Друштво књижевника Војводине
 
 


Бојан Јовановић - ОБРЕДНО И РИТУАЛНО ПОНАВЉАЊЕ Print E-mail

У светлу сазнања да су упркос бројним врстама, сва жива бића на Земљи у непосредној вези и да имају заједничко порекло, питање о животу као феномену контунуитета или дисконтинуитета има компромисни одговор. Испољавајући се као дисконтинуитет облика, живот се потврђује као континуитет суштине везане за феномен постојања живе материје. Дисконтинуитет у развоју живих организама се огледа у њиховој различитости, а квалитет те разлике се исказује формирањем сложенијих облика живота од оних који су му претходили. Тај дисконтинуитет је у основи свих континуираних процеса, али се зависно од гледишта истиче један од ових аспеката. Инсистирање на разликама потенцира дисконтинуитет, док се потенцирањем заједничких елемената у први план ставља континуитет. Као што ништа не може постати из ничега, ex nihilo, што имплицира да само нешто настаје из нечега, тако и нешто не може потпуно нестати и претворити се у ништа. Разграничење дијаметрално супротног почиње од прелазног стања чији ће се заједнички елементи наћи у потоњим међусобно издиференцираним облицима.
Сагледан као дисконтинуирани континуитет, живот показује како различитост његових облика доводи до морфолошке и структурне диференцијације. Живот је заправо и једино могућ као манифестација различитости не само биљних и животињских специја, већ и сваког појединачног бића од другог у оквиру исте врсте. Континуитет, од латинског continere у значењу држати заједно, одликује се непрекидношћу, а у историји идеја, појам континуитета добио јер, онтолошко значење којим се одређује биће.
У односу на почетно статично елејско схватање бића, контуитет се већ од Хераклита схвата динамички као непрекидна промена постојећег (1). Премда су све појаве у природи међусобно различите, сходно тврђењу ефешког мудраца да се никада не можемо два пута окупати у истој реци (2), човек њихову сличност доживљава као стално понављање у виду годишњих доба, дана и ноћи, кретања звезда и биолошких циклуса. Ти догађаји се сагледавају у оквиру цикличног схватања времена, а на могућности њиховог понављања предвиђана је будућност. У односу на пуко физичко битисање лишено свести о дубљем одређењу своје егзистенције, човеково постојање је одређено памћењем и могућношћу његове евокације сећањем. Памћење прошлости постало је упориште у садашњости и извесност пред будућношћу.
У културном памћењу заједнице посебну важност су добијали обредни обрасци везани за могућност актуализације светог времена почетка. Смештен у митско време, почетак је означавао најјаче животне тренутке постојања па је и враћање њима био начин обнављања социјалних и духовних темеља друштва. За разлику од историјског поимања времена којим се догађаји тумаче последицом прошлих и узроком будућих збивања, мит смешта догађаје у давно време не питајући шта је било пре и шта следи након њих. Везано за невременско, првобитно трајање које увек постоји као illo tempore, има одлику митске цикличности јер се збивања из тог периода неминовно враћају или се обредом актуализују (3). Обред је начин колективног враћања у прошлост као живе евокације прошлих догађај битних за идентитет заједнице.
Међутим, људи у историјском времену заборављају мит, како истиче Платон у "Државнику", из златног доба свог претходног животног постојања (4). Зато је присећање, anamnezis, начин самосазнања и чинилац успостављања континуитета са прошлошћу као са конститутивним чиниоцем људског идентитета. Полазећи од става да људи одувек знају за истину и универзалне форме, које учествују у стварима као њиховим сликама у свету, Платон истиче да их је само траума рођења потиснула из њихове свести. Знање које човек има, које му је дато доласком на свет, постоји у њему на један замагљен начин, па га зато искуством сећања оживљава и чини јасним. У том смислу он није табула раса, већ биће које на свет долази са одређеним несвесним искуством које временом постаје свесно. Циклична теорија времена присутна је, дакле, у Платоновом сагледавању животних циклуса, јер је непотпуно понављање животних циклуса идентично понављању појединих прогресивних и регресивних периода људског друштва. Сматрајући да је свет на силазној путањи и да се такви регресивни периоди понављају, Платон је време у којем је живео одређивао његовом битном различитошћу од прошлости оличене златним добом.


