Друштво књижевника Војводине
 
 


Владимир Гвозден - ПОЈМОВИ КОМПАРАТИВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1) Print E-mail

 

компаративна метода

Поступком компарације, поређења, утврђују се истоветности, сличности и разлике између догађаја, појава, идеја, објеката или бића, као и њихове везе са окружењем у којем се јављају. Иако је компаративна метода стара колико и само мишљење, врхунац и огромну популарност доживела је у Европи у XIX веку, када је посматрана као темељ научне систематичности. Главни постулат овог приступа може се сажети на следећи начин: свако проучавање порекла и развоја једног или већег броја феномена мора бити компаративно уколико жели да буде научно. "Ко каже наука, каже поређење", писао је 1898. године француски компаратиста Жозеф Текст.
Филозофија природе (philosophia naturalis), претходница модерне билогије, од Аристотела и Галена се темељила на идеји да организми могу бити боље схваћени помоћу утврђивања сличности и разлика међу њима. Пресудне улоге у њеном развоју одиграли су шведски ботаничар Лине, који је у XVIII веку упоређивао прашнике и тучкове како би дошао до класификације биљака, и француски зоолог Кивије, творац компаративне анатомије. Према потоњем компаративна метода надомешта недостатак експерименталних услова за проучавање живих бића. Важно је приметити да се метода не темељи само на поређењу организама, већ и на разумевању каузалних односа организама и окружења. Компаративна метода је доживела врхунац у Дарвиновој студији Порекло врста (1859), после које је постало устаљено да биолози проучавају партикуларне особине једне врсте да би нешто научили о неком аспекту друге врсте. Слична је ситуација владала и у компаративној филологији, где је поређење језика имало за циљ да се утврди њихово заједничко порекло (протојезик). Потоња дисциплина је, уз фолклористику усредсређену на међународне позајмице, захваљујући радовима Фориела, Браће Грим, Диеза, Бопа, прокрчила пут компаративној књижевности.
Аспект компаративне методе везан за структуралне и тематске аналогије био је присутан у књижевним проучавањима далеко пре него што се компаратистика конституисала као академска дисциплина. Француски проучаваоци су у првим деценијама XИX века тим схватањима додали историјску перспективу, која се више није темељила на упозоравању на плагијате или на доношењу документованих оцена, већ на покушају да се разради систематична теорија утицаја као синтеза ранијих литерарних проучавања и нове научне парадигме. (чињеницу да је поред компаративне методе, за рану компаратистику била важна и историјска метода потврђује немачки израз Vergleichende Literaturgeschichte који је у употреби од средине века.) Прву књигу под насловом Компаративна књижевност (1886) написао је књижевни дарвиниста, Новозеланђанин Хачисон Меколи Познет. Слично припадницима француске школе, овај следбеник тежње модерне критике да задовољи научне претензије наглашава да компаративно проучавање књижевности треба да буде научни подухват усредсређен на шире књижевне и друштвене покрете, а не на хипотетичко докучивање деловања индивидуалног генија. Карактеристично за француску школу компаратистике, реч компаративна треба да задобије историјску вредност, а утврђивање сличности и разлика између двеју или више књига, сцена, тема или страница разних језика само је нужна полазна тачка која омогућава да се открије известан утицај или позајмица итд, и према томе да се једно књижевно дело објасни другим књижевним делом. Компаратистика се у XIX и почетком XX века развијала као поље хетерогених истраживања, али се може говорити о два основна правца који своје корене имају у кивијеовском анатомско-физиолошком дуализму: први правац, попут компаративе митологије, трагајући за изворима и аналогијама, историјски прати различите књижевне теме (типове, мотиве); други је пак усредсређен на објашњење књижевног дела кроз ауторске утицаје и позајмице. Ови правци су имали свој научни лик, али и снажно политичко наличје: први је тражио аналогије и тамо где их нема како би утемељио велике империјалистичке митове свога доба; други је те митове подупирао неписаним правилима доминације, поделом на велике и мале, на оне који доприносе човечанству, и на оне који су осуђени на вечиту зависност. Као што показује реторика утицаја/позајмице, у позадини оваквих ставова често се налазио једноставни компаратизам који је рачунао на активну страну на којој се налази естетски вишак, и пасивну страну, која пати од мањка. чињеница да поларизована разлика често прикрива репресију усмерену према слабијој страни у оквиру поређења, била је бреме које је све више оптерећивало дисциплину: промена се огледала у признању да је, упркос сопственим принципима, поредећи текстове, компаративна књижевност већма поредила контексте, тако да у крајњим исходима није одударала много од колонијалних пројеката експлоатације и доминације.
