Association of Writers of Vojvodina
 
 


Дамир Смиљанић: КОСМОПОЛИТИЧКА МОБИЛИЗАЦИЈА ЗНАЊА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.
1. Путопис као "фрикционална" литература

У добу глобализације и књижевност преузима функцију интензивирања просторног искуства индивидуа. Може се слободно рећи да је управо писана реч као прва била медијум глобализације у смислу превазилажења националних и других локалитета, проширивања индивидуалног хоризонта, уједно потврђујући и превазилазећи границе међу културама – језик на ком је написан један литерарни текст ограничава његову рецепцију, али он откривајући имагинацији нове просторе проширује мисаони хоризонт читалаца истог језичког подручја, а, када се преведе, и оних који се служе другим језиком. Дакле, глобализација у том виртуално-имагинативном смислу постоји од памтивека. Тој перформативној дијалектици ограничавања и разграничавања искустава, која је иманентна рецепцији књижевних дела, на садржинском нивоу треба додати дијалектику сопственог и страног као тематику којом се често – свесно или подсвесно – баве многи писци. Међутим, постоји један књижевни жанр који управо показује нужну везаност праксе писања за одређени простор, али и могућност дислоцирања: наиме, путопис је она врста литературе која можда и најсуптилније до изражаја доводи просторност и мобилност писања.
Уколико књижевност преузима не само маргиналну улогу у образовању и промишљању идентитета како аутора тако и читаоца, одређујући своје место на осама глобалног и локалног, сопственог и страног, онда се може рећи да путопис динамизира тај процес проналажења сопственог у страном или пак самоотуђења или како год покушали описати сложени процес освешћивања сопствене позиције у културном простору. Ограниченост и локални карактер сопствене културе се најбрже увиди онда када се напусти њен простор и пређе у онај других култура. Управо тај дословни трансфер искустава из једне у другу средину даје повод за писање; чак и ако се ради о фиктивној причи о неком путовању, текст је овде више од пуке фикције, он дословно документује образовање и мењање свести о (културном) простору. Не само на нивоу оног ко даје извештај о свом путовању, него и на нивоу оног ко чита тај извештај, може се установити процес стицања новог искуства.
Без обзира да ли се радило о правим или фиктивним путовањима, да ли у оквиру овог света или изван његових граница, да ли о документовању стварних или имагинирању нестварних догађаја – распон тематских могућности путописа је скоро неограничен. Том жанру припада како историјски, тако и авантуристички роман, како научно-истраживачки, тако и научно-фантастични опис. Ради се о сложеној хибридној форми која у себи комбинује и уједињује различите жанрове: научну дескрипцију и експликацију (рецимо географски опис или етнографско истраживање), филозофски есеј и политички трактат, затим аутобиографску скицу у виду дневника и историјску документацију (приказ неког места или доба из перспективе путника), али исто тако и митове, елементе поезије и романа (ако већ сама по себи није нека врста реалистичког романа), дакле, стилски успеле пасаже који ту форму чине нечим што је више од пуког препричавања историјских и (ауто)биографских догађаја. Путопис осцилира између фикције и дикције, не може се у потпуности приписати само једном полу (оном реалистичком или фикционалистичком), па се – речима немачког романисте Отмара Етеа1 – може назвати фрикционалном литературом, јер овде није могуће јасно повући границе међу свим оним књижевним и теоретским формама које се преплићу унутар неког путописа – штавише, такве границе међу жанровима се овде превазилазе, тако да полако нестаје и граница између фикције и дикције.
А кад је већ реч о границама и њиховом превазилажењу, онда се треба дотаћи једне теме која је уско повезана са путописом: однос према простору. Простор не даје повода за размишљање само научницима и филозофима, већ и књижевницима – истина још недостаје општа књижевна историја или теорија простора, али можда ће у добу глобализације управо то бити једна од главних тема теорије књижевности. Пошто смо се дотакли глобализације, ваља указати на својеврсну "кризу" простора – "кризу" у том смислу да се са могућношћу рапидног достизања далеких крајева, посебно путем електронских медија, простор све више скупља, сужава. Али ту тезу о постмодерном компримирању простора треба ревидирати, с обзиром на то да је путопис као жанр започео тај процес разграничења простора ("разграничења" у смислу ослобађања од граница). Путопис је сам по себи светска литература, чак и ако се усредсреди само на опис једне (нове) културе или двеју блиских регија. Међутим, чак и ако има удела у "детериторијализацији" света, он ипак има потенцијал да поврати искуство просторности, да избави простор из глобалистичке "кризе", тако што повезује индивидуалност (а то значи неповратност) догађаја са одређеним местом на ком се управо десило нешто незаборавно или несвакидашње, у сваком случају, вредно спомињања у неком спису. Отуда покушај да се речима захвати локални колорит неког дешавања има драж за сваког писца, а посебно за путописца. О неким културама последње утиске захваљујемо управо таквим документима. Штавише, у не тако далекој будућности једна од ретких могућности да се евоцирају успомене на древне културе или пак живот у цивилизацијским нишама или суб-културама остаће управо она врста литературе која тематизује место како га је доживео неко из једне (можда владајуће, парадигматичне, моћне, политички утицајне, насилне итд.) културе, неко ко – на основу сопственог искуства или пак фиктивног јунака своје приче – препричава доживљај необичног у страној околини.