Отворено време

Уколико се сходно идеји вечног кружења времена догађаји сагледају у оквиру циклуса који се понављају, онда и понављање циклуса има за последицу и понављање догађаја. Полазећи од става да је понављање временских циклуса вечно, веровало се и у коначан број њихових могућих конфигурација па утолико и извесније понављање већ догођеног. Тако је своју идеју о понављању као вечног враћања истог позни Ниче настојао да потврди тадашњим научним открићима, истичући да је његова филозофија у складу са науком и да ће се актуелно стање света нужно повремено поновити у будућности (5). Свестан да овакав поредак ствари може наићи на различита схватања, немачки филозоф сматра да ово сазнање доноси задовољство духовно широким људима који могу мирно прихватати реалност, али да идеја о вечном враћању истог не би одвела у фатализам потребно је активирати вољу за моћ и превредновати све вредности. Прави значај Ничеовог разматрања вечног враћања истог није у афирмацији митског концепта временског кружења нити у покушају да се он аргументује чињеницама исхода игре ограниченог материјалног света и његове енергије, већ у антрополошкој равни и односа човека према времену. Полазиште да се само у људској души венчава будућност и прошлост, омогућује да се садашњост доживи као стална и да као вечно сада управо у контексту вечног враћања истог показује свој динамички карактер. У свом разматрању историје (6), Ниче истиче да човек управо својим односом према прошлости, садашњости и будућности држи отвореним време као хоризонт свог постојања (7).
Неоспорно је, међутим, да су конкретни историјски догађаји јединствени и непоновљиви, али се чиниоци који их условљавају као и последице које изазивају могу поновити. Наиме, са становишта одређеног мотивационог склопа, друштвено-политичких узрока и начина испољавања, догађаји се могу типолошки сагледати и у том смислу открити њихова поновљивост. С обзиром на типолошку идентичност, овакви догађаји могу се упоредити са оним најважнијим у животном циклусу појединаца. Рођење, сазревање и увођење у свет одраслих, склапање брака и одлазак са овог света су истоветни за људе као њихова животна одредница али су у оквиру управо оваквог сценарија ови догађаји непоновљиви у животу сваког појединца.
Циклично схватање времена и искуство ритмичких природних збивања, одразили су се и на човеково понашање, односно формирање обрасца његовог понашања. Понављање је најједноставнији и најархаичнији поступак стварања сложених целина од почетних, примарних елемената. Бројне своје поступке човек чини као понављање уобичајених свакодневних радњи неопходних за животни континуитет, као и у равни духовне праксе вршења одређених магијских или култних поступака. У том смислу се и ритуално у свакодневном и разликује од обредног као начина успостављања комуникације са духовним и празничног обнављања самих темеља заједнице. Разлика између ових врста репетитивног понашања се огледа у томе што ритуално понављање од чиниоца континуитета постаје фактор дисконтинуитета, док обредни процес потврђује човеков континуитет са основом његовог духовног постојања. Обредно успостављање континуитета изражено је и у пракси одржавања јубилеја којима се даје повишено празнично значење да би се веза са примарним догађајем као чиниоцем идентитета учинила чвршћом.