После Другог светског рата, са америчком школом, али и са успоном медијске културе, компаративна књижевност проширује домене поређења и креће се у правцу интердисциплинарности, која укључују изучавање односа књижевности и других уметности, медицине, права, а касније и филмске и визуелне културе. Такође постаје све јасније да се дисциплина не исцрпљује у чињеничним поређењима, већ да за систематичношћу треба да трага и кроз типолошка истраживања (касније кроз семиотичке анализе): "Компаративна књижевност није исто што и компарирање књижевности", писао је још 1948. године Жан-Мари Каре. Главни интелектуални токови последњих деценија, од постструктурализма, преко деконструкције и постколонијалне критике, до студија рода, студија културе и новог историзма, неповратно нас удаљавају од старих дана и наглашавају промишљање разлике као кључну стратегију друштвених наука. То води ка све снажнијој културолошко-социолошкој оријентацији академске компаратистике, нарочито у постиндустријским друштвима суоченим са новим видовима диференцијације, видљиво израженим у текућој транзицији универзитета од хумболтовског ка тржишном моделу. У једном извештају Америчког удружења за компаративну књижевност из средине деведесетих година, каже се како "простор поређења" обухвата "уметничке производе којима се баве различите дисциплине"; "западне и незападне културне традиције"; "културну производњу колонизованих народа насталу пре и после додира са колонизаторима"; "родне конструкције које се одређују као женске и мушке"; "херменеутичке артикулације значењa и материјалистичке анализе начина на који се она производе и дистрибуирају" и "много више" од тога.
Ослањајући се на традицију и тренутно стање дисциплине, припадници француске школе, Франсис Клодон и Карен Вотлинг поређење у компаративној књижевности спретно деле на три степена. Компаратизам првог степена односи се на природна поређења, која су саставни део мишљења и говора, најчешће изражена у истоименој реторичкој фигури, уз доминантну употребу везника "као". Доказивање на основу аналогије је доказивање да ће ствари, будући да наликују једна другој на један начин, вероватно наликовати и на неки други начин, што се у науци о књижевности и компаратистици често испољава у заблуди да аналошко кретање од појединачног ка појединачном нужно води и до кретања ка општем (нпр. мит о Прометеју може бити обрађен у више књижевних дела, што их чини међусобно сличним; али то не би смело да нас води ка закључку да су друга својства тих дела слична, нарочито не њихова естетска својства). Поставља се, међутим, и питање да ли се интерпретативни и критички искази о књижевности могу изрицати само на основу аналогија, јер су и књижевност и наука о књижевности језичке делатности. Другостепено поређење назива се "сигнално поређење" и оно се ослања на познавање културних традиција и на захтеве логике, а у компаратистици се често испољава на плодан начин у ерудитском налажењу паралела међу текстовима из различитих књижевности. Трећи вид, "конструктивно поређење", у компаратистици је од почетка заступљен (истраживање позајмица, извора, утицаја), али се она због импликоване идеје зависности и доминације, реторички ако не и суштински, окренула интертекстуалним везама, где се афирмише узајамност и равноправност актера литерарне комунације.
читати, а нарочито поново прочитати, значи упоређивати, тумачити и разумети текстове, уочавати сличности, али и разлике међу њима. Како је истицао Рене Велек, поредити књижевне појаве подразумева репродукцију, анализу, интерпретацију, вредновање, уопштавање. Основни проблем је налажење "заједничког именитеља", или онога што се традиционално назива тертиум цомпаратионис, а означава трећи члан поређења који обухвата заједничке елементе феномена који се пореде. У књижевним студијама тертиум цомпаратионис није непосредно дат, већ су темељ упоредивости разноврсне доминанте (теме, мотиви, жанровске особине и сл). Поређење почиње од трагова и назнака у тексту и изискује неколико прожимајућих корака: главна основа за поређење је географска целина, усредсређеност на међународне и интеркултурне књижевне односе познате истраживачу или скупини истраживача; потом се, након упознавања са традицијом тумачења, утврђују "симболи", "чињенице", "компарабле", феномени који ће се поредити; следи истраживање диференцирајућих класификација и типологија; напослетку долази потврђивање или оповргавање раније успостављених критеријума за поређење. Компаративна метода ће увек бити темељна техника компаратистике, јер се помоћу ње прелази од индивидуалног у његовој наизглед несводивој јединствености на множину, а одатле и на синхронију и дијахронију. Коначно, али не и најмање важно, поређење је битно за разумевање сваког значајног књижевног дела јер су аутори и текстови, готово без изузетка, инхерентно компаратистични.

