Друштво књижевника Војводине
 
 


О ФЕСТИВАЛУ Print E-mail
У циљу успостављањa и проширивањa културних веза са светом, ДКВ је основао Међународни књижевни фестивал.
Нови Сад је овим фестивалом постао динамични и отворени простор актуалне  књижевности и књижевне мисли.
 
Десети међународни новосадски књижевни фестивал је јединствени догађај овакве врсте у Србији. Око 100 страних и домаћих писаца током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору, на Тргу младенаца и урбаним просторима Новог Сада.
Реч је о фестивалу који је у досадашњем трајању представио преко 800 песника и књижевника ( од прозних писаца до критичара и филозофа), преко 150 преводилаца, око 150 музичара и друго, постајући један од најквалитенијих књижевних догађаја у Србији и у региону. Сваке године фестивал окупља од 1500 до 2000 посетилаца, представљајући Нови Сад као град са озбиљном књижевном културом. Фестивала је постао изузетно познат и поштован од САД, Мексика, Русије, Француске, Пољске до Данске, Румуније или Бугарске.
Фестивал ће се ове године одржати у знаку јубилеја од   24. до 28. ав­гу­ста. Места одржавања ће бити Тр­г мла­де­на­ца, Библиотека града Новог Сада, Свечана сала Сану у Новом Саду, Ка­фе Би­стро, Клуб Абсолут, балкони у Змај Јовиној, Ресторан Марина, Ма­ги­стра­т у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, Брод  тетар ,Сомбор, Бачки Петровац, Срем­ска Ми­тро­ви­ца и Београд.
 Преко  30 стра­них пи­са­ца (из Фран­цу­ске, Не­мач­ке, Шпаније, Ирске,Ру­си­је,  САД, Пољске, Луксембурга, Ма­ђа­р­ске, Ру­му­ни­је, Данске,  Бугарске, Сирије,  и др) и пре­ко 30 из Ср­би­је наступиће су у средишњим програмима Фестивала. У процес ће бити укључено 15 пре­во­ди­ла­ца, као и 20 мла­дих пе­сни­ка у Слем такмичењу. Учествоваће и око 30 му­зи­ча­ра.
Гост фестивала биће Француска са пет песника: Паол Кејнег,  Гиј Гофет,  Емануел  Мозис, Шантал Дипи Дуније  и  Жерар Картије. Из Велике Британије долазе  Метју Свини и  Мари Нунан , Ланс Хенсон из САД, Михаел Донхаусер, Јан Конефке из Аустрије и  Немачке, Габор Ђукић из Мађарске,  Георге Вултуреску, Славомир Гвозденовић из Румуније, Хозе Рамон Рипољ из Шпаније,  Валентин Голубев, Денис Балин из Русије, Жан Портант  из Луксембурга/Француске), Цвета Софронијева из Бугарске /Немачке,  Омар Јусуф Сулејмани из Сирије, Ларс Скинебах из Данске, Лешек Енгелкинг из Пољске, Елка Њаголова из Бугарске, Ристо Василевски из Србије/Македоније,  Енес Халиловић, Драган Јовановић Данилов, Маја Фамилић, Никола Страјнић, Миклош Бенедек из Србије.       
 Француска поезија ће бити представљена у свечаној сали САНУ у Новом Саду. Биће објављена  и  Антологија савремене француске поезије ( дванаест песника) у избору Жерара Картијеа, као и обимна  антологија 10 година Фестивала, у којој ће бити заступљено преко 300 песника.
Сим­по­зи­јум ће био по­све­ћен те­ми Поезија и рат. Уче­ствоваће: Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Горана Раичевић, Срђан Дамјановић, Милена Владић Јовановић,  Душан Пајин,  Бојан Јовановић,  Дамир Смиљанић,   Бошко Томашевић.
Биће ор­га­ни­зо­ва­но дијалошко представљање писаца у кафеу Абсолут у Змајјовиној. Разговоре ће водити критичари и преводиоци, Драган Бабић, Марина Жарковић, Тања Секић.
Десети пут ће бити уру­че­на Ме­ђу­на­род­на на­гра­да за књи­жев­ност Но­ви Сад на Тргу младенаца.
У окви­ру фе­сти­ва­ла је биће уручена 55. Бран­ко­ва на­гра­да у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, у све­ча­ној са­ли Ма­ги­стра­та.
Јед­на од ва­жних та­ча­ка Фе­сти­ва­ла  је Слем так­ми­че­ње за нај­бо­љег сле­ме­ра Ср­би­је. Так­ми­че­ње ће се се одр­жа­ти осми пут у Ка­феу Би­стро.
Такође, биће представљена и три преводиоца која су у последњој деценији допринели афирмацији наше књижевности у другим језицима / преводи на македонски,  Ристо Василевски,   Гжегож Латушињски, на пољски  и Славомир Гвозденовић, на румунски... Фестивал жели да подржи издавачку и преводилачку радозналост других култура и афирмацију наше књижевности у свету. Ови преводиоци су у последњих 10 година објавили око седамдесет књига преведених са српског језика и три обимне антологије.
На Фестивалу током четири дана одржаће се преко 30 књижевних и музичких програма (претежно младих новосадских музичара), уз присуство око 2000 поштовалаца књижевности. Репрезентативан избор ауторских прилога, од поезије до критичких радова, реализован на Фестивалу, биће објављен у две богате свеске Златне греде. Биће штампан Каталог фестивала,  плакате, мајице, заставе. У Змај Јовиној биће постављено преко 25 застава а у излогу Библиотеке града Новог Сада биће постављен видео бим на коме ће бити емитовани садржаји и програм Фестивала. Фестивал ће организовати представљање својих активности на сајту ДКВ и на Фејсбуку.
За учеснике се организују излети до Сремских Карловаца и посете Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима.
Сви радови учесника изговорени на Фестивалу биће обелодањени у две обимне свеске Златне греде, а, с друге стране, очекујемо и низ текстова који ће бити објављени о Фестивалу у часописима и књижевним листовима у иностранству.
Фестивал у пуној мери остварује своје циљеве омогућујући проширивање и богаћење културних веза са светом.
Фестивал се организује захваљујући помоћи Покрајинског секретаријата АП Војводине за културу, Министарства културе Републике Србије, Градског већа Новог Сада и медијских и других спонзора, као и добровољног ангажовања чланова ДКВ.
 
