Друштво књижевника Војводине
 
 


Иван Миленковић - КЊИЖЕВНОСТ КАО ОРФЕЈ Print E-mail
Интуиције и самореференцијалност
 
Према почетним интуицијама књижевност би морала да буде изван утицаја моћи да би уопште била књижевност, док моћ, с друге стране, не би смела да буде под утицајем књижевности да би уопште била моћном. Слична се линија разграничења повлачи и између моћи и слободе: што више моћи то мање слободе, и обратно. Књижевност, ипак, претпоставља извесну моћ. Отуд говор о моћи књижевности, док би синтагма "књижевност моћи" била на граници смисла. Док немоћна књижевност означава само лошу књижевност, "немоћна моћ" је неделотворни оксиморон. "Моћна књижевност" знатно је прихватљивији израз од таутолошког израза "моћна моћ". Уколико се моћ која се налази изван књижевности, која долази "споља", рецимо политичка моћ, уплете у процес стварања књижевног дела, уколико поремети аутономију процеса настанка дела, уколико, дакле, "нападне" инстринсичну моћ књижевности да производи сопствени референцијални оквир, књижевност престаје да буде систем уланчавања знакова, она престаје да буде самореференцијални систем зато што се повинује другачијим законима од закона стварања самога дела. Политичка моћ, рецимо, која тражи одговарајући књижевни (или шире: уметнички) израз за ону врсту стварности коју жели да учврсти – социјалистичка књижевност, на пример, за социјалистичку стварност – претпоставља референта уметничког израза (социјалистичка стварност) и тиме књижевности одузима моћ. Моћ која интервенише "споља" ремети, смањује, или укида моћ саме књижевности. Политичка моћ и моћ књижевности два су различита режима моћи. С друге стране, уколико би политичка моћ допустила уплив књижевности, или уметности, на сопствено обављање, уколико би уметност утицала на политичку моћ на начин уметности, дакле уколико би унела сопствене законе у политичку моћ, политичка би се моћ оптеретила формом која би њено одвијање пореметила и начинило је слабом1.
Овакву поставку проблема сугерише нам интуиција. Али оваква поставка сугерише барем још две ствари: моћ није једна, односно режими моћи се узајамно разликују; моћ је пре свега самореференцијална структура. Утолико, супротставити моћ као такву књижевности, или било чему што се, на први поглед, не препознаје напросто као моћ – рецимо морал – поставка је која каска за модерним разумевањем моћи. Понешто хитајући унапред рећи ћемо да је моћ мрежа узајамно зависних међустаница, или чворова, што, даље, значи да је моћ мрежа односа. Моћ у своме спровођењу – јер нема моћи која се не спроводи, моћ која остаје само могућност није моћ2 – неодвојива је од реакција које изазива, од учинака које производи, од отпора на које наилази, од насиља и разарања који је прате, али и од стваралачких учинака до којих доводи.
С једне стране, дакле, и моћ и књижевност самореференцијални су системи утолико што, пре сопственог одвијања, не претпостављају никаквог референта. Закон књижевности не претпоставља ништа пре сопствених норми, он не претпоставља никакав спољашњи поредак који би био одређујући за настанак самог књижевност дела. Попут Кантових чистих норми које проистичу из чистога ума и, као такве, не претпостављају никакву емпирију, тако су и закони настанка књижевност дела "чисти" и не зависе од стварности која им, временски, претходи, и претпостављају, у најбољем случају, искуство књижевности саме. Опис улица некога града који постоји хиљадама година, или битке која се догодила сто година пре него што се роман позабавио њоме, потпадају под законе књижевног дела, а не обратно. "Веран" књижевни опис своју верност дугује не сличности, или поклапању са оним што описује, дакле не представи, већ поштовању сопственог кода, игри знакова унутар кода3. Референце књижевног дела су у језику, не у ономе што језику временски претходи. Језички код захвата стварност на начин кода, не на начин стварности4. Зато је уплив политичке моћи на књижевности погубан: тамо где постоји политички налог за обрадом неке стварности, дакле тамо где би књижевност послужила као својеврсно везивно ткиво те претходеће стварности, она одустаје од сопственог закона и постаје део некњижевне стварности, део супстанције. Тада се може рећи да је књижевност у служби нечега што није сама књижевност: у служби политичке моћи. Тада је моћ књижевност исто што и политичка моћ. (Историјски гледано случајеви у којима су се интереси политичке моћи поклапали са инстринсичним законима књижевности готово да не постоји.) Читава је социјалистичка уметност, рецимо, у функцији одређеног, супстанцијално одређеног начина живота, њен је задатак не да тражи закон унутар себе саме, већ да се повинује политичком закону који конституише један супстанцијално одређени начин живота, "најбољи" начин. Утолико је "социјалистичка уметност" оксиморон, као што би оксиморон било и било какво придавање атрибута уметности (рачунајући и чувену "лепу књижевност").