ИЗАБРАНА ЛИТЕРАТУРА: Hutcheson Macaulay Posnett, Comparative Literature, London, 1886; Rudolf Eisler, "Vergleichung", Njorterbuch der philosophischen Begriffe, Band 2. Berlin 1904, 627–628; Пол Ван Тигем, Упоредна књижевност, Београд, 1955; Barbara Johnson, The Critical Difference, Baltimore, 1980; Earl Miner, Comparative Poetics: An Intercultural Essay on Theories of Literature, Princeton, 1990; NJ. J. T. Mitchell, "Njhy comparisons are odious?", Njorld Literature Today, Spring 1996, 70/2; Steven Totosy de Zepetnek, Comparative Literature: Theory, Method, Application, Amsterdam, Atlanta, 1998; Glenn M. Sanford, Njilliam I. Lutterschmidt, Victor H. Hutchison, "The Comparative Method Revisited", BioScience, September 2002 / Vol. 52 No. 9, 830–836; Francis Claudon, Karen Haddad-Njotling, Precis de litterature comparee, Paris, 2001; Гвозден Ерор, Књижевне студије и домен компаратистике, Београд, 2007.


општа књижевност
(фр. litterature generale)

Термин води порекло из француске компаратистике, а први значајан покушај његовог теоријског утемељења налази се у приручнику Упоредна књижевност Пола Ван Тигема из 1931. године. Према схватањима овог аутора, термин општа књижевност означава низ истраживања која се односе на чињенице које су заједничке разним књижевностима било у њиховој међузависности било у њиховој подударности. Код Ван Тигема "опште" је схватано у географском и донекле историјском смислу, јер је просторну ширину и трагање за општим принципима истицао као важан фактор у разликовању компаративне и опште књижевности, па је потоњу сматрао природним продужетком прве (која се бави тзв. бинарним поређењима два текста, два аутора, две културе и сл). Општа књижевност би у том случају требало да проучава међународне утицаје (петраркизам, волтеријанство, русоизам, бајронизам, ничеизам...); безличне струје идеја, осећања или уметности (хуманизам, сентиментализам, натурализам, симболизам...); општи уметнички или стилски облик (сонет, класична трагедија, романтична драма, сеоски роман, уметност ради уметности...). Осим тога, Ван Тигем је оправдано упозоравао на опасност од брзоплетих и нејасних уопштавања која воде ка преурањеним, односно недовољним синтезама. Основни мотив за промишљање опште књижевности односи се на њену педагошку функцију, јер она треба да се односи на "општу припрему, на увођење у студије историје књижевности". У позадини свега налази се Geist у форми хуманистичког идеала, идеала пуноће људског искуства. На завршним страницама књиге осећа се и савремени дух психологизма, јер се као главни циљ дисциплине истиче тежња "да боље упознамо себе саме и да проширимо и обогатимо своје схватање људске душе".
Ван Тигемову концепцију критиковао је Рене Велек 1958. године на другом конгресу Међународног удружења за компаративну књижевност. Овај аутор одбацује лажну поделу на компаративну и општу књижевност (нпр. како раздвојити Бајронов утицај на Пушкина од бајронизма). Осим тога, термин води ка даљој конфузији, јер се разумева и као светска књижевност и као теорија књижевности. За Велека је "компаративна књижевност" ипак нешто прихватљивији термин за означавање проучавања која прелазе границе националних књижевности. Израз "општа књижевност" је све теже хватао корене, а употребљавао се углавном по инерцији, без прецизно утврђеног садржаја. Код И. Тартаље, у књизи Почеци рада на историји опште књижевности код Срба (1964), "општа књижевност" и "светска књижевност" су, као и код Ван Тигема и Велека, блиски, међусобно заменљиви термини: "Општа књижевност представља избор онога што је најбоље, што је провејано кроз векове и народе као општечовечанска вредност. Зато она претпоставља у својој основи известан критичко-естетички критеријум". "Заједничко добро" и "културни свет" су важне речи ове реторике, која општу књижевност схвата истовремено као критичко-естетичку доктрину и као књижевно-историјску дисциплину.