2. Хумболт и космополитска мобилизација знања

Један од могућих начина да се у књижевности повеже више нивоа тематизације – простор, време (предмодерно и модерно доба), сопствена и страна култура, саморефлексија – јесте биографски приказ неке историјске личности, приказ који може – али и не мора – претендовати на аутентичност. Истина, путовања једног Колумба, Марка Пола или Магелана – колико је мени познато – нико још није приказао у виду неког познатијег романа. Уместо тога познатије су путешествије и пустоловине фиктивних јунака као што су Дон Кихот, Гуливер или Кандид. Али, неоспорно је да фасцинира и живот оних светских путника који су у име науке, просветитељства или неког хуманистичког идеала кренули у мисију "премеравања света", у истраживање непознатих предела и у сусрет са далеким културама. Посебно су занимљиви они истраживачи непознатих предела света који су и записали то што су доживели. Међу тим "пионирима глобализације" можда највише одскаче име немачког природњака Александра фон Хумболта (1769–1859), брата државника и филозофа Вилхелма фон Хумболта, сведока Француске револуције и човека кога су ценили како научници попут Дарвина тако и песници попут Гетеа. И дан данас се широм Латинске Америке његово име изговара са страхопоштовањем – нису случајно Хумболту дали надимак "други Колумбо", онај ко је у ствари на прави начин открио амерички континент.
Александар фон Хумболт је иза себе оставио монументално дело – резултате свог петогодишњег легендарног путовања по Латинској Америци (1799–1804) је документовао у 34 (!) тома – које, међутим, није резултат интелектуалца који никад није прешао праг сопственог универзитета (довољно је присетити се Канта који је држао предавања из географије, иначе Хумболтове уже научне области, а да никад није напустио Кенигсберг!), већ је плод рада једног мобилног типа научника који је своје знање стицао у покрету, у додиру са светом, изван академских здања. На свом путовању кроз јужноамеричке прашуме, пловидбу Ориноком, успон на планину Чимборазо, обилазак пребивалишта древних Инка у Кордиљерима, он је промовисао нов начин научног истраживања: спој чисто научне анализе, дескрипције природе и неуморног сакупљања нових чињеница с једне стране и личног доживљаја у виду искушавања непознатих димензија стварности и доживљавања опасних ситуација с друге стране. У његовим описима природе се преплићу географска, геолошка, метеоролошка, физичка, ботаничка, зоолошка и антрополошка истраживања – али насупрот неплодном супротстављању природних и духовних наука, Хумболт свој глобални поглед на свет употпуњава посматрањима о култури Индијанаца, начину живљења становника "новог света", као и освртима на рад мисионара у колонијама "Нове Шпаније" и њихов однос према становништву. Дакле, није само реч о природи – што би се могло очекивати од једног природословца оног времена – већ се у разматрање укључује и друштво. Стил Хумболтовог научног истраживања није статично-          -интердисциплинаран, већ мобилно-трансдисциплинаран: не апстрактна размена информација између одвојених дисциплина, него конкретно прелажење једне знанствене форме у другу, без ригидног повлачења граница.
Колико год по образовању и другим параметрима припадао европском културном кругу, што би могло имплицирати наметање евроцентричне перспективе у просуђивању положаја латинско-америчких народа, Хумболтов став није био афирмативан, већ критички опредељен. Као један од мислилаца који су били под утицајем идеја Француске револуције (идеје слободе, једнакости и братства), он се залагао за укидање ропства као једног од највећих цивилизацијских зала, иако му је недостајала воља за конкретном политичком иницијативом (истина, неки од првих латинско-америчких револуционара као Симон Боливар ценили су Хумболта као критичара шпанског и сваког другог колонијализма). Хумболт је у том смислу модеран дух што у себи сједињује те противречности: с једне стране евроцентрична