Друштво књижевника Војводине
 
 


Бранислав Живановић - ЧУВАР РУБА И ЈЕЗИКА БУНАРА Print E-mail

Драган Јовановић Данилов: Моја тачна привиђења, "Архипелаг", Београд, 2010.

У најновијој песничкој књизи Драгана Јовановића Данилова са оксиморонским насловом Моја тачна привиђења, у четрдесет осам песама подељених у шест циклуса, читалац се креће кроз згуснуту творевину изграђену на параболи и метонимијском раду језика, иронијском снижавању слике, али и парадоксу и инверзији. Чврст наратив са Даниловљевом склоношћу ка поетском приповедању, који га графичком одређеношћу за непоштовање маргине ставља у жанр поезије "слободног стиха" (колико год да је термин проблематичан, бар са становишта Т. С. Елиота или И. В. Лалића).* С друге стране, поезија Драгана Јовановића Данилова је поезија песама у прози, или прозаида (Бојана Стојановић Пантовић), јер не треба губити из вида Даниловљеву ангажовано промишљање феномена песме у прози ("О археологији песме у прози", Срце океана, Просвета, Београд, 1999), али и нарочитом избору српских песама у прози објављеном у часопису Међај, Ужице, 1999. Па ипак, ни ово није сасвим тачно. Прозаида је, пре свега, прозни текст; нема стихова ни риме. Њена главна јединица је реченица, исказ. Одликује је јединствена тематско-мотивска раван са дескриптивним, лирским, медитативним садржајима. Међутим, преламањем својих нешто дужих реченица у стиховану нарацију, Данилов пркоси овим двема одредницама на нивоу форме, па тако форма афектира противречност, те немогућност прецизне, већ само међужанровске одређености.


* Елиот је то врло добро изразио рекавши да "ниједан стих није слободан за оног који би да ваљано обави посао". Нешто слично је рекао и Иван В. Лалић у једном интервјуу, рекавши да је термин "слободан стих" оксиморон, парадоксалан као када би се рекло "дрвено гвожђе".