Војислав Ђурић је 1975. године поставио старо велековско питање: "Шта је национална а шта општа књижевност, где је граница између њих и у каквом су оне односу?" Но и код овог аутора изрази општа и светска књижевност су блиски, готово заменљиви. Као вид културне и интелектуалне глобализације, Ђурићева концепција почива на идеји педагошке оправданости, јер она обухвата "писце, дела и покрете од прворазредног значаја (и утицаја) за већи део света". чланак Светозара Петровића "Појам опште књижевности" (1976), објављен најпре на енглеском а онда и на српском језику, остао је усамљен, али и релевантан покушај теоријске, лексикографске обраде овог термина не само код нас, већ и шире. Петровић је у својој анализи обухватио дотадашњи развој термина и није му предвидео светлу будућност. Он веома јасно указује на оквире који су утицали на формирање појма који обухвата хетерогене садржаје: с једне стране, присутан је бинаризам везан за однос посебних књижевних дела и општих проблема књижевности; с друге стране, постоји јасна свест о дуализму, али и о комплементарности, националне књижевности и међународне књижевне историје. Општа књижевност се традиционално схвата пре свега као дедуктивни модел у којем се претпоставља постојање општег међународног књижевног процеса. Осим тога, Петровић указује на особен однос историје и теорије који је непрестано провејавао у дискусијама о општој књижевности: "Већина оних који су прухватили термин и употребљавају га, сматрају да се он односи или на историјски оријентисану теорију, или на теоријски оријентисану историју књижевности". У закључку расправе аутор оправдано истиче да се термин "нерадо употребљава осим када се њиме описује неко старије научно проучавање". Каква је онда судбина и употреба израза општа књижевност тридесет година касније? Употребљава се изузетно ретко; наћи ћемо га, рецимо, код неких француских компаратиста, попут Данијела-Анрија Пажоа, који свој приручник из 1994. назива Компаративна и општа књижевност, додуше без икаквог даљег објашњавања шта је то општа књижевност, тако да је очигледно реч о намери да се ода почаст Ван Тигему и старој француској школи компаратистике. У другим језицима искључиво се употребљавају израз "компаративна књижевност" и његове изведенице.
Наравно, они видови истраживања који су се током неколико деценија подводили под термин "општа књижевност" јављају се и даље. Пре свега је реч о селективном моделу светске књижевности који има педагошку оправданост из најмање три разлога: као вредности систем, као складиште књижевних модела и као исходиште књижевне комунације. Тај селективни модел заживео је у књижевностима западног цивилизацијског круга под различитим именима: светска, интернационалне, општа, универзална књижевност, канон, западни канон, "велики класици", "ремек-дела" и слично. Модел универзалне, "опште" књижевне историје и теорије је од почетка усмерен на западну традицију: Geist је боравио у Грчкој и Риму, Италији, Француској и Енглеској, селио се повремено у Немачку, посећивао Иберијско полуострво и Русију, а успео је да осветли и понеке срећнике из Скандинавије или Источне Европе. Укратко, општа књижевност је увек била више доктрина него дисциплина: она је имала много јасније образложену педагошку него ли когнитивну функцију, тако да задовољава стари смисао доктрине као наставе која треба ученицима и студентима да улије одређене, ставове, знања и начин понашања. Као таква, општа књижевност потврђивала је право стручности у њеним границама, али и равнодушност према другачијим омеђењима. Релевантни проблем опште књижевности постало је – после доба успона "теорије", постколонијалних студија, феминистичке критике и деконструкције – питање "општег", односно проблем природе и разлога за уопштавање које спроводимо. Подривен је оптимизам ранијих проучавалаца да је, упркос немерљивој разноликости књижевних феномена, могуће, без интерпретативног и политичког насиља, саздати јединствен дискурс о њима. Морамо се помирити с тим да општа књижевност, али и сама идеја књижевности као дело уоквиравања, не може да дође до границе која је не-знак, супротстављена чистој вредности знака или означитељских ефеката текстуалне производње. Немогуће је, наравно, умаћи уопштавању књижевних феномена, али се мора рачунати с тим да "опште" у општој књижевности значи да ће њено исходиште увек бити мање било од збира њених делова било од претпостављене надређене целине.