РАЗГОВОР СА ГИ ГОФЕТОМ, ДОБИТНИКОМ МЕЂУНАРОДНЕ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ ''НОВИ САД''
 
gf
 
ПОЕЗИЈА  ЈОШ НИЈЕ СПРЕМНА ДА УМРЕ
Разговарао Јован Зивлак

-Рођени сте у Белгији. Образовање сте стекли тамо и у великом делу сте се афирмисали као песник и уредник часописа и издавач. Осамдесетих сте дошли у Париз. Како можете описати ваше белгијско књижевно искуство, свет идеја, књижевну климу, разумевање поезије у њеном стишавању у односу на модернистичку и авангардистичку експлозију у првој половини двадесетог века?

Рођен сам и живео сам у Белгији више од 40 година у малом селу (изузимајући године које сам провео у средњој школи и на факултету) на француско-белгијској граници. Тамо сам у самоћи, далеко од белгијских и француских литерарних миљеа, написао велики део својих песама. То делом објашњава оригиналност и "интимни" карактер моје поезије. Издавање поетске ревије ( Триангле) и малих књига песама ( Л'Аппрентyпограпхе) које су се ручно производиле ми је дозволило да сретнем и да сјединим песнике са тромеђе ( Белгије, Француске и Луксембурга), а затим и интернационалне песнике.
 
-Називају вас најизраженијим песником интимног у савременој француској поезији. Повезују   вас са Верленом, коме сте посветили једну књигу.Да ли је интимно изгубљено острво у океану или модус преко кога се преламају драме нашег света?

 И једно и друго у исти мах, несумњиво. Чињеница да живите у малом селу изгубљеном као острво у океану  даје посебну боју, облик, осећајност, дубину поезији. Стални контакт са природом чини опипљивијима велика онтолошка питања. Дозвољава да пронађемо сопствени начин изражавања, далеко од наметнутих градских начина, и да сјединимо сваког човека са драмом његовог живота. У сваком случају, не знамо шта пишемо, довољно је да се пустимо да нас носи музика језика.
Што се тиче Верлена, ја сам га тек јако касно читао. Већ сам био нашао свој глас. Читајући га, имао сам осећај да налазим пријатеља, брата.
 
-Ваши преци су велики песници Француске. Од Бодлера, Рембоа, Малармеа, Верлена, авангарда. Наспрам те традиције која би могла да буде препрека, јер је у своје границе асимиловала многе могућности поезије, како видите кретање савремене поезије?

 Не знам да ли добро разумем ваше питање, ни како да на њега одговорим. Моје сопствено песничко искуство се ослободило "школске" традиције ( и песника које наводите, којима, изузимајући Рембоа, претпостављам средњовековне песнике, Аполинера, Сандрара, надреалисте, итд.) читањем страних песника ( руских, америчких, немачких, итд.). Један део савремене поезије у Француској  се враћа на пример  метричком стиху ( нарочито александринцу) који обогаћују модерношћу. Део је постао усмен, такмичарски, док је део  дослован.  Заиста ме све то оставља хладним.

