Association of Writers of Vojvodina
 
 


Сергеј Гандлевски: Мотиви детињства Print E-mail
There is no translation available, please select a different language.
 
Три или чак четири поколења совјетских људи проживело је свој век у заточеништву: граница је била "забрављена", информације из иностранства, ако су некако и цуриле, биле су деформисане до непрепознатљивости.    
Док су мане таквог стања ствари општепознате, о врлинама се и не размишља: између четири зида може тако лепо да се машта! Руски интелектулаци су, и заједно и одвојено, много тога измаштали и домислили: Запад, предреволуционарну Русију, саму слободу – не може се све ни набројати. (Отприлике тако су, више због недостатка веродостојних знања а мање због доброг живота, и западни интелектуалци измислили Совјетски Савез – државу радника и сељака.)    
Живот под тоталитарним режимом подсећа на својеврсну карикатуру детињства, али детињство, ма како га карикирали, представља златно доба живота. Зато би се могло рећи да се под совјетском влашћу и стварно, у извесном смислу, живело "лакше и радосније", како је то још Стаљин говорио. Али грешно је и помислити тако нешто: милиони убијених су недопустиво висока цена за касарнску безбедност народа и за болно задовољство руских интелектуалаца уљуљканих илузијом да, без обзира на сопствену мизерију, негде на белом свету постоје државе у којима тече мед и млеко. Сећам се наше благонаклоне реплике – "да су нама ваше бриге" у одговор на јадиковку понеког залуталог странца. С једне стране сасвим разумљиво, а са друге – не сасвим умесно.    
Комунални проблеми и свакодневне тешкоће на које смо навикли да се жалимо, скоро да су нам добро дошли, скрећући пажњу са свих осталих, метафизичких мука. Па и совјетска власт, неизбежна, тегобна и свеприсутна, попут зубобоље, ефектно је заклањала од мислећег човека суморну чињеницу: да он није само несрећни поданик "империје зла", већ и становник планете која се с правом сматра долином плача, док људска судбина, у складу са старом изреком, посвуда наликује води просутој по земљи.    
А онда смо одједном, ни пет ни шест, постали слободни. Слобода нам је дошла "одгоре" – у виду партијског функционера с нејасним изражавањем, с фрикативним "г" и с великим белегом на ћели.    
Лична заслуга сваког од нас у ствари општег ослобађања – част изузецима – занемарљиво је мала и упоредива је са доприносом крупице снега у сурвавању снежне лавине. Зато користим случај да се и овога пута захвалим М. С. Горбачову, чак и ако нас је грешком спасао.    
(Вероватно се лакоћа са којом ми сада враћамо слободу онима "горе" може објаснити лакоћом њеног стицања: од тешко зарађеног иметка не растајемо се тако брзо, само од оног лако стеченог).    
Неучествовање – то је било све на шта је био спреман иоле честит човек. Осамдесетих година неко је рекао у пријатељском разговору: "Да смо заиста часни људи, не бисмо седели за овим столом". Јер, они заиста часни људи били су тада политички затвореници.    
Признајем, прозевао сам почетак краја. Нико од мојих многобројних познаника (а међу њима има и паметних људи) такође није предвидео и предосетио да је крах совјетског режима тако близу. Напротив, сматрали смо да ни нама ни нашој деци, на нашу огромну несрећу, није суђено ништа друго.    
Наглост промена нас је за извесно време чак лишила унутрашње равнотеже – до те мере нам је ушло у навику доживотно противљење спољашњем притиску. Тамо где је одувек било нешто гломазно, формирала се празнина – вероватно се с таквим изразом лица устаје с пода након смушеног покушаја да, по сили дугогодишње навике, седнемо у стару фотељу, која тек што је однета на отпад.
Али, нас су ослободили и, изгубивши осећај стварности дешавања, почели смо бојажљиво да се навикавамо на нове услове, да долазимо к себи и откривамо неке, не увек пријатне, ствари.    