Књижевност је, међутим, приметиће Ролан Барт, тврдоглаво нереалистична5.
 

Фашизам језика
 
Своју приступну беседу на College de France 1977. године Ролан Барт започиње наизглед наивно, одређујући институцију којој приступа као место изван домета моћи – професор је, наиме, ничим неусловљен, нема студената, нема испита, предавач сам одређује садржај и ритам својих курсева који су отворени за јавност – да би већ у наредном гесту Барт отворио Пандорину кутију моћи самога језика реченицом од које се леди крв у жилама: језик је фашистички, "јер фашизам није спречити да се говори, већ приморати да се каже"6. Нешто раније, међутим, Барт ће рећи да је моћ одувек уписана у људски говор, односно у израз тог говора, у језик7. Без икаквог видљивог реза, готово природно, саморазумљиво, Барт с моћи прелази на фашизам. Очигледно је, међутим, да Барт овде не смера на политички израз фашистичких идеја, премда је и он у игри, већ више на оно што Еко назива ур-фашизмом, на биће фашизма, на оно што фашизам чини фашизмом, дакле на насиље инстринсично идеји снопа (fascio = сноп)8. Као активна супстанција ("психоактивна супстанција") фашизам приморава на говор, он захтева активно, недвосмислено потврђивање сопствене моћи. Фашизму је потребно самопотврђивање. Језик је саобразан оној врсти принуде која се препознаје као фашизам, јер језик увек већ говори, он се потврђује у самом чину изрицања, или писања. Језик никада није у потенцији. Могућност језика није језик. Језик се увек већ говори. Но, уколико се ствари тако поставе, појављује се проблем изражавања антифашизма: уколико је језик увек већ фашистички, како фашистичким средствима ићи против фашизма? Проблем је што овде никако није реч о пуком софизму. Парадокс је у унутрашњој структури језика. Управо на то место циља Барт.
Налог који долази из језика самог, дакле, каже – говори! Говору не избегавамо, чак ни у "најдубљој приватности субјекта"9, што би значило да никада нисмо сами, никада напуштени, да говоримо чак и онда када ћутимо. Језику се, наиме, не може одбити послушност. Уколико се оглушимо о његов императив, ако одбијемо говор и побунимо се, истог ћемо часа, без суђења, бити кажњени, јер казна је већ уписана у сам језик, у сам чин побуне против језика: и побуна је језички чин. Језик се, зато, показује као парадоксална структура против које се можемо побунити само на начин већ прописан језиком самим, само на начин који је већ уписан у језик10, у моћ, а казна је већ сам чин побуне – изневеравања смисла и осећања11. Други начин побуне, међутим, не постоји. Не може се покренути револуција против језика, јер језик већ јесте непрестана револуција12. Супротставити језику не-језик такође је немогуће, јер изван језика нема ничег. Ова се тврдња може учинити прејаком, али и ћутање је говор (речито ћутање). Повлачење из језика јесте језички чин. Од језика се не можемо одморити, јер и сан је језик. Али ако изван језика нема ничег, ако је опасност у самоме језику, онда управо ту, на месту највеће опасности, како нас је поучио Хелдерлин, проналазимо и оно спасоносно. Не, дакле, бекство од моћи, већ урањање у срце моћи. Не повлачење у тишину, већ скок у метеж говора. А то значи суочавање са оним без чега је језик немогућ, са поновљивошћу језика самог. На овом месту долазимо до ближег одређења фашистичког својства језика: фашизам је приморавање да се понавља оно већ речено, перпетуирање колико животодавних, толико и убилачких баналности, одржавање ритуала, изражавање верности језику. У језику се, бележи Барт, налазе и супротстављају две категорије: ауторитет тврдње и грегарност понављања. Те две категорије, пак, у сталној су напетости, у непријатељском односу и, истовремено, у односу симбиотичке нераздвојивости, у спрези неодољиво привлачне мржње. Језик, наиме, почива на моћи понављања, на ономе што нам, као чврста структура, као чврсти знак, као стереотип, уопште омогућава говор. Да бисмо створили илузију разумевања потребно је да можемо поновити оно што је речено. Поновљивост, као својство знака, услов је постојања језика. Но, ако бисмо језик свели на пуко понављање, ако језик не би био у стању да изађе из режима поновљивости, пружао би нам само чврсте знаке (стереотипе) који не производе разлику. Читав би језик био, у том случају, обред изражавања верности првобитном и непроменљивом смислу, са свим заставама, фанфарама и концентрационим логорима. Или, како је приметила Хана Арент, фашизам је идеологија баналности. Баналност би, при томе, значила