Друштво књижевника Војводине
 
 


Душан Пајин - ТРАНСПЕРСОНАЛНА ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХОТЕРАПИЈА Print E-mail

1) Многи сматрају да је Виљем Џемс (амерички психолог, William James, 1842–1910) био међу првима који су се бавили мистичким искуствима из угла психологије, а не из угла религије. Својим делом Разноликости религијског искуства (1902) у коме ту врсту истраживања спроводи, поставио је основе за оно што ће се од 60-их г. 20 в. развијати са сличним интересовањима, али под различитим називима и приступима: перенијална психологија, измењена стања свести, спектар свести, врхунска искуства, трансперсонална психологија итд.
Оно што је било и остало заједничко свим овим приступима јесте да су се та искуства (другачија од свакодневних искустава у оквирима друштвене нормалности) тумачила као легитимна и вредна искуства, за разлику од фројдовске психоанализе, која их је сматрала фантазмима, повезаним са већом или мањом регресијом, односно одређеном врстом психопатологије, поремећајима, или симптомима неурозе (индивидуалне, или колективне).
2) Иако је потекао из традиције и идеја психоанализе, Карл Јунг (1875–1961) је – развијајући своје идеје о архетиповима – сматрао да архетипови представљају садржаје колективно несвесног, који се испољавају кроз снове, симболе и мистичка искуства. Стога су за њега мистичка искуства – као и други типови искустава (као уметничка искуства) који се не уклапају у стандардне начине одношења према свету – позитиван начин исказивања колективно несвесног, а не симптоми регресије, или поремећаја, а често представљају и излаз из неуротичних стања.


ИСТОРИЈАТ

1) Половином 20. в. биле су доминантне две оријентације у психологији – психоанализа и бихевјоризам. Код једног броја психолога расло је незадовољство том ситуацијом и жеља да се створи алтернатива. Унутар психоаналитичког покрета у ширем смислу, још у првој половини 20. в. настале су бројне ревизионистичке оријентације и школе – у опозицији према психоаналитичком редукционизму и пансексуализму – а и нове оријентације, као што је Јунгова аналитичка психологија.
С друге стране, један број психолога истицао је да бихевјористичка оријентација – која се у великој мери заснивала и на истраживању понашања животиња – може да објасни само онај део људског понашања који је сличан животињама, али не и многе друге аспекте човекове психе и личности. Тако је настала оријентација која је себе истицала као "трећу силу у психологији" (у односу на претходне две – психоанализу и бихевјоризам) и идентификовала се као хуманистичка психологија.
Један од критичара бихевјоризма и психоанализе, Абрахам Маслов (Abraham Maslow, 1908–70), истицао је да је психоанализа углавном изградила своја схватања психе на истраживању у сфери психопатологије, као и да њена тенденција да целу психу тумачи на основу базичних инстиката представља биолошки редукционизам. Насупрот томе, хуманистичка психологија се окреће здравој популацији, као и онима који показују да психа може да има и више функције, од оних везаних за его и социјализацију, тј. уклапање у друштвену улогу и систем.
2) Са том мотивацијом, Абрахам Маслов и Ентони Сутич (Anthony Sutich, 1907–76) основали су Часопис за хуманистичку психологију (у пролеће 1961), као и Удружење за хуманистичку психологију (Association for Humanistic Psychology – AHP, августа 1963).
Настајале су нове теорије личности, као и нови типови психотерапије, поред осталих гешталт терапија Фрица Перлса (Fritz Pearls, 1893–1970), биоенергетика Александра Ловена (Lowen, 1910–2008), као и низ других. Новине су биле да је претходни нагласак на вербалној комуникацији, сада допуњен или замењен допунским изражавањем емоција, а нагласак на регресији (тј. истраживање личне историје и несвесних порива) је допуњен или замењен анализом садашњих стања и осећања, као и везом тела и психе.
Маслов је имао и важну улогу у заснивању хуманистичке психологије – заједно са још једном групом аутора, као што су били Карл Роxерс (Carl Rogers, 1902–87), Голдштајн (Kurt Goldstein, 1878–1965), Ерих Фром (Fromm, 1900–80) – као "треће силе" у психологији личности.
Хуманистичка психологија сматра да болест (психички поремећај) настаје стога што друштвене силе (репресија) ремете нормалан развој личности и стога психологија (психотерапија) треба да се усредсреди на то да развије потенцијал дате личности, која је ометена у развоју притиском спољних фактора. Један други покрет (такође започет током 60-их г.) који ће бити познат под називом антипсихијатрија, имаће радикалније тезе – да су душевне болести резултат болести самог друштва, тј. да душевне болести нису индивидуални поремећаји, него резултат одређене друштвене репресије, која има своје жртвене јарце, које смешта у душевне болнице. Заступници ових схватања били су Мишел Фуко (Foucault, 1926–84) у Француској, Роналд Лејнг (Laing, 1927–89) у Енглеској, Томас Сас (Szasz, 1920–) у САД, а касније и други аутори.
 Хуманистичка, а у већој мери трансперсонална психологија, развијају схватања о могућем развоју личности донекле блиска Јунговом појму индивидуације. И – док су Фром (Erich Fromm, 1900–80) и Хорнајева (Karen Horney, 1885–1952) и пре настанка хуманистичке психологије као покрета, говорили о само-остварењу (self-realization) – Маслов и Голдштајн (Kurt Goldstein, 1878–1965) говоре о само-актуализацији (self-actualization). Раст, само-актуализација, аутентичност и нормалност су природни потенцијали људи, а смисленост је примарни циљ живота. У контексту хуманистичке психологије, терапија – тј. отклањање конфликата и катарза (прочишћење) нагомиланих тензија – је само претходни ступањ, а прави, крајњи циљ је само-актуализација, тј. постизање склада између реалног и идеалног сопства. А исто важи и за особу која нема поремећаје, него има стабилан его – пред њом такође стоји могућност само-актуализације, као даљи ступањ могућег развоја.
3) На тој линији – даљим помаком – ће настати и тзв.трансперсонална психологија, која ће још наглашеније сматрати да постоје духовни потенцијали који надилазе оквире нормалности и душевног здравља у уобичајеном смислу. За Маслова је – после хуманистичке психологије – то био следећи корак, који ће он назвати "четврта сила" ("Fourth-force Psychology"). Он је писао 1968. г. да је хуманистичка психологија по њему била транзиција, или припрема за четврту силу у психологији, тј. за трансперсоналну, трансхуману психологију, која је везана више за космос, него за људске потребе и интересе, која надилази људскост, идентитет, само-актуализацију и сличне категорије (Maslow: Toward a Psychology of Being, 1968., str. III–IV). Маслову је као подлога за ово послужило његово запажање да међу особама на путу само-актуализације, неке имају врхунска искуства, или искуства само-надилажења (селф-трансценденце), док други немају. На основу тога је дошао на идеју да док се хуманистичка психологија везивала за појам само-актуализације, трансперсонална психологија би се бавила надилазећим искуствима, или само-надилажењем.
Тако је 1972. у Калифорнији основано Удружење за трансперсоналну психологију (Association of Transpersonal Psychology – ATP), са пратећим часописом, међу чијим оснивачима су опет били Маслов и Сутич, а 1975. је Фрејxер (Robert Frager) основао Институт за трансперсоналну психологију у Пало Алтоу, у Калифорнији, 1973. је формиран Центар за трансперсоналну психологију у В. Британији а наредних деценија и у другим европским земљама. Интернационално трансперсонално удружење (International Transpersonal Association – ITA) је основао 1977. у Калифорнији Станислав Гроф (1931). Трансперсонална психологија још увек није формално призната од стране Америчког психолошког удружења (American Psychological Association – APA), али је унутар Британског психолошког друштва (British Psychological Society) успостављена Секција за трансперсоналну психологију, 1996. године, а Европско трансперсонално удружење (European Transpersonal Association – EUROTAS) је формирано 1999.


