају и преламају неспретни гестови, лажна мирноћа и трапава присебност. Тако из дневног у древно, још клонуо од екранског светла с опроштајним сликама лављег размножавања, откриће које се као светлосни тампон заглавило у грлу, заденуло за ропац, потцењена заштитна улога бизарности, превентивна случајност свега што има смртни белег.
Није живот свезнање па да ме постиђује и бламира ова садашња реаинкарнација размишљања, убеђења и копрцање накнадне памети. Прича је овде пресудна, њено стање настајања из самоупотребе сопственог живота и сопствене смрти, два зачина, два догађаја или две издвојене индикације. Прича ослобађа од опсесије истовремености.
Чини ми се, трзам се, можда се то споља не види, али трзам се, свађам се, са самим собом, зашао сам у непознат простор где могу отворено просиктати у себи, да се све што се учило претварало у реч, у текст, у страницу, у књигу али приче није било, знања су животна утолико колико су корисна, знања су здрава уколико су примењива и тако се на бројним онтолошким беспућима задесе и наше сопствене сасвим непознате моћи и слабости, глад за открићама и ситост од пролазног испуњења, снови и рецепти, жеље и стрпљење, гласови живих и ћутање несталих све је сад од истог бесмисла након смрти, након врхунског искуства.
До скоро могао сам да бирам и одлучујем, да трпим и призивам расположења да се љутим или пристајим, да онако опљачкан знам докле су ми и какве могућности, лева ће рука остати у xепу, лева нога двоструко оштећена, кости меке као гипс или нејестиво брашно, увек ће неко морати да ми помогне код изласка из каде, везивања пертле на левој ципели, потсецања ноктију и закопчавању манжете на десној руци, спашавања од ретке ерекције и беспомоћног излечења од заокупљености самим собом. Помислити да те након смрти више не мори никаква савест, да те не прате никаква ни дуговања, ни потребе јесте та узвишена обмана причом, али не као апсолутом слободе и господарством у хаосу, већ подједнако вредном везаношћу за вечност и тренутке, лично и божанско, стварност и детаље.
Сада док стоје или седе око мене, око троседа или одра, у свему порекинути, приведени у дневну собу као дневну мору, имају права да ћутке у себи пребирају па и наглас изговарају све оно што их спашава од турбног значаја овог повода. Дневно је древно.
Сада им од помоћи могу бити више ничим променљиве одлике, навике, гестови и трагови свежег покојника. Али, они не причају ову причу, њихове су мисли у том поводу и тим релацијама изречене, више, наравно, нема ни могућности, ни смисла. Ништа се и нико ничим више неће ни поправити ни погоршати. Остаће, тако у ваздуху, у плућима, у крвотоку и сећањима, све оно проглашено последицом егоцентризма, остаће и непопијени глупи и непотребни лекови, упутства и препоруке, планови и долазећи мејлови, писма и поруке, читава она полулопта безимене боје у којој је, попут вируса и електрицитета сабијено толико љубави и несмотрености, непажње и пожртвовања, глупости и радости, подозрења и озарења, еротике и навике, мудрости и лажи, блискости и претварања.
Јер, те две полулопте су – једна испуњена оним што је испричано и друга оним што је неиспричано. Каква ситница, какав ужас! Дели их и спајају само два слова, та двословна негација, то из поменуте постхумне граматике опет личи на стари симбол, играчку, синовљев и мој поетски фетиш, играчку од спојених пластичних полулопти с доњим крајем који због лежећег парчета олова играчку увек враћа у усправан положај стаљка ваљка, срећно супротан овом лежећем у ком сам . Близу причи, близу патосу.
Да сам остао почетна замисао, да сам остао либела, једномехурасти показатељ равног терена, тла или упоришта, да сам се скромно и с мером сјединио с хоризонталом, предано и ћутке јер су нема бића на свету најскромнија избегао бих ту претенциозну дилему, испричати причу или остати у животу.
Само у овом часу све што покреће призив приче, овако је метафорично и случајано јер ако је веровати, а ваља, случајан је исход и смрт а не намеран повод. Зато се у овом случају смрт и ја разумемо јер је и прича опљачкана као и ја, два смо неизвесна и неодбрањива привида, њој су украли прво, прво лице, обезвредили као ванстилску ауторитарност приписали круто и превазиђено мистификовање патетиком, исповедне грчеве и наративни тромб.
Приђи, причице, ту, овом олову где сам и ја, ту је без обзира на радост, откриће и смисао, без обзира на сахрањујуће уживање, ноћна изненађења, дневну авантуру, дисање и писање, дисање и читање, због претварања у преузети терет гарантована усправност.
– Он сад, ладно, прича сам са својом душом – леденосаркастична самотерапија моје супруге, демистификатора и древног и дневног, мисао која ко зна како и доспева до сада чак и незамисливог места моје свести. Кад ничег нема и самог себе испраћајући призиваш, можда је и могуће туђе мисли осетити, упити или усисати али неопходан је живот, јер су све то велики послови јер кренуће сваког тренутка у безвременом простору и твоје, сасвим нечујне мисли и још више те приближити патосу.
Душо, ја дефинитивно нисам више усправан, крећем се жељно, упорно, непрестано и радознало у свим правцима, с циљем и без циља, с уживањем и с мучнином, размишљајући или само дишући. Да можеш да видиш ово што се мени само чини да видим можда би и ти тако поступила, јер не гони ме сопствена висина, не приморава ни ниско дрвеће, ни врата, ни пролази него мутни талог предела, жућкаста измаглица, раствор приспео однекуд, ко с некод дна. Раствор трулих черпића, мутни преображај старих урушених зидова. Значи, идем погнут под воденом измаглицом а изнад сам поплављене куће, њених зидова и њеног крова али и времена у ком су на њој били и врата и прозори а око ње гласови и призори.
 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432