тежња за доминацијом и експанзијом научног знања, с друге стране заступање хуманистичких идеја као што је слобода за све људе. Хумболт није био само уверени космополита, већ и дословно "космополитичар", неко ко се залагао не само за повезивање разних научних дисциплина ради проучавања космоса, него и за интернационално и интерконтинентално повезивање научника и стварање глобалне мреже научне заједнице (о томе сведочи и његова богата кореспонденција са многим величинама из науке, политике и уметности оног доба која садржи око 50 000 (!) писама). Отуда не чуди да једна од највећих данашњих фондација за финансирање страних научника у Немачкој носи његово име (Александер-фон-Хумболт-Штифтунг).
Један од аспеката који карактерише његово научно дело је Хумболтов стил писања. Иако у средишту његових дела стоји научни опис природних појава, Хумболт се залагао за живахност описивања, за евокативни карактер научног језика који мора бити у стању да читаоцу евоцира, дакле, дословно пред-очи описани призор, тако да се у њему створи онакав утисак какав га је имао сам аутор. Та преференца за естетско обликовани и рефлектовани стил научног писања није само последица Хумболтовог холистичко-естетског става према природи, него и – подсвесно – утицај једног од највећег писца оног времена, а и уопште, Јохана Волфганга Гетеа, који је сам проучавао природу и тиме делио исти интерес са Хумболтом. Хумболтове "Идеје о физиогномици растиња" дају типолошки увид у структуру природног света, према коме је облик како биљних тако и животињских форми везан за типове који се увек понављају, што се може довести у везу са Гетеовим натурфилозофским спекулацијама о "пра-форми" свих биљака. Духовна сродност једног природњака и једног песника није случајна – и једном и другом је заједничка идеја целовитости природе и потребе за језичким уобличавањем "тоталног утиска" који на човека оставља природа. У Хумболтовом делу научна анализа и уметнички израз још чине јединство – идеал коме би и данас требали тежити научници.
Дакле, може се дати кратак резиме о разлозима зашто би живот и дело Александра фон Хумболта могли бити занимљиви и за књижевност у добу глобализације. Као прво, сам Хумболт је својим мобилним приступом у оквиру научно-истраживачких задатака антиципирао потребу флексибилности у стицању сазнања, потребу да се истраживач не идентификује само са циљевима једне дисциплине, већ да проширује свој интерес на што више научно релевантних поља. Но Хумболт је био мобилан и у сасвим елементарном смислу: он је заговорник оног начина научног рада који захтева да се напусти ускоћа сопствене средине и тек у сусрету са страним и неистраженим у другим крајевима света прошири сопствени видик. Даље: Хумболт је космополитски настројен, а тиме што се залаже за укидање ропства, што је главни предуслов за реализацију људских права, он превазилази границе сопствене културе (рецимо њене колонијалистичке претензије). Ту су и многа етичка разматрања која нису ништа изгубила од своје актуелности и која би ваљало рехабилитовати у данашњој политичко-економско-филозофској дискусији о појави тзв. неоколонијализма (питање о могућности једног новог космополитизма (global citisenship)). А оно што Хумболтово дело чини примамљивим за естетско разматрање јесте карактер његових списа: они су амалгам научних описа, прорачуна и другим формалним операцијама добијених информација, затим пластично приказаних сцена из биљног и животињског света као и историјског приказа живота оних народа чији живот је за Европљане у оно време (а добрим делом и данас) био енигма, један чудесан свет који је тражио свог откривача и нашао га у једном пруском полихистору – напослетку ради се о једној врсти путописа који на ефектан начин показује како се космополитички може мобилисати знање против статичког евроцентризма и сваког унилатералног погледа који монополизује знање само у своју корист.
3. Хумболт и Гаус – идентитети између реалног и фиктивног