ИДЕЈЕ ТРАНСПЕРСОНАЛНЕ
ПСИХОЛОГИЈЕ

У свом тексту, посвећеном одређењима трансперсоналне психологије (у првом броју часописа специјализованог за трансперсоналну психологију), Ентони Сутич каже: Настајућа трансперсонална психологија ("четврта сила") се првенствено бави емпиријским, научним проучавањем и одговорном применом открића која су релевантна за развој, индивидуалне и опште-људске мета-потребе, крајње вредности, обједињујућу свест, врхунска искуства, екстазу, мистичка исуства, дивљење, бивствовање, само-актуализацију, суштину, блаженство, крајње значење, трансценденцију сопства (self), дух, једност, космичку свест, појединачну и опште-људску синергију, максимално интерперсонално зближавање, сакрализацију свакодневног живота, надилазеће (трансценденталне) појаве, космички хумор и разиграност, максималну чулну свесност, узвраћање и изражајност, као и с тим повезане појмове, искуства и активности ("Some considerations regarding transpersonal psychology" – Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 1, No. 1, стр. 11–20, 1969).
Други аутори су настојали да дају нешто сажетија одређења, па кажу: Трансперсонална психологија се бави истраживањем човекових највиших потенцијала, као и препознавањем, тумачењем и оставарењем обједињујућих, духовних и надилазећих стања свести (Lajoie, D., and Shapiro, S.: "Definitions of transpersonal psychology: The first twenty-three years" – Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 24, No. 1, стр. 79–98, 1992).
Напоредно са развојем и одређењима трансперсоналне психологије, развијају се и методе трансперсоналне психотерапије, коју поједини аутори дефинишу овако: Трансперсонална психотерапија... настоји да установи свесну везу између пацијента и трансперсоналног искуства, која ће довести до раста личности (Bruce Scotton: "Observations on the Teaching and Supervision of Transpersonal Psychology", Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 17 No. 1, 1985).
2) Трансперсонална психологија је настојала да повеже психолошке појмове, теорије и методе, тј. психотерапију, са идејама и праксом везаним за тзв. духовне дисциплине – дакле, са традицијом која се развијала делом у појединим филозофијама Истока и Запада, а делом у медитативним и мистичким традицијама неких религија, као и естетичкој теорији и контемплацији. Њену окосницу представља идеја и могућности самонадилажења (self-transcendence), односно претпоставка да човек може да оствари дубљи, или обухватнији идентитет – како од свог друштвеног идентитета, тако и од схватања идентитета у психоанализи и хуманистичкој психологији. Отуда "трансперсонално" значи оно што надилази личност појединца, односно могућност самонадилажења.
Њена оријентација је обухватна и интегративна, те отуда повезује:
– психолошко и духовно,
– персонално и трансперсонално,
– уобичајена и неуобичајена стања свести,
– традиције Запада и Истока, са савременим схватањима,
– аналитички и контемплативни приступ.

Њена амбиција је да повеже психологију и духовне дисциплине, са идејом да ће тиме проширити и продубити психологију, а духовним дисциплинама дати нова значења и примену, независно од полазног религијског контекста. При томе, трансперсонална психологија нема амбицију да замени религије, нити да се успостави као нека нова, надилазећа религиозност, са системом веровања и институција, духовним вођама, или гуруима.
Ипак, неки аутори су указивали да становиште трансперсоналне психологије долази у колизију са службеним конфесијама и црквама, јер упућује на лични однос, слично мистичким традицијама, а то значи да посреднички однос и улога цркве и свештенства постају излишни ритуали, као и да идеал само-актуализације слаби везу доташањег верника са његовом конфесијом и основним учењима дате религије.
3) Трансперсонална психологија настоји да понуди дубље схватање човека и његових могућности, да доприносе традиционалних духовних дисциплина стави у функцију развоја човека, излечења од поремећаја, суочавања са изазовима живота, као и тешкоћама са којима се може суочити у својим духовним тражењима.
Она настоји да разуме и тумачи мистичка стања, типове медитација, као и искуства повезана са поремећајима, као што су неурозе, депресија, маније, или психозе.
Трансперсонална психологија усваја тзв. холистички и екоцентрички приступ човеку и његовој околини. На тој основи гради и могућност искорака или надилажења условљене личности, ка идентитету који је дубљи, шири и у целини (а не само преко ДНК) повезан за целином коју чини живот.
Трансперсонално значи оно што надилази личност у уобичајеном смислу, а некад се тумачи и као оно што је "с оне стране маске" – с обзиром да је персона у грчкој традицији била маска коју су глумци носили као типизацију неке улоге (тј. она је подвлачила дати лик у драми – овај поступак је познат и у другим античким позориштима, у Индији, Кини и Јапану).
При томе, овај приступ не занемарује, нити потискује индивидуалност, јер настоји управо кроз појединца и његову ситуацију да афирмише могућности надилажења датих оквира и ограничења.
Један део праксе у оквиру трансперсоналне психологије укључује медитацију и контемплацију, а поједини аутори – парафразирајући психоаналитичку фразу да су снови краљевски пут ка несвеном – говоре да је медитација краљевски пут ка трансперсоналном (Walsh, R. & Vaughan, F. Paths beyond ego: The transpersonal vision, Tarcher, Los Angeles, 1993).
Други су истицали да медитација примарно омогућује суочавање човека са његовом сенком (што је део процеса индивидуације код Јунга), као и одвајање, или разидентификацију од власите маске, или ега, да би се остварило духовно стање недвојства, као виши циљ и могућност (Goleman, D. & Ram Dass: The Meditative Mind: The Varieties of Meditative Experience, J. Tarcher, L.A., 1996).