Проспективно сећање

Премда се током празника обнавља и актуализује прошлост, обредни образац омогућује превазилажење унутрашњих противречности заједнице и ослобађање субверзивног набоја који би могао да угрози постојећи поредак. Привремене обредне промене неутралишу тај субверзивни негативитет а своју праву ефектност исказују очувањем и одржавањем темељних вредности колектива. Овакав однос према традицији показује начин контролисања њене латентне енергије која је може радикално довести у питање и разградити њене окоштале и јалове форме. Међутим, та енергија може активирати и актуализовати у традицији оно што увећава њену непредвидљивост а тиме и могућност да се она оспори и поништи. За разлику, дакле, од временски ограниченог обредног трајања празника који је у функцији обнове постојеће традиције, неконтролисани процес ослобођене енергије везане за прошлост може покренути стихију, изазвати анархију и довести до културних и социјалних промена.
Несумњиво је да бројне своје поступке човек понавља мотивисан свесним или несвесним потребама да управо тако чини. Међутим, како постоји разлика у мотиву, тако се поступци понављања разликују и по свом значењу. Указујући на важност понављања као филозофског термина за разумевање кључне животне појаве, Кјеркегор истиче да је понављање попут сећања истоветно кретање, али у супротном смеру (8). За разлику од сећања у којима се ретроспективно обнавља прошлост, стварно понављање је проспективно сећање. Из овог одређења проистиче и то да нас сећање чини несрећним а понављање усрећује, да је сећање одбачени део одеће који смо прерасли и зато нам не може никад тако складно пристајати као неуништива одећа понављања (9). Упоређујући сећање са лепом старијом женом која нам у датом тренутку никад не помаже, Кјеркегор вели да је понављање вољена и увек занимљива супруга. Желећи да постанемо срећни треба да имамо у виду да досаду не може да изазове старина понављања већ само новина. "Потребна нам је младост да бисмо се надали, младост да бисмо се сећали, али нам је потребна храброст да пожелимо понављање. Ко жели само да се нада, кукавица је, ко жели само да се сећа, пожудан је, но тај ко жели понављање, човек је, и што темељније зна да то себи разјасни, утолико је дубљи човек. Али тај ко не схвата како је живот понављање и да је то лепота живота, самога је себе осудио и не заслужује ништа боље од онога што ће му се догодити да настрада. Јер нада је примамљив плод, који никад не засићује, сећање је јадна дневница, која не засићује, но понављање је хлеб наш насушни, који засићује благословом" (10). Сматрајући да понављање није уобичајено излагање празних и тривијалних прича, дански филозоф наглашава да је то првенствено евокација, на пример, библијског садржаја приче о Јову, чија изражена етичка димензија има своје религијско утемељење. Понављање за Кјеркегора значи, дакле, првенствено религијско самопотврђивање као чин избора себе, а не бекства од себе условљеног страхом и тежњом да се пронађе сигурност у заједници. Будући да верник има потребу да оствари себе, он ће због тог циља одбацити универзално. У том смислу се он и разликује од трагичног хероја који због потврђивања универзалног одбацује, односно жртвује себе.
Живећи у времену губимо се у његовим лавиринтима, а начин да овладамо њиме је суочавање са собом, избор себе и трансцендирање пролазног времена у чијој смо власти. Настојећи да се ослободимо стрепње, тако што свој лични идентитет утапамо у колективни, бежимо од себе и избегавамо себе. Међутим, управо би суочавање са собом требало да проистекне из избора себе као начин раскидања окова времена чији нас садржаји заробљавају. Док надом озарена непозната будућност и предрасудама осенчена садашњост постају сметње људској самоактуализацији, у тренутку откривања Бога човек стиче искуство непролазног, вечног времена. Потврђујући способност да поврати своју изгубљену непосредност и присутност у садашњости, он у понављању налази и изражава своју слободу, јер успева да превазиђе ограничења прошлости и усмери се ка будућности. У понављању као сећању унапред испољава се утопијска моћ човековог постојања, а овим чином он на аутентичан начин потврђује своју људскост. Искуство вечног тренутка, према Кјеркегору, није освојено за читав живот, већ представља само образац којим се тај тренутак увек изнова осваја. Овакав однос према времену актуализује свети тренутак објаве наднаравног који представља и основ врхунског мистичког искуства битног за утемељење појединца у духовном као ванвременом. У потоњој Ничеовој интерпретацији, искуство вечног сада, након објаве смрти Бога, губи сакралну ауру и постаје уобичајени човеков доживљај у његовом секуларизованом свету. Вредност садашњости се огледа у вечном враћању истог које као понављајуће вечно сада омогућује аутентичност људског самопотврђивања. Човек није заробљен својом прошлошћу и створеним, већ у свесадашњости даје смисао свом историјском идентитету и традицији у хоризонту отвореног времена. У том смислу се и поставља питање не више његовог свесног већ несвесног односа према вредностима које су биле темељ његовог некадашњег света.