Даниловљево песничко Ја варира између речи, ствари и писма. Вештим баратањем песничком апаратом формира богат семантички ниво. Успоставља дијалог са претходним песмама употребом већ изречених читавих синтагми, полустихова, али стављањем у другачији контекст, тако да формира другачије значење. Песме у збирци су понекад испеване реторичком интонацијом, и тада су наративност и дескрипција занемарене, те је у првом плану рефлексивна сензација, фасцинација кадрираном стварношћу и неретко медитативним релацијама са рафинираним дужим стиховима, разиграном и врло педантном и преданом приступом предмету поетисања.
Наслов књиге Моја тачна привиђења је парадоксалан. Парадокс је у томе што привиђења, под условом да смо свесни да су привиђења, губе сврху. Опсервирање феноменалног, подсвест реферише разуму који га не прихвата као представљено пер се, било због контекста, било због надстварног и нереалног садржаја или околности. Оно што нам наслов говори је да је привиђење, заправо, наша стварност, односно, да је стварност привиђење, а да смо ми неминовно изложени контрадикторној реалности. Оно феноменално долази са очију опсервера. Наравно, "трип" је јединствен и за свакога другачији доживљај. Померена перцепција, или, боље речено, преусмерена перцепција, измештеност, псеудопаралакса масе/појединца у модерном добу је нешто што би се могло учитати у проблематичност иронијског наслова Даниловљеве књиге. Услед конзумирања или изложенисти привиђењима (масовни медији, интернет, телевизија...), а услед недостатка критичке обраде података, свест престаје да их одбацује као "варке", већ их усваја и штелује оптику за нову стварност. Стварност која се прелива, односно, пактира са имагинацијом, те образују јединство које песник препознаје као привиђење. Бодријар је то назвао симулакрумом, истичући неутралисање стварности путем масовних медија, али постепено; најпре одражавајући, а потом маскирајући стварност, и, коначно, износећи потпуно непостојање везе са стварношћу. Песник Данилов, освешћеним разумевањем људске ситуације у добу неизвесне егзистенције и опстанка, профетски обзнањује проблем, али нас и подсећа да "сваког новог јутра морамо поново / прихватити свет, и то почев од хаоса." (Веверица).
О томе можда најбоље и највише говори управо циклус Изгнаник од векова, где кроз омањи бестијариј, каталог животиња (вук (Изгнаник од векова), орао (Орлови), кртица (Кртица), гавран (Мој гавран), веверица (Веверица), врабац (Врабац у вечном снегу који се никада не топи)), у чијем делању, као и људског опхођења према њима, види гласнике човечанства, чије мигове, једино он, песник, успева донекле да тумачи, неретко се поистовећујући са њима. Поистовећивање је пре свега у оптици аутсајдера и њиховој техници преживљавања у драматичном свету са проблематичном маргином презасићену отпацима и језовитим садржајем. Указујући на проблем, Данилов најпре полази од појединца, себе, и у већини песама збирке бави се преиспитивањем властитог хабитуса. Песник рони дубинама свог бића, "тмине свог гета" (Сонет о Келну) стремећи ка непреводивом, неизрецивом, до у "дно амбиса" (Моја тачна привиђења). Кулминација је, међутим, како у наслову циклуса, тако и самом циклусу Тајни бунари.
Највећи део песама збирке Моја тачна привиђења тематизују песников микрокосмос, преиспитивање, гњурање у дубинама бића у потрази за уточиштем, речитом тишином и неизговореним речима, што је уједно и главна песникова преокупација пред најездом патрљака и изанђалости језика о чему ћемо касније нешто више рећи. Сходно томе, током читања књиге читалац често наилазити на мотиве: бунар, рупа, тамница, дубина, гнездо, подрум, пећина, па и читаве наслове (циклус: Тајни бунари, песма: Данилов је пећина). Речником симбола доћи ћемо до тога да бунар има свето значење. Наиме, бунар остварује синтезу три космичка поретка: неба, земље и подземља, али и три елемента: воде, земље и ваздуха. Он је витални комуникацијски пут. Бунар је микрокосмос или космичка синтеза. Помоћу њега се комуницира са боравиштем мртвих. Подземни одјек који допире из њега и нестални одблесци узнемирене воде више повећавају тајну него што је разјашњавају. Одоздо према горе бунар је својеврсни колосални астрономски телескоп, уперен из дубина Земљине утробе према небеском полу. Тај склоп представља мердевине спаса које повезују три нивоа света. Бунар је такође симбол обиља и извора живота. Осим тога, бунар је и симбол тајне, скривености, а нарочито скривености истине, за коју се не зна да из њега излази гола. Нагињући се над бунар види се големи свет, али да не занемаримо и то да бунар пре свега има функцију огледала. Код Данилова бунар се јавља и као ограда моста над реком, вулва, рупа, подрум, пећина итд.
Збирка Моја тачна привиђења је грађена на бинарним опозицијама: споља-унутра, изговорено-неизговорено, горе-доле итд., али и честом употребом инверзије као стилског средства, па је тако горе у ствари доле, споља унутра... Као песник малих, обичних ствари и свакодневнице, поред горепоменутих бинарних опозиција, Данилов оставрује везу са рилкеовским схватањем и мишљењем о задатку песника: "Ми смо пчеле невидљивог. Ми занесено сакупљамо мед видљивога да бисмо њиме напунили велику златну кошницу Невидљивога." Корелатив видљиво-невидљиво, као и комплементаран пар изрециво-неизрециво сачињавају јединство.
