Друштво књижевника Војводине
 
 


Марјан Тодоровић Print E-mail

CURRICULUM VITAE

Добар дан.
Ја сам Марјан из Дурлан.
Још тачније из Чалије.
Моји су из Равну Дубраву, општина Гаџин Хан.
Ал’ у Ниш се доселили, средње школе завршили,
узели се, мене направили, кућу саградили.
Немам сестру, ни брата.
Ал’ ми кућа на три спрата;
велика ко палата,
у њој ја, мама и тата.
Сви смо са истога спрата;
доле куче, горе нико.
Питам се кој’ ли ће нам курац здање толико?!
Факултет сам завршио.
Добар студент био.
У Београд сам учио, ал’ сам се у Ниш вратио;
јер сам мислио да ту сам неки успех направио,
ал’ сам вид’о да сам погрешио,
па сам се пропио.
Био у Грчку и Бугарску на море,
једном иш’о до Хрватске,
пар пута до Црне Горе.
Поред тога, све што вид’о сам су алкохол и дрога
и прљави тротоари града мога.
Смога пуна су ми плућа.
У крви ракија врућа.
Углавном ме "заболе".
Ал’ понекад прокључам.
Онда подивљам, па вређам оне људе који вреде;
ал’ не могу друге,
јер ти што вреде крај мене седе.
Увек!
Једем бурек када враћам се из града;
по земљи ми пада, пијан као клада, масна брада.
Обавезно јогуртом исфлекам гардеробу.
Кад ме кева пита: "Откуд флека?"
Кажем јој: "Од воду!"
Лажем...
понекад!
Ко што некад сам и крао.
Никад пао.
често из ресторани бежао.
Ал’ сам знао, ако паднем биће "куку, јао"
то ми није се свиђало, па сам брзо зајебао.
Био сам и келнер, радио сам у кафићу.
Ал’ тамо стока јебе горе него у порнићу.
Ћу, ћеш, ће! ћемо, ћете, ће!
Био аквизитер, анкетар и шта ти још све не.
Нисам хтео никад леђа да савијам.
Нисам хтео никад ником ко змија да се увијам.
Зато једном био сам чак добро испребијан.
А редовно сам за посао у струци одбијан.
Завршио глуму, хтео сам да будем глумац.
Ал’ уместо тога сад сам само бушан курац.
Остао сам овде ’место да одавде одем,
па сад седим уз компјутер и само ко кретен бодем.
Излазим на facebook, па се тамо курчим;
јер тамо могу бити и Рус и Амер и Турчин.
Уместо на сцени, у животу глумим.
Тренутно занимање ми је
ПРОСЕЧАН СРБИН!



СВЕТ СКАНДАЛ-а

’Ајмо, ’ајмо, навали народе!
Најновији зачини естрадне кухиње!
Купите да сазнате свеже пикантерије
и трачеве из серије турбо шабанерије!
Смешније од Нушића, комичније од Стерије!
Најзанимљивије штиво за летње ферије!
Драгуљи и бисери салонске бижутерије;
колажи из галерије шунда машинерије!
Читајте бљувотине, глупости и мизерије;
само за вас разоткривамо највеће мистерије!
Која певаљка има вибратор на батерије;
гола Вриска Дупетарија – брате, овери је!
Ко је шта и када јео; ко је мршав; ко је дебео!
Ко је бео; ко се саплео и коме на туки сео!
Ко је узео па дао; ко је крао где је срао!
Ко је коме пиће слао; ко се је коме издрао!
Које боје чије гаће; која како брије маче!
Ко се напије па плаче; ко на чију жену скаче!
Чије шајзе како смрди; ко на пријемима прди!
Ко подригује на лука; коју снајку зову штука!
Халабука, бука, хаос, лудило, саблазан...
Ко је скочио у казан; чији новчаник је празан!
Најновије вести – ко га коме како смести;
како смршати а јести; кога сноба где ћеш срести!
Читајте о томе ко је шта и како коме!
Које примадоне гутају веселе бомбоне!
Будите у току ко је коме трн у оку;
ко на доку шмрка коку; чија кева је у шоку!
Ко се жени, ко разводи; ко готиви секс у води!
Ко се мири, ко се свађа; ко се са падежи гађа!
Коме пластика у сиси, коме стоји, коме виси!
Ко се коље у кантицу; ко је ком’ јеб’о мамицу!
Ко ово не чита значи да није елита!
Манекенке, фудбалери, шљам и ратни профитери,
фенсери, педери, дилери... Не сери?! – Гилиптери!
Утегнуте старе бабе и барабе са естраде!
Перверзно, шокантно, интригантно, дегутантно!
Ваше сиве ћелије бомбардујемо константно!
И код ваше деце понашање девијантно –
последица тога што нас читају педантно!
’Ајмо, ’ајмо народе, још мало па нестало!
Читајте к’о нормално све што је блесаво!
Много боље од било које квалитетне књиге,
Часописи ЗАБАДАМ НОС СВУДА и БРИНЕМ
                                                            ТУЂЕ БРИГЕ!