-Француска поезија је врло дуго, посебно у периоду модерне и авангарде, била посебан случај. Њен утицај је био одређујући у европским и светским размерама. У српској култури у великој мери је било одређујуће да ли бирате утицај француске, англоамеричке или немачке поезије. Које је данас њено место у свету?

Данашња француска поезија нема више велики утицај у свету. У сваком случају, не онакав какав је имала. Питамо се, уосталом, која поезија данас има стваран утицај у свету.

-Како би поезија могла да партиципира у пољу политичког, у подели права на истраживање и заступање истина живота. У праву да промишља моћ и да се одупире њеним силама.Да ли је поезија изгубила интерес да буде јавна ствар?

 Да, верујем да поезија не интересује више много људи. Али наставља да се пише и да храни оне који је читају. Видети публику коју још увек привлачи Пијаца поезије ( Марцхé де ла Поéсие) у Паризу, видети умножавање атељеа песничког писања у Француској, видети све песме које се објављују на интернету, где  на жалост најгори обилази и потискује најбољег, кажемо себи да је поезија основна потреба и да није спремна да умре.
 
-Сарадник сте многих часописа, не само као песник, него и као критичар. Критика може формативно да промовише и да еманципује одређене вредности и књижевне идеологије. Колико је данас критика у Француској одређујућа и утицајна?

Књижевна критика, нарочито песничка, не постоји више, или скоро да не постоји више у великим француским дневним новинама.
Посвећују јој се само још специјализовани часописи. И универзитетска критика.

-Превођени сте на многе језике, посебно сте прихваћени у  Америци, будући да имате више преведених књига, а посебно обимне изборе поезије. Тамо вас сматрају једним од најзначајнији савремених француских песника. Истиче се ваша повезаност са Одном, између осталог.

 Истина је несумњиво мање дарежљива од вас, али вам захваљујем на томе. Одн је на жалост још увек мало познат у Француској.
 
-Ви сте песник, прозни писац, преводилац, уредник у Галимару,  интелектуалац. Шта значе те улоге у француском друштву?

 Не сматрам се интелектуалцем. Довољно ми је "песник" и рећи ћу као Верлен: " Ја не теоретишем". Пишем прозу када ме поезија заборави успут. Читање и уређивање код Галимара је посао и срећа. Галимар је најчувенија и најтраженија издавачка кућа за књижевност и поезију.

(Превод са француског Милица Станковић)
 
*
Ги Гофет (1947) је рођен у Лорени у Белгији. Радио је као предавач, библиотекар, уредник збирки поезије. Живи у Паризу и члан је одбора за читање издања Галимара. Пре свега поета (Малармеова награда, Велика награда за књижевност Француске академије, Гонкурова награда за поезију), он је такође аутор романа и приповетки. Код овог песника непосредног живота »метафизичка вртоглавица најчешће произилази из свакодневног« (М. Баглин). Његов начин писања карактерише се јасноћом, флуидношћу (једна од збирки насловљена је Ле пêцхеур д’еау) и музикалношћу. Весела инспирација, готово бурлескна (читати његове песме као Рембоове) смењује се са изразом меланхолије која га је сврставала у Верленов ред, коме је уосталом и посветио једно дело.

 
ПОГОВОР АНТОЛОГИЈИ ПОЕЗИЈЕ МЕЂУНАРОДНОГ НОВОСАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА ''ГДЕ СУ ВРАТА'' - 10 ГОДИНА
 
ЗИВЛАК
 
ЈЕДАН И МНОГИ ЈЕЗИЦИ
Десет годи­на Међу­на­род­ног ново­сад­ског
књи­жев­ног фести­ва­ла