Трошење смисла

Понављање као метод долажења до аутентичности треба разликовати од репетитивних поступака чињених као несвесне, присилне радње, противне уму и свесној одлуци, али дубоко условљене одређеном траумом која и представља спонтани начин самоисцељења. Фиксација за сегмент сопствене прошлости и немогућност да је се ослободи на други начин условљава присилно враћање том времену и одвајање од садашњости и будућности. Тумачећи ту фиксацију као поремећај у нормалном протоку енергије узрокован трауматским доживљајем, Фројд је у овом психолошком механизму видео општу карактеристику неурозе (11). Присилом понављања на јави и у сну обнавља се веза са узроком да би се овладало траумом и отклонила невоља њеног спонтаног и несвесног испољавања. За разлику од свесног избора, такво понављање је несвесна присила чињења нежељеног. Овакав архаичан и несвестан начин превазилажења болне, трауматске реалности је апсурдан само са становишта свесног и разумног понашања, али је логичан с аспекта самоисцељења јер се њиме учвршћује континуитет са узроком којим је потребно овладати и тако неутралисати тај сегмент неповољне прошлости.
Икуство вечног тренутка, као резултат егзистенцијалног заокрета ка вери, није пролазан чин, већ образац који омогућује да се у страсном живљењу ова реалност успешно освоји сваки пут изнова. У овом концепту понављања садржана је и могућност не само прагматичког прилагођавања новим животним условима и захтевима за променом и преображајем, већ и принципијелног чувања себе и свог идентитета. Природни принцип по којем се само стварањем нових облика чува животни континуитет, препознајемо у инстинктивним обредним радњама и освешћеним човековим поступцима који имају узвишено духовно и етичко значење. Могућност понављања има зато изузетан етички значај потребе за увек новим потврђивањем своје људскости. Понављањем се искуство етичког враћа и афирмише у различитим видовима.
Уколико би понављање сагледали у контексту поменуте разлике између ритуалног и обредног, онда је ритуално понављање само евокација прошлог која присилно намеће познато и изазива досаду. Ритуално понављање једних те истих поступака на исти начин, у исто време и у истом амбијенту ствара осећај потрошеног и одсутног смисла. Међутим, оваквим понављањем као имитативним чином културе успоставља се природни животни континуитет у продукцији и одржавању живота. Преовлада ли навика у оваквом понашању, онда она добија вид несвесног ритуала који се врши аутоматизовано. Будући да је обављање одређених репетитивних радњи условљено ефикасношћу, ова активност се врши несвесно и рутински на увек исти начин. Свесним необраћањем на њено обављање, она излази из поља активне пажње и показује да је израз дубљег и делотворнијег памћења. Међутим, у равни културе ритуализованим понављањем се затвара и конзервира животни садржај, док се обредном праксом он отвара према променама. Зато када се алтернативно постави питање о понављању или променама, онда попут исте дилеме о традицији и променама (12) наш одговор зависи од поимања промене у самој традицији као начину њеног опстанка и понављања које, за разлику од ритуалног, претпостављају обредну креативност. У контексту Кјеркегоровог појма, понављању је иманентна промена као аутентичан начин исказивања духовне креативности.
За разлику од обредног и креативног понављања, једнолично и дуго понављање мисли и поступака доводи до тањења и кидања нити смисла. Условљеним страхом од животне различитости, таквим понашањем као последицом смањене и одсутне креативности човек се суочава са сопственим ништавилом. Свођење животних могућности на стереотип је несвесна тежња да се над умртвљеним и уништеним животом успостави контрола. Зато се иза таквог ритуалног понављања, одржаваног страхом од промена, скрива лице смрти од кога се настоји побећи тако што се, у ствари, она изазива, дозива и ствара.
Рутина глача раван животне свакодневице којом се неизбежно клизи ка устаљеном и баналном постојању. Навика искорењује и временом чини површним некада дубока осећања, а пред том конвенционализацијом повишена емоционалност је изложена искушењу хлађења и међусобног удаљавања блиских особа. Када се потроше емоције припадности израста зид међусобног одвајања које се потврђује негативитетом и одбојношћу. Ритуализација смањује позитиван емоционални интезитет, па понављање показује процес у којем бледе и гасну некадашња осећања. Могућа само у кратком временском сегменту, повишена и интензивна емоционалност је у реалном животу дугог трајања изложена искушењу ритуализације.
Човекову потребу да се егзистенцијално укорени и свом постојању да одговарајући смисао надвлада инерција неаутентичног живљења, понављање чија присила ствара незадовољство. Ритуализација живота удаљава од могућности откривања његових правих узрока који тање и кидају нит смисла. Да би се уверили како понављање на исти начин обесмишљава један садржај можемо уједначеним ритмом изговарати само једну реч. Убрзо уочавамо како се она раставља на слогове, а потом се суочавамо са разлагањем и распадањем њеног значења које у тренутку постаје бесмислено. Међутим, управо тада и откривамо могућност спојева осамостаљених слогова у нове целине и нека нова значења. Нови доживљај познате речи одјекује у нама и траје као искуство промене које нас мења и преображава. Показује се да понављање једне речи, њено разлагање на слогове, као и ритмичко понављање појединих слогова омогућује искорак из овоземаљског, материјалног и чулно опипљивог света и приступ у духовно и онострано. Ограничења уобичајене комуникације се превазилазе падањем у транс, променом стања свести и обредним приступом у свету реалност. Овим искуством се исцртава граница између ритуалног и обредног, јер тренутком када се ритуалним понављањем поништи значење речи обзнањује се моменат аутентичног доживљаја који потврђује своју обредну вредност. Показује се да се смисао ритуално троши али се и обредно обнавља јер понављање раствара постојеће и отвара могућност стварања новог.