На примеру једног романа коначно ћу приказати како живот једног од претеча идеје глобализације може да се обради на начин примерен једном од задатака пред којима данас стоји књижевност: приказ формирања идентитета између екстрема глобалног и локалног. Роман, о коме ће бити речи, јесте Премеравање света младог немачког аутора Данијела Келмана. Не ради се о било каквом роману, већ о роману који поред Грасовог "Лименог добоша", Зискиндовог "Парфема" и Шлинковог "Читача" спада у једно од најпродаванијих дела у Немачкој у последњих педесет година, а стекао је популарност и у иностранству о чему сведочи откуп права за превођење у више десетина земаља. Роман који је објављен у септембру 2005. године у међувремену је доспео до деветог (!) издања, а његов аутор добио низ признања, међу којима и Клајстову награду за књижевност 2006. године. Премеравање света је углавном наишло на позитиван ехо код критичара, ако се изузму они који од данашње литературе захтевају дубокоумност по сваку цену, експериментисање са језиком до бесвести и загрижени елитизам који "праву" литературу треба одвојити од шунда и других производа културне индустрије или пак они критичари који у баратању историјским материјалом од аутора захтевају доследност и уважавање чињеница, као и респект према историјским личностима ако су оне јунаци романа. Келманов роман је у сваком случају јединствена појава у новијој немачкој литератури и већ из тог разлога заслужује пажњу.
У средишту романа Премеравање света стоје два великана немачке и европске науке: Александар фон Хумболт и Карл Фридрих Гаус. О првом је већ било речи; Гаус, генијални математичар који је антиципирао теорију релативности својом концепцијом не-еуклидског простора, сушта је супротност од Хумболта: док је овај прешао пола света у потрази за знањем, Гаус је скоро читав свој учењачки живот провео у Гетингену, у уском кругу своје породице и својих универзитетских колега и студената. Није случајно да је Келман за јунаке свог романа одабрао ова два по темпераменту и начину живота сасвим различита научника, у суштини два типа научника: један екстровертан, фасциниран спољашњим стварима и изгубљен у обиљу детаља које му показује природа, други интровертан, већином заокупљен својим сопственим идејама и бројевима, без потребе за обиласком света (из свог опсерваторија је ионако имао поглед на читав универзум). Спољашњи повод да се прикаже животна прича ова два различита човека је био реалан историјски догађај, наиме њихов сусрет у Берлину септембра 1828. на једном научном конгресу, за време којег је Хумболт угостио Гауса. Али онај прави повод за писање је била тензија између унутрашњег и спољашњег репрезентована у самим јунацима романа, али како ће се пред крај романа показати и неминовна дијалектика преласка из спољашњости у унутрашњост, из унутрашњости у спољашњост, дијалектика која се може развити и као она сопственог и страног, домаћег и туђег – локалног и глобалног.
Роман је написан по принципу монтаже (изузев првог и последњих шест поглавља, где се приказује сусрет генијалних ексцентрика): једно за другим следи поглавље са епизодом из Хумболтовог, а затим са епизодом из Гаусовог живота. Таквим приповедачким поступком се оштрије развијају карактерне црте главних ликова романа, посебно контраст међу њима. Тако с једне стране видимо Хумболта као припадника образовне елите ондашње Пруске, аристократских корена, који рано ужива привилегије свог друштвеног положаја, врло рано развија интерес за све оно што је повезано са природом, сваки детаљ који ваља регистровати и уклопити у целовиту слику природе, његову жељу да се тачно "измери" свет, али исто тако његову (добрим делом и измишљену) чудновату нарав, асексуалност, помало и инфантилизам, равнодушност према судбинама других људи, недостатак емпатије, фанатични реализам, неразумевање имагинарног, мистичног и уметничког. С друге стране је Гаус приказан као прилично мрзовољан, груб и тврдоглав човек, уско везан за мајку, који се не сналази у улози супружника и родитеља, како пре свега показује његов однос према Еугену, старијем од синова из другог брака, кога дубоко презире због неталентованости за математику; али исто тако видимо и позитивне Гаусове особине: његову инвентивност, брзо сналажење у царству бројева и интуитивну снагу његовог разума.