нерефлектовано понављање истог, голо понављање, пука послушност, робовски рад који производи увек исто. Поновљивости се, пак, супротстављају тврдња, негација, начин да се искаже сумња, читава једна уметност прерушавања и кривљења првобитног смисла. Моћ афирмације насупрот моћи понављања. Када нешто тврдимо одбијамо да се удобно сместимо у "ропство знакова". Утолико, чим проговоримо постајемо, истовремено, и робови и господари: робови поновљивости језика и господари могућности да се понављању супротставимо. Зато је на нама да се изборимо за смисао који није унапред дат. Смисао се сада не разуме као оно што је потребно испунити, смисао није сврха независна од начина достизања те сврхе, чак, сврха је у самом кретању ка сврси. Зато варамо језик, зато се прерушавамо, зато изневеравамо и себе и језик, "а ту спасоносну превару, то избегавање, ту изванредну варку која омогућује да се изван моћи, у непрестаној, величанственој револуцији људског говора, чује језик, називам књижевношћу"13. И опет, изненада, када смо помислили да је Барт утврдио спрегу моћи и језика, моћи и књижевности, он књижевност одређује као област изван моћи.
Барт, дакле, варира стари мотив нужне раздвојености књижевности и моћи, и уводи нови елемент, револуцију, људски говор као перманентну револуцију. Његова је револуција, међутим, изван моћи. То бивање-револуције-изван-моћи он назива књижевношћу. Несумњиво је да Барт није кохерентан. Ту некохеренцију спочитава му и Умберто Еко у поменутом осврту14. Али осим што бисмо утврдили некохерентност, можда бисмо могли из некохеренсности да ишчитамо и нешто што Барт није експлицирао, али јесте имплицирао, оно што остаје између импликације и експликације као нека компликација и перпликација, као набор (пли) моћи и прерушено понављање књижевности.
 
 
Моћ и насиље
 
Већ је речено да је и моћ самореференцијална. Сада би ваљало видети на који начин, јер самореференцијалност моћи никако није исто што и самореференцијалност књижевности. Самореференцијалност моћи значило би да се моћ увек односи на саму себе, или, у јачој варијанти, самоодношење моћи услов је могућност моћи (као што је, уосталом, самореференцијалност књижевности услов могућност саме књижевности). Према знаменитом веберовском одређењу моћи, које ће Фуко маестрално разрадити, моћ је деловање на деловање других15. Да би се избегли неспоразуми ваља направити разлику између моћи и насиља. Моћ која се увек односи на моћ рачуна на слободу, отпоре, на стратегије16, што би значило да је моћ увек некакав однос, увек некакво смислено деловање на претпостављено, стварно, или будуће деловање других. Обележје односа моћи није непосредно деловање на друге, већ деловање на деловање, деловање на деловања других, на њихова евентуална или актуелна, будућа или садашња деловања. Отуд стратегија као својеврсна "економија моћи". Уз то "однос моћи се (...) рашчлањује на два елемента која су му неопходна да би заправо био однос моћи: да ’други’ (на коме се он спроводи) буде признат и до краја сматран субјектом дејства; и да се, пред односом моћи, отвори читаво једно поље могућих одговора, реакција, учинака и изума17" Деловати на нечије деловање, дакле, може значити и деловање на његово тело, може значити и покушај да се тело спречи у деловању, може значити да се заузму стратешка места у извесном простору која ће омогућавати да се наше деловање усклади са деловањем других на такав начин да деловање других постаје немогуће. Но, у сваком случају, из сваке перспективе, деловање других мора бити слободно деловање, односно мора да се креће у некаквом, мање или више слободном пољу. Или: односи моћи претпостављају слободу. Изостанак слободе деловања моћ преображава у пуко насиље. Однос господара и роба, зато није однос моћи, већ облик насиља. Све и да је насиље пратилац моћи, а јесте, о моћи се може говорити једино под претпоставком слободе. Однос моћи се, дакле, може мислити и може бити делатан само под условом да када говоримо о моћи увек већ говоримо и о слободи, односно – Фуко ту прибегава класичном хегеловском мотиву – признању. Односи моћи претпостављају слободу. Као неслободан, роб не може да призна господара, нити господар може да призна роба, јер, напросто, у игри нису слободни субјекти. Тамо где нема узајамности, где нема могућности узајамног признања, нема ни односа моћи. Парадокс односа моћи и слободе могао би се изразити на следећи начин: уколико моћ потпуно овлада слободом престаје да постоји као моћ и постаје насиље.