Десет годи­на про­те­кло је од првог Фести­ва­ла који је песнич­ки отво­рио Џон Хар­тли Виљамс (1943–2014), енгле­ски песник који је нешто рани­је у Новом Саду про­вео неко­ли­ко годи­на као лек­тор. Њего­ве сна­жне песме сје­ди­ња­ва­ле су иро­нич­ку ана­ли­тич­ност која је осве­тља­ва­ла доба нов­ца и доба десе­нтимен­та­ли­за­ци­је, и ево­ка­ци­ју коју је као пре­гршт топли­не Хар­тли ста­вљао пред нас сећа­ју­ћи се сво­јих мла­дић­ких дана у Новом Саду и на Дуна­ву. Хар­тли је био усхи­ћен понов­ним сусре­том са Новим Садом, као што сам и ја леб­део у надах­ну­ћу што сам конач­но нека­ко након неко­ли­ко годи­на бор­бе са акту­ал­ним вла­сти­ма успео да у овај град дове­дем европ­ске песни­ке и њихо­ве иско­ше­не јези­ке, њихо­ве дра­ма­ти­зме, у град рав­но­ду­шан пре­ма пое­зи­ји и напет после годи­на рата, бом­бар­до­ва­ња и сиро­ма­штва. Надао сам се да ће се с пое­зијом наше бри­ге сма­њи­ти, зло­коб­ни зна­ци вре­ме­на утих­ну­ти, метеж на пија­ца­ма који је био сли­ка нашег оча­ја­ња и стра­сти за пре­жи­вља­ва­њем поста­ти гра­ђан­ски уми­рен и кон­вен­ци­о­нал­но ведар, да ћемо поно­во уто­ну­ти у зам­ке сва­ко­днев­ног дру­штве­ног пре­о­го­ва­ра­ња у којем ће пое­зи­ја има­ти тежи­ну озбиљ­ног аргу­мен­та. Не веру­јем да ће се то икад деси­ти, али веру­јем да је пое­зи­ја озби­љан дога­ђај који може да покре­не људе чија је радо­зна­лост исто­вре­ме­но упу­ће­на пре­ма језич­ком дога­ђа­ју који свет чини сло­же­ни­јем и тајан­стве­ни­јим и пре­ма засту­па­њу кул­ту­ре која је дола­зи­ла са Запа­да и уда­ље­ног све­та. Како год се језич­ки дога­ђај очи­та­вао као мар­ги­на, као ипак нешто истин­ски беза­зле­но пре­ма наси­љу које је нади­ра­ло са свих стра­на, ста­ри свет је био поно­во откри­вен у сусре­ту раз­ли­чи­тих јези­ка као могу­ћи про­стор пре­го­ва­ра­ња и раз­у­ме­ва­ња, тума­че­ња и надах­ну­то­сти која је тра­га­ла за одје­ци­ма ствар­ним и нествар­ним.
У десет годи­на виде­ли смо и упо­зна­ли сто­ти­не песни­ка, пози­ва­ли смо их из Фран­цу­ске и Бри­та­ни­је, Аме­ри­ке и Немач­ке, Руси­је и Пољ­ске, Шпа­ни­је, Мек­си­ка и Дан­ске, Маро­ка и Тур­ске, Мађар­ске и Руму­ни­је... то су били ауто­ри чија је кул­ту­ра у мно­го­че­му била гра­ђе­на на истим ста­за­ма, под истим твр­дим зра­ци­ма који су пада­ли са град­ских веду­та, кли­зи­ли по сен­ка­ма интим­но­сти, избо­чи­на­ма поли­ти­ке, сно­ви­ма и побу­на­ма...
Фести­вал је дога­ђај саби­ра­ња, поми­ре­ња, опу­ште­но­сти али и дубо­ке над­не­то­сти над собом и над јези­ком који нам у маг­но­ве­њу откри­ва оно што нисмо још виде­ли, оно што смо чули хиља­ду пута, али сада чује­мо дру­га­чи­је и наша се осе­тљи­вост успра­вља да види више но што је то у сва­ко­днев­ној запа­ло­сти могу­ће. Виде­ли смо да се пое­зи­ја вра­ћа ста­рим пита­њи­ма, да се њена уну­тра­шња дра­ма изра­жа­ва у интим­ним потре­си­ма, у наив­ним откри­ћи­ма, да се пита о пра­ви­ма да се укљу­чи у поли­ти­ку живо­та, да се бави побу­ном у окви­ри­ма јед­ног опа­сног свет­ског мора­ла, да дрх­ти и пред чове­ком и њего­вом заго­нет­ним скло­но­сти­ма да соп­стве­ну исто­ри­ју теме­љи на злу и над злом које се ни у исто­риј­ским пре­обража­ји­ма ни у мета­фи­зич­ким кон­струк­ци­ја­ма не може при­пи­то­ми­ти.
Не може­мо гово­ри­ти шта пое­зи­ја може да буде, нити се може­мо спо­ри­ти са песма­ма ста­рим и њихо­вим напе­ви­ма, ни са бесом откри­ва­лач­ке аван­гар­де ни са мишље­њи­ма које смо овде на на­шим раз­го­во­ри­ма слу­ша­ли и који су нам откри­ва­ли дуби­ну и сми­сао у оном што је рече­но и пора­же­ност пред оним стра­шним што се деси­ло.
Не може­мо да се спо­ри­мо ни са жељом да овај Фести­вал награ­ђу­је и ода­је при­зна­ња, ма како се то могло назва­ти ташти­ном јед­не кул­ту­ре, не може­мо јер смо уче­ство­ва­ли у јед­ном кре­та­њу које нас је за тре­ну­так сје­ди­ња­ва­ло у вери да је језик више од њего­ве три­ви­јал­не тлап­ње, да су тре­ну­ци нашег живо­та поне­кад били вред­ни пам­ће­ња, пам­ће­ња које нам је отва­ра­ло очи у сазна­њу да смо живи, да откри­ва­мо у јед­ном једин­стве­ном јези­ку да је могу­ће бити посе­бан, раз­ли­чит и опор у вери да је језик наш дом.
Изме­ђу три хиља­де сти­хо­ва, од неко­ли­ко сто­ти­на песни­ка иза­брао сам исто толи­ко песа­ма. Десе­то­ри­ца добит­ни­ка наше награ­де Нови Сад имају по две песме у овој бога­тој и рас­ко­шној анто­ло­ги­ји која се удо­ми­ла у срп­ском јези­ку. За ове дарове велике заслуге имају стотине преводилаца.
Поне­ки, рет­ки песни­ци, који су на Фести­ва­лу били више од јед­ном има­ју тако­ђе по две песме, а то пра­во при­па­ло је и неко­лицини добит­ни­ка Бран­ко­ве награ­де. У анто­ло­ги­ју смо увр­сти­ли и побед­ни­ке слем так­ми­че­ња. У анто­ло­ги­ју нису ушли мно­ги про­зни писци који су били уче­сни­ци фести­ва­ла, као ни уче­сни­ци сим­по­зи­ју­ма који су, у нај­ве­ћој мери, рас­пра­вља­ли о пое­зи­ји. Све оно што је рече­но на Фести­ва­лу углав­ном се нала­зи на стра­ни­ца­ма часо­пи­са Злат­на гре­да, да све­до­чи да овај Фести­вал по сво­јим допри­но­си­ма заслу­жу­је нај­ве­ћу пажњу, не само због десе­то­го­ди­шње истрај­но­сти, него због разло­жно­сти и теме­љи­то­сти коју је у сва­ком тре­нут­ку угра­ђи­вао у сво­је посто­ја­ње.
Као наслов ове анто­ло­ги­је послу­жио нам је стих зна­чај­ног сло­вач­ког песни­ка Ивана Штрпке, Где су вра­та, веру­ју­ћи да у њего­вом окри­љу има нечег одре­ђу­ју­ћег за нашу ово­вре­ме­ну збу­ње­ност.