Поред тог карактеролошког, роман својом удвојеном композицијом развија и тополошки аспекат. Биографије се не приказују само статички, већ и динамички: у виду одлазака с једног места на друго или повратка на једно те исто (омиљено) место. Тако у етапама следи приказ Хумболтовог путовања по Латинској Америци, његове авантуре по Ориноку, Амазону, заједно са француским ботаничарем Еме Бонпланом, који је приказан као Хумболтов антипод, њихов заједнички успон на планину Чимборазо и обилазак руина древних Инка (палата и других здања легендарног Атахуалпе) у региону Кахамарка, те њихов боравак у Северној Америци, где се Хумболт састаје са ондашњим председником САД-а, Томасом Xеферсоном; што се тиче Гауса, приказ његовог живота је нешто мање спектакуларан, приказује се његово детињство у Гетингену, у ком је остао већи део свог живота, делом и под француском опсадом (Гаус се пред Хумболтом хвали како је својевремено Наполеон одбио да нападне Гетинген из респекта према највећем математичару оног времена), а најдужи пут – онако како је то фиктивно приказао Келман – одвео га је у Кенигсберг, како би највећем учењаку оног доба, Имануелу Канту, саопштио своје револуционарне идеје о простору – узалуд, како то Келман карикира, јер се Кант, приказан као сенилни старац, брине више о кобасици коју му треба донети кућни слуга!
Али исто тако се без обзира на различитост животних токова ове двојице научника као заједничка црта може препознати опседнутост мерењем као могућношћу избегавања произвољности у сагледавању стварности. Келман ту налази слабу тачку својих протагониста – већ сам назив говори у прилог тој скепси: наиме, немачке речи ’Вермессунг’ (премеравање, мерење) и ’Вермессенхеит’ (претераност, дрскост) имају исти корен. Онај ко мери, ко жели све измерити, губи контакт са стварношћу и почиње претеривати. Било кад ће и оба научника сазнати да суштина света не лежи само у његовом премеравању. Кроз роман се попут нити провлачи меланхолија, сазнање о томе да колико год мерили свет, мислећи да му тиме дословно могу узети меру, тај исти свет остаје необјашњен, скривен за поглед научника, чак и помало мистериозан. У роману ће, истина, пре Гаус доћи до те спознаје, када на једном месту остави отвореном могућност да и закони физике можда дозвољавају да постоје духови и телепатија, док ће Хумболт још полагати наду у визију прецизности у виду једног дела које треба да садржи детаљан опис овог света ("Чињенице и бројеви можда нешто могу да исправе, рекао је несигурним гласом",2 како то каже Келман). Прича о двојици великих научника је тако двослојна: споља гледано, она приказује историјат двеју успешних научних каријера, али дубљи поглед открива пораст фрустрација и, напослетку, резигнацију.
Иако је на први поглед конципиран као историјско-биографски роман, Премеравање света нема интенцију да прикаже (историјску) стварност онаквом каква заиста јесте. Већина епизода из Хумболтовог и Гаусовог живота је измишљена, тако рецимо покушај да се направи "дагеротипија" (тј. рана форма фотографије) Хумболта, Гауса и неких других учењака на Берлинском скупу (Дагер лично то покушава, али му не полази за руком) или Гаусова посета Канту. Такође и наводни ривалитет браће Хумболт или Гаусово презирање своје друге жене и сина Еугена као и његов асоцијалан карактер не одговарају чињеницама. Овде Келман претерује, али не да би искривио историјске чињенице, већ како би до још већег изражаја довео типове које приказује, противречности у њиховом карактеру и њиховим идејама. Роман је уперен против погрешне идеализације представника Вајмарске класике, пре свега против заташкавања њених анти-патетичких и ироничних аспеката. Келман се такође служи средствима такозваног магичног реализма – оног начина литерарног приказивања који су практиковали пре свега латинско-амерички аутори као Хорхе Луис Борхес или Габриел Гарсија Маркес – који у самој стварности покушава пронаћи трагове нестварног, мистичног, фантастичног. Занимљиво да се управо Хумболту као екстремном реалисти дешавају најнеобичније ситуације у јужноамеричким прашумама: тако му се приликом пловидбе Ориноком привиђа необичан летећи објекат, а дуго га, како у сну, тако и у јави, прате очи једног јагуара на којег је наишао приликом једне од својих ботаничких екскурзија. Магичан, али и ироничан призор се одиграва приликом успона на планину Чимборазо: на преко шест хиљада метара се и Хумболту и Бонплану привиђају необични објекти – нека врста пчелињег саћа, један пас и неколико двојника. Келман пише:

"Обазриво су наставили даље. Бонплан је закључио да је састављен од три особе. Једна која иде напред, друга која то кретање посматра и коначно трећа, која непрекидно једним Ш...ћ неразумљивим језиком све то објашњава. Сам је себе ошамарио да разбистри мисли. То је мало помогло. Али није утицало на то што тамо где треба да стоји небо сада виси земљино тле, а они се с главама надоле пењу низ планину.
А можда све ово и има смисла, гласно је размишљао Бонплан. Коначно, ми се и налазимо на другој страни Земље".3

Управо та померања у перцепцији стварности, која су управо њен саставни део, чине драж Келмановог магичног реализма којег, без обзира на врсту тематике коју обрађује, привлаче фрикције у стварности, када свет за неколико тренутака искорачи у иреално.

4. Локално и глобално у Премеравању света

Време је да се окренемо питању, да ли и – ако јесте – на који начин роман Премеравање света тематизује одређење идентитета из перспективе антагонизма глобалног и локалног? Да ли је он у испуњењу тог задатка парадигматичан за данашње услове? – Сам Келман је у разним интервјуима указао на то да његов роман има две кључне теме: процес старења и немачки (национални) карактер. Што се тиче оне прве, њом је обухваћен један од централних мотива од значаја за промишљање сопственог идентитета из перспективе књижевности. Осећај пролазности и немоћи да се поврати изгубљено или заустави време, сазнање да се за време једног живота ипак не може све спознати, а да и оно што је спознато можда не одговара истини, резигнација да неће бити правог наследника који би могао до краја промислити неке идеје – све то је узрок дубоке меланхолије остарелих Келманових јунака. Хумболт постаје свестан своје старачке немоћи на задњем истраживачком путовању по Русији и Сибиру на које је по позиву руског цара Николаја И. кренуо априла 1829. године. Иако жели да, као некад, сам врши потребна мерења и прорачуне, сада други то чине за њега много прецизнијим инструментима и без већих потешкоћа – научно-истраживачки рад постаје рутина, диктирана интересима политичких моћника (као што то илуструју епизоде у Русији, где је већ унапред одређено шта се сме чинити, а шта не), он губи на оригинарности, више није израз индивидуалности истраживача, а није више ни одговор на изазове природе. Остарели научник, чија несрећа лежи у томе да је познат, своје време мора да протраћи у друштву аристократа и оних који се из ненаучних разлога занимају за научнике, причајући им догодовштине са својих путовања – он постаје неком врстом живог музејског експоната, забављача, у којег су упрте очи јавности, исто као што ће у грађанском друштву научно образовање постати статусни симбол. Са Хумболтом се и једна научна ера приближава крају.
Процес старења неминовно води и размишљању о самом крају живота. То чине и протагонисти Келмановог романа. Иако преовлађује меланхолија, оба научника на различите начине покушавају пронаћи смисао у смрти. Хумболт у њој види природну нужност, дакле, она као део саме природе има смисао. То показује крај једног његовог говора у Берлину:

