Association of Writers of Vojvodina
 
 


Владимир Гвозден - ЗМИЈЕ, ГОРИЛЕ И ОДИСЕЈЕВА ОБЛИЧЈА Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.
Можда и најстарији прозни текст, написан у Египту у доба дванаесте династије, хиљаду година пре Одисеје, приповест је о морнару који после бродолома доспева на чудесно пусто острво. Бродоломник налази храну, гради склониште, успева да упали ватру и да принесе жртве паљенице боговима. Поред реалистичких, прича садржи и фантастичне елементе, као што је појава огромне и страшне змије са којом морнар разговара и која му прориче да ће на острву остати четири месеца. Напослетку, змија, као гласник спасења, дарује јунаку "мноштво драгоцености". Путник се враћа кући и господару препричава своје доживљаје.1 Прича "Морнар бродоломник" се несумњиво може посматрати као прва робинзонада у светској књижевности, можда и као први путопис, јер садржи елементарну путописну структуру: одлазак, повратак и приповест о доживљајима с путовања. Но посебно је важно што се већ у овом најстаријем запису о путовању мешају фантастични и реалистички елементи; наравно, уколико претпоставимо да је путник заиста доживео бродолом и доспео на неименовано острво где је, употребивши "немушти језик", успео да сазна своју судбину и да ужива заштиту хтонског створења. Очигледно је при том да се веома рано отварају и особене напетости између природе и културе, страног и домаћег, мита и стварности, лажи и истине. У ствари, у најтешњој вези с путовањем био је, барем како сведоче најстарији сачувани текстови, мит.
"И дођоше у Офир, и узеше оданде злата четири стотине и двадесет таланата, и донесоше цару Соломуну", читамо у Старом завету причу о походу Соломонових бродова у Офир (око 945. г. п.н.е.).2 Да ли је у питању фантазија или стварност? Наиме, на питање где се Офир налазио Стари завет нам не даје одговор, оставивши потоњим нараштајима на распологању безброј могућих путања у потрази за легендарним благом. Без обзира на повремену непоузданост библијске маште, Соломонова острва данас ипак постоје, налазе се код Папуа Нове Гвинеје.
Горила је веома распрострањена реч, употребљавамо је и фигуративно како бисмо указали на одређен тип људи, по правилу мушког пола. Овај израз, међутим, дугујемо још једном раном путнику и његовом опису путовања. Хано Картагињанин, велики морепловац и истраживач је у петом веку пре наше ере опловио западну обалу Африке, а до нас је доспео текст на грчком који је највероватније његов лични опис преведен с пунског језика у трећем веку пре наше ере.3 Кад је доспео до модерног Сијера Леонеа или можда Камеруна (око тога постоји неслагање проучавалаца), Хано је угледао залив насред којег је било острво не којем је било језеро насред којег је било још једно острво "пуно дивљака, углавном веома косматих жена које су наши тумачи звали гориле []". Ханово путовање било је предмет контроверзе све док средином деветнаестог века длакави мајмуни из Габона нису, захваљујући америчком истраживачу по имену Севиџ (да ироније буде већа, ово презиме се може превести као "дивљак") добили име "гориле". Ако су Ханове "гориле" заиста биле врста мајмуна, онда се у његовом случају оправдано може говорити о веома отвореном концепту хуманизма који упућује на крхку линију која од почетка раздваја истину и лаж, знање и незнање, стварност и представе. Главно питање ране путописне књижевности је докле сеже имагинација.
Амбивалентна фигура пустоловног, моћног и лукавог Одисеја можда је одговарајући архетип за путописца.4 Грци су водили велику полемику о географији Одисеје. Ератостен је у трећем веку пре наше ере сматрао да је Хомер забављач а не географ: "Поприште Одисејевих лутања наћи ћете кад пронађете кројача који је закрпио врећу ветрова". Земљопис Одисеје је непрестано био предмет испитивања и до нас долази неописиво мноштво гласова. Навешћемо неколико познатих примера. У петом веку пре наше ере Тукидид извештава да Киклопи живе на Сицилији, Страбон у Географији стаје у одбрану Хомера, док вековима касније, Бедекер за Јужну Италију из 1930. године тврди да се пруга на југу Италије приближава месту где је Полифем гонио "моћног Одисеја". Калипсо је лоцирана на Малти, Мадери и Исланду.5 Позната је и прича о француском писцу, дипломати, политичару и преводиоцу Одисеје, Виктору Берару (1864–1931), који је, надахнут [лимановим истраживањима, читаво благо потрошио у покушају да утврди куда је Одисеј у својим лутањима заиста пловио.6
Важно је, међутим, обратити пажњу на оквир приповедања у Одисеји, односно на чињеницу да најнеобичније епизоде јунак приповеда на двору краља Алкиноја. Краљев критички коментар односи се на могућност путниковог лагања, јер је он био на путовању на којем ми нисмо били (као и сваки путописац). Однос између стварности и приповедања испитује се нарочито у једанаестом певању, усред Одисејеве приче о силаску у Хад, кад се појављује Арета која тражи да Феачани саопште своје утиске о госту:
Када гледамо тебе, Одисеју, на уму нам није
Да си преварљив ти и коваран, к’о што их много
Црна исхрањује земља по широком расуте свету,
Који измишљају лажи, те нико их не би распозн’о:
Али ти освајаш речма, а срце честито имаш,
Све што си нама исприч’о к’о уметник певач си рек’о (...)7
 