ИЗАБРАНА ЛИТЕРАТУРА: Пол Ван Тигем, Упоредна књижевност, Београд, 1955; Проучавање опште књижевности данас, ур. А. Марчетић, Т. Поповић, Београд, 2005; И. Тартаља, Почеци рада на историји опште књижевности код Срба, Београд, 1964; В. Ђурић, "Национална и општа књижевност", ЛМС, 151, 416, 6, 1975, 690–695; Р. Велек, О. Ворен, Tеорија књижевности, Београд, Београд, 1985, 69–76; Daniel-Henri Pageaux, La litterature generale et comparee, Paris, 1994; С. Петровић, "Појам опште књижевности", ЛМС, 418, 1–2, 1–11; В. Гвозден, "Уопштавање књижевних феномена", чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста, Н. Сад, 2005.


закон појављивања
(фр. loi d’emergence)

Према предлогу француског компаратисте Пјера Бринела, први од три закона, и уједно најелементарнији, којим би требало да се руководе компаратистичка истраживања страних елемената у текстовима националне књижевности. У питању су следеће полазне тачке ("компаратистичке чињенице"): појаве страних речи, присуство књижевности и уметности, присуство елемената из митологије. Кроз интерпретацију улоге стране речи у књижевном тексту откривају се путање дискурса у лингвистичком и имаголошком смислу (нпр. Толстој излаже слику једног друштва у коме је француски језик на високој цени). Страна реч може, између осталог, служити онеобичавању, а посао компаратисте би био да трага за њеним пореклом и за њеном функцијом. Књижевно или уметничко присуство такође нас упућује да сагледамо функције, равни евокације, везе појединачних цитата или алузија са композицијом читавог текста (нпр. појављивање имена Теофила Готјеа у Вајлдовом роману Слика Доријана Греја не своди се само на помињање, већ је реч и о разради једног модела естетизма). Слично важи и за митолошке елементе који се уграђују у националну књижевност, где постоје различите методе истраживања (усмерене пре свега на општу историју књижевности или на преовлађујућу тематику једне епохе). Бринел размишља о томе како страни елементи постају видљиви у националној књижевности. Према његовим речима, прави "плен" истраживача није "површина" текста, већ се акценат мора ставити на утврђивање законитости испољавања смисла у тексту који се односи на "страно" (у смислу "другог порекла, другачије"), односно на његову интеркултурну димензију. Укратко, задатак компаратисте није да установи и опише пуко присуство страних елемената, већ да се будно посвети херменеутичком докучивању дубине и сложености текста.

ЛИТЕРАТУРА: Pierre Brunel, "Le fait comparatiste", Pierre Brunel, Yves Chevrel, Precis de litterature comparee, Paris, 1989, 29-56; Didier Souiller, "Emergence, flexibilite, irradiation", Litterature comparee I, ur. Didier Souiller, Wladimir Troubetzkoy, Paris, 1997, 19–20; Daniel-Henri Pageaux, "Litterature comparee et comparaisons", La lyre d’Amphion, Paris, 2001, 307.


закон прилагодљивости
(фр. loi de flexibilite)

Пјер Бринел је овај термин употребио у реакцији на критику коју је Рене Велек упутио француској компаратистичкој школи због њене опсесије чињеницама (factualism) и вере у њихову неутралност (neutral fact). Бринел сматра да реч "чињеница" треба схватити као приближан израз који описује тешко докучиву стварност књижевне уметности. У приступу "страним" (другим, другачијим) чињеницама текста од истраживача се тражи прилагодљивост, а не догматска вера у прозирност, односно у неутралност полазних тачака и доцнијих налаза. Страни елементи углавном не ступају у текст националне књижевности без одређених преобликовања и промене. Постоји неколико врста алтерација: деформације, обртања и игре двосмисленостима. Типичне деформације су намерно погрешно цитирање (у XXIV поглављу Пармског картузијанског манастира стихови које је Фабрис послао Клелији приписани су Петрарки) или прекрајање цитата. Песнички субјект Великог завештања је у делу спева у којем проклиње Тибо д'Осињија побркао број стиха из Давидовог псалма 108; римском историчару Валерију Максиму приписао је причу о Александру Великом и Диомеду (мада је њу први записао Цицерон у делу De republica, а Августин навео у Држави божјој); цитат преузет од Жана де Мена није, како се тврди из Романа о ружи, већ из његовог Завештања итд. Захваљујући поштовању "закона прилагодљивости", утврђено је да у прекрајањима извора постоји образац и да их није добро посматрати као пуке грешке, јер је песнички субјект будаласти "школарац" – застрањујући цитати су, изнад свега, кључни елемент у карактерисању говорника као мудре луде. Док су се они вековима посматрали као песникове lapsus memoriae, данас преовладава мишљење да су део укупне завештаочеве опседнутости крхкошћу текста, сећања, архиве, опстанка – део богате слике сиромашног и непоузданог памћења. Обртања би се односила на приписивање супротног смисла елементима текста него што су они имали у изворном контексту (некада се то догађа случајно, а последице су огромне; св. Јероним је почетак 53. псалма Давидовог превео речима: Dixit insipiens in corde suo, "Рече безумник у срцу својему", претварајући хебрејску реч набал у "луда", уместо да остане обележена као "подла, морално оскудна особа"). Према Бринелу, игре двосмилености у тексту су многобројне и истраживач мора да буде посебно осетљив за делфијски језик књижевности (као пример наводи Дантеов приказ Одисеја у XXVI певању Пакла). Подложан преображајима, прилагодљив, страни елемент је тачка отпора у тексту: он привлачи пажњу, поставља питања, одржава прусуство другачијег. Мрежа страних алузија и референци је стога много сложеније од пуких позајмљивања речи, текстуалних цитата и елемената митова који припадају закону појављивања. Интеграција стране текстуалне информације у нови контекст даје прилику за њено прилагођавање, јер је, како Бринел пише позивајући са на посструктуралистичког Ролана Барта, незамислива њена потпуна асимилација. Компаративна књижевност живи у добу плуралног текста и плуралног читања чиме је нарушена традиционална онтологија књижевноуметничког дела, тако да морамо да трагамо за особеним интерпретативним модулацијама – променама интерпретативних равни – које не би пропустиле да дочарају ту сложеност.