"Даме и господо, шта је смрт? У суштини, то није само тек гашење и та секунда преласка већ и један дужи период попуштања пре тог тренутка. То је и оно годинама развучено губљење снаге. Период када је човек још увек присутан, а у исто време и није. То је и сазнање да је његов врхунац одавно прошао, али да још може нешто да остави. Тако промишљено је природа, даме и господо, припремила наше умирање".4

С друге стране Гаус, који је иначе приказан као болешљив човек, на једном месту се ипак чуди да је живео дуже него што је очекивао. За разлику од Хумболта он у смрти покушава пронаћи индивидуалан смисао, како показује следећи цитат: "Смрт ће му бити као упознавање нестварног, онда ће разумети шта су простор и време, шта су природа и линије и шта је суштина бројева. А можда ће му бити јасно зашто увек себе доживљава као један не баш потпуно успео проналазак. Као копију неког реалнијег човека, кога је немоћни истраживач поставио у један необичан, чудни универзум".5 Кроз ове речи се назире незадовољство сопственом егзистенцијом, али и блага (платоновска) нада у могућност постморталне спознаје стварности или, тачније, оног што попут броја трансцендира стварност.
Друга тема, коју Келман обрађује у свом роману, јесте проблем немачког карактера. То је очигледно с обзиром на контекст радње његовог романа: Вајмарска класика, национална тежња за уједињењем (Гаусов син Еуген бива ухапшен за време једног студентског скупа у Берлину, иако је сасвим случајно доспео тамо), немачки колонијализам као обележја ондашњег доба. Али ту су у ужем смислу и психолошке црте немачког карактера: самодисциплиновање, педантерија, опседнутост редом, превише знања, премало осећајности, манија прикупљања чињеница, неразумевање страног, несналажење у туђини. Те особине су оличене посебно у Хумболту и то на комичан начин: рецимо када на свом јужно-америчком путовању примети да су му се вашке завукле међу ножне прсте, што по његовом мишљењу не приличи човеку који жели бити славан, када парафразира једну Гетеову песму обичним језиком пред члановима посаде за време пловидбе Ориноком, не умејући да пресенесе естетски моменат, што његову декламацију чини смешном, или ситуација када га Бонплан, његов сапутник, приликом мерења за време помрачења Сунца, које Хумболт уопште не посматра, упита, зашто се увек мора понашати као Немац. Али та комика има и своју мрачну страну, као што показује епизода у једној пећини из које Хумболт извлачи неколико индијанских лешева које жели понети са собом у истраживачке сврхе, игноришући при том локалне обичаје: његов одговор једном поглавици је да су то тако стари мртваци да се више не могу сматрати ни лешевима. "А коначно, цео свет се састоји од мртвих тела".6 Не ради се само о пукој неосетљивости према страној култури и њеним обичајима и неким универзалним вредностима, пред којима један научник не сме да устукне, већ о дубљој мани: то је равнодушност према другом, према свему оном што је страно. Овде се већ назире немачка трагедија, трагедија која своје корене има већ у класици, а која ће свој крвави зенит достићи у добу нацистичких злочина. Није далек корак од мерења света до мерења човека!7
Аспекат, који може бити релевантан за вредновање Келмановог романа из данашње перспективе, јесте управо тај да се и овде ради о једној врсти полуфиктивног путописа који се бави дијалектиком и конфликтом локалног и глобалног. У лику Александра фон Хумболта је оличен двоструки карактер научног духа једне епохе: неуморна жеља за стицањем знања, разоткривањем свих загонетки природе, задрти позитивизам, намера да се свуда на свету истакне барјак европске науке, али исто тако и избегавање критичког пропитивања сопствених намера и претпоставки, бављења питањем колико тога експанзионистичког има у самом пројекту европске науке, у којој мери је сама наука "продужена рука" европског колонијализма. Наравно да се овде ради о једностраној идеализацији Хумболтовог лика у естетске сврхе, пошто је сам Хумболт био један од првих научника који су рефлектовали позадину свог научног рада и имали критички став према колонијалистичким претензијама европске политике (конкретно Шпаније у односу према својим америчким колонијама). Келман зна за то, а то се најбоље види у приказу Хумболтове експедиције по Русији, где му са свих страна саветују да не обраћа пажњу на поворке пољских и других заробљеника, пошто се већ прочуо глас о Хумболтовом ентузијазму за поштовање људског права на слободу. Разлог зашто Келман ипак не инсистира на тој, да се тако каже, "космополитичкој" димензији Хумболтовог живота и дела, лежи вероватно у поларној композицији свог романа – јер док је Хумболт репрезентант једног екстровертног типа научника, Гаус је његов интровертни антипод, тако да је приказ друге стране научности – самокритичног и скептичког духа – везан за фигуру својим животом често незадовољног математичара. Хумболт као онај ко је отишао у свет да га истражи, сам остаје неистражен, његов унутрашњи живот је енигма за читаоца. За Гауса је можда свет изван Немачке остао стран, али он је у традицији једног Августина или Петрарке истражио барем свој сопствени универзум. Он свој недостатак светског искуства компензује посматрањем звезданог неба и пројекцијом простора чија концепција ће једног дана сасвим пореметити слику света. Отуда не чуди да Хумболт приликом повратка са своје руске авантуре у Берлин више није сигуран у то ко је од њих двојице обишао више далеких предела, а ко више остао код куће: он или његов колега из Гетингена. Локално и глобално су из такве перспективе променили своје позиције.

