Друштво књижевника Војводине
 
 


Мирољуб Тодоровић - ГОГОЉЕВА ГЛАВА Print E-mail
Кратке приче, снови, нађене приче и слике приче



КЊИГА
       

Стојим пред високом, гвозденом капијом некаквог широког, замраченог простора, ограђеног дебелим каменим зидом. Наслућујем да се, можда, ту, иза те капије, иза тог зида, налази оно за чим годинама трагам и жудим.

Док чекам да ми отворе са стране наилази човечуљак са дугом белом брадом и црвеном капом на глави, сличан оним патуљцима из бајки. О његовом десном рамену виси велика торба. Док прилази видим да му је торба пуна књига. Нуди ми једну. Узимам је радознало и листам. Одмах примећујем да је књига написана мени непознатим језиком и писмом. Кажем то човечуљку. Он ми смирено и самоуверено одговара:

– Само ти настави да је листаш. Онај, који је ту књигу написао зна све језике овог света. На крају ћеш га разумети.



ОГРТАЧ


Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.

Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном.

– Мама, рече ми Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.

– Не мислиш ваљда ово да обучеш?

– Свакако, хоћу.

И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога. Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.



И НОГАМА И РУКАМА


Пријем у некој државној установи. Огромна кућерина са балконом на којем стојим, некако по страни, са двојицом непознатих људи. Кроз велика балконска врата, из сале, гурајући се кроз гомилу свечарски расположених, глагољивих и већ полупијаних писаца, прилази ми познати словеначки есејиста Тарас Кермаунер. Огроман је, за три главе виши него у стварности.

– Нападају те, каже, нападају – и пружа ми руку главом показујући на бучну гомилу у сали.

Руку му прихватим и нагло стегнем до бола, што се одмах примећује на његовом искривљеном лицу.

– Нападају, одвратим, али се ја браним и ногама и рукама.



ГЛАВА


У сталном страху од болести и смрти, опседнут својим телом и бројним тегобама које му је оно причињавало, Николај Васиљевич Гогољ постао је велики хипохондар. У тестаменту наложио је да после његове смрти помно пазе, и да не журе са сахраном, како га не би живог сахранили.

Маја 1931. године приликом откопавања Гогољевих земних остатака, (седамдесет и девет година после смрти), и преноса на друго гробље, догодило се нешто што је изазвало запрепашћење. Пишчева лобања нађена је окренута у страну.

Стаљин, који није волео да му се у држави догађају мистериозне ствари, склоне да измакну његовој контроли, наредио је шефу тајне полиције да пронађе рационално објашњење за ову појаву. Тим пре што су почеле да се шире гласине како је велики руски писац, својевремено, заиста био жив сахрањен.

Полиција је необичан случај Гогољеве главе објаснила на следећи начин. Због подземних вода поклопац мртвачког сандука је иструлео и пао на главу која је због тога променила положај.



ЉУБАВ И СМРТ ТРУТОВА


Пет до седам дана после рођења пчелиња матица полеће из кошнице у љубавну авантуру. Том приликом она испушта особен мирис који привлачи бројне трутове, потенцијалне љубавнике, из њене и других кошница.

Матица у свом заносу лети веома брзо и високо. Многи трутови у овим исцрпљујућим љубавним вратоломијама заостају. Сустиже је, и с њом се пари, најјачи и најснажнији Он свој успех, међутим, убрзо, ту на лицу места, плаћа животом јер му се део полног уда откида и остаје у матичиној утроби како се семе, које је дао, не би распршило.

Уморна од љубавне игре матица се враћа у кошницу. Тамо је нестрпљиво дочекују пчеле радилице. Одмах по повратку оне отпочињу обилато да је хране и да јој пажљиво уклањају остатке откинутог љубавниковог полног органа.

Кад је пчелиња матица оплођена остали трутови, који су до тада били пажени и мажени, постају терет за пчелиње друштво. Они ништа не знају да раде а веома су јешни. Пчеле радилице почну да им ускраћују храну и чине све да их што пре отерају. Обично их прво одвоје од меда у неки део кошнице где у току ноћи многи страдају од глади и хладноће. Сутрадан они који су преживели покушавају поново да дођу до меда и топлог дела кошнице али их стража пчела радилица спречава и избацује напоље.

На тај начин пчелиње друштво се за пар дана ослободи трутова.



ГЕНИЈЕ

"Меки аутопортрет с прженом сланином"


Нека звоне сва звона! Гледајте! Родио сам се ја, С. Д. – геније. Олујни ветар ломио је гране дрвећа. Из поцрнелог небеског ждрела севале су муње и ударали громови. Огромни морски таласи бесно су се обрушавали на стеновиту обалу.

Били су то знаци моје будуће славе.

Са шест година желео сам да будем кувар. Са седам Наполеон. Онда сам прележао тешко запаљење мозга. Једва сам остао жив. После тога отац и мајка су ме обожавали.

Мокрио сам у кревету до своје осме године из чистог задовољства. Нико није смео ништа да ми приговори. Једном приликом ставио сам жабу у уста и хтео да је прогутам. Мајка се онесвестила. Све ми је било дозвољено. Био сам господар у кући.

Када сам напунио 25 година схватио сам да сам геније.



ВОЗИЛО


Налазим се у чудном возилу. Веома личи на оне приколице, или куће на точковима, каквих често има у Америци.

Дан је светао, сунчан, леп. Лагано клизимо преко огромног поља препуног маслачака. Мирис пољског цвећа улази кроз прозоре, пуни плућа.

На седишту крај мене седи старац са дугом седом брадом. Гледа укочено испред себе и прича. Из његове једва разумљиве приче схватам да је реч о историји старог Рима. Глас му је тих. Има се утисак као да је отворио Тацитове "Анале" и једноличним, успављујућим гласом чита...

Сада смо на широком, равном друму. Возило се знатно брже креће. Смењују се насеља покрај пута. Уместо сунца на небу су тешки кишни облаци. Почиње да бива хладно.

Нелагодно ми је. Предосећам блиску опасност. Хтео бих да зауставим возило и сиђем. Идем у предњи део где претпостављам да има возача. Тамо никог нема. Враћам се. Старац који је неуморно распредао своју причу нестао је.

Возило се креће све брже и брже.

 
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432