Друштво књижевника Војводине
 
 


Душан Пајин - РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ У СВЕТУ РЕЧИ Print E-mail
Поводом 150-годишњице рођења (1861–2011)

Ко си ти читаоче, који ћеш после једног века читати песме моје?
Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролећног богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
Отвори врата своја и гледај у даљину.
У свом цветном врту скупљај мирисне успомене
На минуло цвеће пре стотину лета.
У радости свога срца да осетиш живу радост која је певала
једног пролећног јутра – шаљући свој весели глас
преко стотину лета. (Градинар, 85).


Неке читаоце изненадиће (у наведеној песми) спој стваралачке самосвести и свести о читаоцу-сабеседнику, који стоји с "друге стране" текста и времена (у односу на писца). Мене је овај запис подсетио на онај који је нађен на једном неупадљивом месту на Шивином храму (Kailasanatha) из 8. века: "Дивно – како сам то уопште успео да направим!" Јер, у оба случаја уметник је "видео" обе стране дела: ауторску и посматрачеву-читаочеву – само што је код Тагоре (1861–1941) пројекција протегнута у будућност, а код непознатог скулптора је следила завршетак дела и објединила аутора и посматрача. У оба примера видимо да је индијски уметник био свестан и властите индивидуалности и индивидуалности (свог) читаоца-гледаоца. То је нека врста открића за поједине ауторе на Западу, који су веровали, или – још увек – верују: да је човек-индивидуа монопол и достигнуће (откриће) "европског духа".1


ЧОВЕК И ДЕЛО

Овим одељком ћемо подржати Малроову тезу (из 1951), да се дело не може објаснити ауторовом биографијом, али ћемо довести у питање "смрт аутора" – тезу коју је пре око 30 година објавио Барт.2
Циљ онога што ће бити речено у тексту који следи није да дело објасни преко личности, или кроз личност аутора – кроз његове политичке, или сексуалне везе, или опредељења. Овде нећемо трагати за његовим: скривеним комплексима, или неурозама, ауторовом подсвешћу, тајним писмима, чланствима у масонским ложама, братствима, или сектама. Дакле, објашњење дела нећемо тражити у биографији аутора, али ћемо показати да је он (као аутор) жив, иако је умро 1941.


ПОРОДИЦА ТАГОРЕ

Тагоре је рођен у Калкути (Бенгал, Индија) 1861, а умро 1941, у истом граду. На бенгалију (бенгалском) име му је Рабиндранатх Тхакур. У то време Индија (и област, сав. држава Бенгал) су били британске колоније. Сада је Бенгал подељен између Индије и Бангладеша.
Породица Тагоре је била једна од најимућнијих у Калкути и Рабиндранатов деда је финансирао јавна добра и институције, као што је био Медицински колеџ у Калкути. И деда и отац сматрани су носиоцима тзв. бенгалске ренесансе, крајем 18. и у првој половини 19. века – тј. процесима модернизације који су се постављали пред различите сфере јавног и приватног живота и у Бенгалу.
Отац му је био Дебендранат Тагоре (1817–1905), један од носилаца покрета Брахмо Самађ. Овај покрет основао је Рам Мохан Рој 1828. у Калкути, као израз модернизације у хиндуизму, а по својим идејама био је претеча многих ставова који ће много доцније (у другој половини 20. века) бити у Индији афирмисани на ширем друштвеном плану.
Рој је хтео да (блаже) реформише хиндуизам изнутра, али од 1850, кад је Д. Тагоре преузео водећу улогу, реформе су биле радикалније. Покрет више није прихватао ауторитет веда, нити веру у божанска отеловљења (аватаре), као ни догме карме и реинкарнације, а одбацивао је кастински систем, подређеност жена и – у духу просветитељства – афирмисао је улогу разума (види Вељачић, 1978, 2: 405–11).
Ове идеје утицале су да је покрет остао везан за културну елиту, иако се залагао за побољшање положаја маса. У немогућности да нађе излаз из конфликта рационализма и брахманске догматике, Дебендранат се после неког времена (после 1860.) повукао из јавне делатности и радио је са ужим кругом присталица. Аутор је више дела из области филозофије религије, од којих се Брахмо-Дхарма (из 1854) – коментар низа класичних дела из санскртске традиције – сматра ремек-делом.
Његов најмлађи син, Рабиндранат, на свој начин ће преузети и развијати овај модернизаторски и универзалистички ентузијазам.