Данилов се узда у неизречено и немост као вид исијавања бића, али и зато што "истински певати може само оно што је немо" (Старомодни песник). Песник поручује: "Сјајите, јер не излазите из своје немости. / Из песме коју никада нећете изговорити" (Неми). Језик и говор само нас огољавају, а "голи смо зато што имамо језик / у првом или у последњем даху." (Малтер и душа). А премда "Највећа је стопа смртности / међу милионима изговорених речи", њему "коме није дозвољено / да буде нем." (Неми), а "не зна се више / како тишину оспособити за говор" (Тајни бунари), кад већ "Обавезао се нисам ничем другом / до неизговореним речима – оно што гори / у њима, пламти и у длановима што се / далеко од нас преплићу као сажетак свих / беседа које нисмо успели да изговоримо" (Ничег сувишног), остаје вера да "Речи које нисам изговорио / нико не може да ућутка." (Тајни бунари), јер "]утање је посебан језик / који има своју граматику и речник" (Ничег сувишног). Међутим, нешто касније у збирци, тачније у песми Потоп, тишина ће представљати метафору за вавилонску грају, буку, лармање, "неспоразум" који је био узрок библијског Потопа. Јер, у свеопштем ововековном вербалном метежу више нисмо него што јесмо "откад смо разговор" (Хелдерлин). Тишина ће за Данилова постати Потоп пер се; тишина "коју још није / стигло проклетство Вавилона", након чега ће уследити "]утање далеко од речи које су му / претходиле". Према томе, није чудно што ће у песми Александрија, где су сједињени историјска Александрија и Александријска библиотека, поентирати ироничним обртом: "Неписање је смртно озбиљан посао / а највећа библиотека она у којој нема / ниједне књиге." То су не(на)писане књиге, речи, текстови који се ни не могу сврстати под појам књиге, које појам књиге не може ни да обухвати. Унутрашњи монолог, односно дијалог са својим бићем и светом, пре него се изговори или напослетку запише чиме се уништава: "Пишем чудовишну песму, / уништавам је тако што је пишем" (Звездано небо). Вероватно да свако ко се бави писањем, конкретно поезијом, мора да се у једном најдубљем тренутку нађе у ситуацији избора, у којој је једина алтернатива споменутој вредности – вербална инфлација или ћутање.
Позивање на Адорнов исказ о могућности писања и говора о поезији после Аушвица, називајући тај чин варварством, истоветним поступком реторског питања, стиховима: "А када ћемо говорити о снегу / ако не после Аушвица?" (Снег у мојим очима), Данилов полемише са Адорном, односно Адорновим исказом, узимајући реч "снег" као метонимију за поезију. Данилов стаје у одбрану поезије, нудећи одговор да не само да је могуће писати поезију после Аушвица, већ је, надасве, нужно и неопходно. Снег симболише нови почетак, мир, спокој, насупрот тмини и постапокалиптичној тишини са својим "окрутним памћењем", који ће омогућити "да нас греје / топла безазленост крупних пахуља" и који би нас "ослободио страха да саосећамо / са свима који дишу."
Познати поступак метатекстуалности, аутореференцијалности, када текст тумачи сам себе, присутан је у песми Спаљивање рукописа. Криза нарације, писања као доминантна тема постмодерне књижевности. Спаљивање рукописа, у уводној песми Спаљивање рукописа има сврху песничког самопништавања, пристајање на немост, ћутање, што за последицу има разрачунавање са својом песничком заоставштином, одрицање од свих својих ранијих рукописа, да би као једини релевантан остао текст, песма, књига-сведочанство о том догађају – текст који је пред нама. Свестан кризе живе речи, песник поручује да "Не може се у руци држати реч. / Нити напољу треба да остане оно / што потиче изнутра."
Мотив собе као песникове затворености највише је изражен у песми О незаситости. Песник је представљен као калуђер за радним столом где "Светкује на радни дан". Соба је позиционирана у "Омладинску улицу број један", реални топоним, што је, евидентно, линија додира песничког и биографског Ја. Веран завету датом у уводној песми, без намере да га подрива и потцењује, песник се препушта вербалном аскетизму, изолован у соби на рубу периферије, где је он "Градоначелник пустоши". Учесталост показних заменица "ово" и "овде" уз њихово, готово рефренско понављање при опису ентеријера, лоцирају позицију из које пева песнички субјект. Стихом "Овде је моја соба, материца са испумпаним / ваздухом" сугерише се да се он, песник у својој соби осећа добро, што ће напослетку нарочито истаћи: "и зато не идем никуда из ове собе". Последњи стихови песме пружају кључ за читање Даниловљеве збирке песама: "На столу је мастило – шта све то тамно море није / избацило у ову земљу у коју управо улазиш. / И из које више не умеш да се вратиш". И у овој као и у претходној песми присутно је директно обраћање читаоцу, уз "добродошлицу", али и наглашен опрез да је пред њим књига-земља, један лавирнт, компонован од његових контемплативних топоса, слика и минулих искустава којима се кретао од хаоса до самоспознаје са спокојем "топлог страха", од којих је сачињена књига. Дакле, "ово нису песме", баш како нам сугерише и мото збирке, одломак преузет из Гетеовог Вилхелма Мајстера, већ управо песникова привиђења, односно, "варке" како их песник често назива и чија је заступљеност у збирци знатна. Јер, песник је све време био у својој соби за радним столом, и властитом имагинацијом пактираном са стварношћу пројектовао "своја тачна привиђења", властити "симулакрум", свој свет изграђен од запљускивања несамерљивим "тамним морем", поигравајући се са читаоцем, стварајући му привиђења од својих привиђења, а неизговореним речима обасјао пут кроз лагуме језика. На крају књиге увиђамо да је одговор, заправо, на почетку, у малопре поменутим завршним стиховима песме О незаситости. Да ли то значи да пут према тамо и пут према натраг заиста јесте један и исти, да је циљ, заправо, тамо одакле смо и пошли, или да, напросто, циља, са уласком у књигу, у ствари, нема?

                                            Бранислав Живановић
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432