ШМЕКЕРИЦА

Ја сам фаца, урбан градски лик! Нисам фрик,
                                          увек облачим се шик!
Све на мени, тебра, сија се од бренда! Сви другари
                                                           зову ме Легенда!
Имам паре, зарадио ћале! Ја их трошим,
                                      фенси гиље носим!
И фармерке, оригинал праве! Силеџике
                                        на кратке рукаве!
Теретана, блеје, теретана, блеја, блеја,
                                         теретана, блеја!
Ништа гадро, тек понека xеја! Па, нисам ја,
                                            брате, нека дилеја!
Скиви цугам, скупе пљуге пљугам! У кафићу
                                               сваки дан на пићу!
Сваки фићка – имам своје место! Тамо седим,
                                                 то је мени престо!
Петнаест еспреса пијем дневно; малопре сам
                                             и шесн’ести севн’о!
То ме много напиње на њесра, али тићу, тебра,
                                                  сме не да се жека!
Никад ништа ја радио нисам; спавам, једем, серем,
                                                              прдим, пишам!
Само гледам кога ћу где да смунтам! Сваког дана
                                                   до четворке кунтам!
Ништа теже нисам подиг’о од ножа и виљушке!
                                                    У xепу ми шушке!
Трошим дневно по еура двеста; само зујим
                                           од места до места!
Ћалета дресир’о – даје ми xепарац! Ја сам
                                   улични интелектуалац!
Школу зајеб’о сам, смарала ме много! Нисам ’тео,
                                                            иако сам мог’о!
Добре рибе шетам али их не кецам; чисто оно
                                                  да не будем соло!
Педерирам, мало курцу свирам, зурку намонтирам,
                                                              па мангупирам!
Све другаре зовем "Брате, брате!" Туру платим,
                                                         они туру плате!
Теби ћу да се јавим ако хоћу; ако нећу одјебем
                                                               те ’ладно!
Слушам techno, urban-chill и house! Сад ми римује
                                               се само Mickey Mouse!
У сленгу се изражавам шатро – "Си где, тебра?
                                                      Има нека гадро?"
Много сам се сада сморио од спике; тежак напор,
                                            ознојих се испод мишке!
Зато палим ћику да се тушнем! ’Ајде ћао,
                                          довиђења, здраво!



ВЕЛИКИ БРАТЕ...