Ка средишту стварности

Из овог примера јасно је да се правила ритуализације лако откривају. Међутим, свакодневни живот се заснива на одређеном типизираном понашању које има извесну ритуалну форму чије понављање доводи до привременог отуђења и обесмишљавања учињених поступака. Сагледамо ли негативне последице те ритуализације у равни телесног, онда откривамо и узроке самоотуђења из којег се настоји пронаћи излаз. Наиме, прихватајући одређену друштвену улогу, обављајући извесну делатност, појединац се телесно обликује према обрасцу који га спречава да осети, доживи и искаже више од научених покрета, телесних знакова. Дугогодишње бављење одређеним послом формира га на одређен и препознатљив начин. Његово држање и покрети јасно показују да је обликован и да његово понашање не излази из одређеног типа. Ограничавањем могућности телесног, свако друштво успоставља одређену власт и поредак. Ослобађање од тог модела свакодневног понашања омогућује да се размакну дотадашње границе перцепције, прошири осећајно поље и искаже потреба за другачијим језичким и телесним изражавањем.
Примарнија од потребе за комуникацијом и преношењем поруке, потреба за изражавањем себе активира у језику управо оне елементарне потенцијале који могу оспорити превазиђена и донети нова значења. Регредирање на примарне, елементарне нивое изражавања везане за само тело показује се оправданим и ефектним у кризним ситуацијама. Потреба за додиром изражена је и у вербалној комуникацији која је у том тренутку недовољна да би се успоставио што непосреднији контакт са саговорником. Кршећи једно од дотадашњих светих правила о дистанци између пацијента и терапеута током терапије, Шандор Ференци открива значај телесног додира за успешност психотерапијског процеса. Управо на открићу да сама реч није довољна, јер тело тражи да се искаже својим језиком, Рајх, Ловен, Кели и други створили су читав низ постпсихоаналитичких телесних техника.
Међутим, када се живот ритуализује и затвори у телесно, схваћено као утврђени образац понашања, онда се створеним потенцијалима тежи његовом ослобађању и тражењу адекватнијег израза. Тада се, као што су то у позоришту учинили Арто, Гротовски, Брук, Барба, посеже за древним обредима као духовним подстреком новим изражајним могућностима. Разградити тај језик принуде, значи срушити његову прећутно прихваћену ауру. Играјући одређене улоге, свако се, према Боалу, огрће извесном маском понашања која и чини сличним оне који, попут радника, војника, професора и уметника, обављају исте функције (13). Под тако прихваћеном маском профилише се одређено понашање и утврђују границе телесног изражавања. Спознати границе и могућности свог тела и постати свестан његових деформација насталих због дугогодишњег обављања неког посла значи осетити "мускулатурно отуђења", или "телесни оклоп" (14), наметнут сваком појединцу који се тог оклопа може ослободити уколико не користећи уобичајене већ настоји да пронађе нове начине изражавања. Зато се и читава концепција овог позоришта заснива на могућности да потлачени и отуђени поново открију и изразе новим језиком садржаје сопствене стварности како би задобили улогу главних јунака у позоришту и у друштву.
Ритуалиозованим животом, дани у једноличном протицању добијају једну боју а њихова посивелост постаје мера удаљености од средишта реалности. Том средишту се заједница приближава устаљеним обредима којима задовољава потребе за прочишћењем и празничним обнављањем светог почетка времена. Обред је средство комуникације са садржајима света изван границе његове непосредне чулне опипљивости. Тај други свет је станиште натприродних ентитета чија је егзистентност плод веровања у њихово постојање. Задовољавајући своју дубоку потребу за поверењем, човек је веровањем у натприродна бића потврђивао себе као хомо религиосус. Молитвеним обраћањем вишем ентитету, понавља увек исте речи из веровања у успостављање контакта са њим који добија значење пронађеног смисла. Из тог осећања се испреда духовна снага молитве, али је идентично осећање препознатљиво и у жељама које људи, поводом празника и породичних и личних свечаности, упућују једни другима у тежњи да се то што говоре и оствари.
Периодичним практиковањем обреда обнавља се аутентични темељ људског постојања и поново открива свежина непосредног искуства и изненађење познатим. Међутим, независно од те устаљене праксе појединац исказује потребу за празником. Несвесним и свесним кршењем устаљених правила он настоји да се суштински приближи средишту животне реалности да би добио снагу за нови животни почетак. Иако од поновљених уобичајених поступака зависи свакодневица, њена ритуализација угрожава квалитет живота јер доводи до трошења смисла постојања. Да она не би посивела потребно је обновљати осећања од којих зависи њен смисао и сачувати веровање у значај њене митологије малих ствари. Бити у њеном средишту, од кога нас удаљава центрифугална сила животне инерције, значи имати повлашћено место које одликује повишена свест, интензивније осећање и већи степен будности. Као што многи не желе да схвате поменуте разлике, тако се и духовна припрема за квалитетнији, празнични доживљај стварности одвија у простору невидљивог дешавања (15), односно у простору духа. Средиште стварности је сегмент актуализоване просторно-временске сакралности као интегралног искуства које у уметничком, песничком стварању исказује не само оно што је било већ и оно што је могуће. Тиме се традиција потврђује као витално место људског постојања и самопотврђивања, јер оно што долази из прошлости доноси драгоцену енергију за кретање у будућност.
Уколико, дакле, стваралачким односом према прошлости одређујемо своју садашњост и будућност, онда и понављање има смисла само уколико потврђује живот у његовој разноврсности. Зато човек таквим понављањем утемењује себе у времену и потврђује континуитет својих осећања, мисли и поступака који дају извесност његовом постојању. На том континуитету се и заснива идентитет који подразумева различитост самопотврђивања и дисконтинуитет у односу на претходно стање. Увек исто ритуално понављање доводи у питање континуитет који се, дакле, истински и витално потврђује и одржава обредним чињењем истог на нов начин. То ново се и суштински доживљава као увек другачије које нас и отвара према променама света и омогућује да их спознамо и овладавамо процесом сопственог мењања и преображаја.