Тере­ми­је, август, 2015.                         Јован Зивлак

Интервју са Паолом Кејнeгом
Bеровао сам да поезија може да промени свет

 
k
 
Разговор водио Јован Зивлак

-Ви сте као песник необична појава, бар у смислу да представљате један мањински језик, мањинску бретањску културу, а да при том нисте локално одређени са општим местима фолклорне перцепције која су у великој мери конструисана на предрасудама о идентитету малих заједница.

Већ дуго времена осећам да не представљам Бретању ни на који начин (као што не представљам ни Француску нити САД). Крајем 1960-их и почетком 1970-их сам дозволио себи да играм улогу „националног песника“ Бретање, што ми је било непријатно и све више ме је ужасавало. Иако сам желео да бретањска поезија и књижевност побегну од провинцијализма, брзо сам открио да национализам јесте провинцијализам. У то време сам одлазио из Европе у Северну Америку – нисам био свестан колико ће та промена бити радикална – као лични избор и решење, ма колико незадовољавајуће то било.

-Ви сте ипак лојални, ако се тако може рећи, пејзажу и општем животу Бретање: трактори, ливаде, кокошке, пси, жанр слике успаваног пејзажа, уздрхтали летњи ваздух у коме лелуја туга, сеоска гробља... У тим призорима као да евоцирате гротскност живота и истовремено усхићеност чиновима једноставног постојања које нас  обузима.

Провео сам половину живота у Сједињеним Државама. Овде сам научио много о себи, научио сам много од америчких песника, постао сам Американац, али никада нисам био у стању да се одвојим од Бретање из разлога који остају непознаница. Бретања је за мене дом као ниједна друга земља, упркос огромним променама које су се у међувремену десиле.