ОСНОВНЕ КАТЕГОРИЈЕ

I. БИВСТВОВАЊЕ И НЕДОСТАТАК

1. У приступу људским потребама, мотивацији и сазнању, Маслов уочава разлику између двеју категорија које се јављају у сва три домена – у сфери потреба, мотивације и сазнања. Укратко, постоје потребе, мотиви и сазнања која су бивственог карактера па имају као специфичну ознаку Б (Б-потребе, Б-мотивација, Б-сазнање), Б је скраћеница за бивствено (being). А постоје и потребе, мотиви и сазнања у чијој основи стоји неки недостатак, мањак (deficiency – Д, је скраћеница за deficiency: мањкавост, недостатак), који треба да буде отклоњен, а потреба намирена тим знањем. Дакле, предложак (Б, или Д) који одређује сазнање, везан је за тип мотивације, или оно што мотивише дато сазнање.
Укратко, могло би се рећи да је Б-сазнање мотивисано Б-мотивацијом, или Б-потребом – да се нешто сазна или увиди, поради самог сазнања или увида (ту је сазнање циљ самоме себи, а не средство за неки други циљ). На другој страни Д-сазнање је мотивисано Д-мотивацијом, или Д-потребом: то сазнање треба да реши неки проблем, да отклони неки недостатак, или да га компензира, да задовољи неку од базичних потреба, да пружи бољи друштвени статус, запослење итд.
На пример, неким сазнањима, или знањима тежимо из духовне потребе, да боље разумемо свет и себе, због базичне духовне радозналости проницања, док су друга везана за овладавање неком струком, или занимањем, напредовањем у лествици образовања, или у служби, пласирањем на тржишту, накнадама за интелектуалну својину, ауторским правима итд.
Осим тога постоје и типови увида, или искустава, духовног, или естетичког карактера, који су некад у духу Б, а некад Д. Рецимо, неке естетичке вредности или искуства су повезана за дивљењем и духовним урањањем, који представљају дубока искуства и интринсичне, Б-вредности (било да су везана за уметности, или контемплацију природе) – Кант је то називао "безинтересно свиђање". Друга, су пак у Д-равни, јер су везана за корисност – рецимо, сферу надметања у сфери друштвених признања (награде на фестивалу, за животно дело), статус, углед, питање цене уметничког дела итд.
Овде треба додати да су неке психологије личности – као психоанализа или индивидуална психологија (којој је кључна категорја компензација и над-компензација) – у великој мери засноване само на Д потребама и мотивацији, поред потискивања. Узгред, треба додати да је један од увида трансперсоналне психологије, да су Б-мотиви и Б-сазнања у социјалној и индивидуалној равни често предмет потискивања, као нешто недруштвено или непотребно, за шта се нема времена, или је лудо "на то трошити време".
2. Маслов је настојао (у делу The Farther Reaches of Human Nature, стр. 260–5) да опише два типа сазнања (или спознаје) – Б-сазнање и Д-сазнање. Овде ћемо тај опис укратко изложити.
а) Б-сазнање може бити повезано са тзв. космичком свешћу, у којој се космос појављује као јединствена целина, чији део чини и дата јединка. Оно такође може бити везано за један објекат као фасцинација, која га издваја из амбијента, сагледава га по себи, изван поређења. Предмет Б-сазнања је сагледан као вредност по себи, изван потреба или релација посматрача, изван временских (историјских) одређења, отима се из конкретних релација или сврха, "ничему не служи". Субјект тог сазнања урања у објекат, њиме је апсорбован, до самопорицања. Ту је и став довољности и прихватања изван сваке вредносне релације, изван времена и простора, као нешто вечно и универзално. Свет и властита особа често су виђене и у комичном или апсурдном виду, али и дирљивом виду. Б-сазнаје је често у врхунским искуствима. Иначе, примере Б-сазнања и врхунских искуства налазимо записане у разним изворима, или уметничким делима, а неки упечаљиви примери су и у Андрићевим Знаковима поред пута.
б) Д-сазнање успоставља системе и поделе, сагледава нешто као примерак, доводи у везу са људским потребама или намерама, из угла корисног или некорисног. Предмет тог сазнања је средство или инструмент за нешто, повезан са историјом, или конкретним приликама и из тог угла се сагледава и објашњава. Подложан је статистичкој обради и проценама.
ц) По аналогији са поделом на два типа сазнања, постоје и два типа вредности: Б-вредности и Д-вредности. Оне прве везане су за самоактуализацију и врхунска искуства, а ове друге за прве четири равни потреба (физиолошке потребе, сигурност, љубав, поштовање). Према прегледу који Маслов даје (The Farther Reaches of Human Nature, 1971, стр. 133), Б-вредности су: истина, доброта, лепота, целовитост (надилажење дихотомија), животност, јединственог (особеност), савршенство (потпуност), довршеност, правда (поредак), једноставност, разноликост, лакоћа, духовитост (разиграност) и само-довољност.
3. У својим делима (објављеним између 1954 и 1971), Абрахам Маслов је изнео идеју да у човеку постоји хијерархија потреба, почев од базичних физиолошких потреба, па до виших потреба, као што су љубав, дивљење итд., а да је врхунска потреба само-актуализација. При томе, сматрао је да више потребе долазе до изражаја, тј. човек се њима окреће и њима се бави, тек кад су основне, или ниже потребе задовољене. Дакле, човек у следу, почев од базичних потреба, стиже и до виших потреба, које Маслов везује за тзв. врхунска искуства (peak experiences), или надилазећа искуства (transcendent experiences), која могу бити религијског типа (теистичка, натприродна), или нетеистичка. Стога је он и користио термин врхунско искуство (peak experience) да би надишао спецификације карактеристичне за мистичке традиције, тј. сматрајући да та искуства могу бити и секуларног (нерелигијског) карактера, тј. нешто што може имати натуралне оквире и бити изван конфесионалног, тј. религијског контекста. Дакле, код њега видимо да су та искуства ослобођена оквира у који их је смештао Џемс, говорећи о "религијском искуству".
Хијерархији потреба има пет равни.
а) На дну, тј. основне, полазне потребе су физиолошке (дисање, храна, вода, сексуалност итд.).
б) Другу раван чине потребе за сигурношћу (тела, породице, имовине, запослења итд.).
в) Трећу раван чине потребе љубави и припадања (пријатељство, породица, сексуалност).
г) Четврту раван представља потреба за поштовањем (повезана са само-поштовањем, самопоуздањем, поштовањем других и поштовањем других према нама).
д) Пету раван чини само-актуализација (чије су компоненте: моралност, стваралаштво, спонтаност, лишеност предрасуда).

У каснијем развоју – тј. прелазу од хуманистичке, ка трансперсоналној психологији – Маслов је само-превазилажење додао као шесту раван, повезану са врхунским искуствима. При томе, установио је да се само-надилажење јавља код неких (али не свих) особа, које су у равни само-актуализације.


II. ВРХУНСКО ИСКУСТВО

Као што смо навели, ову категорију увео је Маслов, са идејом да надиђе религијске конотације, или поједине локалне контексте и значења везана за мистичко искуство. Отуда је користио овај појам као неутралан. Сажето, карактеристике врхунског искуства су следеће.
а) Јаке и дубоке позитивне емоције, које га чине сличним екстази, усхићењу.
б) Дубоко осећање мира и спокоја.
ц) Осећање да смо у складу са универзумом.
д) Осећанље дубоког разумевања, или спознаје.
е) Осећање да је то искуство тешко, или немогуће у пуној мери изразити речима (осећање неизрецивости).