Насиље се, нимало ретко, уме видети као истина моћи, као оно што преостаје када се скину све цивилизацијске скраме, када се заобиђу сва лукавства ума, када се моћ, дакле, сведе на један, први узрок. Насиље је непосредно деловање некога или неких, на неке друге. Такво деловање у којем се отпори бришу, у којем се сила уписује у тело, као у Кафкиној Кажњеничкој колонији, без икаквог посредовања, без односа, својеврсно је поништавање могућности односа18. Насиље је деловање без одговора, чак и без могућности одговора (или договора) јер оно не рачуна на одговор, чак ни на одговор који би, рецимо, био предаја. Насиље затвара могућности и рачуна на пасивност. Ако наиђе на отпор насиље га ломи, крши, пробија19. Отпор није конституиван за насиље, он је препрека коју ваља, напросто, уклонити20. Док однос рачуна на узајамност, дакле на двострану активност, насиље је једнострано, унилатерално. Моћ се, томе насупрот, конституише као билатерална, као однос некаквих сила. У ономе што се назива "моћ" сустичу се некакве силе, сударају се или наступају у снопу, организују се, поступају по некаквим правилима, следе одређене процедуре, стварају сопствена правила или поступају по затеченим обрасцима, али све време имајући у виду да јесу силе, све време, на неки начин, урачунавајући саморефлексивни гест у своје деловање.
Моћ, дакле, будући без супстанције, нема никакав облик (нема се шта уобличити у моћи) и разумева се само кроз односе сила.
 
 
Орфеј
 
Два момента битна за моћ књижевности већ су наглашена: књижевност не пристаје на голо понављање, оно понављање које производи исто, које производи стереотипе; књижевност је самореференцијална. Принуду понављања, као интринсично (фашистичко) својство језика, књижевност савладава, делезовски речено, прерушеним, или одевеним понављањам21. Уколико механичко, голо, аутоматско понављање производи истост, уколико репродукује чврсте знакове, прерушено понављање производи разлику. Књижевност која се повинује само сопственим законима, дакле закону уланчавања знакова у самореференцијалној структури, прерушено је понављање језика. Књижевност ће да понови некакав догађај, Бородинску битку, на пример. Известан број чврстих знакова увек је у игри: имена. Известан број чврстих релација такође ће бити у игри, игра архива и докумената, читав један сплет знања и подражавања (књижевност као mathesis и као mimesis22). Биће поновљена и стварносна структура, а меки знаци, дакле знаци који нису потврђени као "историјске личности" (Наташа Ростова) у извесном ће смислу да играју улогу фиктивног дела књижевног дела. Но, подела на стварно и фиктивно у овом случају није битно. Проблеми настају оног тренутка када схватимо да нам је чврсти означитељ "Кутузов" лукаво продат за "правог" Кутузова, за војсковођу који је војевао "праву", не књижевну битку. Но већ следећи корак још нас дубље урања у блато: по чему се "прави" Кутузов разликује од Толстојевог "Кутузова"? По чему се измишљени Маркесов Макондо, или по чему се измишљена Фокнерова Јокнапатфа разликују од "стварно"постојеће Ћуприје, рецимо? Одговор по којем Ћуприја заиста постоји, а Макондо и Јокнаптфа не постоје, није добар. Јер, истина да једно постоји, док друго не постоји, не погађа истину књижевног дела, нити пука констатација постојања доприноси било каквом истиносном статусу онога што постоји. Другим речима, какве везе има "стварна" Ћуприја, град који се може пронаћи на земпљописној карти Србије, са "Ћупријом" из прича и романа Драгослава Михаиловића, оном Ћупријом у коју ће Петрија, на пример, јунакиња Михаиловићевог романа Петријин венац, да одвезе свог болесног мужа Мису? (Да ли је, уосталом, то иста она Ћуприја из Михаиловићевог ремек-дела "Богиње" у којој ће типично арентовски баналан злочинац Карло Ферлогер да убије неписмену мајку тек рођене бебе, и да ли је "Карло Ферлогер" исти онај