-Ви сте у младости били наглашено политични у борби за аутономију Бретање, за афирмацију њеног језика, колико можемо да приметимо ваш песнички став је и даље политичан, не само у заступању језика Бретање, него и у његовим фигурама у којима се показују различити облици менталног и културног насиља. Као песници који су битни за вас помињу се Витмен, Неруда... да ли ту видите и Хајнеа, Брехта, Харолада Пинтера?

Моје прве песме написане су на бретањском језику, али, како сам се школовао искључиво на француском (бретaњски језик био је забрањен у јавном животу) и како сам био укључен у политичке активности током младости, нисам посветио довољно времена учењу бретонског, што је нешто што би генерацију касније било много напорније учинити. Када сам почињао да пишем, веровао сам да поезија може да промени свет, и тражио сам песнике који су писали далеко од Париза, империјалног центра: Еме Сезер из Мартиника, песници генерације Хексагона из Квебека и генерално сви франкофони песници ван Француске. Јасно је, читао сам и француске песнике такође, Мишоа и Ревердија, и многе друге, а када сам касније почео да говорим енглески течно, читао сам америчке песнике, и ирске, велшке и научио сам много од шкотског песника Хјуа Макдермида чији избор песама тренутно преводим. Изузетно сам знатижељан када у питању поезија, небитно које земље.

-Говорите француски, енглески, немачки, келтски. Пишете поезију на келтском, француском, енглеском. Предајете на Универзитетима у САД, често боравите у Британији. Неспорно је да у извесном смислу репрезентујете интелектуалног номада који дела у пољу вредности западних интелектуалних елита. Какво осећање имате суочавајући вредности једне мале заједнице и њене актуалне политичке представе и митове са глобалном нивелацијом вредности у култури (посебно у књижевности) и доминацијом окцидентализма?

У старијим годинама и са животним искуством, мерим тежину припадања мањинској заједници, или пре људима који су претворени у мањину. Превише сам свестан претњи на које народ Бретање наизлази у својом животу и истовремено одбијам да прихватим менталитет потлаченог. Волим Бретању, али ћу се увек борити против дате идеје које народ одатле има о себи и које их чине лењима, самозадовољнима, самобитнима, сентименталнима, често анти-интелектуалнима, а исто толико ћу се увек борити против француског империјалистичког оквира који намеће комплекс ниже вредности на мањине. Питање које постављам себи већ дуго је: како могу бити Бретонац а да не будем Бретонац?

-У култури, у издавачкој индустрији поезија је маргинализована?

Колико ја могу да видим, поезија је маргинализована свуда у Европи данас, али више у Француској него у већини других места. То ме растужује, али не видим разлог за очајање. Свакодневно се рађају добри песници. Они вас погађају, а када вас погоде, претворе вас у пепео.

-Да ли сматрате да поезија још поседује моралну снагу да партиципира у пољу политичког, да својим представама може да мотивише савремено човечанство у трагању за бољим светом?

Наравно да данас поезију не видим као начин да се покрене свет, а још мање да се он учини бољим. Искрено више не знам која је сврха поезије. Она постоји. Песници постоје као што су одувек и постојали и докле год буде људи, биће и поезије.

*

Паол Кејнег (1944), рођен у Бретањи, веома рано се ангажује у борби за бретонски језик и аутономију те регије. Изгубивши посао на Универзитету из политичких разлога, он се бави позориштем, затим занатом ковача, а након чега одлази у иностранство, у Сједињене Државе где предаје књижевност на Универзитету. Поново живи у Бретањи. Готово све његове збирке истражују појам ове области; он сједињује, добровољно, у сред једне исте песме, конкретно схватање света и мисао о природи политике. Сведочећи прогресивном нестајању регионалног идентитета, повезујући келтске митове са митовима савременог друштва он досеже до универзалности, попут Ирца Шејмуса Хинија, на кога његов стил понекад и подсећа. Антологија: Ствари су уништене (Обсидиане / Ле темпс qу’ил фаит, 2008).

 РАЗГОВОР СА Ленсом Хенсоном

lh
Поезија је првобитни језик, шамански и целовит
Разговарао Јован Зивлак
 
-Припадник сте домицилне чејенске заједнице и један од заступника очувања њене културе. Како видите тај процес и сматрате ли да ће та заједица успети да сачува своје вредности ?

Као традиционални Чејен, вођа Паса Војника, ја сведочим да су наши начини живота остали исти. Овај начин живота захтева свакодневну физичку ангажованост коришћењем медицинских трава и зачина и духовних пракси. Наш духовни живот и потрага за подршком у митолошким активностима су најважнији у овом контексту. Систем вредности који одржавамо обезбеђује стабилну будућност за наш народ. Свесни смо потребе да останемо непоколобљиви под непрестаним притисцима колонизације.