НАПОМЕНЕ:

  1 Упор. Х. Дилс, Предсократовци: фрагменти I, II, Напријед, Загреб 1983; Аристотел, Органон, Култура, Београд 1970; Г. В. Лајбниц, Монадологија, Култура, Београд 1957.
  2 Хераклит, Фрагменти, Графос, Београд 1979.
  3 М. Елијаде, Свето и профано, Замак културе, Врњачка Бања 1980. M. Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb 1970, 35–37.
  4 Платон, Државник, Либер, Загреб 1977.
  5 Ф. Ниче, Весела наука, Графос, Београд 1984, 235–235; Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра, БИГЗ, Београд 1989, 137–138, 162, 182; Ф. Ниче, Воља за моћ, Просвета, Београд 1972, 395–396.
  6 Ф. Ниче, О корисности и штетности историје за живот, Графос, Београд 1977.
  7 Упор. М. Ђурић, Путеви ка Ничеу, Српска књижевна задруга, Београд 1992, 144–145.
  8 С. Кјеркегор, Понављање, Графос, Београд 1975, 5.
  9 Ибидем.
10 Ибид, 6–7.
11 С. Фројд, Увод у психоанализу, Матица српска, Нови Сад 1976, 257–258.
12 В. Јеротић, "Понављање или промена", Свети Кнез Лазар бр. 5 (21), Призрен, 1998, 136–141; В. Јеротић, "Традиција и промена, шта се мења, а шта остаје исто?" Приближавање Богу, Просвета, Ниш 2002, 132–139.
13 А. Боал, Позориште потлаченог, Градина, Ниш 1984, 11.
14 W. Reich, Analiza karaktera, Zagreb 1982, 295.
15 Упор. Б. Хамваш, Невидљиво дешавање, Нова, Београд 1994, 35.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432