Међутим, Маслов у својим књигама (посебно у Toward a Psychology of Being, стр. 104–114) даје веома детаљна описе, са 16 карактеризација, које ћемо овде укратко навести.
1. У врхунском искуству особа осећа се већи интегритет (да је целовита, у једном комаду), него у другим приликама. Такође таква изгледа и посматрачу – мање је дисоцирана, у миру са собом, складнија, синергична.
2. Што је више целовита, то се лакше повезује са светом, па тако љубавници или родитељи и деца постижу веће јединство, посматрач се сједињује са музиком или сликом. Идентитет и аутономија омогућују да се одвојеност и егоичност надиђу.
3. У врхунском искуству особа осећа да је на врхунцу својих моћи, да потпуно користи своје могућности, да је проницљивија, снажнија и спретнија него у обичним приликама, кад су снаге на неки начин подељене. То није само субјективан осећај, него га потврђује и посматрач.
4. Посебан аспект пуноће је лакоћа делања, јер оно што је резултата труда и напора у другим приликама, сада као да долази и одиграва се "само од себе". Тада се може видети сигурност, без сумњи, недоумица, или делимичног повлачења. Велики спортисти, или уметници испољавају тај квалитет кад делају пуном снагом. У склопу тога може се разумети и божанствена веселост – поигравање, хумор и смех – које Маслов сврстава међу највише вредности бивствовања (Б-вредности, које он детаљно описује на стр. 83, у делу Towards a Psychology of Being) идентитета.
5. У врхунским искуствима, особа се осећа активном и одговорном за своје делање више него у другим приликама, са више самопоуздања. Осећа се "својим газдом", као господар и чинилац властите судбине, са више слободне воље и одговорности, него у другим приликама. И себи и другима тада изгледа поузданијом, достојном поверења, а то је и онај тренутак кад особа преузима одговорност – у терапији, одрастању, образовању, браку итд.
6. Тада је ослобођена блокада, инхибиција, сумњи, кочница. То могу бити и негативни аспекти осећања властите вредности и поуздања, што је и субјективна и објективна појава.
7. Особа је у врхунском искуству више спонтана и изражајна, недужног понашања, природнија, опуштенија, искрена, без претварања, непосредна, импулсивна.
8. Особа је тада на посебан начин више креативна и отворена, склона новинама, неуобичајеном и неочекиваном, изван рутине и навике.
9. Све то се може на други начини назвати јединственошћу, индивидуалношћу или идеосинкразијом. Ако се људи разликују, они се разликују и по врхунским искуствима. Ако су по својим улогама (или професијама) људи заменљиви, у врхухским искуствима, где улоге отпадају, људи су мање заменљиви. Шта год да значи израз "јединствена особа", то још више долази до изражаја у врхунским искуствима.
10. У врхунским искуствима особа је у највећој мери овде-и-сада, ослобођена прошлости и будућности. На пример, она је у стању да у пуној мери чује, без утицаја прошлих искустава, или без нада, или очекивања, заснованих на плановима за будућност – не поредећи оно што је овде са оним што није овде, без оптерећења страховањима, или жељама.
11. Особа тако постаје у већој мери чиста психа, а у мањој мери биће света, које живи по законима света, тј. у већој мери је детерминисана унутар-психичким законима, него не-психичком реалношћу. Овим Маслов жели да прикаже оно што су други називали аутономном (или аутентичном) личношћу, која је свесна многих глупости око себе – у виду различитих веровања, обичаја, норми и стандарда – али, која заузима компромисан, неагресиван став у односу на њих, а некад их са дозом хумора игнорише (уместо да испољи зловољу и озлејеђеност), а некад их и (реда ради) следи (рецимо – "да не увреди добронамерног домаћина").
12. Врхунска искуства се јављају онда и када особа дела без уобичајене утилитарности (корисности) – дакле, не да би избегла неку невољу, или остварила неку корист, тј. ради неког циља и намере – него per se: по себи, у духу делања које није средство неког циља, него сврха по себи.
13. Комуникација или изражавање у врхунским искуствима, некада поприма поетске, митске или рапсодичне видове, као да је то прави (природан) начин да се изразе таква стања.
14. Сва врхунска искуства могу се схватити и као довршени чинови – као прочишћења, или климакси, као пражњење, или довршење, као оно што достиже "пуноћу", "испуњење".
15. Маслов каже да има јак осећај да је склоност игри одређене врсте (или сагледавање света или космоса, као врсте игре) једна од оних аутономних вредности (Б-вредности, тј. вредности које нису утилирарне, или средство за нешто друго). Она има известан космички карактер, а појављује се као претицање из сувишка, из чисте разоноде или радости саме игре (део ове идеје садржан је у индијској представи Шиве, који игром ствара космос). Повезане са игром су лакоћа, суптилност, ослобађање од спутаности и ограничења и сумњи, разонода, надилажење времена, простора и историје. Игра је такође интегришућа, као лепота, или љубав, или ставаралаштво. Она раствара дихотомије, решава многе нерешиве проблеме (овај аспект игре су наглашавали Фридрих Шилер, крајем 18 в. и Херберт Маркузе, половином 20. в.). Она излази на крај са људским проблемима, указујући да неки проблеми могу бити решени тиме што ће нам бити забавни.
16. Током и после врхунских искустава људи се осећају срећни, обдарени милошћу. Честа је реакција: "нисам то заслужио". Врхунци нису планирани, него се догађају. Ми смо затечени ненаданом радошћу. Реакције као што су изненађење неочекиваним, или сладак шок увиђања су чести. То често прати осећање захвалности – код религиозних, њиховом божанству, а код других судбина, природи, или људима, свету; свему што је омогућило то чудо. То може да прерасте у обожавање, одавање поште и друга понашања која се лако уклапају у религијске оквире. Психологија религије мора да узме у обзир такве догађаје, као и натуралистичка теорија о пореклу религије.
17. Често се ово осећање захвалности изражава и као свеобухватна љубав према свима и свему – сагледавање света као лепог и доброг – а и кроз импулс да се учини неко добро за свет, да се узврати, из осећања обавезности.

На крају овог поглавља (стр. 114) Маслов даје и закључну примедбу, која је од значаја за целу тему. Он каже да је циљ идентитета (или оно што се зове само-актуализација, аутономија, индивидуација, аутентичност итд.) истовремено и циљ по себи и нешто што представља корак на путу надилажења идентитета. Ако је циљ источњачки тип надилажења ега и остављања за собом самосвести и самопосматрања, као стапање са светом и идентификација са њим (као у космичкој свести код Бакија), онда је – за Маслова – најбољи пут за већину људи да постигну идентитет, и то путем задовољења основних потреба, а не путем аскезе. Поред тога, Маслов примећује да су млади у свом изјашњавању о врхунским искуствима били склони двема крајностима – неки су осећали висок напон и узбуђење, а други су били опуштени, спокојни и смирени. Шта то значи, не знам – закључује Маслов.
Иначе, Ричард Баки (Bucke, 1837–1902), је увео појам космичне свести својим делом објављеним 1901 (Cosmic Consciousness: a study in the evolution of the human Mind), у коме је описао једно своје искуство из 1872, које је назвао "космичка свест". На основу тога је развио идеју да свест има три ступња:
(1) први је једноставна свест коју налазимо код животиња;
(2) други је самосвест коју налазимо код већине људи (то је обухватан разум, машта итд.);
(3) трећи је космичка свест – а то је оно што се јавља код појединаца, као следећи ступањ развоја свести, који ће наступити у развоју човечанства. При томе, Баки је сматрао да је тај развој, или еволуција, подједнако еволутиван, колико и духован (тј. он се на известан начин надовезује на Дарвиново схватање еволуције).


Пречице ка врхунском искуству

Маслов сматра да постоје и неки погрешни путеви. Тако се у он у књизи Даљи досези људске природе (The Farther Reaches of Human Nature – стр. 345), осврће на нестрпљење (како га он назива), односно две пречице да се постигну врхунска искуства и друге вредности о којима он говори.
а) Једна од тих пречица је покушај да се то врхунско искуство оствари уз помоћ дрога. У тим случајевима, изненадан увид постаје "све" – а стрпљиво крчење пута је одложено или обезвређено, примећује Маслов. Уместо да се буде затечен радошћу, укачињање (turning on) је предвиђено, рекламирано и купљено и може се сматрати робом.
б) Друга пречица, кроз сексуалност и љубав, може да пређе у обично "фукање" (енг. "screwing").

Осим тога, додаје он, потрага за егзотичним и неоуобичајеним, може да поприми облик путешествија, путовања на Исток, у другу земљу, или религију. На тај начин неће се увидети велика поука – како од мистика, тако и од хуманистичке и трансперсоналне психологије – да је свето у обичном, да оно треба наћи у свакодневном животу, у пријатељима и породици, у свом дворишту, а да је путовање бекство од суочавања са светим. Тражити на другим странама чудесно, је по мени сигуран знак игноранције да је све чудесно, закључује Маслов (стр. 345).
Пред крај живота, Маслов је увео и термин "искуство платоа" ("plateau experience"), а то су позитивна искуства која су слабијег интензитета, али дуже трају него врхунска искуства. Такође је говорио о "искуству надира" ("nadir experience"), које је супротно врхунском искуству (као што је надир супротан зениту). Али, та надир искуства могу да се преокрену у врхунска искуства (слично искуству преобраћења, о коме говори Џемс, у књизи о Разноликости религијског искуства).