ЛИТЕРАТУРА: Pierre Brunel, "Le fait comparatiste", P. Brunel, Y. Chevrel, Precis de litterature comparee, Paris, 1989, 34–47; Didier Souiller, "Emergence, flexibilite, irradiation", Litterature comparee I, ur. Didier Souiller, Wladimir Troubetzkoy, Paris, 1997, 19–20; Daniel-Henri Pageaux, "Litterature comparee et comparaisons", La lyre d’Amphion, Paris, 2001, 307; Nancy Freeman Regaledo, "Villon’s Legacy from Le Testament of Jean de Meun: Misljuotation, Memory, and the Njisdom of Fools". Villon at Oxford: The Drama of the Text, ur. Michael Freeman, Jane H. M. Taylor, Amsterdam, 1999.


закон зрачења
(фр. loi d'irradiation)

Према предлогу Пјера Бринела, трећи закон компаратистике као "научне" дисциплине, односи се на присуство страних елемената у тексту националне књижевности. Страни елемент би требало посматрати као тачку из које потичу његови видљиви и скривени видови зрачења. Бринел методе проучавања посматра најпре кроз метафоре сјајног и црног сунца, а потом говори и о деструктивним зрачењима. "Сјајно сунце" делује са истакнутог места у тексту и обасјава све његове делове, обично је реч о мотоу или наслову (нпр. Бука и бес или Врли нови свет, где су у насловима цитирани Макбет и Бура). "Црно сунце" указује на скривено, подземно зрачење. У питању су најчешће митолошки обрасци који се нигде не именују експлицитно, а прожимају структуру текста (као пример се наводи Дедалус и мотиви руже и лавиринта у Xојсовом Портрету уметника у младости). "Деструктивно зрачење" граничи се са савременим поимањем радиоактивности. Један од модела је Џојсов Уликс чији наслов указује на одисејску схему лутања, док се кроз приказ радње заправо дезинтегрише антички мит.

ЛИТЕРАТУРА: Pierre Brunel, "Le fait comparatiste", Pierre Brunel, Yves Chevrel, Precis de litterature comparee, Paris, 1989, 48–55; Didier Souiller, "Emergence, flexibilite, irradiation", Litterature comparee I, ur. Didier Souiller, Wladimir Troubetzkoy, Paris, 1997, 19–20; Daniel-Henri Pageaux, "Litterature comparee et comparaisons", La lyre d’Amphion, Paris, 2001, 307.


зрачећи утицаји
(фр. influences rayonnantes)

Термин француског компаратисте Пола Ван Тигема из приручника Компаративна књижевност (1931); односи се, уз књижевне моде и међународне струје, на проблеме којима се бави општа књижевност, односно на утицаје који потичу из заједничког извора, дела или збирке текстова, а зраче у разним правцима и јављају се у различитим земљама. Захваљујући радовима Фернана Балденспержеа, француску школу компаративне књижевности у првим деценијама XX века обележава сазревање свести да се књижевне појаве морају разумевати као покретљиве и променљиве. У том контексту би требало посматрати и идеју о зрачећим утицајима, која наглашава да је корисно скупити што већи број писаца прималаца утицаја из истог средишта како би се проучило какве су све реакције могуће на исте текстове. Познати примери укључују утицај Петраркиних Рима на песнике широм Европе, или Бајронов утицај на романтизам у Источној Европи. Зрачећи утицај може да оствари и скуп писаца или дела (пикарски романи, класичарске трагедије, просветитељски филозофи, песници симболисти). Идеја има свој темељ у традицији, јер се још Ј. В. Гете интересовао за пријем својих дела у другим земљама, често бивајући изненађен и обрадован разликама у њиховим интерпретацијама и контекстуализацијама. Ван Тигем сматра да истраживач треба да буде осетљив за сличности и разлике у пријему појединих дела и да утврди зоне њиховог утицаја које нису само књижевне, већ су и историјске, моралне, културолошке, политичке. Због темељне критике коју је претрпела теорија утицаја, овај термин се није задржао у употреби, али је проблематика којом се он бави важна за савремена компаратистичка истраживања заинтересована за алтерирање текста у његовим различитим, културолошки условљеним актуелизацијама. чињеница је да се тај процес боље разумева када се анализирају "зрачећи" текстови, тј. текстови који наилазе на стваралачки пријем у што већем броју различитих култура.