РАБИНДРАНАТ

Тагоре је почео у детињству да пише поезију. Образовали су га најпре приватни учитељи, а потом је похађао и јавне школе. У 16-ој години (1877) шаљу га први пут у Британију (Лондон), где је требало да студира правне науке. Али, те студије му нису ишле од руке – уместо тога он је упознао и заволео енглеску поезију (Вордсворта, Шелија). Вратио се после годину дана, када му је прву књигу (Песникова прича) објавио један пријатељ – у 17-ој години.
Од 1878. посвећује се поезији и музици. Током наредних неколико година му излазе још две збирке љубавних песама (Вечерње песме, 1882 – Јутарње песме, 1883). Један број тих песама биће касније укључен у збрику Градинар.
У 22. години (1883) се оженио са Мриналини Деви, са којом је имао два сина и три ћерке. У браку је наставио да пише поезију, сада (за неко време) претежно посвећену деци и детињству – посебно успаванке, које у Индији, као и код нас, имају дугу традицију. Током наредних деценија је писао и поетске драме (Пустињак, 1887 – Краљ и краљица, 1889 – Читра, 1892).
Временом ће поезији и драмама додати још неколико књижевних родова: романе, приповетке, есеје, путописе, аутобиографије (једну средином живота, а другу пред крај), као и теоријске списе (о друштвеним питањима, филозофији, религији итд.). Његова сабрана дела чини око 50 драма, око 100 збирки поезије, око 40 књига романа и кратких прича, више књига есеја и филозофских списа.
Већи део његове поезије на бенгалију је имао форму певаних песама које су се изводиле уз музичку пратњу (као трубадури, Тагоре је сам компоновао један број тих мелодија). Око 2000 тих песама ушле су трајно у бенгалску народну традицију.
Стотинак година касније (током 80-их и 90-их) акад. Дејан Деспић је у знак сећања на Тагору, компоновао неколико музичких дела, уз поједине песаме из збирке Градинар.
Тагоре је 1891. из Калкуте прешао на породично имање, у унутрашњост источног Бенгала (сада у Бангладешу). У то време је често боравио и на породичној лађи на реци Падми, па је тако настала и збирка поезије Златна лађа (1894).
Тагоре је тако ближе упознао и живот сиромашних људи, из чега ће настати један број његових кратких прича. На основу садржаја појединих прича, у другој половини 20. века познати индијски режисер Сатјађит Реј ће створити неколико одличних филмских прича.
Током педесет година – 1891–1941 – Тагоре се напоредо са књижевним радом бавио и велики националним питањима, које сагледава у контексту свог културног универзализма. Он сматра – као што ће то нешто касније чинити Ауробиндо (1872–1950) и Димитрије Митриновић (1887–1953) – да се национално повезује и улази у синтезу са интернационалним и универзалним, кроз велику размену и синтезу култура Истока и Запада, где свако уноси (или треба да унесе) оно најбоље из властитог наслеђа.
Рабиндрантов отац је 1863. основао на свом имању и један савремено конципиран ашрам (манастир) – Шантиникетан (Пребивалиште спокоја). На истом месту ће Рабиндранат 1901. основати алтернативну (експерименталну) школу, са идејом да повеже духовне вредности Истока и Запада, науке, филозофије, религије и уметности. Двадесет година касније (1921) то ће прерасти у "Све-индијски" универзитет Вишва–Бхарати. Од 1951. то је државни универзитет (комплекс, са студентским градом), са факултетима ликовних и примењених уметности, азијских језика и књижевности, медицине, технологије и педагогије. Посебан факултет и музеј је посвећен Тагорином делу.