III. НАДИЛАЖЕЊЕ

Надилажење или трансценденција представљају други важан појам код Маслова и осталих аутора трансперсоналне оријентације. У посебном поглављу књиге Даљи досези људске природе (The Farther Reaches of Human Nature, 1971, стр. 269–79) он објашњава различите врсте и значења надилажења, које ћемо сажето изложити.
1. Први тип представља самонадилажење – оно је повезано са стањима свести у којима се сопство шири преко уобичајених граница појединачне личности – а повезано је са искуством базичне повезаности, склада, или јединства са другима и светом. "Сопство" (self) које је надиђено је личност, или его, односно скуп представа о себи, слика и улоге које неко развија кроз своје интеракције са другима. Трансперсонална психологија сматра да его није исто што и појединчева истинска природа или суштина, а самонадилажење отвара могућност да се искуси та дубља природа човека. Самонадилажење је могуће и кроз идентификацију са Б-вредностима, тако да оне постану интринсичне (суштинске) за дату особу.
2. Надилажење времена се јавља као специфично искуство у неким ситуацијама. Маслов наводи једно своје искуство кад је осетио извесну досаду и смешну страну неких академских свечаности, а онда му се отворило око – као да је склизнуо кроз време – видећи академску заједницу у много широј перспективи, почев он њених зачетника као што је био Сократ, па до његовог времена и тако је доживео себе као припадника једне велике заједнице, која ће се наставити и после њега. Ја сам – иначе – имао искуства надилажења времена у више наврата, а посебно 1972. у време док сам боравио у Универзитетској библиотеци у Београду. Једног од тих дана, одједном сам се запитао – колико ли је студената прошло том салом (читаоницом) за све то време – од када је библиотека подигнута 1926, до тих дана, 1972, када сам ја тамо седео? А саме књиге су ми се отварале и гранале у своје "родослове", откривајући ми све људе и њихове радње, које су се укрштале и водиле најпре њиховом настанку, а потом и стварању услова да се та дела овде саберу и буду доступна, мени и другима.
3. Надилажење културе Маслов везује за искуства заснована на историји културе и њеном упознавању. Наиме, иако је дати човек потекао из једне културе, он открива у другим културама (у простору и кроз време) многе вредности и блиске идеје и осећања, што доводи до надилажења полазних оквира културе у којој је одрастао, односно до тога да је сада у стању да свесно прихвата или одбацује поједине аспекте културе у којој тренутно живи.
4. Надилажење властите прошлости значи пуно суочавање са властитом прошлошћу и оним аспектима или збивањима које човек одбацује или потискује, са оним ради чега се стиди, ради чега жали и слично – тако да га прошлост више не гуши и притискује.
5. Надилажење ега, себичности, тако што се човек одазива дужностима и обавезама, ономе што нас позива. Такође и оставаривање склада са природом као вишом реалношћу, којој човек у целини припада – из које је потекао и којој се враћа (овде се, као и на много других места, Маслов позива и на таоистичку традицију).
6. Надилажење као врста мистичког искуства, тј. мистично сједињење са неком особом или космосом, а као поредбени члан Маслов има у виду мистичка искуства из различитих традиција.
7. Надилажење смрти, бола, болести, зала, онда када је човек на довољно високом нивоу да може да се помири с нужношћу смрти, бола итд. Са вишег становишта, Б-сазнања, све то је нужно – нужни део живота – и ако се то сагледа, онда нестаје многа горчина, бес, самосажаљење, или се они битно умањују.
8. Трансценденција која се делом преклапа са претходном, јесте прихватање света природе онаквог какав је (у духу таоизма). То је нужан аспект Б-спознаје, која укључује надилажење ега, нижих порива и потерба, себичности итд.
9. Надилажење поларитета Ми-Они и успон до нивоа синергије (интерпесоналне синергије, синергије друштвених институција и култура).
10. Надилажење основних потреба – или тако што ће оне бити задовољене, или тако што ће човек овладати њима чак и ако нису задовољене.
11. Надилажење кроз љубав, или преко идентификације, са све ширим кругом људи, а границу овде представља идентификација са људском врстом.
12. Надилажење као силазак са вртешке, остварује се кад је човек у стању да без озлојеђености поднесе туђе зло, незнање или глупост који га погађају – што је тешко али могуће. Тада човек као да себе и друге посматра са неке велике надперсоналне висине.
13. Надилажење туђег мишљења и успостављање самосталног сопства, независног од хвала или покуда других, тако што ће човек "бити свој". Надићи сваку улогу, или положај, одупрети се пропаганди, реклами, друштвеним притисцима.
14. Надићи фројдовски супер-его и ослонити се на урођену савест, заслужену и одговарајућу кривицу, жаљење, или стид.
15. Надилажење властите слабости или зависности.
16. Надилажење затечене (садашње) ситуације – издићи се до равни могућег колико и актуалног.
17. Надилажење дихотомија, поларитета и уздизање до холистичког поимања космоса као јединства. То је крајње надилажење, али сваки корак до ове крајње границе, јесте такође надилажење.
18. Надилажење властите воље, способност да се човек помири са судбином, на Спинозин или таоистички начин. То је уздизање изнад властите воље, потребе да се све држи под контролом.
19. Надилажење може да значи живот у заснован на Б-сазнању као и врхунским искуствима. После врхунских искустава (мистичког искуства, океанског осећања, просветљења, или пробуђења) особа може и да се смири (охлади) како се осећање новине и посебности смањује, може да настави да пребива међу платоничарским идејама, или Б-вредностима, а то је онда плато-сазнање (plateau-cognition, Maslow, 1971, стр. 276), или плато-искуство.
20. Маслов сматра да је Бакијев концепт космичког искуства такође интересантна врста надилажења сваке подвојености. Човек тада осећа да припада космосу, постаје део једне породице, а не сироче света, као његов део, а не као странац. С једне стране он се осећа малим у односу на огромност космоса, а с друге као његов једнако важан део, који му припада по праву укупности свих бића.


IV. МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ И РАЗВОЈНИ
СТУПЊЕВИ

1. Ментално здравље се обично схвата као способност да се човек носи са захтевима околине и властитим психичким конфликтима. Трансперсонална психологије томе додаје и пуну самосвест, саморазумевање и духовну испуњеност. Тако врхунска искуства и плато-искуства дају примере оптималног менталног здравља. Осим тога, ту су укључена и стања која се везују за просветљење, пробуђење или ослобођење у духовним традицијама. Станислав Гроф (Grof, S. & Grof, C.,1989) је установио да – као и некада – духовна криза и поремећаји могу бити измешани или повезани са врхунским искуствима, али да је у тим случајевима у суштини здрава основа коју трансперсонална психологија настоји да открије и подржи. Отуда је потребано и диференцирати мистичка искуства са психотичним цртама, од психозе или маније.
2. Већина психологија сматрају да је стабилан, интегрисан его коначан степен развоја личности. Трансперсонална психологија истражује основе и могућности развоја личности који надилази индивидуални его у подручје трансперсоналног. Отуда су неки аутори (Wilber, Engler, & Brown, 1987) развили лествицу која укључује преперсонални ступањ (тј. ступањ пре него се развила стабилна свест о себи), затим персонални ступањ (са стабилним егом и свешћу о себи), као и трансперсонални ступањ који укључује идентификације изнад индивидуалног ега.
3. Поједини аутори сматрају да је медитација кључна метода у трансперсоналној психологији.
– као што је условљавање основни метод у бихевјоризму, а тумачење и катарза у психоанализи.
Медитација која се ту јавља је прилагођена из источних и западних традиција, а има два типа: један је усресређивање на један објекат, а други метод је свесна пажња управљена на све менталне садржаје који се јавља у свести. Али, циљ оба је проширење свесности и самонадилажење. Самонадилажење и проширење свести о себи су били присутни у традицији а остају важни и за трансперсоналну психологију. Медитација се користи и као релаксациона и психотерапијска метода.
4. Треба рећи да трансперсонална психологија није психологија религије, која истражује вредности ставове и праксу која је повезана са одређеним религијским веровањима, ставовима, обичајима и институцијама које су повезане с датом религијом (црквене организације, манастири итд.).