ИЗАБРАНА ЛИТЕРАТУРА: Paul Van Tieghem, La litterature comparee, Paris, 1931, 184–186; Пол Ван Тигем, Упоредна књижевност, Београд, 1955, 155–157; Зоран Константиновић, "Интертекст и алтеритет: о савременој парадигми у упоредној књижевности", Полазишта: избор из радова Зорана Константиновића, Нови Сад, 2000, 174–184; Stephen Minta, Petrarch and Petrarchism: The English and French Traditions, Manchester. 1980; Jurgen Geiss, Zentren der Petrarca-Rezeption in Deutschland (um 1470–1525): rezeptionsgeschichtliche Studien und Katalog der lateinischen Druckuberlieferung, Wiesbaden, 2002; Петрарка и петраркизам у славенским земљама, прир. чале, Франо, Загреб, Дубровник, 1978.

имагологија
(фр. l’imagologie)

Грана компаративне књижевности која изучава представа о другим културама у књижевности једног народа. Настала је педесетих година XX века у Француској, кад су се методе присутне у радовима из предратног раздобља, настале под утицајем тзв. "психологије народа", кристализовале под именом etudes d'images et de mirages (проучавање слика и опсена). Прву теоријску синтезу дугујемо Жан-Мари Кареу, а одбрану и опис изложио је 1951. Франсоа Гијар у завршном поглављу књиге Компаративна књижевност ("Странац каквим га видимо"). Додатни подстицаји дошли су у наредним деценијама у виду филозофске, антрополошке и социјално-психолошке критике етноцентричног наслеђа. У Француској се између 1953. и 1967. године дисциплина снажно учврстила међу компаратистима и објављен је већи број радова (J.-M. Carre, M. Cadot, R. Cheval, A. Lortholary, S. Marandon). Због веза са социологијом и психологијом, имагологија је наишла на оштру критику Ренеа Велека, али је имала следбенике широм Европе, нарочито у Западној Немачкој (Image-Forschung или komparatistischen Imagologie). Критичка студија Едварда Саида Оријентализам, као и доба успона теорије, допринели су преобликовању имагологије, која је посебно значајан статус добила у радовима француског компаратисте Данијела-Анрија Пажоа. На нашим просторима је средином осамдесетих година двадесетог века о имагологији писао Зоран Константиновић, а сама анализа је примену нашла тек током последње деценије (П. Секеруш, М. Шукало, Т. Брајовић и др).
Пажоов циљ је био да превазиђе ограничења раније имагологије, која се често сводила, као и стара тематологија, на пуко набрајање "слика", без синтезе и систематизације. Он се залаже за интердисциплинарни приступ који би укључио истраживачке резултате етнолога, социолога и историчара менталитета, који покрећу питања о "другим" културама, о идентитету, алтеритету, акултурацији, декултурацији, отуђењу од културе (l'alienation culturelle), јавном мњењу и друштвеној уобразиљи (l'imaginaire social). Књижевна слика је "скуп идеја о страном који се процењује кроз процес литераризације али и социјализације". Оваква перспектива обавезује компаратисту да посматра услове производње, дифузије и рецепције књижевних текстова унутар ширих одредница културе. Циљ имаголошког истраживања је да осветли "функционисање друштва са становишта његове идеологије" (расизам, егзотизам, оријентализам, окцидентализам; ксенофобија, ксенофилија, и друге филије, маније, фобије и сл). Важно је испитати "речник", појмовну и афективну лексичку мрежу која припада широј заједници од појединачног писца или читаоца. Пажоов омиљени пример је француска слика о Шпанцу, евидентирана у текстовима на прелазу из XVIII у XIX век, а чије су кључне речи: "горд", "племенит", "страствен", "частан", "љубоморан", "лењ". Посебно су за истраживача значајне оне речи које се не преводе, већ се преузимају у оригиналу и одражавају апсолутну страност ("идалго", "дон", "фанданго", "сомбреро", "кастањете"). Проучавати слику значи схватити како је она конструисана, како је учињена аутентичном, како се преноси, које догађаје или чињенице истиче, на који начин наликује сликама у другим књижевним и некњижевним делима. Примера ради, истраживач суочен с ироничним исказом из Градова и химера Јована Дучића: "Ако путују браћа наша Бугари, онда путују удвоје: зато што један зна да пише, а други зна да чита, али ниједан не зна обадвоје", неће и не може проверавати да ли су ове речи констативно истините (поменути исказ је у том смислу непроверљив, а можда чак и бесмислен), већ под којим условима оне постају могуће (перформативне, у смислу побуђивања или потврђивања одређених реакцију унутар културе порекла). Потребно је истражити шири контекст исказивања, везан како за друге текстове аутора (дипломатске списе, есеје, писма и сл.), тако и за новинске текстове у којима су, после напада Бугара на српску војску 1913. године, неговане и појачане негативне слике о овом народу присутне већ неколико деценија. То подразумева да слика неће бити посматрана у односу према некаквој вечној и универзалној истини, већ везано за особине културног контекста у којем се јавља.