НОБЕЛОВА НАГРАДА

Тагорина супруга је умрла 1902, једна ћерка 1903, његов отац 1905, а 1907. млађи син. Након тих удара Тагоре је настојао да свој јад ублажи радом. Тако је – између осталог – почео сам да преводи своју поезију на енглески (са бенгалија). Заправо, то су били прилагођени препеви које је могао једино Тагоре да спроведе; да своје напеве преточи у поезију на енглеском, која ће бити ближа западном читаоцу. Осим тога, енглеска издања истоимених збирки (као што је Гитанђали 1912, или Градинар 1913), поред песама из тих збирки на бенгалију, садрже и један број других песама.
Тако је Тагоре постао познат на Западу почетком друге деценије 20. века (1912), кад је објављена збирка Гитанђали ("Песме приноснице", или "жртвене песме") – у његовом преводу на енглески. У наслову је кованица која се ослања на лирску традицију ваишнавског (вишнуитског) хиндуизма, где је песма принета као понуда (жртва) у славу божанства (обично Кришни, као отеловљењу Вишнуа). Та збирка је код нас превођена три пута: Павао Вук Павловић, 1914, Давид Пијаде 1921, Весна Крмпотић, 1961.
Збирка је наишла на хвале од стране Јејтса у Енглеској, Жида у Француској и Паунда у САД. Јејтс је у предговору ове збирке писао: "Ове песме – које су, како ми кажу Индијци, у оригиналу пуне суптилног ритма, непреводивих боја и метрике – исказују свет о коме сам сањао целог живота."
Тако је Тагорино дело привукло и пажњу Нобеловог комитета, те је 1913. добио Нобелову награду за књижевност. То је била својеврсна књижевна сензација, будући да је то био први Индијац који је добио то европско признање.
Уследиле су бројне турнеје по западним земљама (Европа, Балкан и САД), на којима је Тагоре представљао и своје дело и културно наслеђе Индије, одржавши бројна предавања. Док је до тада улавном био амбасадор западне културе у Индији, сада је добио прилику да своју "мисију" заокружи и доведе до краја – да представи индијско наслеђе на западу. Ту његову амбицију привремено је одложио Први св. рат, али наредних двадесетак година (1916–1934) он је путовао и на Исток и на Запад, са идејом да допринесе културном јединству света и стварању светске културне заједнице, за коју је веровао да је најбоља и једина брана силама рата.
Тагоре је од енглеског двора добио 1915. титулу сера, али ју је "вратио" 1919, после несрећног масакра у Амритсару (априла 1919), који су спровеле британске колонијалне власти, кад је током демонстрација убијено око 400, а рањено око 1.200 људи.
Тагоре је на одређен начин – преко универзализма – повезао своје верско искуство (опредељење) са друштвеном акцијом, која је имала као мотивацију и циљ општу једнакост, разумевање и братство људи.
Његови стихови у збирци Гитанђали –
Кад Си спознат, нико није туђин, ниједна врата нису затворена.
О услиши ми молитву да никад не изгубим додир
                                             са Једним у игри мноштва –

у једној равни могу се "читати" као вишнуитски персонализам (Вишну – бог отеловљен у Кришни), у другој као упанишадски пантеизам (бог је све), а у трећој као платформа за акцију која превазилази границе и поделе: земљак–туђин, моја–туђа култура.
Његове друштвене и културолошке идеје утицале су на Гандија, а и на интелектуалце у Европи. Сви они су тражили путеве да се превазиђу антагонизми и поделе које су и Азију и Европу хиљадама година раздирали и бацали у ратове, који ће, у 20. веку, прерасти у светске. Један од европских интелектуалаца привучених Тагориним идејама био је и Ромен Ролан. Он је за време Првог св. рата почео преписку са Хесеом у том духу, а 1919. почео са Тагором да размењује мисли на тему интегралног интернационализма (види Јосимовић, 1982: 105).
Тагоре је био човек чудесног елана. У 70-ој је почео да се бави сликарством и један број његових сачуваних дела говори да је познавао западне ликовне токове свог времена (кубизам, футуризам, апстракцију итд.).