ТРАНСПЕРСОНАЛНА ПСИХОТЕРАПИЈА

Трансперсонална психотерапија бави се свим психолошким проблемима, а користи се различитим техникама, од утицања на промену понашања, когнитивно реструктурирање, гешталт техникама, психодинамским приступом и раду са сновима, терапијом уз помоћ уметности: сликање, поезија, музикотерапија, као и медитацијом.
1) Да би унео извесну прегледност, Вон је направио поделу на (а) садржај, (б) процес и (ц) контекст трансперсоналне психотерапије (Vaughan, F.: Transpersonal psychotherapy: Context, content, and process, Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 11, No. 1, 1979, стр. 25–30).
а) Трансперсонални садржај односи се на искуства која укључују врхунска искуства, надилажење итд. На пример, код жене која је доживела искуство блиске смрти (када је осећала да је проникла у реалност и осетила безграничну љубав) у питању је трансперсонални садржај. Препуштена себи, она се могла обратити трансперсоналном психотерапеуту да јој помогне да разуме и интегрише то трансперсонално искуство. Неки други примери трансперсоналних садржаја могу укључивати све оно што је описивано као врхунско искуство, или ненадана искуства отварања, током молитве или медитације, у којима се јављају различити архетипски и трансперсонални садржаји.
б) Трансперсонални процеси су повезани са применом психо-техника као што су медитација, обреди, визуализације, напеви. Тако терапеут може дати савет да клијент уобличи и спроведе обред којим ће означити крај неке везе која му је пуно значила, или да на одговарајући начин ожали смрт родитеља, уместо да месецима то носи у себи и тихо пати. Или – може сугерисати да спроводи неки тип медитације, као средство отварања за неке несвесне или потиснуте садржаје са којима је потребно суочавање, или као средство релаксације у стањима велике напетости.
ц) Применом трансперсоналног контекста, терапеут сагледава трансперсоналну димензију клијентове ситуације, или патње, па сходно томе укључује трансперсоналне аспекте у процес терапије.
На пример, то може значити да терапеут сагледава клијентове тешкоће као последицу идентификације са личношћу која је условљена (узрасним, статусним, друштвеним приликама), уместо идентификација са трансперсоналним равнима, које су неусловљене. Или, да би се раскинуле неке конфликтне ситуације, тј. постигла еманципација и разусловљавање специфичног карактера, клијенту може користити да се привремено дистанцира од своје породице и стави нагласак на блискост са целим човечанством.
2) То значи да трансперсонални контекст не мора бити изричито наглашен, јер иако терапеут смешта проблем клијента у трансперсонални контекст, он може користити низ метода које користе и други типови терапије – као што су промене понашања, тумачења несвесних садржаја и импулса, когнитивно преструктурирање, или слушање клијента, уз повремене коментаре.

Такође, трансперсонални психотерапеут може одустати од тога дату терапију – у полазу – смести у трансперсонални контекст, ако процени да је клијенту прече да се најпре бави неким личним односом или емоционалном контролом. У крајњој линији, оно што чини психотерапију трансперсоналном јесте примена трансперсоналног контекста, сазнање да је крајња природа човека с оне стране појединачног ега.
С друге стране, неки терапеути других оријентација, такође могу користити медитацију – рецимо да би смањили стрес код неке особе – а да не настоје да њену патњу тумаче на трансперсонални начин.
У вези са том темом Сутич каже: Чини се упутним да се даље размотри питање: Какав је однос трансперсоналне терапије према хуманистичким и другим врстама интерперсоналне терапије? Вероватно сва људска бића без изузетка имају неки свој "незавршен посао" у оквиру интерперсоналног пси-ходинамичког подручја, било да то знају или не знају: према томе, свако ко је ангажован у трансперсоналном прилазу у терапији мора рачунати са таквим материјалом у себи самом, као и у другима. У сопственој професионалној пракси радим са свим врстама "неуротских" стања (притисака, фобија, анксиозности итд.) пацијената, било да јесу или нису лично усмерени ка спритуалном путу. И други, на пример терапеути из школе психосинтезе, такође се баве проблемима оба ова подручја – интерперсоналног и трансперсоналног. С обзиром на то да цео спектар нивоа патолошких и позитивних људских могућности представља одговарајућу бригу трансперсоналног терапеута, он је заинтересован и подржава психолошки рад који се обавља у целом овом опсегу (Transpersonal therapy, Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 5, No. 1, стр. 1–6).
3) Алтернативе које се користе у раду са депресијом, такође могу да дају додатно разумевање трансперсоналне психотерапије. Наиме, психолози данас користе комбинације биохемијских средстава и психотерапије као најбољи начин третмана депресије. Трансперсонална психотерапије је свесна вредности и могућности тих метода, она истовремено узима у обзир и то да је у неким случајевима потребно заћи дубље у депресију, уместо да се што пре уклоне њени симптоми.
Наиме, из угла трансперсоналне перспективе, депресија указује на патологију личности. Везивање идентитета за личност, може да изазове патњу. Депресивна осећања могу повезана са свешћу о властитој одвојености и изолацији. А то може особу да отвори за ширу свест о властитој повезаности са универзумом, као и прихватање вредности властитог живота. Медитација и друге трансперсоналне технике могу у томе помоћи.

    
ТРАНСПЕРСОНАЛНО САВЕТОВАЊЕ

Трансперсонална психологија може се – поред психотерапије – применити на много других подручја: у сфери педагогије, развоја система организације и управљања, као и здравственој заштити.
Ипак, најчешћа примена је у психотерапији, саветовању и клиничкој психологији. Трансперсонални контекст не мора бити очигледан студентима, клијентима, или посматрачима. Трансперсонална психологија није религија, него оријентација која је компатибилна с већином образовних и психолошких приступа.
Трансперсонална помоћ је природан одговор који проистиче из свесности, љубави, отворености и разумевања. Налажење надилазеће основе за професионалну помоћ и бивајући дубоко укључени у проблеме оних који се обраћају саветовању, отвара нас за енергију и подршку, које нам омогућују да не сагоримо у том раду. На неки начин такав рад је емоционално захтевнији него кад се држи дистанца у односу на клијента, али је на дужу стазу бољи став, него држање по страни.
 Трансперсонална укљученост између професионалца и онога коме се помаже смањује сагоревање и подстиче психички раст, како код онога коме се помаже, тако и код онога ко помаже.
Оптимално ментално здравље се налази не тако што се напушта свет тела, природе, или друштвених односа, него тако што све то укључује. Унутар ангажованог живота лежи потенцијал проширеног виђења реалности и богатијег живота. Ниво менталног здравља коме тежи трансперсонална психологија иде изнад оног што већина других психологија сматра могућим, Већина трансперсоналних психолога сматра да је могуће то здравље постићи, не окрећући главу од неумитности губитака и смрти. Али, патња остаје и за трансперсоналну психологију трајни изазов.


СРЕДСТВА И ЦИЉЕВИ ТРАНСПЕРСОНАЛНЕ
ПСИХОТЕРАПИЈЕ

Трансперсонална психотерапија је терапија усмерена на клијента, слично психотерапији Карла Роџерса (Carl Rogers, 1902–87). Наиме, она заузима исти став: да терапеут –
(а) треба да има позитиван став према клијенту, према његових циљевима и вредностима,
(б) не треба да доминира, већ да заузме улогу помагача који настоји да разуме клијента и његове тешкоће,
(ц) треба да подстиче развој пацијента у правцу самоактуализације, водећи га кроз одређене фазе на том путу.