-Као образовани Чејен, делујете на разумевању и афирмацији индијанско – америчке културе. Да ли постоје услови за такав подухват и какво је интересовање за индијанску културу у свету и да ли у САД постоји подршка таквом процесу?
 
Имао сам част да седамнаест година служим свом народу као њихов представник пред Радном групом за урођеничке народе при Уједињеним Нацијама у Женеви. Моја искуства тамо су различита и од највећег значаја за мене. Представници урођеничких народа из многих племенских група имали су дубоко поштовање према невладиним организацијама Индијанаца. Ми уживамо велико поштовање јер смо разлог зашто је Радна група формирана. Током 1978, покрет Индијанаца, који је био укључен у антивладином отпору који је кулминирао ратним дешавањима у Јужној Дакоти, изнео је своје жалбе Униједињеним Нацијама у Женеви. 1979. године је Комисија за људска права (УНЦХР) отворила своја врата и одржала први форум који је касније постао Радна група за урођеничке народе. Америчка власт никада није препознала истинску аутономију Индијанаца. Према нама се понашају као да смо болничка соба или затворска ћелија Америка када је заправо сама Америка самопрокламована власт. Америчка влада не поштује законе које прописује њихов устав, нити манифестује морални ауторитет, посебно према урођеничким групама.

-Ви сте модеран интелектуалац и песник, ваш песнички речник је једна врста синкретизма западног жаргона и језика и представа једног Чејена. Међутим, оно што је доминатно у вашим песмама је да сте посебно сензибилизирани за несрећу као опште стање човека.
 
Цитираћу драгог пријатеља који често приказује моје књиге и који је недавно у тексту за часопис World Literature Today написао да мене прогања рат. Ја сам рођен у рату. Политичком, расном рату у Америци. Данас полиција убија више Индијанаца него припадника иједне друге етничке или урођеничке групе. Чејени никада нису били ослобођени мржње или предрасуда које долазе од републиканских умова Оклахоме. То је расизам који кључа. Болест расистичке догме скривена је дубоко у материјалу из ког је састављена Америка. Урођеници пате заједно са имигрантима, бескућницима. Бедници тла. Мој животна обавеза као песника јесте да представљам те људе.

-С обзиром на ваш статус, на ваше осећање света мислите ли да је могуће имало помоћу поезије утицати у промени моралног статуса човека.
 
Ја не препознајем западне замље. Моја нација је састављена од људи ратника који су заклети светом дужношћу да бране живот. Сав живот. Моје речи су покушај да сведочим овој стварности. То је истински позив песника.

-Велики мислиоци зла, рецимо Рејмонд Федерман (1928–2009), који пише о холокаусту, сматрају да се зло не може евоцирати, оно што ми можемо изразити о злу је ћутање.
 
Поезија је првобитни језик, шамански и целовит. Становништво света је жртва линеарног система образовања и религијских мисли. Неоконзервативно обожавање богатства је самообмањујућа путања према уништењу. Као песник, ја настојим да информишем људе о опасном путу на којем је већи део људске цивилизације.
Империје зла су одувек постојале. Њих чине просторије пуне мржње и страха. Страха од другога, страха од себе. У тим просторијама нема места за поезију или мир. Мржња је пропагирана самоуништавајућа сила која користи религију и расне предрасуде да би прикупула нове чланове. Мржња је ментална болест. Ја сам радио у затворима у Америци и Европи као песник. Рехабилитовани расисти и нацисти са којима са радио су признавали да су постајали неко други. Њихова рањивост омогућава њихову сопствену деструкцију јер дозвољавају да у њихове животе уђу силе насилног екстремизма. Процеси информативног јунговског депрограмирања је само један приступ њиховој рехабилитацији. Постоје и други.

-Може ли бити тачна оваква парадоксална  претпоставка: да ли су амерички Индијанци изгубљени ако се интегришу у западну културу –  да ли је то пут одбацивања идентитета, а ако устрају на традиционалним облицима културе да ли ће бити изоловани. Да ли се та једначина може превазићи.
 
Традиционална поезија Индијанаца је величанствена. Ту можемо видети, истина, нецеловиту филозофију живота, разумевање природе, и дубину једне универзалне етичности која уређује људски свет и његов однос према живом и мртвом свету. Упознати смо се са неколико антологија поезије на српском које сведоче о томе. Шта је остало од тога у савременој поезији потомака, какав је ваш лични однос према том наслеђу.
 