У оваквом схватању се јасно очитује утицај пострструктурализма и семиотике културе, везан за однос између модеалитета приказивања и стварности, условљен утврдивим стратегијама натурализације. Слика је интертекстуална/интердискурзивна конструкција: конвенције и општа места наслеђена из текстуалне традиције сусрећу се и сукобљавају са искуством променљиве стварности. У имаголошком приступу, књижевност се схвата као један од облика културне праксе који, у двосмерном комуникацијском процесу, изражава и одређује мање или више кохерентан културни простор. Књижевност преузима, али и ствара низ слика о другом, који се у њој прихватају или репродукују као мит или као модел. Требало би, наравно, имати у виду да је, према речима Ролана Барта, књижевни текст истовремено "отпор историји" и "знак историје". Као што тврде и поборници новог историзма, могуће је да писање истовремено буде и потврда одређеног система вредности и његово подривање, лебдећи између онога што је К. Манхајм називао "идеологија" и "утопија", а што је француски компаратиста Жан-Марк Мура виа Пол Рикер деведесетих година XX века укључио у методологију имаголошког проучавања. "Идеолошко" писање другог (hetero-image) или себе (auto-image) би било оно које се придржава становишта другог или себе (позитивна стереотипија ослоњена на принцип потврђивања датих, постојећих система вредности), док је "утопијско" писање ексцентрично, прилагођава се бизарној идеји аутора или групе. Зато је и природа имаголошког истраживања апоретична, односно како каже Рикер, у анализи "друштвеног имагинарног" суочени смо с тим да оно почива "на напетости између интегративне и субверзивне функције". Циљ је да се уоче и испитају велике опозиције које структурирају имаготипски текст (роман, путопис и сл). Основна опозиција је свакако везана са однос приповедача и његове културе према Другом, другачијем, према приказаној култури. Важно је потом уочити на који начин се устројава простор страног, какви су модалитети просторног одређења, који се опозициони парови примењују (север-југ, град-село, урбано-рурално, исток-запад...). Наравно, компаратиста мора да буде свестан да дијалози међу културама нису обавезно плодна размена, већ чешће повест о удаљавању, натурализовању, припајању, искључивању или маргинализацији – и то повест у којој књижевно писање може да игра важну улогу.
Јасно је да смо овде на граници књижевности, политикологије, историографије, социологије, етничке и социјалне психологије. На који начин је онда имагологија важна за компаратистичко проучавање књижевности? Разлог је, заправо, једноставан: кретање књижевних појава (жанрова, тема, стилова) не одвија се у вакууму, већ у реалном свету у којем позитивне или негативне слике о другом могу да утичу и на политику саме књижевности у њеној жељи да остане књижевност. То је веома добро показао немачко-амерички компаратиста Герхарт Хофмајстер када је у своју анализу књижевних односа у романтизму уткао налазе из многобројних имаголошких студија. У том смислу, увиди имагологије, како истиче Пажо, могу бити "неопходна пропедеутика за размишљање о поетици".

ИЗАБРАНА ЛИТЕРАТУРА: Marius-Francois Guyard, La Litterature comparee, Paris, 1951; Daniel-Henri Pageaux, La litterature generale et comparee, Paris, 1994; H. Dyserinck, "Komparatistische Imagologie. Zur politischen Tragnjeite einer europaischen Njissenschaft von der Literatur". Europa und das nationale Selbstverstandnis, ur. H. Dyserinck, K. U. Syndram, Bonn, 1988, 13–38; Z. Konstantinovic, "Od imagologije do istrazivanja mentaliteta: o jednom znacajnom kretanju u savremenoj metodoloskoj misli", Umjetnost rijeci, XXX, 1986, 2, 137–142; G. Hoffmeister, Deutsche und europaische Romantik, Stuttgart, 1990; Jean-Marc Moura, "L'imagologie litteraire: essai de mise au point historiljue et critiljue", Revue de Litterature comparee, no 3, vol. 66, 1992; В. Г, "Полазишта и циљеви имаголошког проучавања књижевности", Зборник МС за књижевност и језик, XLIX, 1–2/2001, 211–224; В. Г, Јован Дучић путописац: оглед из имагологије, Н. Сад, 2003.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432