Важна претпоставка у трансперсоналној психотерапији је и признавање вредности других психотерапеутских приступа. Наиме, уместо да обезвређују друге психотерапеутске методе и моделе, трансперсонална психотерапије сматра да су поједини методи релевантни за појединца у различитим приликама, односно за специфичне поремећаје. Стога је кључни моменат трансперсоналног приступа ширина психотерапеутског контекста, за разлику од ограничених гледишта и контекста других терапетуских приступа. Пример за то је, рецимо, тенденција психоанализе, која ставља нагласак на несвесне садржаје и потискивање, или егзистенцијалне психотерапије која се креће само у егзистенцијалној равни искуства, а да игноришу оно што је изван видокруга датог контекста, посебно да не залазе у сферу трансперсоналног.
Отуда се средства и циљеви трансперсоналне терапије делом поклапају са средствима и циљевима и неких других психотерапија, а циљ је да се допринесе здрављу и духовном расту.
1. Казивање истине значи саопштавање истине о унутарњим искуствима, што је битно за оздрављење и духовно развиће.
2. Ослобађање негативних емоција, посебно страха, кривица и беса, може да се постигне или помогне терапијским интервенцијама.
3. Истрајно настојање је важно да би се остварио напредак, иако превелик напор и притисак могу бити и контрапродуктивни. Разумевање тзв. отпора је важно у овом контексту.
4. Аутентичност и поверење јачају кад оно што се каже стварно одражава оно што се мисли и осећа, а избегава самозаваравање. Кад су људи неискрени, или сматрају да су окружени неповерењем, они нису сигурни у своје представе о другима, или о свету.
5. Интегритет и целовитост су резултат аутентичности и прихватања властитих искустава.
6. Увид и опраштање су повезани, јер разумевање води праштању. У психотерапији се учи како да опрости другима и себи. Обе стране су битне за добро стање духа.
7. Психотерапија и духовни раст могу водити отварању срца и развоју способности да се воли. Дубинска психотерапија и духовни развој култивишу свесност и непристрасну пажњу. Терапеут који хоће да развије свесност код клијента, може да га упути на медитацију, која развија сензибилитет за нијансе у искуству.
8. Један од циљева, али и метода је и ослобађање од ограничавајућих концепата, ослобађање од страха, од прошлости, као и од раних условљавања.


МЕТОДЕ ТРАНСПЕРСОНАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ
И САВЕТОВАЊА

Избор метода у трансперсоналној терапији је препуштен терапеуту, што допушта да се лечење, преображај и самоактуализација одвијају без пријањања за неке посебне догме или строга упутства.

Медитација

Вероватно је најчешћи метод медитација. У традицији је медитација коришћена за смиривање духа и изоштравање пажње, како би човек био свестан сваког тренутка, све до крајњег циља – пробуђења или просветљења. Међутим, медитација се може користити и за обраду јаких емоција, ослобађање од стреса, као и овладавање физичким симптомима.
Користе се и методе у којима је медитација повезана са физичком активношћу, као што су таи-ћи, ћи-гонг.

Визуализација, вођена имагинација и хипноза

Кад се користи у спрези са визуализацијом, медитација је важан део вежби вођене имагинације. За разлику од медитације, овим путем терапеут управља клијентовим искуством. На тај начин, клијент, поред осталог, може да визуализује жељени исход, као што је смањење симптома, или да крене у безбедно истраживање и исцељење прошлих траума. У овој методи користе се искуства и методе активне имагинације и Јунгове терапије.
Неки терапеути користе и хипнозу у сврхе регресије, како би се обрадила нека траума из прошлости, успоставио мост између садашњости и прошлости, тј. како би се свесност повезала са неком неразрешеном ситуацијом или траумом из прошлости.

Вежбе дисања и проток енергије

Вежбе дисања треба да ослободе енергију тела или енергетских поља блокирану током неке трауме и да омогуће слободан проток енергије. Овде се користе идеје и методе развијане како у јоги, тако и биоенергетици Александра Ловена (Lowen, 1910–2008), а његова књига је објављена и код нас (А. Ловен: Биоенергетика, Нолит, 1988).

Довођење сенке на светло

Овом методом клијент постаје свестан своје сенке, односно одбачених делова сопства, који се често пројектују на друге. Концепт и метода су блиски раду са сенком у Јунговој традицији, која суочавање са сенком сматра важним ступњем како у лечењу неких поремећаја, тако и у процесу индивидуације.

Повратак душе

Овом методом настоји се да клијент поврати изгубљене делове личности, неке изгубљене квалитете, или вештине. Делови личности могу се изгубити током неких траума, или у периодима кад је особа била под великим спољним притиском, па је одрицање од тих аспеката личности било ствар опстанка. Међутим, са сазревањем особе, ти губици онемогућавају да се постигну пуни емоционални и духовни потенцијали, те је важна њихова обнова.

Исцељење унутарњег детета

Овај метод има за циљ да личност повеже са оним њеним деловима који су из неких разлога били емоционално рањени, или издани у детињству, пошто их то везује за рана раздобља. Ту се користе регресија, или активна имагинација, да би се поново успоставиле везе и зацелиле "старе ране" из детињства, а ојађено дете у клијенту накнадно добило родитељску подршку и омогућило исцељење и уцеловљење личности. У овој методи се користе искуства и технике трансакционе анализе Ерика Берна, која почива на тројству: дете, родитељ, одрасла особа.
Писање мемоара (накнадног дневника) уз друге методе, може бити један од метода који помажу у довођењу сенке на светло, повратку душе, или исцељењу унутарњег детета. Иначе, писање тзв. интензивног дневника лансирао је као Прогоф (Ира Прогофф, 1921–98), око 1975, у намери да изведе примену Јунгових идеја у контексту хуманистичке психологије. Он је иначе био аналитичке оријентације и студирао је код Јунга (између 1952–55), а код нас је објављена његова књига о Јунгу (Прогоф, Ајра: Јунг, синхроницитет и људска судбина: неузрочне димензије људског постојања: Београд: Есотхериа: Атос, 1994).

Сликање и терапија музиком

Сликање – као вид експресије – је било коришћено и раније као извесно терапијско средство – како за неурозе, тако и психозе, за пацијенте хоспитализоване у душевним болницама. У психотерапији, оно је било помоћно средство, као у тумачењу значења појединих слика, тако и у сврху агреакције. Јунг је иначе уложио велики труд у тумачење слика неких пацијената, у кључу процеса индвидуације.
Музикотерапија се последњих деценија развијала не само као помоћни метод, него и као засебан метод са својим системом обуке и нострификацијама. Она се користи у различитим видовима – као катарзичко средство (подстицање, ослобађање и прочишћење емоција), као вид релаксације, а и као средство постизања врхунских искустава. Може применити у различитим видовима – од слушања, до певања, или плеса у ритму музике.
Иначе, неки посебни методи су развијани и у првим деценијама 20. в. – еуритмија, Рудолфа Штајнера, која има и педагошку, развојну функцију, а сматрало се да има терапеутску функцију. Сличног назива, али само намењена музичком образовању је еуритмика, коју је 1906. развио Далкроз (Emile Jaques-Dalcroze).

Примена наркотика

Током 60-их а и касније, било је оних који су сматрали да се применом појединих наркотика (посебно халуциногених) могу постићи како врхунска искуства, тако и терапеутски учинци различитих врста, тако да се ова традиција делом укључила и у трансперсоналну психологију. Најчешће су коришћени LSD (полусинтетичка дрога, лансирана у Европи око 1938), мескалин (добијен од мексичке гљиве пејотл, која се користила у шаманистичкој традицији), као и псилоцибин (добијен од више врста гљива). Пропагатори употребе психоделика у најразличитије сврхе – укључујући и врхунска искуства – били су Тимоти Лири (Leary, 1920–96), Алперт (Richard Alpert, 1931 – до 1967. познат као Baba Ram Dass) и Карлос Кастанеда (1925–98), који је у каснијим књигама одустао од препорука наркотика.
Неки (као Маслов и други) су од почетка одбацивали та настојања, као начелне промашаје, или неспоразуме. Независно од тога развијала се и традиција која је укључивала неке друге шаманске праксе у сферу трансперсоналне психологије.
Иначе, психоделички водичи су се јавили као специфични трансперсонални исцелитељи, настојећи да покажу и докажу могућу примену психоделичких искустава (доживљаја) у трансперсоналним циљевима, као и да се афирмишу као карика која повезује учесника и халуциногено искуство у правцу раста личности преко граница нормалности. Тако их одређује Сутич у свом тексту о трансперсоналној психотерапији (A. Sutich, "Transpersonal Psychotherapy: History and Definition," in S. Boorstein, Ed., Transpersonal Psychotherapy, SUNY Press, 1996).
Иако се ови психоделички кругови често позивају на шаманизам, они често не следе ни традицију шаманизма, ни моделе трансперсоналне психотерапије, посебно не у погледу улоге водича који није ни шаман ни терапеут. Упркос растућим статистикама и проблемима везаним за употребу свих врста наркотика, укључујући и психоделичке (које њихове присталице изузимају из категорије стандардних наркотика који стварају зависност и оштећују организам), парадигма трансперсоналне примене халуциногена се и даље делом одржала, како сведоче и новији радови (Ralph Metzner: Sacred Vine of Spirits – Ayahuasca, Park Street Press, 2006, p. 35).
Осим тога, укључивање "психоделије" у сферу трансперсоналног, дало је додатне аргументе за начелна оспоравања трансперсоналне психологије као нечег неозбиљног, или штетног по здравље.