 
-Какав је социјални, економски и културни положај америчких Индијанаца.
 
Индијанци су под нападима још од првог контакта са дошљацима и инвазије колонијалних сила. Прво је наступио геноцид, а сада нас нападају етничким геноцидом. Образовни систем је наше културе искључио из својих уџбеника. Да би успели на америчким уверзитетима, студенти из урођеничких племена прво морају да поможе курсеве дезинформација. Индијанске студенте бомбардују асимилационим историјским лажима. Често им испирају мозгове овим информацијама. Те појединце траже ЦИА и друге америчке снаге. Они постају војници истог оног система против којег су се борили њихови преци. Њих прихватају као представнике племенских заједница и често их запошљавају јер изгледају као да представљају напредне идеје. Администрација Барака Обаме је запослила велик број ових обманутих особа. Да, ти Индијанци који се интегришу у западно друштво су изгубљени. Мој деда ме је наводио да научим језик непријатеља, његову културу, његово непорециво незнање. Ја сам ветеран-маринац Вијетнамског рата, имам вештине каратеа и кунг фуа. Дипломирао сам и књижевност и филм. Познајем Америку боље од већине Американаца. Говорим и пишем њен језик боље од већине Американаца. Али сам и даље остао Чејен. Изводим плес Сунцу и поштујем Индијанску религију. Учествовао сам у најинтимнијим и најдубљим церемонијама свог племена. Ја јесам Чејен и интелектуалац и сепарациониста, активиста. Желим да мој народ оде ван Америке. Мој тридесет осмогодишњи син има исте ставое као и многи његове генерације. Он представља ново вођство мог народа.

Цивилизације живе и умиру. Време је кружно и како друштво постаје комплексније, оно постаје све више рањиво и под притиском велике бирократије коју намеће нехумана елита чији језик више не представља људску стварности. Он је обучен у комерцијализацију и лажне привилегије. Елита, Вол Стрит, браћа Кох, ИБМ, Голдман Сакс и многе друге мултинационалне корпорације се затварају од маса које желе да униште. Непотлачени капитализам модификује све што додирне. Голдман Сакса, мултинационална корпорација са Вол Стрита, контролише 60% светских ресурса. Непотлачени капитализам користи све своје ресурсе, људе, минерале, поврће, до истрбљења. Свет и његови становници живе у великој опасности.

Генијални умови западног света – Џереми Скејхил, Ноам Чомски, Крис Хеџиз, да набројим неке – препознају потребу за новим еволутивним покретом који ће се супротставити овим силама које се само наизглед не могу поразити. Овај покрет већ постоји. Урођеничка популација света има ресурсе да се бори против тих сила. Наш однос са планетом, наше знање тајне медицине, биљне и психичке, нелинеарна интелигенција која нас повезује са древном путем церемонија, песме, поезије и плеса ствара нове церемоније излечења. Урођенички гениј, непотлачен, може да спаси Земљу. Ми смо прави противници западног система. То је прави разлог зашто смо мете истребљења. Ја, као песник, не попуштам у својој одлуци да се посветим овим начинима знања који поштују време.

(Превео са енглеског Драган Бабић)
 
 *
 
Ленс Хенсон је рођен 1944. у Вашингтону, округ Колумбија. Баба и деда су га подигли у резерватима Чејена у Оклахоми. Након завршене средње школе у Калумету, Оклахома, служио је у америчким маринцима током рата у Вијетнаму. Дипломирао је на Факултету хуманистичких наука у Чикашију, Оклахома. Додељена му је стипендија фондације Форд и похађао је универзитет у Тулси, магистриравши на креативном писању фокусирајући се на филм као књижевност. Прву књигу поезије, Чувар стрела,  објавио је док је био на другој години студија. Харпер и Роу, издавачи из Њујорка, препознали су Хенсона и још 18 других домородачких песника, од којих је већина још увек била на студијама, 1970. Објавили су велику антологију америчке индијанске поезије под називом Носачи точка снова. Од тада Хенсон води живот песника и културног активисте. Има 38 објављених књига, од којих су многе преведене на 19 језика. Члан је Куће славних на Факултету хуманистичких наука у Оклахоми. Партизанска организација Италије одликовала га је медаљом. Недавно је освојио Међународну награду Остана у Италији за преводе поезије са чејенског језика. Члан је клана Чејенски пас војник, бави се борилачким вештинама, припадник је индијанске цркве, учествује у плесу сунца Чејена. Хонорарни је предавач на Колеџу племена Чејени у Ведерфорду, Оклахома. Тренутно живи са супругом у Италији, близу Болоње
 
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432