На крају се може рећи да Келманов роман јесте прототип једног пост-постмодерног (или можда "хипер-модерног"?) путописа у коме су и локално и глобално постали атопични, где се глобална тежња за (све)знањем разоткрива као израз локално условљене "воље за моћи", а локална средина, у којој један генијални намћор у једном опсерваторију пројектује нову слику света, као извориште идеја које ће једном захватити читав свет. Могло би се рећи да је у два вида приказана виртуална глобализација: једном као привидна, где једно становиште себе сматра глобално важећим, затим и као потенцијална у смислу да нешто што своје полазиште има у локалном може превазићи своје границе и постати нечим универзалним. Келманов роман приказује сам простор као оно у чему више нема статичних димензија, а сасвим у духу Келмана као симпатизера теорије ентропије могло би се рећи: са порастом локалитета са којих се или о којима се извештава, простор не постаје већи (глобалнији), већ све више нестаје. (Путо-)Писци у 21. веку ће тако постати мерачима нестајућег простора.


БЕЛЕШКЕ:

1 Упор. Ottmar Ette, Literatur in Benjegung. Raum und Dynamik grenzüberschreitenden Schreibens in Europa und Amerika -Književnost u pokretu. Prostor i dinamika granice prevazilazećeg pisanja u Evropi i Americi, Weilerswist 2001, стр. 48.
2 Данијел Келман, Премеравање света, Београд 2007, стр. 211.
3 Исто, стр. 125.
4 Исто, стр. 190.
5 Исто, стр. 203 и даље.
6 Исто, стр. 88.
7 Свакако да Келманова интенција није да демонизује Хумболтово сцијентистичко држање без трунка емоције и тиме га направи претечом нацизма – тиме би се из вида изгубио Хумболтов космополитички хуманизам. Келману је пре стало до тога да уздрма претеран респект према херојима сопствене историје који губи из вида удео саме класике у немоћи да се избегне каснија катастрофа.
 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432