Association of Writers of Vojvodina
 
 


Стеван Брадић - ПИСМО СА СЕЛА Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.
Слободан Зубановић, Сонети са села, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

Сонети са села обједињују већ у самом наслову две области које припадају неким ранијим песничким епохама: село, као једну од романтичарских опсесија, и форму сонета, која у класичном смислу код нас делује почетком двадесетог века, али опстаје и код неких модернистичких и постмодерних песника. Оживљавајући ова два момента (иначе у великој мери сукобљена у нашој песничкој традицији), Зубановић их спаја у јединствени израз, што може имплицирати више ствари. Пре свега, то може бити сигнал који упућује на књижевну традицију коју песник прихвата као релевантну за сопствени песнички израз, а потом, може бити и критика савременог песништва. Како бисмо боље разумели ову парадоксалну комбинацију обратићемо пажњу на неке од кључних момената његове збирке.
Сонети са села подељени су у три циклуса који се потом деле на подциклусе: Дођосмо некада (Сунце изнад наших врата, Отисак ђерма, Чекајући кишу, Кокош пије и на небо гледа), Реч ми је измакла (Задруга у шупи, Грана на грани, Сиротиња никуд без огледала, Роса у подне), Попадале жуте крушке (Месечина, Заједничка леја, Иде поштар, Два краја баште). Ова подела уоквирена је двема песмама (које једине нису у форми сонета), са функцијом пролога и епилога. Збирка има и мото преузет из песме Вилијема Карлоса Вилијамса: Не можемо поћи на село // јер нам село неће донети // мир. На тај начин успоставља се напетост која ће носити читаву ову збирку. Да ли је повратак на село могућ? [та би овај повратак уопште значио? [та у овом контексту означава село, тј. чему то субјект треба да се врати? Повратак, та велика тема западног песништва, овде се тематизује на интимистички начин, кроз однос субјекта према топосу села, које је у току живота напуштено и замењено градом, а у које се потом жели вратити због вредности које су, како сматра, само на селу могуће. Овај се покушај одиграва у мрежи одређних релација, које ће одредити и домете самог повратка. То су, између осталог, питање времена, пролазности и смрти, питање о Богу и његовом односу према човеку, и коначно, питање о месту поезије у свету, њеном пореклу и сврси.
Како је наслов збирке Сонети са села, разумљиво је да град неће бити превише заступљен у њеним стиховима, али ће присуствовати на један имплицитан начин, као заснивајућа супротност селу, тј. слика села ће се заснивати у непрестаном дијалогу са сликом града. Све што се на селу задобија, према овом песнику, у граду се губи. Град је отелотворење савремене епохе, отуђеног човека који је изгубљен и искључен из комуникације са ближњима, презасићен медијским садржајима. У сеоском мраку, са друге стране, сазрева// сећање на изгубљени рај (песма Воз), то је место на коме су јабуке ујаци, а ружа: прабака (песма Под сенком Ф. горе), на коме дворишна стаза сама открива наум шетача (песма Одох по дрва). Село је, дакле, простор изворног јединства, у коме је природа побратимљена са човеком, где је он дословно у крвном сродству са њом, а она у непрестаном ишчекивању и ослушкивању човековог наума, спремна да прихвати његове покрете. Повратак на село, о коме говори Карлос Вилијамс, тиме задобија своје пуно значење. То је покушај повратка у изворно јединство са светом, које је како он тврди немогуће, или нам бар не може донети мир. Потенцирајући ову мисао Зубановић покушава да покаже да повратак на село није сасвим онемогућен и да је ова удаљеност само привремена. Село је изгубљени рај, али исто тако, оно је рај који се жуди и који треба да се поново задобије. Погрешно би, дакле, било говорити само о два простора, простору села и простору града, који се међусобно ограничавају, већ треба говорити и о два времена. Село припада прошлости, а град садашњости, село припада детињству, а град младости и трећем добу, у коме се покушава преокрет. Уводна песма Три дана на селу то и каже: [етао сам по навици, дуго. // Ко некада, дечак кад сам био, // бежећи шинама, пругом, // од сеоског гробља далеко. Немогућност истинског повратака у село тако се открива као немогућност повратка у младост и детињство, тј. немогућност поништавања смрти.
На тај начин приближили смо се проблему времена у Зубановићевој збирци. Прошлост, садашњост и будућност имају сопствене семантичке комплексе на којима почивају и у односу на које се одиграва егзистенција субјекта. Прошлост, време изворног јединства човека и света, а исто тако и време младости, ишчезли су и сада опстају само као сећање. Садашњост, време сећања, такође је време песме која је израз чежње за изгубљеним јединством и покушај његовог поновног успостваљања. Будућност је време пропасти, ништавила али и потенцијалног преокрета. Прошлост, слика идеализованог села, најцеловитије је дата у песми Суммер солстаце, која описује жетеоца заспалог на пожњевеној слами коме жена доноси ручак: У зовином хладу скрита // погача, велик и бела, // и боца вина недопита. // Он спава, жито га велича // без шума: да не примети. Човек, земљорадник, онај који се брине о расту природе и односи се према њој на фитургијски, а не на технички начин (што је одлика модерне цивилизације), врхунски је модел постојања на земљи. Као таквог га и сама природа велича, дарујући му из себе своје плодове: хлеб и вино. Слика идеализованог сељака је, нажалост, потпала под критику још почетком 20. века када је Црњански у Епилогу Лирике Итаке о оваквим песмама написао да говоре само о сељаку, // што не сме мирисат на балегу, // него на месечину млаку.