Карло Ферлогер који ће оцу потписника ових редова, "у стварном животу", љубазно да понуди чоколаду? Наравно да није. Карлу Ферлогеру из Михаиловићеве приповетке не претходи никакав Карло Ферлогер. Приповетка је оно што вуче стварност за собом, али не зато што на њу личи, што јој је аналогна, нити је стварност пратилац књижевности по принципу сличности. У питању је истина књижевног дела која се нелази у делу самом, или је нема. Истинитост књижевност не налази изван себе. Истина књижевности у истиносном је уланчавању знакова, у закону самога дела.) Да ли Маркесовом Маконду ишта одузима на реалистичности то што ту област нећемо пронаћи на земпљописној карти, нити ћемо је пронаћи било где другде осим у Маркесовом роману, и да ли Новом Саду Владимира Тасића на реалистичности ишта даје констатација да тај град "заиста постоји" негде на обали "стварно постојећег" Дунава? "Макондо" је меки означитељ, "Кутузов" је чврсти означитељ, али оба ознака функционишу тек у једном уланчавању знакова који се не обазире на некакав поредак који том уланчавању претходи. Био чврст или мек, сваки знак који пролази кроз прераду књижевности прерушава се и пролази као прерушен. Једино се они књижевни покушаји који настоје да учврсте голу стварност служе голим знаковима, они се служе механичким понављањем – као што компулсивно-опсесивна личност не може а да не понавља увек исту структуру, до у танчина исту, не производећи при томе ништа до само понављање истог – својеврсном техником подржавања у којој, међутим, знаци не личе на стварност (иако би желели), али не стварају ни ланац знакова који висе једни о другима. У књижевним покушајима у којима знаци стварности представљају једину реалност, тамо где књижевни покушај нема могућности да према сопственим законима уланчава знаке, ту нема ни моћи јер све време опстаје јаз између означитеља и означеног23. На делу је чисто насиље. Због тога Барт прибегава троделној подели сила књижевности: mathesis, mimesis и semiosis24. "[С]вет као предмет књижевности", пише Барт, "измиче; знање напушта књижевност која више не може да буде ни Mimesis ни Mathesis, већ само Semiosis, пустоловина оног немогућег у језику: Текст"25. Сам текст је, међутим, индекс немоћи26. "Текст у себи садржи снагу да изнова измиче речи масе (...), чак када она настоји да се у њему обнови; он увек поново израста (...) другде, на некласификованом, атопијском месту (...)"27. Књижевност, каже Барт, нема своје место, она је по дефиницији хетеротопна и хетероклитна, она је се одупире маси утолико што дискурс масе репродукује као прерушени дискурс. Маса се у књижевности препознаје само као у кривом огледалу. Или, како стоји у једној прелепој Бартовој слици: "Могло би се рећи да је књижевност Орфеј на повратку из пакла; све док иде право, знајући ипак да води некога, стварност која је иза ње и коју она постепено извлачи из нерецивог, дише, корача, живи, упућује се према светлости смисла; али чим се окрене према ономе што воли, у њеним рукама остаје само именовани, то јест мртви смисао"28. Моћ књижевност, дакле, у њеном је специфичном односу према двострукој стварности: 1. према "стварној" стварности, оној стварности коју је Хегел називао чулном извесношћу, 2. према стварности сопствених знакова (коју би Хегел, можда, назвао самосвешћу).   Или,   у   једном   другом појмовном регистру, регистру (не)моћи, књижевност је у вечитом бекству од стварности, она оцртава оне делезовске линије бекства, читаву једну картографију, она је непоуздани чувар гомиле мапа са уцртаним крстићима који означавају не места на којима се налази не благо, већ места једне моћне немоћи, једног непрестаног односа према себи, који однос не пристаје на посредовање представе, који не пристаје на некакво знање које би претходило самом том односу, који, најзад, познаје само знак и његову нестабилну материјалност.

