Друштво књижевника Војводине
 
 


Милорад Беланчић - ПОЗИВ ФИЛОЗОФА* Print E-mail
Човек који успе да спава на затегнутом конопцу трабало би
да поучава филозофа којем је неопходан кревет.

Анри Мишо

Филозофија је одувек себе доживљавала као никад довољно затегнут конопац. А кад се, којим случајем, тај конопац превише затегне, тада се јавља опасност да он – пукне. Та прича може да се исприча и другачије. С једне стране, филозофију покреће недостатак, љубав према нечему што вечито или фатално недостаје; с друге стране, њој стално прети сувишак, претеривање. Искушавање прекомерног, чак и у употреби Окамовог бријача! Кад жели да с нечим превише поузданим (и заузданим) надомести свој недостатак, филозофија ризикује да "пукне", да се "располути", "разобручи", и да тиме поништи све своје напоре. Можда је, зато, у праву Мишо кад нам сугерише помисао да већина данашњих филозофа дремуцка у свом кревету, не знајући шта их је снашло и да их је снашло све друго само не филозофски мир.
Јер, филозофија је одувек била и увек ће бити уклета делатност. Делатност подложна свему другом само не догматском дремежу. У својој дугој историји, она је: уништавана, убијана, трована, хапшена, злостављана, кастрирана, проклињана, спаљивана, клеветана, ружена и одбацивана, па је сасвим умесно рећи да је одувек била и "спавач" на затегнутом конопцу... Напросто, филозофија није могла да не буде животно, а то значи трауматично – будна. Уосталом будност је једина одбрана од озледа које је трпела. Али, наравно, после сваке драме на ред долази фарса. Данас се без икаквог зазора објављује коначна смрти филозофије. Није више мртва "ова" или "она" него свака филозофија. У раздобљу либерализације права на филозофију можда је на неки начин и умесно говорити о њеној смрти. У кревету.
Па ипак, тај прастари ход филозофије по конопцу, ужету или жици био је нешто више од пуког налога, апстрактног треба да; побуђивао је право на рефлексију која је снажно укорењена у самом животу. Зато је право на филозофију, ићи право на филозофију, одувек значило ићи на испуњенији, смисленији начин живљења. Живот има више смисла са филозофијом него без ње. Ако није могла да понуди пуно задовољење за оно што је и њој и свету недостајало, филозофија је нудила надокнаду која је изгледала обећавајуће, мада не увек и утешно. Па, иако је по правилу имала нерашћишћене, непрорачунљиве, а често и парадоксалне односе према важећим животним приликама, са филозофијом је боравак у паклу увек био подношљивији него без ње...