Садашњост, приказана као децембарска зима у песми Дописница из децембра, открива нам да земља испод снега ипак дише иако се све скупило на екранско прело, // нико не чита ишта, нити пише. Иако је читав свет окован ледом техничке цивилизације и медијског спектакла, ипак постоји испод свега земља која још увек чека на онога ко ће бити у стању да са њоме успостави изворни дијалог. Слика будућности, времена пропасти и смрти, дата је у Песми Кумрија: Једног дана ничег неће бити // (...) свет ће се сав скрити // иза себе (...) Земаљски предели налик рити // биће (...) Завладаће тамни колорити. Ово је песма о пропасти читаве људске цивилизације, као нарицање над погрешним путем који је човек изабрао одричући се свог изворишта. Истовремено је то и песма субјекта о сопственој смрти, која се уздиже до космичких димензнија. Ова паралела почива на идеји да уколико нека појединачност јесте коначна, све мора бити коначно, према томе смрт субјекта само је део опште смрти па је тиме на известан начин припитомљена, савладана и прихваћена као општа нужност.
Али ово ипак није довољно, јер се указује потреба за потпуним избегавањем ништавила, а тиме долазимо до субјектовог односа према Богу. Бог се у његовој поезији смешта у прошлост или будућност, али никада у садашњост. Он је незанац који хита, других навика, језика и рода, а коме свет треба да постане дом (песма Прича из дворишта). Он је такође и земља са којом је човек некада (нпр. у детињству) живео у јединству, у рају, који је изгубио стварајући модерну цивилизацију. Постоји, међутим, један начин на који Бог још увек присуствује у свету, иако само прикривено, као Свети дух отелотворен у Зубановићевој поезији кроз симбол голуба, тј. голубице. У песми Голубица са геријатрије субјект каже: Све док се лети, свет јасан бива. // Било где и створу било ком. Голубица је тако пала да помогне неком, // за њом да узлети назад у сјај. Ово је, дакле, скривена жеља субјекта, да кроз божанску интервенцију буде извучен из смрти и уздигнут назад у сјај. Управо наведена одредба назад, указује нам да се прошлост и будућност стапају у јединствену слику иделизованог одсуства и као такви се супротстављају садашњости, која је оптерећена грехом. Тиме песник прихвата познато хришћанско учење, а пробелматика смрти, коју сам покреће, бива разрешена пре него је и постављена.
Песма је у овој констелацији посебан однос са прошлошћу, дакле са селом, као изгубљеним рајем и изворним јединством са земљом. У Сонету уцвалих стихова, говори се да поезија негује пламен: // сећање (...) а сећање је покушај поновног успостваљања нарушеног јединства. Истовремено, у песми Акт о мотици, писање се изједначава са копањем земље и са напором који ово копање подразумева. Али кључни моменат писања, како се наводи у овој песми, је следеће: Главу држи као да молитву шапћеш. Иако је Бог одсутан, писање је и даље нека врста молитве његовом одсуству. А оно што осигурава смисленост оваквог поступка је, поново, голуб. Он слеће на земљу, у двориште, (ко у кавез), // тражећи друга или, оно,// за шта мислим да је стих. Кроз Свети дух Бог силази на земљу у потрази за стихом, он је дакле отворен дијалогу са људима, он је земља прекривена ледом, која ипак дише. Песма је молитва, једини преостали начин обраћања изворном бићу, које са собом носи обећање једног вишег света. Однос човека и Бога, који је нарушен цивилизацијом, треба да се обнови повратком природи. Ово је формула која је више пута до сада понављана, а субјект не успева да тематизује шта то човека спречава у овом повратку. Цивилизација га очигледно заводи, али зашто он нема снаге да се овоме одупре и преобрати, када је решење проблема тако јасно? Зубановић не покушава да се суочи са овим проблемом, већ преокрет представља као нешто лично, као унутрашњу потребу песничког субјекта.