ГРАДИНАР – 1913–2003

Градинар је први пут објављен на енглеском 1913. године. Од времена првог српског издања (1923) у преводу Давида Пијадеа, наредних 80-ак година ово дело је издато преко 10 пута на српском (српско-хрватском) и било је једна од најчитанијих књига поезије током осам деценија ("Драганић", Београд, 2003). У чему је тајна ове књиге? Има их више.


СЕДАМ ТАЈНИ

1) Прво, непосредност са којом писац, тј. ликови жена и мушкараца (чије гласове ту налазимо) говоре о својим осећањима, најчешће љубави. Та непосредност чини да ликове (њихове гласове и осећања) доживљавамо као блиске и драге.
Кад мину поред мене брзи корацима, додирну ме руб њених хаљина.
Са непознатог острва једног срца запахну ме изненада
                                                                    топли дах пролећа.
Лепршање једног летимичног додира текну ме, и у магновењу
                                                                                                     се изгуби
као откинута лиска дрвета коју гони ветар. (22)

Између осталог, Тагоре зна да сусрет тела има своје границе и да душа заправо хоће (апсолут) – оно што тело (само) не може да испуни.
Покушавам да испуним наручје њеном љупкошћу, да пољупцим
                                     опљачкам њен сладак осмех, да очима својим
                                                                   испијем њене тамне погледе. (...)
Покушавам да схватим лепоту, али ми она измиче и оставља ми
                                                                                    на рукама само тело.
Преварен и уморан, враћам се.
Како може тело дотаћи цвет који сме да додирне једино душа? (49)


Узгред – управо ово искуство је навело бенгалске бауле (види детаљнији осврт у наставку текста – поднаслов "Човек срца" – или Пајин, 1997: 132–9) да више не трагају за испуњењем на уобичајен начин (као већина других људи) него да интериоризују чежњу и да је окрену ка апсолуту (као Платон).

2) Друга тајна је у препознатљивости осећања. У редовима тих песама препознајемо много тога што лежи у нама као сећање, као нада, или као доживљено. У једној од "дефиниција" љубави свако ће препознати део властитог искуства:
Њена је радост и бол без граница,
бескрајне су
                              њене жеље и њено богатство.
Она ти је блиска као живот, па ипак је не можеш
                                   никада потпуно познати. (28)


3) Трећа тајна је спектар (распон) осећања. Тагоре познаје многе градације осећања – од лепршавости "летимичног додира" (који смо већ навели у цитату из песме 22), преко скакутаве веселости, савршене испуњености (30, 31, 32, 67, 69, 71, 82), или преданости (мушкарца, или жене) – до терета који притиска срце и душу (25, 27).
Примери лакоће и полета којим љубав испуњава:
Ти си вечерњи облак који блуди небом мојих снова.
Чежњама љубави своје дајем ти боју и облик.
Ти си моја, моја, ти која обитаваш у мојим бесконачним сновима! (30)
Моје срце, птица дивљине, нашло је своје небо у твојим очима.
Оне су колевка јутра, оне су царство звезда. (31)


Или, казано женским гласом:
Раздрешићу своју косу. Мој плави огртач приљубиће се уза ме као ноћ. Пригрлићу твоју главу на своја недра, и ту, у слаткој осами, пусти срце нека говори. Склопићу своје очи и ослушкивати. Нећу те гледати у лице.
Када се твоје речи заврше, седећемо мирно и ћутати.
Само ће дрвеће у мраку шапутати. (29)


Пример безрезервне оданости (женског предавања) налазимо у песми 7 (и 8, 20, 33, 56):
Знам добро да огрлицу моју није подигао; знам да су је точкови смрвили и оставили црвени траг у прашини, да нико не зна шта је био дар и коме је био намењен.
Али је млади кнежевић прошао поред наших врата и ја сам му бацила накит са недара својих на пут.