 

БЕЛЕШКЕ:
 
  1 Иако ће разлози које Платон нуди за изгон уметника из свог савршеног, филозофско-политичког уређења, бити различити од разлога који, у овоме тексту, говоре о разлици између политичке моћи и моћи књижевности, Платон ипак потврђује да закони уметности не могу да важе у области политичког уређења.
  2 И утолико је разлика између аристотеловског и модерног схватања моћи од кључног значаја. Наиме, иако се аристотеловска схема динамис, енергеја и ентелехија одржава до данас, са модерним добом долази до драматичне промене у схемама моћи. Моћ као потенција (динамис), моћ у потенцији, у модерном добу губи на релевантности. рачуна се само акт (енергеја). Моћ не тежи довршености на начин ентелехије, већ је недовршеност, недовршивост и бесконачност моћи оно на шта се рачуна. Фуко и Делез су, вероватно, најдаље отишли у развијању модерног појма моћи.
  3 Вероватну најпродорнију критику представе проналазимо код Жила Делеза, у Разлика и понављање, Федон, Београд 2009, превод Иван Миленковић, нарочито стр. 228–229, 421. Елементи представе су идентитет у појму, супротстављеност у предикату, аналогија у расуђивању, сличност у опажању. У овој се подели препознају четири корена принципа довољног разлога: идентитет појма у ratio cognoscendi, супротстављеност предиката у ratio fiendi, аналогија суђења у ratio essendi, сличност опажања у ratio agendi. О Делезовој критици представе видети Иван Миленковић, "Четири корена представе", Дијалог, Сарајево 2010, стр. 112–127.
  4 За разлику од, рецимо, сликарства где, речником Ролана Барта, постоји јасна разлика између супстанције модела и супстанције копије, "у књижевности постоји подударност две супстанције (увек је у питању језик), али и разлика између стварности и њене књижевне верзије, јер се та веза не ствара преко аналогијских форми [дакле представе – И.М.Ћ већ преко једног дигиталног кода (који је на разини фонема бинаран), кода језика", Ролан Барт, "Књижевности значење", Књижевност. Митологија. Семиологија, Нолит, Београд 1971, превод Иван Чоловић, стр. 207.
  5 Ролан Барт, Лекција, Карпос, Лозница 2009, превод са француског Ања Милетић, стр. 24. (Сви цитати су промењени у односу на постојећи превод.) Такође Барт, "Књижевност и значење", оп. цит, стр. 207.
  6 Барт, Лекција, стр. 16. При крају текста Барт је још експлицитнији, предмет овог текста је "дискурс ухваћен у неминовности своје моћи" (стр. 44).
  7 Исто, стр. 14.
  8 Није занемарљиво да је фашизам, више од нацизма и стаљинизма који су, упркос снажном институционалном упоришту, пре свега у партији, почивали на моделу харизматског вође, везан за институцију државе. Упор. два узорна текста Емилиа Гентилеа Il culto del littorio. La sacralizzazione della politica nell’Italia fascista, Laterza 2009. и La Religion Fasciste, Paris, Perrin, 2002. Језик је институција и у оној мери у којој подлеже извесним правилима да би био институција, он у себи носи не, напросто, клице, могућности, или опасности фашизма, већ фашистички структуру. Анализирајући италијански фашизам, Ђентиле констатује процес непрестане сакрализације државе, што доводи до разарања формалних структура државе, а то, пак, доводи до институционализовања политичке религије и њених култова, дакле до стварања својеврсне секуларне религије.
  9 Барт, Лекција, стр. 16. Такође Барт, "Елементи семиологије", Књижевност. Митологија. Семиологија, оп. цит, стр. 321 и даље.