Алкиној дипломатски избегава да одговори на питање истинитости приче, већ указује, модерно речено, на њену естетску вредност. Истина се не може проверити, али се уметничка вештина може препознати. Попут Хомера, Одисеј побуђује задовољство, а када неко казује као песник знамо да код Грка истинитост приче није у првом плану.
Поред релације између истине и приповедања, у Одисеји је утемељен снажан однос приче и идентитета, приповедања и именовања. Повод да Одисеј исприча своју опширну приповест Феачанима био је краљев захтев да странац искрено каже име којим су га звали отац и мати, затим земљу и народ из којег потиче. Овај позив на искреност је наглашен тим више што је Одисеј током свог путовања принуђен да скрива и проверава властити идентитет (на пример, код Киклопа постаје "Нико"). Карактеризација Одисеја као неког ко се лажно представља и ко вешто кривотвори приче, много више одговара типу путника него типу краља. Чак и приликом повратка на Итаку он скрива свој идентитет тако што се Атени, прерушеној, "у облику млада пастира", лажно представља као Крићанин и распитује се о острву на које је доспео. Богињу то забавља и она се открива у правом обличју казујући му "крилате речи":

Лукав био би тај и химбен, који би твоја
Мог’о претећи коварства, ма и бог хтео то који!
Злицо, сваштòзнанче, теби коварстава никада доста?
Ни у својој земљи зар преваре и лажне речи
Нећеш да оставиш, које од младости теби су драге?8

Изгледа да се јунак најбоље сналази у улози путника. Он се још неколико пута по повратку на Итаку служи лажима. Свињару Еумеју се представља као просјак и казује му свој измишљен животопис у којем чак најављује да ће се ускоро вратити и сам Одисеј. Доцније просцима и Пенелопи, прерушен у просјака, приповеда лажне приче. Говорник је толико уверљив да из Пенелопиних очију теку "потоци суза". Парадоксално је да онај ко, попут пса Аргоса, препознаје прерушеног путника умире, што много говори о односу природе, културе, путовања, приповедања, истине и лажи.
 Сходно томе, ако фантастична путовања из Одисеје сместимо у њихов прави контекст, међу приче путника што, како каже Алкиној, "измишљају лажи", онда потврђујемо њихов књижевни а не стварносни значај. А тај значај неодвојив је од јунаковог поновног откривања правог идентитета и друштвене улоге (Телемахов отац, Пенелопин супруг, краљ Итаке). Путници су од најранијих времена с писцима делили вештину измишљања. Па ипак, као што смо поменули, жудња за чињеничном верификацијом географије Одисеје је гонила путнике да плове с Хомером у улози капетана. У том духу је [лиман, после неколико дана проведених на Итаки, открио Лаертово имање и десет Еумејевих свињаца.9
Ако прихватимо да је Одисеја архетипска прича о идентитету, онда је потребан тек мали корак да увидимо да је то путникова прича у којој сваки нови сусрет са странцем побуђује неизбежно питање:

Јесу ли обесни они и дивљи, без икакве правде,
Или воле ли госте и бозима одају л’ пошту.10

Било да је у питању ропство код жене или претрпљено насиље од стране мушкараца, Одисејева искуства су остала примерна до данас: у нашем свету с једне стране се налази сировост (сурови Киклопи и њихове пећине), а с друге питомост (углађени и цивилизовани Феачани и њихови култивисани вртови). Још је горе што предлози за укидање ове поделе најчешће појачавају њену оштрину или само померају њене границе.



БЕЛЕШКЕ:

1 Eva March Tappan, ed., The World in Story, Song and Are. Boston: Houghton Mifflin, 1914. Vol. III: Egypt, Africa and Arabia, trans. W. K. Flinders Petrie, 41–46.
2 Прва књига о Царевима, 9.28 (прев. ђура Даничић).
3 L. Casson, Travel in the Ancient Њorld, London, 1974, 62.
4 Peter Hulme, Tim Youngs eds. ’Introduction’, The Cambridge Companion to Travel Њriting. Cambridge: Cambridge University Press, 2002, 2.
5 Њ. B. Stanford, J. V. Luce, The Љuest for Ulysses, London, 1974.
6 Victor Bérard, Les navigations d’Ulysse en 4 vol.: I. Ithaљue et la Grèce des Achéens; II. Pénélope et les barons des îles; III. Calypso et la mer de l’Atlantide; IV. Nausicaa et le retour d’Ulysse (1927–1929, rééd. 1971), éd. Armand Colin, Paris. Dans le sillage d’Ulysse, Paris: A. Colin, 1933.
7 Хомер, Одисеја, прев. Милош Ђурић, Београд, Просвета, 1990, 165 (подв. В. Г).
8 Хомер, Одисеја, 195.
9 Neil Rennie, Far-Fetched Facts: The Literature of Travel and the Idea of the South Seas, Oxford: Clarendon Press, 1995, 4.
10 Хомер, Одисеја, 128.
 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432