Association of Writers of Vojvodina
 
 


Лионел Реј Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.


        Одломак из Између ноћи и сунца


лица

... у просторијама зиме има толико лица
која смо упознали у далекој прошлости,
а онај који их је видео дрхтећи од страха
ускоро више није ни знао да ли она заиста постоје
или су их измислили за тајне разговоре
бегунци изван познатих путева, изван времена,
он слуша све те гласове за које је веровао
да су се одавно утишали и чуди се што су речи беле,
што понекад сијају попут светионика
на путевима ноћи – одакле долазе? из које земље
без граница? шта говоре? за чије пажљиве уши?
он се зауставља на пола пута кроз мало хладно јутро,
притиснут том великом ноћи која заостаје за њим
и која међу својим плитким наборима крије
                                          толико лица, толико
суза и радости, такође толико умора и напуштања...


живот

... живот чудан живот попут застрашујуће комете
и на јесен црвеног дрвећа тај пешчани ветар,
трошење сати, хабање.
... ноћ почиње рано под пепељастим крововима,
имена се троше, успомене нам кидају срце
као језик без еха:
ништа осим бунила, муцаве синтаксе која меша
задовољство и јецање, ништа осим
                             имагинарне статуе
која се претвара у прах пред погледом – живот као
споменик одсуства, убиство толико дуго
одлагано, далеки звук, непрепознатљив лик,
са свим тим успаваним гласовима, опекотинама,
трагови без симпатија, загонетна вегетација
чудан живот, изгубљена реченица,
                           светлост неописива
расплинута, тајна преко неба
             у нехуманом простору...



ЈЕСЕН ЈЕ СТИГЛА

        (одломак из Између ноћи и сунца)

Јесен је стигла
у сред поднева
путем од врба.

Детета које би се смејало
старој фотографији
нема више.

Који брбљиви ветар
пролази кроз нас
и умире?

Неисцрпно
време
пролази:

међу маскама
старим декорима,
дискретан недостатак
сенки.

* * *

Живот се креће
с пута на пут
истиче број дана
стрпљиво          прати
мачке и снег:
време је школа радости.

Овде ни имена ни датуми
не старе.

Ко си дакле ти, ти,             госте
који ниси могао да одеш?

Ми не заборављамо.
       У огледалу
птица                 пролази.


* * *

У истој тишини
куће и дани
успавана тела
огледала и лампе
хлеб лимуни и самоћа.

Затим ова плима жеље у нама
која велича руже:
то је време у којем од античког мрака
расту
све до рођених уста.

Салве пене
ни зоре ни гласа
ни повреде ни утиснућа
већ савршена голотиња
попут
априлског мака.


* * *

Ноћ између свега – интимна
ноћ
твог рођења,
и без мрље
птице дубоки снег.

Нико не зна зашто
тај укус зиме и соли
на твојој усни
                         опстаје
и какво светло још
преплављује некада вољена имена.

Неисцрпна меморија
                          се отвара
на раскршћу ветрова.


* * *

Камен
којег ништа не посматра нити сања
не прелази
и нико не може
да одгонетне загонетку.

Новембар је без сјаја
дан без лица
у дубоком јазу сна
ти припадаш
самом себи.

У непокретном сутону
ипак
вежеш изгубљену нит,
звезда расте
хладна уста
точак светлости.

* * *

Као питање истргнуто
из тишине
                    а то је појавити се:
светлост је била почетак, у који неопажени
клизи.

Питаш га ко си ти, о пратиоцу!
видиш, разумеш:
ни удаљени тренутак  ни раздирање зоре
не захтевају сличан аларм.

Али ипак крв вибрира, зове,
због земље и дрвећа,
стаза и сутрашњице.

Зашто нисам само шума,
поток, нестрпљиви град
путовање које ништа не исцрпљује


* * *

Осећаш како се у теби буде сећања:
плава боја звезде
као што је гомила.

Онда са ноћи долазе
други облаци који
на тебе личе.

Чују се крици
који допиру од сенки,
кључеви
који више не отварају ниједна врата.
Можда је то месец
                    који носимо са собом
у касније време            са
његовим старим теретом тишине
без трага                 слепо.


* * *

Јесен чека под дрвећем
на том неупоредивом светлу
тамно воће.

Чак и међу камењем
ноћ се попут воде
креће.

Стигао си издалека
не спавајући спавајући мало,
не заустављај се на путу

Пешак из више етапа
свет испред тебе
нема више граница
отвара се изунутра где
ти тражиш
                   мрачно.

* * *

Речи немају везане руке
оне не долазе из далека са
ексером забијеним у оку
оне не чују шапутање
птица у сумраку
оне не пију воду бљутаву сећања
оне се не враћају када падне ноћ
оне нису ни звезде ни блато
нити огледало за усамљене девојке
или за изгубљену децу.

То су само речи међу речима
без нестрпљивости и без страха
без сенке и без маске
број је у њима
оне не говоре ништа више од онога што кажу
и ако понекад сијају у мраку
то је због извора
или зрелог воћа
или закаснелог пролећа

Али оне су речи у језику
увек даље и ближе
у дну сенке догађаја
у нереду и сјају
и губитак тајне времена.

Превод са француског Тања Пекић

 

 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432