Велики Брате, да те питам, шта би требало да читам?
Где би требало да скитам? Који да пратим ритам?
Реци ми, молим те, глуп сам, не могу сам
                                               да то одлучим,
кад да блејим са екипом, када да седнем и учим?
Да се мучим не желим! Ал’ ако ти кажеш хоћу!
И кокодакаћу дању, сносићу јаја ноћу!
Певаћу о деци, цвећу, поврћу и воћу,
и на данашњу скупоћу морал дајем за јефтиноћу!
Брате, кажи ми, молим те, коме гузицу да лижем?
Кога да бацам у блато, коме споменик да дижем?
Зашто не смем да таласам? За кога треба да гласам?
Када причам, када ћутим, коме какву кашу мутим?
Шта да пијем и једем? Када се бријем, кад да јебем?
Научи ме, Брате, како кога да зајебем?
Реци ми, молим те, за кога смем и не смем
                                                      да навијам?
Како леђа да савијам када ударце добијам?
Еее, ортаци моји не вреде, нађи ми нове!
Ове старе другаре, царе, ја продаћу за паре!
Поцепаћу споменаре и све своје мемоаре!
Бураз, требају ми паре, ’оћу палим преко баре!
Брате, кажи ми, молим те, шта данас да обучем?
На коју страну се чешљам? На ком језику мучем?
"Данас нећеш бити волина, већ риба! Само ћутиш!"
Важи, нема фрке, тебра, мојне само да се љутиш!
Брате! Пази, молим те, радим све што ми ти кажеш;
Како курац ти се дигне можеш говном да ме мажеш!
Слободно! Нема фрке, ја ћу све то да истрпим!
Само ми ти цепај буљу, ја ћу после да је крпим!
Него реци ми и ово – ко ми данас кроји капу?
"Такво питање се не поставља Великом Брату!"
Ок, тебра, sorry! Нисам знао, пази! Нећу!
"Иди кењај у клозету, ја ћу да ти држим свећу!"
Али, сад ми се не кења! – "Напрегни се,
                                              мораш срати!"
Али неће! – "Пусти говно, па ћу награду ти дати!"
Брате, неће; напео сам се и држим се за врата!
"Ко те јебе онда, напусти кућу Великог Брата!"
ФРЉУФ! – Брате, ево говна! – "Поједи га одма’!"
Чекај, тебра, али... "Нема али! Хасај или пали!
И за казну мораш сада да ми певаш народњаке!
...
НАУЧИ МЕ ТИИИ ЖИВОТУУУ,
               ООО ВЕЛИКИ БРАТЕЕЕ...!!!



ЦРВЉИВА ИДЕОЛОГИЈА

У септичкој јами пуној гована и блата
башкаре се Црвић син и Црв тата,
и док се око њих шири мирис шита,
мали Црвић син свога Црва тату пита:
"Драги тата, зашто овде смрди?
Зашто стално неко по нама сере и прди?
Зашто су свуда око нас толика говна?
Зашто атмосфера овде је толико грозна?"
Мудри тата лагано грицка слину
и у своме стилу одговара своме сину:
Видиш сине, ово је септичка јама;
зато свуда око нас је толико гована."
"А је ли, тата" – Црвић опет пита,
"да ли црви живе само у гомили шита?
Да ли су сви црви у говњивој јами
ил’ нас можда има и на некој другој страни?"
"Како да не, сине!" – одговара тата,
"Црва има свуда, препуна нас је планета.
Јер ми смо врста која свуд’ се лако прима;
нарочито рођака наших у воћу има."
И опет пита Црвић: "А шта је то воће?"
знатижељан мали, жељан знања, знати хоће.
"Па, видиш сине, воћа има више врста,
као што су шљива, бресква, јабука и крушка."
"Реци ми тата, још и ово знати хоћу,
како наши рођаци црви живе у воћу?
Да ли и њима тамо смрди сваког дана?
Да ли су и њима говна омиљена храна?"
"Не, не, не, не, сине! Није тамо тако!
У воћу је лепо, фино, мирисно и слатко.
Воће је шарено, боја читав спектар;
у воћу је слатки сокић што се зове нектар."
"Па, добро тата" – резонује мали
"Што ми не живимо у воћу, већ у штали?"
А тата Црв очински погледа свога сина:
"Зато сине што је ово НАША ДОМОВИНА!"