Данас су, неко ће рећи, срећна времена прошла. Криза која је последњих деценија XX века и почетком XXI захватила материјалини и духовни живот људи довела је до тога да, убудуће, битишемо у времену опште узалудности и изгубљености, дезоријентације и дезорбитације. Као да се Хаос вратио. У том не-времену губитак трпи и свет и време и филозофија. У добу либерализације, демократизације и глобализације, филозофија схваћена као недостатак постала је такорећи излишна. Као да на слободном менталном тржишту сви знају све о филозофији, као да сви на њу имају право, а онда, у тим "сретним" околностима, стварна потреба за филозофијом – ишчезава. Остатак је само удобни боравак у самоскривљеној незрелости, рекао би Кант. Код оних који би ипак хтели да филозофију мисле на озбиљан начин, она више не може бити само мисао о недостатку већ мора бити и мисао о нестајању. Велика Ствар филозофије потпуно се испостила, истањила. А то значи да је право на њен позив такорећи – обесправљено. Као и увек, остаје вредносно неутрално бављење успоменама. И можда: гатање у филозофском пепелу...
Гатање у пепелу, наравно, није нова ствар. Нови су облици рђаве савести с којом се данас тај посао обавља. Савест више не изговара брутално, силовито Не уперено против филозофије. Специфичност тренутка је покушај да се филозофија сведе на дизајнирану мудрост којом руководи невидљива рука поретка. Реч је о преотимању, узурпацији права на филозофију. Јер најефикаснији облик искључивања управо је преотимање, узурпација. Данас је либерализација и демократизација филозофије учинила "све" да и само право на филозофију постане саставни део сувише злоупотребљаване приче о људским правима. Тај фантомски привид не сме да нас завара. Филозофија је, и у најлибералнијим условима, где сви имају право да се с њом (као и са уметношћу!) играју, сведена на сушту баналност и безначајност, на вишегласну и многолику наизглед-филозофију. Ону која, у најбољем случају, само испуњава шифру, код, рубрику... Живимо у свету у којем је докса, уобличена у медиј, постала "премудра" порука. Даноноћини програми, емисије, шеме, вести, рекламе, серијали и серије постају оквири и гаранти самој-себи-довољне социјалне памети. Осигураних петнаест секунди на тв-у постају такорећи чип животне мудрости. Или: лудости; што се, у судњој инстанци, своди на исто. Места за философију ту наравно нема. Уместо философије имамо поигравање с обезначајеним или убогаљеним остацима мисли. Највећи део данашње филозофске продукције носи на себи печат владајућих идеолошких обзира, предрасуда и прилагодљивости, траг који је ојачан и тврдо укорењен у датим институционалним склоповима. Ако свудприсутна идеологизација не успева да до краја угуши филозофију, у том случају остаје чињеница да је безначајност саме филозофије, у свету опште безначајности – архибезначајна.
У књизи која следи заступаће се уверење да живимо у времену у којем би што пре требало да се обнови филозофска осетљивост за критику самог времена. Појам критике би се, у том случају, оспособио за дешифровање, с једне стране, отпора који су у свету усмерени против филозофије, а, с друге стране, за осветљавање онога што недостаје поретку без филозофије. Има филозофа који, данас, на луцидан начин заговарају не само различиту/другу филозофију него и њен искорак у нешто друго од ње саме. Могу ли путеви изван филозофије да нас, околишним поступком, врате филиозофији и да, у исти мах, њој врате достојанство које је у тим лутањима изгубила?
Да ли морамо заћи у пост-филозофију да би, на посткритички начин, могли, ипак, да се вратимо филозофији? Шта год мислили о томе, остаје чињеница да је повратак филозофији могућ само и само ако се филозофија схвати као озбиљна ствар, као интринсично, самоцелисходно кретање једне изузетне позваности и једног позива. Та озбиљност или преозбиљност не искључује могућност да се на својим рубовима филозофија – распрсне у смех. Модел за то схватање могуће је наћи код Жила Делеза: "Филозофија се увек састоји из осмишљавања појмова. Никад нисам марио за превазилажење метафизике или смрт филозофије. Филозофија има функцију која остаје увек актуелна, а то је: стварање појмова. Нико други не може да заузме њено место. Филозофија је наравно увек имала своје ривале, од Платонових ’ривала’ до Заратустриног кловна. Данас, информационе технологије, комуникација и реклама преузимају речи ’појам’ и ’стваралачко’ и ови ’концептулисти’ конституишу арогантну расу која открива да је активност продаје врховна мисао капитализма, цогито тржишта. Филозофија се осећа малом и усамљеном у супротстављању таквим снагама, али једини начин да умре је гушење од смеха" (Ж. Делез: Преговори, ед. Карпос, Лозница, 2010, стр. 199). Филозофија, дакле, не може да не умре од смеха пред оспоравањима која би хтела да буду брбљиви и јалови надоместак, сурогат за неиспуњено обећање мудрости.
Зато филозоф не може да не буде позван да се бави својим позивом, осмишљавањем појмова, уместо да иде у сусрет доксатичким обзирима, интересима, митовима и расредиштеним идеологемама тренутка. Данас је више него хитан повратак филозофији схваћеној као потреба за промишљање недостајућег смисла, како у њој самој, тако и ван ње, у свету. Неопходно је да се оснажи позив филозофа, с оне стране опсена, симулација и причина. То је најхитнији задатак, с чијим изостанком би афинитет за одгонетање недостајућег изгубио скоро сваки смисао, а сам свет би се везаних очију кретао усусрет самоме себи.
Коначно, филозофија би данас морала да себи врати и своју анатему! У огледу посвећеном Едгару Алану Поу, Бодлер је говорио о историји књижевности у којој "има људи који носе реч баксуз исписану тајанственим словима, у вијугавим борама на челу. Дочепао их се слепи Анђео испаштања и шиба их из све снаге за поуку осталима. Узалуд сведоче њихови животи о дару, врлинама, милости; друштво има за њих посебну анатему, и оптужује у њима оне мане које им је придало својим прогоном". То проклетство не важи само у историји књижевности, већ, чини се, и у историји филозофије, и можда понајвише оној која се исписује данас. Правило испаштања и анатеме никад није било потребније него сада! Јер, филозофи никад нису били мање осетљиви на проклетство властитог позива него што је то данас случај. Ето зашто превише има филозофа који то нису, а премало оних који су достојни свог имена. Шта год да се данас мисли о праксис филозофији, она је поседовала нешто од тог баксузлука/безобразлука кога је оличавало проклетство филозофије. Најмање што у садашњем тренутку можемо да очекујемо од позива филозофа је то да се филозофији врати њено проклетство, тако да убудуће филозоф, по цену испаштања, постане поново безобзирни критичар свих окружујућих вредности, да буде онај који ће увек да тражи друго или, ако хоћете, Ђавола, који ће да буде у опозицији према свему недовољном, почев од важећег поретка па до ума, уколико и самом уму недостаје неко зрнце соли, а оно му, и са сумњом и без сумње, и те како недостаје.

У Београду, 2. 2. 2011.


* Предговор за књигу Позив филозофа чије електронско издање траба да се појави средином фебруара 2011. на сајту www.miloradbelancic.com .
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432