ОСПОРАВАЊА ТРАНСПЕРСОНАЛНЕ
ПСИХОЛОГИЈЕ

1. Један од разлога оспоравања трансперсоналне психологије је што духовна искуства о којима она говори (као врхунска искуства и друго) не подлежу емпиријским истраживањима, или нису мерљива као уобичајено понашање. Истражујући само спољне бихевјоралне манифестације духовних искустава може их учинити тривијалним, или шашавим. Али, истрaжујући њихову феноменологију и значење, можемо разумети зашто они имају такво значење у животу људи. По томе, трансперсонална психологија је слична другим квалитативним приступима, као што су аналитичка, хуманистичка, или егзистенцијална психологија.
2. Доминантна научна психологија изискује да се хипотезе провере кроз контролисана истраживања, или бар квантитативним методама. Иако је било покушаја да се медитација, или друга стања проверавају мерењем можданих таласа и сл., ипак већина трансперсоналних искустава не подлеже лабораторијским условима.
3. Додатни аргумент је да та трансперсонална искуства не спадају у нормална, тј. нису део заједничког искуства већине људи. Заправо, сама трансперсонална оријентација је критиковала традициналну психологију која се везивала или за обичне, или за патолошке аспекте психе, а игнорисала посебна искуства, која су од интереса за трансперсоналну психологију.
4. Научна психологија је окренута ономе што је рационално, индивидуално, линеарно и инструментално док је трансперсонална психологија окренута ономе што је интуитивно, холистичко, интринсично (тј. није инструментално). Вредност самонадилажења и тих посебних равни душевног здравља о којима говори трансперсонална психологија, јесу спорне у доминантној психологији, јер не могу да се изазивају у лабораторисјим, контролисаним условима. Иако постоји известан број емпиријских истраживања података о медитацији, окидачима врхунских искустава, надилазећим искуствима у стањима пре смрти, као и везама психотичких и мистичких стања, трансперсонална психологија је претежно на фронту који се удаљава од редукционистичким, емпиријским и позитивистичким методама, тј. заснована је на холистичком приступу човековом искуству.
5. Друге критике истичу да трансперсонална психологија ствара збрку, јер меша психологију и религију. Међутим, она се ипак више ослања на психолошке теорије и истраживња, него на догме, или веру, односно припада сфери психологије, а не богословије (теологије). Трансперсонална психологија сматра да су духовна искуства (било да имају религијску или атеистичку позадину или контекст), вредна искустава, а и да завређују пажњу психологије, односно једне њене оријентације.
6. Истина је да она гледа на душевни развој, мотивацију и оптимално душевно здравље на другачији начин од доминантне психологије. Али, она примењује психолошке појмове и методе на једно подручје, које постаје тиме легитимно унутар психологије, као науке о човеку.

БИБЛИОГРАФИЈА

– Bragdon, E. (1987). A Sourcebook For Helping People In Spiritual Emergency. Menlo Park, CA.
– Bucke, R. M. (1901): Cosmic Consciousness: a study in the evolution of the human Mind, Philadelphia: Innes & Sons.
– Davis, J., Lockwood, L. and Wright, C. (1991). Reasons For Not Reporting Peak Experiences. Journal of Humanistic Psychology, 31(1), 86–94.
– Fox, W. (1990). Transpersonal Ecology. Boston: Shambhala.
– Goleman, D. & Ram Dass (1996): The Meditative Mind: The Varieties of Meditative Experience, Tarcher.
– Grof, S. & Grof, C. (1989). Spiritual Emergency: When Personal Transformation Becomes a Crisis, Los Angeles: Tarcher.
– Grof, S. (1998): The Cosmic Game: Explorations of the Frontiers of Human Consciousness. Albany, N.Y: State University of New York (SUNY) Press.
– Grof, S. (2000): Psychology of the Future: Lessons from Modern Consciousness Research. Albany, N.Y.: State University of New York (SUNY) Press.
– James, W. (1902/1958). Varieties of religious experience. NY: Random House.
– Jung, C. G. (1964): Psychology of Religion: East and West. Coll. Works, vol. 10, Princeton Univ. Press.
– Lukoff, D. (1985). Diagnosis Of Mystical Experiences With Psychotic Features. Journal of Transpersonal Psychology, 17(2), 155–181.
– Lukoff, D. & Lu, F. (1988). Transpersonal psychology research review: Topic: Mystical experience. Journal of Transpersonal Psychology, 20(2), 161–184.
– Maslow, A. (1968). Toward a new psychology of being (2nd ed.) NY: Harper & Row.
– Maslow, A. (1971). The Farther Reaches of Human Nature – New York: Viking.
– Маслов, Абрахам (1982): Мотивација и личност, Београд, Нолит, 1982.
– Маслов, Абрахам (2001): О животним вредностима, Београд: "Жарко Албуљ".
– Маслов, Абрахам (2004): Психологија у менаџменту, Нови Сад: Адижес.
– Rothberg, D. (1986). Philosophical foundations of transpersonal psychology: An introduction to some basic issues – Journal of Transpersonal Psychology, 18(1), 1–34.
– Sutich, A. (1973): Transpersonal therapy – Journal of Transpersonal Psychology, Vol. 5, No. 1, str. 1–6.
– Sutich, A. (1976): The Founding of Humanistic and Transpersonal Psychology: A personal account – докторска дисертација; Институт хуманистичке психологије, San Francisco, California.
– Sutich, A. (1976): "The emergence of the Transpersonal Orientation: A personal account" – Journal of Transpersonal Psychology 8, 5–19.
– Vaughan, F. (1979). Transpersonal psychotherapy: Context, content, and process. Journal of Transpersonal Psychology, 11 (1). 25–30.
– Walsh, R. & Vaughan, F. (1993). Paths beyond ego: The transpersonal vision. LA: Tarcher.
– Washburn, M. (1988): The Ego and the Dynamic Ground: Transpersonal Theory of Human Development. Albany, NY: State University of New York Press.
– Wilber, K. (1977): The Spectrum of Consciousness. Wheaton: Theosophical Publ. House.
– Wilber, K. (1980): The Atman Project: A Transpersonal View of Human Development, Theos. Publ. House.
– Wilber, K. (1983): A Sociable God: Brief Introduction to a Transcendental Sociology – New York: McGraw-Hill.
– Wilber, K., Engler, J. & Brown, D. (1987). Transformations of consciousness: Conventional and contemplative perspectives on development. Boston: Shambhala.
– Wilber, K. (2000): Integral psychology: Consciousness, Spirit, Psychology, Therapy – Boston: Shambhala
– Zimmerman, M. (1986). Eclipse of the self: Heidegger’s concept of authenticity – Ohio Univ. Pr.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432