ПИТАЊА ЗА ШАМПИОНА

Ко, шта, где, када, како, зашто?
Ко шта где ради како и стварно зашто?
Ко те лаже, ко те краде, ко продаје лажне наде?
Ко су јаде са естраде што зараде од обраде?
Ко су браде које ножеве ваде и кољу младе?
Канонаде! Ко шутира, ко ти удара блокаде?
Рибе младе! Ко су оне што фурају силиконе?
Ко су ТВ примадоне? Шта уопште хоће оне?
Шта ми доводе куртоне да ми продају фазоне?
ТВ дуел две персоне што нас праве на мороне!
Шта су веселе бомбоне што се гутају на тоне?
Шта где, како где?! На свакој журци, дабоме!
Шта ти ради ’ћерка оче? Мајко мила, где се смуца?
Где се пуца, где се туца, где се разбија од курца?
Син по улицама јурца скупим колима и пуца!
Где је био задњих година читаш у новинама!
Где је младост и лепота? Где је радост и доброта?
Данас дете своју срећу у цигарет-папир мота!
Где је љубав без користи? Где је игра без обести?
Где је време кад си мог’о да путујеш
                                 где год помислиш?
Где су ти сестре и браћа, рођаци из Сталаћа?
И ниси први који не познаје људе своје крви!
А и кад да их упознас? Кад о њима шта да дознаш?
Кад кад јуриш егзистенцију и глава где ти је не знаш?
Свако своју мучи муку, свако своју крије бруку!
Јебига, срамота те да у госте одеш празних руку!
А и како? Није лако погледати у очи сваком!
Делио шаком и капом, сад си и на динар лаком!
Како, брате, кад је тако све кренуло наопако?
Како породица да преживи само с једном
                                             платом? Како?!
Реци ми како нам успева да живимо у земљи
                                                 смешног устава?
И како гладним устима да певаш
                           срећу коју немаш?
И зашто неко плати испит, а ти га месецима
                                                             спремаш?
Шта ме гледаш? Зар није тако? Реци ми, ’ајде!
Зашто одлазиш на пос’о кад од њега немаш вајде?
Јуриш услове за пензију?! Па, треба да је доживиш!
И зашто увек лакше је да друге ’место себе кривиш?
Зашто другима се дивиш а своје благо скрнавиш?
Зашто славиш када палиш, за шта себе тако калиш?
Зашто данас свако сваком сваког дана мајку вређа?
Зашто њива, зашто међа, зашто брату нож у леђа?
Зашто?! И докле тако?! И зашто дуга
                               смеје ми се наопако?
И зашто увек у туђег је татка поголема патка?
И зашто већ једном не ухвате тог црног
                                           младића Ратка?
Зашто да идем у војску кад војници млади гину?
Више не стају на мину, сад их у касарни скину!
Зашто данас стално неко за нешто некога моли?
И зашто најјаче боли када се најјаче воли?!



САМТИСАЈМИ

Па, добро, чекај! Стани! ...јел’ ти ја личим на дебила?!
Цицо, пустила си крила, превисоко летиш мила!
Ок, добра си риба! Признајем! И капу скидам!
...али немој мене да возиш,
те ми се шеме не свиђају уопште, да ти кажем право!
Ако хоћеш реци хоћу, ако нећеш – вааажи, здраво!
Ал’ немој да ме трипујеш и стављаш ме на тестове,
анализираш ми гестове... мани ме, молим те!
"Јел’ ме волиш – волим те!"...дааај, јеботе!
Имаш дечка три године, он нека те воли, бре!
                                                             Жено, еееј...
много је више ок већ ако њега вараш,
                                 мене да не смараш!
Шта, ти би да ти будеш битанга, а ја да сам принцеза?!
Па, ко ког’ овде зеза?! Мислим... стварно не знам!
Можда сам сис’о весла, али нисам јео чамце!
Загризо сам неке прамце, ал’ сам зајеб’о
                                            те мамце давно!
А ти би сада оно – "хоћу, али не би"!
Ај’ ме, молим те, зајеби са тим клиначким
                                          форама из вртића!
Ако већ те сврби клића, реци отворено хоћу и дај ми...
’сам ти ћукли, туки ’сај ми!