У формалном смислу, како сам наслов збирке открива, он се користи формом сонета. Ово треба узети само условно, јер је његово сонет заправо реминисценција класичног петраркијанског и елизабетанског сонета. Прецизније говорећи, он подразумева класичну поделу на строфе (два катрена и две терцине за петраркијански и три катрена и један дистих за елизабетански), као и уобичајене облике римовања, али не и везани стих. Зашто би се један савремни песник опробао у овој класичној форми? Уколико помислимо на основне мотиве ове збирке, приметићемо да је сонетна форма на известан начин са њима у конфликту. Узрок овоме су односи различитих историјских слојева из којих потичу мотиви и форма песме. Први, мотивски, слој тематизује село као изгубљени рај и везује се за романтизам. Други слој, формалини слој сонета, упућује нас на извесну западноевропску традицију стваралаштва, а потом и на нашу модерну. Познато је да је модерна, а посебно парнасизам, био реакција на роматичарско песништво и његова критика, па је спој ова два модела певања у извесном смислу парадоксалан. Форма сонета се у том смислу показује као посредовање, извештачење, изворне, природне прошлости. Ово може значити, као што се и наводи у мотоу збирке, да је село недостижно, да му се не можемо вратити, да нас од њега дели неко нужно посредовање, на које смо осуђени падом из раја. Сонет је тако само сигнал немогућности овог повратка.
Потребно је овоме додати да је тематика којом се Зубановић креће, када говори о односу села и града, природе и цивилизације, до сада већ обрађивана велики број пута. Одлучити се на сусрет са њом захтева једну врсту целовитог увида у проблематику као и стварање сопственог доприноса, извесног даљег развоја песничке или филозофске мисли. Тешко да о овоме можемо говорити читајући Сонете са села. И док они одражавају лични немир субјекта и његов сусрет са неаутетничном егзистенцијом савременог човека, решења за којима посеже сасвим су на простору књижевне традиције романтизма. Његов субјекат не показује никакав напор, ни интересовање, да се сам суочи са овим проблемима већ спокојно плови по пучини доживљеног, понављајући одређене концепте тако што их уклапа у форму сонета. Ово је можда његов највећи допринос, што је већ виђено успео да уклопи у једну озбиљну песничку форму, која подразумева низ ограничења. Али ни на овом пољу он није ишао до краја, јер његови сонети не поштују сва правила која налаже овај песнички облик. Дакако, он није ни на који начин обавезан да их прати, али одступајући од њих одриче се и оно мало уметничког захтева који је себи наметнуо. У језичком смислу то се највише осећа. Сонет, са којим су се у коштац ухватили неки од наших највећих песника, од Лукијана Мушицког, преко Радичевића и Дучића, који је ову форму у пуном смислу увео у српски језик, па све до Миљковића, Раичковића и Лалића, он прихвата као пуки оквир који се има испунити речима. Форма га често осетно води у избору речи, па се чини да одређени стихови морају да трпе тиранију сопствене риме, сопствене звучности, губећи на значају (додуше, не и на смислу). Стихови које на тај начин даје постају подређени форми псеудосонета, тј. рими, која је једини стварни формални захтев на који се Зубановић овом приликом обавезао.
Проблем такође настаје када се запитамо о самом статусу мотива села у оквиру Зубановићеве збирке. Да ли је овај изгубљени рај икада постојао? Сваки пут када се говори о неком природном стању, стању изворне хармоније, мора се изреченом приступити са извесном опрезношћу. Природно стање је (као што је то показала деконструкција) заправо само још једна фикција, што значи да никада није носило непосредни додир човека и света. Према томе свака елегија која опева губитак оваквог стања, заправо је упућена на фикцију, наративну стратегију, која је произведена како би се засновао одређени систем мишљења. Према томе Зубановићева песма је постављена између фикције села, псеудосонетне форме и отуђене садашњости. Садашњост се сагледава као проблем, и жели се припитомити, очовечити. Али ово се покушава остварити тако што се посеже за нечиме што је Ниче називао идеалом. Село, младост, природа, само су пројекције којима покушава да се свету наметне одређени смисао. Последица овог конструисања јесте оптимистичка слика света, која делом избегава да се сусретне са проблемима које сама поставља: временом, пропадљивошћу, смрћу, песништвом.
Овај оптимизам, иако заснован на фикцији, може бити лековит само уколико га не изложимо великом притиску скепсе, која ипак опстаје у неким Зубановићевим песмама. Тако лирски субјект У зноју казаљки истиче: Али, не знам – шта ће се збити // кад хоризонт себе покрије?, а у Акту о мотици каже: [упље је испод неба, земља тврда. // Небо високо, иза неба – црна брда. Видљиво је да ови искази понављају уобичајену несигурност по питању смрти, али они ипак настоје да одрже једну неразрешивост која се за њу везује. Са друге стране стихови о голубици, као и завршни стихови Песме кумрија говоре да се и у ништавилу ипак нешто очекује: Све, надживеће сен и сан вити. // Оно што смо (одавно) ја и ти. Ово надживљење открива нам да песник ипак посеже за једном врстом вербалне утехе како би разрешио напетости егзистенције. Утеха која се овим путем нуди је, нажалост, недовољна у простору релативизма савремене културе, али и више од тога, она је неодржива приликом суочавања са неумитношћу смрти.
 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432