Владимир Пиштало: Тесла, портрет међу маскама, Агора, 2008, Зрењанин.
На Гардијановој листи 100 најбољих књига свих времена не можемо наћи ниједан роман инспирисан великом и славном личношћу. С друге стране, имамо случај романа Тесла, портрет међу маскама који је ове године освојио НИНову награду, свакако једну од најпрестижнијих награда у Србији. Када узмемо ове две чињенице истовремено у разматрање, отвара се питање да ли биографски роман или романсирана биографија, у овом случају Тесла, портрет међу маскама, може досећи висине врхунског остварења, пошто историја књижевности сведочи једно, а награда би требало да потврди друго.
Конципиран као трилогија, роман Тесла, портрет међу маскама, почиње пре неколико година објављеним делом Тесла, младост. Строго следећи хронологију и концепт денотације он се нужно удаљава од романа као жанра фикције. То је, свакако, основна линија напетости коју овај роман евоцира као проблем. Писац нас, дакле, упознаје са животом будућег генија од његових најранијих дана. Држећи се поуздане позитивистичке традиције, Пиштало објашњава уобличавање Тесле као генија кроз устаљене категорије расе, средине и момента. Тако он даје подробне описе Теслине мајке и оца – споја народне мудрости и просветитељства, из којег се развила Теслина вера у мистично и натприродно, с мајчине стране, и вера у напредак, наслеђена са очеве стране. Писац са очигледном жељом да оцрта социјални и културни контекст Теслиног одрастања, наводи анегдоте из његовог детињства и користи ијекавски говор. Међутим, поткрадају му се веома грубе грешке, које говоре о мањкавостима Пишталове аналитичности у проучавању теме о којој покушава да говори. Тако на местима где би требало да нам се пред очима укаже живи лик Теслине мајке, пажња бива грубо скренута чуђењем и преиспитивањем (читалац који верује писцу доводи у сумњу своју општу културу пре него пишчеву) јер нам писац саопштава да је Николи и његовом брату мајка задавала пословице (осим што се пословице не задају, пример који наводи је загонетка), па да би нас боље убедио, наводи: Гором иде не шушка, водом иде, не брчка – шта је то? (Тесла, младост, стр. 10). Није згорег на овом месту указати и на друге недостатке Пишталовог стила и ерудиције који, уз неке композицијске моменте, озбиљно доводе у питање опстојавање овог дела као нечег што треба бити препознато као роман (наравно, како то Жан Мари Шефер истиче, метатекстуалне назнаке, као нпр. да је неко дело роман, што је на првој страни истакнуто, доста доприносе да оно буде и перципирано у складу са том сугестијом).
Као што када прочитамо епилог књиге Тесла, портрет међу маскама, нисмо сигурни шта је писац хтео да оцрта као предмет свог приповедања (с обзиром да противуречно тврди да је следио што је више могао хронологију, али и да је сличност са стварним личностима случајна), тако ни када размишљамо о стилу не можемо бити сигурни који је дискурс писац желео да користи у ком тренутку, нити шта је њиме хтео да постигне, пошто се они мешају без икаквог разумљивог повода. Тако Пиштало поред оригиналних и успелих метафора као што је нпр. запажање да је Тесла био одран перцепцијом, користи хомеровске епитете попут ружопрсте зоре. Оно што још више смета је пишчево неповерење у читаочеву меморију које му дозвољава да једну исту метафору понови неколико пута, па кад отприлике четврти пут прочитамо да је Тесла хтео неком да лизне душу или да је то и учинио, запитамо се шта је на тај начин Пиштало хтео да нам сугерише (Теслин непотпун сексуални развој и заглављеност у оралној фази?). Велики број оваквих примера коришћених и на кључним местима (нпр. када би требало да доживимо драматичност разговора између Николе и оца, ми прво завиримо шта мајка кува, па се са правом гурманском страшћу задивимо златастом купусу и уз повећани апетит опада нам жеља да заиста сазнамо шта је у разговору одлучено), у многоме доприноси глобалном утиску о анахроности и извесној аљкавости Пишталовог стила и приступа.
Можемо само на тренутак да обратимо пажњу на приступ коришћен у једном другом биографском роману такође награђеног аутора, тј. у Ле Клезиовом Дијегу и Фриди, па да нам се јасно покаже како се добро научене лекције из претходећих књижевних идеологија (у овом случају: постмодернизма, што се чини да Пишталу недостаје) примењују у стварању једног модерног дела. Ле Клезиов стил, огољен до документарности, навођење стварних сведочења и извора из којих цитира, монтажа различитих елемената, стварају прецизну, али и потресну слику (са циљем да понуди тумачење, а не велику нарацију), која делује без да нас писац вуче за рукав и подсећа да треба да саосећамо (што Пиштало у више наврата чини оваквим и сличним наводима: На овом месту ја морам овлашно али чврсто придржати читаоца за мишицу јер ћемо закорачити право у легенду). Осим тога, будући да уметник пише о уметницима, осећа се да разуме предмет о којем говори. Пиштало се прихватио веома тешког задатка да покуша да оживи Теслу занемарујући науку која ипак чини суштину Теслиног живота, па се чини да му и сам Тесла измиче. Пиштало са својом историчарском минуциозношћу врло добро зна када је Тесла шта измислио, када се с ким упознао и сл, али му недостаје суштинско разумевање онога чиме се Тесла бавио. Једном речју, недостаје утисак проживљености без кога је сваки уметнички покушај блед и бескрван. Додуше, његов циљ и јесте да прикаже Теслу као изван-људско биће, са елементима демоничности оличеним у плавим рошчићима и надчовечанској издржљивости (у експериментима са електрицитетом), што и истиче у интервјуима, али врло често уместо космичког ветра који би требало да дува из Теслиних титанских уста, читалац осећа ћарлијање које се ствара од низова епитета које писац приписује Тесли, уместо да створи слике у којима би то доказао/показао. У жељи да Теслу истакне као портрет међу маскама, готово све велике савременике са којима се Никола среће, Пиштало представља у изразито негативном светлу, и чак са призвуцима мржње, као што је случај са Пупином (чије српско порекло и вандалско понашње више пута поцртава!), или са Едисоном од кога заиста успева да створи уверљив пример људске зависти и злобе, можда и најуверљливији у целом роману.
Док је други део романа, Америка, у којем се представља Теслин успон можда и најслабији, у трећем делу, Двадесети век, писац успева да уверљивије представи Теслин пад. Трагедију великог научника који је био међу најцењенијим грађанима њујорка, Пиштало подвлачи прво Теслином свешћу да ће његов прометејски подвиг бити злоупотребљен од стране неког Нерона, а затим и наводима из новина у којима бивши Дон Кихот, велики борац и идеалиста, бива представљен као сопствени Санчо Панса и анахроно-футуристичка авет. Иронију судбине истиче и чињеница што Тесла доживљава да његово животно дело Варденклиф буде искоришћено као сценографија за научно-фантастичне филмове, а да његове замисли постану потка у популарној литератури чији тиражи премашују сто хиљада примерака.
Ако се изостави већ поменути епилог, који у најмању руку збуњује читаоца, Пиштало је доста срећно изабрао реченицу Орсона Велса да опише последњу трагедију Тесле, као једног од великих Гилгамеша, у потрази за бесмртношћу: у раним годинама Новог века су живеле интелигенције веће од људских али подједнако смртне.
Очигледно је да Пиштало није успео да се избори са темом коју је изабрао, иако нема спора да ће читалац на више места препознати књижевне квалитете којима су се одликовале неке од ранијих Пишталових књига. |