Примере љубавне преданости мушкарца налазимо у песмама 1, 13, 41, 50, 65.
Чезнем да ти кажем најдубље речи које имам рећи: али се не усуђујем,
            страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити. (41)


У неким случајевима љубав је као силни терет у срцу.
Да, једни иду даље својим путем, а једни оклевају,
једни су слободни, а други оковани,
а моје су ноге сустале под теретом мога срца. (25)

4) Четврта тајна (која произлази из треће) је артикулација (уобличење) осећања. У тим редовима као да писац (или лик који говори) артикулише на упечатљив начин много тога што свако осећа, или наслућује (или наслућује да би могао наслутити, или осетити), а што сада овде бива речено и уобличено. Међу тим осећањима и искуствима има и оних која ће читаоца изненадити, откривајући му и осећања која до тада није познавао.
Миљено, срце моје чезне дан и ноћ за сусрет с тобом – сусретом који је као смрт, која све прождире.
Збриши ме као вихор; узми ми све што имам: развали ми сан и опљачкај снове. Покради ми свет.
У тој пустоши, у последњој голотињи душе, ујединимо се у лепоти.
Ах, узалудна чежњо!
Где је та нада у једињење, о боже, осим у теби? (50).
Сећам се једнога дана из свог детињства, када сам спустио чунић од хартије у јарак да плови. (...)
Одједном су се почели гомилати бурни облаци, ветар је дувао на махове и киша је пљуштала.
Поточићи прљаве воде јурнуше, речица набуја и мој чунић потону. (...)
Облачан јулски дан траје још и данас и ја размишљам о свим играма у свом животу у којима сам губио. (70)


5) Пета тајна је суптилна драматизација која је присутна у многим песмама. Некад је та драматизација унутрашња, некад интерперсонална, а некад у форми дијалога (као у песми 1, 6, или 26).
"Све што дају твоје дарежљиве руке примам.
                                   Иначе не молим ни за шта."
"Да, да, познајем те, скромни просјаче, тражиш
                                                 све што неко има." (26)

Већ смо поменули да је Тагоре (слично трубадурској традицији) сам креирао један део музике уз коју се певала-казивала његова поезија у бенгали варијанти. Али, то је иначе чест случај и у фолклорној традицији широм света. Међутим, у првој (уводној – пролог) песми – у дијалогу краљице и слуге – сличност са трубадурском традицијом је садржински упадљива, посебно у контрастирању улоге витеза и певача-градинара, који односи превагу над улогом витеза.
Бацићу мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не крећи ме у нове победе. Учини ме градинаром свога цветњака. (1)     

6) Шеста тајна је присуство и смењивање различитих гласова: мушког, женског и неутралног гласа, што омогућује различите равни идентификације и препознавања.
Неутрални глас говори у песмама 10, 18, 24, 25, 27.
Тајну свога срца не задржи за се, пријатељу!
Кажи је мени кришом, само мени.
Ти што се осмехујеш тако љубазно, шани тихо,
моје ће те срце чути, не моје уши. (24)


женски глас проговара у песмама 7, 8, 9, 20, 21, 29, 32, 33, 36, 39.
Кад ми драги долази и седа до мене, кад ми тело дрхти и капци ми се склапају, ноћ постаје црна, ветар гаси жижак, а облаци навлаче превес преко звезда.
Само драго камење на мојим недрима блиста и светли.
Не знам како да га сакријем. (9)