10 Занимљиво је да се у свом знаменитом тексту о Бартовој Лекцији, Умберто Еко буни против олаке и нејасне употребе појма "уписивање", којој су, по његовом схватању, склони Французи. Упор. Умберто Ецо, "La lingua, il potere, la forza", Sette anni di desiderio, Milano, Bompiani, 1983. (први пут објављено 1979). Проблем се, међутим, не чини толико тајанственим и драматичним, како га представља Еко. Оно што је уписано, наиме, већ је део ствари о којој говоримо, или процеса који се одвија пред нама. Априорна структура, рецимо, која претходи искуству, заправо је већ уписана у искуство утолико што је једновремена са њим, али му претходи у сазнајном смислу. Уписано значи једновремено и нужно. Када Барт каже да је моћ уписана у језик (Лекција, стр. 14), он специфичним начином каже да је језик ноедвојив од моћи, од схватања и одвијања моћи. Уписивање, међутим, има још један, важан смисао који упућује на текст и писање. Наиме, моћ ваља разумети као структуру која се не крије иза текста, већ је текст сам. Или: моћ је неодвојива од испољавања моћи, односно моћ се може разумети једино као испољена, као оно што је већ у тексту, а не у некаквој неиспољеној, неизреченој намери. Отуд неодвојива веза моћи у језика, веза која се не да развргнути чак ни у аналитичке сврхе јер кад год говоримо о језику већ говоримо о моћи, и обратно.
11 "Дискурсом моћи називам сваку моћ која рађа кривицу и, према томе, осећај кривице код онога који га прихвата", Лекција, стр. 13. О ослобађању од смисла видети Ролан Барт, Ролан Барт по Ролану Барту, Светови, Нови Сад 1992, превод Миодраг Радовић, стр. 102–103. Мотив побуне, дакле, проналази се у логици смисла, односно у непристајању на смисао који се, у истоме, схвата као узрок и као сврха. Према традиционалној поставци језик не може без смисла, језик је носилац смисла. Барт, међутим, гађа ту поставку и књижевности намењује улогу ледоломца.
12 Барт, Лекција, стр. 18. Језик, пак, који се настоји окаменити – умире. Језик који хоће да начини револуцију саме језичке револуције – такође је осуђен на неуспех. У новијој историји случај хрватског језика можда је најупечатљивији. Наиме, сам језик се убедљиво одбранио од покушаја насилног заустављања процеса у којем језик врије, при чему је, у обиљу урнебесних примера, једна од најурнебеснијих покушаја превођења српског на хрватски. Пример са титловањем филма Ране Срђана Драгојевића у загребачким биоскопима једна је од најлепших примера отпора који језик пружа.
13 Барт, Лекција, стр. 17–18.
14 Умберто Ецо, "La lingua, il potere, la forza", op. cit.
15 Макс Вебер, Привреда и друштво И, Просвета, Београд 1976, превод са немачког Олга и Тихомир Кострешевић, стр. 18.
16 Michel Foucault, "Deux essais sur le sujet et le pouvoir", Hubert Dreyfus, Paul Rabinow (eds), Michel Foucault – Un parcours philosophiljue, Gallimard, Paris 1984, pp. 297–322.
17 Исто, п. 321.
18 Узгред, не треба превидети да се код Кафке осуђеници кажњавају текстом који им се уписује директно у тело.
19 Foucault, "Deux essais sur le sujet et le pouvoir", op. cit, стр. 321.
20 За разлику од моћи за коју је отпор конститутиван утолико што нема моћи без отпора моћи. Моћ рачуна на отпоре. Мишел Фуко, Историја сексуалности И. Воља за знањем, Просвета, Београд 1978, превод Јелена Стакић, стр. 86–87.
21 Упор. Жил Делез, Разлика и понављање, op. cit, нарочито поглавље 2.
22 Барт, Лекција, стр. 19 и даље.
23 Видети Барт, "Елементи семиологије", Књижевност. митологија. семиологија, оп. цит, стр. 339 и даље.
24 Барт, Лекција, стр. 19 и даље.
25 Ролан Барт, Ролан Барт по Ролану Барту, op. cit, стр. 142.
26 Барт, Лекција, стр. 35.
27 Исто, стр. 35–36.
28 Барт, "Књижевност и значење", op. cit, стр. 208.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432