ДУГОПЉУГАШ

Смокам цигарете као цуцлу мало дете!
Палим једну за другом и димим као кретен!
Организам трујем, густу слину пљујем,
ал’ кад немам цигарете онда нервозан сам! Псујем!
Ујутру уз кафу, на желудац празан,
палим никотине па се димим као казан!
Лупам се у груди, прескаче ми чука,
али палим још једну иако ми је мука!
Одлазим на пос’о – шеф ми се истрише!
Нервозу да смирим, палим пљугу и удишем!
Катран, никотин и отров! Директно у плућа!
Колега се жали – пурњам као стара кућа!
Ко га јебе! Фегет! Не зна шта је добро!
Никад у животу цигарету није проб’о!
Само гута витамине и бави се спортом!
Ја додирних тачака немам са том сортом!
Пауза за ручак! – Мени је за пљугу!
чим завршим једну на њу накалемим другу!
Време је цигара; нећу губим га на сендвич!
Палим – пушим, палим – пушим, палим – пушим!
                                                                      Сендвич!
Тек је 12 сати, а пакла ми празна!
Нисам починио злочин, чему ова казна?!
Гребем се од других док не купим нову;
откупићу "Филип Морис" кад сакупим лову!
Волим, бре, да пушим! Волим да се трујем!
Волим када кашљем, када кркљам и кад пљујем!
Прсти су ми жути, смрди ми из уста,
око мене облак никотина као магла густа!
Месечно испушим сто литара млека!
Сто литара јогурта! Сто тепсија бурека!
Попушим три дукса и пет бермуде летње!
Попушим и једне фармерице квалитетне!
Али шта ме брига, то не вреди к’о цигара!
Да оставим пушење!?! – Ма, нема тих пара!
Шта?! Да живим здраво?! – Кој’ ће ми то ђаво?!
...
Пхиф! ...Немам више цигаре! – ’Ајде, људи, здраво!



МАЕСТРО ПИЈАНИСТА

Седим у кафани с другари пијани.
Само један трезан; ту му жена, па му брани!
Прљави астали и масни овали.
Цига пева Тому – "Зоро никада не свани!"
Мени у желуцу вино покреће талас цунами.
Крећем да бацим пеглу, ал’ ми Цига виче – СТАНИ!
"...стани Ибааар воодооо!"
Радо брате Циго, ал’ већ касним као Годо!
Ако останем још минут испеглаћу све тањире;
крајници се шире, горушица ме сатире!
Не пазим ’де газим; ’оћу пазим ал’ не могу...
"Извините госпођо, стали сте ми под ногу!"
Она ме одгурне, притисне ми стомак
Изригам по њој вино, роштиљ и качамак.
"Свињо једна одвратна!" – каже она мени.
Реко’ – "Ћути, погледај се на шта личиш и не пени!"
Развуче ми шамар, ја паднем на астал;
глава ми у чорби... – Боље него у торби!
Онда у клозет улазим и лавабо проналазим;
испишам се, пљуснем се водом и излазим.
"Где је она тетка дебела сад, мајку да вој јебем?!"
"Запалила кући!" – Нема везе! Седнем!
Конобара зовем да донесе нову туру.
Долази дебељко, има ћелаву фризуру.
Реко’ – "Мршо тршо, испразни нам пиксле и понови
овде лилар-литар, сира за боцку и феферони!"
Надима се стомак, дупе прди као пичка;
музика је гласна, зато не чује се ништа.
Али се осећа! Отпадају уши!
Гужва је, па нико не зна – ја сам тај што гуши!
Гледам једну пракљачу што седи поред врата.
...Уууу, ала се пролепшала за задња чет’ри сата!
Мог’о би вечерас да се с њом мало нашалим.
Стартујем је, само да овај шприцер собалим! ...Брале!
*

Тодоровић Марјан, завршио средњу уметничку школу "Ђорђе Крстић" у Нишу, смер – графички дизајн; Факултет уметности Приштина, одсек – драмски, смер – глума, у класи проф. Светозара Рапајића, дипломирао 2006. год, представом "Ђаво је био врућ", по причама Чарлса Буковског.
Играо у више позоришта: СКЦ Ниш, Студентско позориште ("Мурлин Мурло", Алексеј и "Антигона", Креонт); Народно позориште Ниш ("Ја, Клаудије", "Укроћена горопад", "Одабрани и уништени", "Битка на Чегру"), као и на филму: "Зона Замфирова" у режији Здравка Шотре. На телевизији играо у: "Линија без прекида", ауторска емисија на НТВ (2002).
"Позориштанце", ауторска емисија на ТВ5 (2005); "Говори гласно", ауторска емисија на ТВ5 (2007).
Учествовао на свим значајнијим позоришним фестивалима у Србији, добитник је више награда и признања.
Члан је хип хоп састава "D-fence", (два албума, преко 100 концерата широм Србије, учешће на фестивалима EXIT (2003, 2004, 2005. и 2006. год.), ИНСОМНИА (2004. и 2006. год.) и ЗАЛЕТ (2005. год.)
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432