Мушки глас проговара у песмама 11, 12, 13, 16, 17, 19, 22, 23, 28, 34, 35, 37, 38, 40, 41, 65.
Каква си да си, дођи; не оклевај при облачењу.
Нека ти је и коса расплетена и раздељак замршен
и јелек отпучен,
шта то мари. (11)
Ишла си обалом са пуним крчагом на своме бедру.
Зашто си брзо окренула лице и потражила ме оком кроз
                                                                             дрхтави превес?
Овај светли поглед из мрака обузе ме као лахор који шаље језу
кроз коврчаву воду и клизи ка хладовитој обали. (19)


7) Седма тајна је у томе што Тагоре зна и за љубавни хумор.
Када би само једном хтела да подигнеш своје љупке очи
к моме лицу, мој би живот био заслађен и после смрти. (...)
Да, да, познајем те скромни просјаче, тражиш све што неко има. (26)


ТРАДИЦИЈА И ПИСАЦ

Кад све то имамо у виду, онда ће нам бити јасне две ствари: шта је традиција на коју се он овде ослања и зашто је Тагоре не само велики писац, него и велик човек.
Наиме, битно (примарно) залеђе Градинара нису ни веде, ни упанишаде, ни Махабхарата (које неки аутори истичу као наслеђе које упливише Тагорину поезију), него танано познавање целе скале љубавних осећања, које је такође било део индијске традиције (види Пајин, 1997: 132–9).
Примера ради, наведимо само то да индијска традиција говори (као о посебној категорији) о "сусрету погледа" двоје љубавника – повезаног с градацијама љубавне чежње и познаје (чак) десет врста, или градација, тог погледа: од првог, случајног сусрета погледа, до оног када љубавници у загрљају једно друго "гутају" погледом (нешто од те "традације" је, очито, и до нас дошло, чим знамо за поглед који "гута" друго биће).
Али, Тагоре познаје и љубав која не укључује вид.
Једног јутра наиђе у мој цветњак једно слепо девојче
и понуди ми на лотосовом листу цветну огрлицу.
Обесих је око врата и сузе ми пођоше на очи.
Пољубих девојче и рекох: "Слепа си као и ово цвеће.
Не знаш ни сама како је леп твој поклон. (58)


Друго, величина Тагоре као писца произлази из његове људске величине.
Било да је реч о писцу, или хирургу – постоје добри писци и добри хирурзи, а постоје и они који су најпре велики људи, а потом добри писци, или хирурзи.


ЧОВЕК СРЦА

За разумевање Тагорине поезије важна је и традиција баула (песника- мистика). У Бенгалу је вековима постојала традиција баула, који су развили специфичну мистику љубави, а преносили су је и исказивали у својим песмама (које су се такође певале). Кратак увид у њихова схватања помоћи ће нам да увидимо сличности и разлике између Тагорине поезије и баула.
Баули су развили мистичку традицију љубави у којој човек открива у себи урођени апсолут (сахађа). Тај лични бог у срцу назива се и "човек срца". Сједињење баула с "човеком срца" јесте остварење сахађе, или крајње суштине сопства. Љубав о којој говоре баули је љубав између наше људске и божанске природе (или дела личности). Љубљени је божански "човек срца", а љубавник је људска личност. Кроз екстазу љубави мистик претаче људско у божанско. Ту се јавља велика метафора ватре – ватра љубави – која сагорева све мањкавости и ограничења малог "ја". Кроз болове срца отапа се лед тог "ја" у поток суза и тако се сједињују "ја" и "он" (човек срца). Кроз тај плач човек открива лепоту која прожима читав свемир сјајем.
Господ-љубљени приређује игру самоисказивања и самоостварења – неуморан у забави, несхватљив у тајанствености. Ако покушам да Га напустим и живим сам, не могу – он је одредио боравиште усред мог срца, каже баул и додаје: то је налик некој птици која је спутана кавезом мог телесног облика; премда та птица живи у кавезу људског тела, она лебди високо на бескрајном небу.
Доживотно је трагање баула за овом непознатом птицом, која изгледа врло близу, јер пева у нашем срцу, очаравајући нас лепотом и дражима своје песме, али ми не можемо да је нађемо. Она као да се увек поиграва с нама скривајући се. Зато баул пева:
Где се ’птица лепоте’ скрила?
Свуда лутам у потрази за њом
А нигде је не налазим – некуд је одлетела.
И кад изгледа да сам је заборавио
Одједном долази сама од себе –
Ако сегнем да је дохватим
Она ми измиче и – авај –
Сасвим ме излуђује.3


Визија непознатог, зов бесконачног, тајанствени додир љубави, то су опсесије баула. Птица душе симболички представља парадоксални карактер мистике љубави – јер, иако живи у кавезу тела, птица узлеће пут неба и лети у висинама, недохватљивим оку земних створења.
Птица мог срца је света птица
Она настањује девето небо
Из кавеза тела, са ове хумке прашине
Птица мог срца узлеће до небеског свода.

Код Тагоре љубав задржава обе компоненте – унутрашњу и спољну: она остаје дефинисана у односу између двеју особа:
Моје срце, птица дивљине, нашло је своје небо у твојим очима.
Оне су колевка јутра, оне су царство звезда. (31)


ТАГОРЕ И НАДРЕАЛИЗАМ

Кад говоримо о традицијама и утицајима, вероватно нико до сада није дошао на идеју да Тагору сматра (ваневропским) претечом надреалистичке поезије. Али, ако узмемо у обзир песме 3, 4, 5 и 15, видећемо да је (можда) само у питању превид историчара књижевности, који сваког држе затвореног у властитој традицији и култури. Али, ево песника који се томе отима. Одломак из песме 3 као да је послужио Салвадору Далију за неке његове слике.

Из мрачних дубина извукох ствари чудноватога
                                                 изгледа и ретке лепоте –
једне су личиле на осмехе, једне су сјале као сузе,
               а једне су биле румене као образи невесте. (3)


Али, пошто теза да би Тагоре могао бити један од (ваневропских) родоначелника надреализма до сада није изрицана, наведимо у прилог томе и неколико примера из других песама.

Ноћу у шумама зричу зрикавци.
Ко је то што прилази лагано мојим вратима и тихо куца?
Једва разазнајем лице, не чује се глас, тишина неба покрива све.
Отерати свог немог госта не могу. Гледам му у лице кроз мрак,
                                       и сати сневања нижу се пред мојим очима. (4)

Или, опет један "далијевски" пример из песме 5.
Заборављам, заборављам увек да немам крила за летење, да сам
                           прикован за ово парче земље за вечита времена. (...)
Заборављам, заборављам увек да не познајем пута,
да немам крилатога хата.
Неспокојан сам, путник сам у свом срцу.
У сунчаној магли оклевајућих часова, какво је силно твоје привиђење
у плаветнилу небеском!
О најдаљи крају, о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да су сва врата затворена
у кући у којој боравим сам. (5)


Или, узмимо у обзир упечатљиву метафору егзистенцијалног парадокса, која се понавља као рефрен, у песми 15:
Тражим што не могу постићи, а постижем што не тражим.

Друга компонента која је присутна код Тагоре, а коју ћемо наћи и у надреализму и касније, у различитим контекстима, јесте трансценденција кроз ирационално.4 Примере за то налазимо у песмама 25 и 42.

Да, једни су мудри а једни луди, једни су опрезни, а други безбрижни. Има очију што се смеју и очију што плачу, а у мојим очима је лудило. (25)
Страћио сам своје дане и ноћи у друштву трезвених, мудрих суседа.
Много знања оседило ми косу, много бдења помутило ми поглед.
Годинама сам пабирчио међу стварима и гомилао парчад и траље:
Смрви их и играј по њима и завитлај све у ветар.
Јер, знам да је највиша мудрост: пијан у понор отићи. (42)
ПРИМЕДБЕ:

1 Класична немачка филозофија (Хегел, Фихте) и постмодерна (Фуко) деле ову евроцентричку предрасуду. Разлика је у томе што прва сматра да је то коначно достигнуће, а други то сматрају историјском етапом (18–20. века), те да ће и тај егзалтирани човек (велики субјект) и антропологија–хуманизам, који су га уздигли, убрзо (тј. у новим историјским околностима и са превлашћу постмодерне) нестати – "као што на обали мора нестају спрудови песка" (Фуко, 1971: 425).
2 У вези са тим Малро је (1951) писао: Пошто се историја тако надвија над наше доба, ми закључујемо да је ово такође доба биографија – што оно и јесте, али не због хвале вредних разлога. Модерна биографија – осим што излази у сусрет савременом укусу који тражи романтичну ’животну причу’ (мешавину трача и мелодраме), такође подстиче и један прилично груби детерминизам. (...) Ми трагамо за везама између уметниковог талента и тајни његовог приватног живота. (...) Садашње доба ужива у томе да изнесе на видело тајне великог човека, макар стога што ми волимо да ублажимо наше дивљење, а можда и стога што имамо бледу наду да ћемо тим ’открићима’ одгонетнути генијалност. (...) Идеја је у томе – кажу нам заступници овог става – да се спустимо до човека који се налази у основи уметника. Тако ми безобзирно стружемо фреску док коначно не сигнемо до малтера, а шта је резултат? Фреска је уништена и у лову на човека ми смо изгубили генија. Једина биографија уметника која је важна је његова животна прича као уметника, тј. развој његове способности преображавања. (Малрауx, А., 1978: 418–20).
  Двадесетак година касније, Барт је преузео ову тему, али је своју тезу појачао до фамозне "смрти аутора": У књижевности је овај позитивизам (човекове личности), као епитом и кулминација капиталистичке идеологије, придавао највећи значај ’личности’ аутора. Аутор још увек влада у историјама књижевности, биографијама писаца, интервјуима, часописима, као и у свести књижевника који брину о томе да повежу своју личност и своје дело кроз дневнике и мемоаре. Представа о књижевности која се може наћи у текућој култури је тирански усредсређена на аутора, његову личност, његов живот, укусе, страсти... Објашњење дела увек се тражи у мушкарцу или жени који су их створили... (Барт, 1977: стр. 143).
3 Свака сличност ових преокупација са Платоновим идејама из "Гозбе" и Плотиновим о екстази и сједињењу са једним је случајна, али суштинска.
4 Трансценденција кроз ирационално је веома стара тема у (филозофији) уметности и сеже до античких времена (в. Руже, 1994), када се уметност надовезује на шаманистички транс. Нешто касније Платон формулише у Ијону своје најраније схватање уметности, истичући да је она плод заноса (маниа) и ентузијазма (бого-обузетости). У средњем веку онострано проговара кроз лудост код јуродивих. У 20. веку – са варијацијама – слична идеја се јавља у надреализму, акционом сликарству, психоделичкој уметности итд. Трансценденција кроз ирационално ("удри бригу на весеље") јавља се и појединим књижевним или филмским ликовима (газда Митке, Грк Зорба, Кастанедин Дон Хуан итд.).


НАВЕДЕНА ДЕЛА:

– Барт, Р. (1977): "The Death of the Author", у делу Image–Music–Text, Фонтана
– Вељачић, Ч. (1978): Размеђа азијских филозофија, 1–2 – Загреб: Либер
– Malraux, A. (1951): Les Voix du silence, Paris: Gallimard – енгл. издање 1978: The Voices of Silence, Princeton: Univ. Press
– Тагоре, Р. (1979): Градинар, БИГЗ (Драганић, 2003)
Тагоре и свет, прир. Радослав Јосимовић, Зрењанин, Град. библиотека, 1982.
– Пајин, Д. (1997): Унутрашња светлост – филозофија индијске уметности, Н. Сад, Светови
– Руже, ж. (1994): Музика и транс, С. Карловци, Књ. З. Стојановића
– Фуко, М. (1971): Ријечи и ствари, Нолит, Београд
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432