На пример. У сваком интелектуалном кружоку се природно – уз понос али и са жаљењем – претпостављало да изван граница дотичног друштванцета од максимум 12-14 људи – влада свеопшта затуцаност и страхота пропадања. А када се све разбистрило, испоставило се да има на стотине сличних кружока.
Или ово. Одједном су с ТВ екрана из уста несимпатичног и дозлабога лажљивог коментатора зазвучале речи истине, што је на неки начин тренутно учинило поглед његових, колико јуче сасвим бестидних, очију – човечнијим. Наметао се закључак: одистински лоших људи и нема баш тако много – већина гадости чини се из слабости а не добровољно. Далеко је боље да држава и не проверава чврстину својих грађана, свих без изузетка: исход провере се, авај, увек може предвидети. А јунак ће, хвала богу, и сам да нађе подвиг према себи: "живот нам свима даје прилику", како су нас учили у школи.    
И што је најважније, испоставило се да слобода уопште није слатка, како се то нама чинило, да нема боју, мирис и укус, јер је начелно лишена садржине – да је, све у свему, тек повољан стицај околности за реализацију расположивих склоности и порива. А онда је и чувена Еренбургова метафора о "југовини" изгубила одређеност и своју мање-више позитивну асоцијативност, и окренула нам своје ново лице, испољивши неочекивану нијансу смисла. Југовина у шуми или у дворишту детињства, нагони нас да халапљиво удишемо ваздух који мирише на нешто нејасно, али у исти мах веома драго. А како да реагује чуло мириса на пораст температуре над јамом за изливање помија или у близини станичног клозета? Када у исто време мирише на озон, али и вуче на измет? Баш тако. И смрад је деловао делотворније него сви аргументи, доказујући да "зрели комунизам" није клика битанги и ништака која терорише невино становништво – далеко било. Пре ће бити да је у питању историјски резултат дугогодишње негативне селекције и неприродног избора, када су се власт и поданици коначно међусобно изопачили. И када миомирис просто нема одакле да нас запахне, када се сва та преврела трулеж и гњилеж отопи, и заклокоће, и процури, пред нашим очима.    
Из касарне смо доспели право у капиталистичку "xунглу" – клише совјетске штампе нам је баш добро дошао. Одговарала нам је и дечја књига о Моглију (Књига о xунгли), поставши одличан водич по изнова нађеној и у суштини непознатој држави. На ћуд овог тешко проходног и опасног шипрага утичу насилни тигрови ширкани, иза чијих леђа извирује питон Ка, док одрпанци слободе, новинари, трчкарају по крошњама, дижући грају, као орангутан Кинг Луи.    
Надокнађујући пропуштено и вршљајући по некуд измаштаном Западу, открили смо да је разлика двају светова, противно свим очекивањима, упоредива са њиховом сличношћу, које је у сваком случају, више него што бисмо хтели. И избор се на крају крајева своди на потрагу за најмањим злом – ни трага меду и млеку! Додуше, западњачка "xунгла" делује више као обичан, уређени парк.
Све до средине 80-их година, док сам, у својству радника при експедицији, сновао унутар граница СССР, од Памира до ^ухотке, сматрао сам себе "западњаком". Сада, када устројство Русије инклинира ка Западу и када је делимично изгубило устаљене координате, моје симпатије губе оријентацију између страна света. Инострана путовања су потврдила правомерност укорењеног комплекса руске националне непуновредности, али су ме у исто време снабдела нерастерећеним виђењем домовине, а успут и самог себе. До зависти се дивим врлинама протестантизма, али су ми, и против моје воље, ближе руске двосмислене навике – па и ја сам такав. То се простире до ситница: неповерење према помпи совјетске пропаганде распростирало се и на овдашње антологијске природне лепоте. После њујорка, Амстердама, Венеције, схваташ да Петербург или поглед на Москву са Великог каменог моста може да издржи свако поређење.    
И још: барут утопије – овакве или онакве – има неограничен рок трајања, зато што постоје и увек ће постојати обесправљени који, тобоже, немају шта да изгубе, и они добронамерни спремни да им помогну, понекад и по сваку цену. Најзад, вечито буја и обична глупост и злоба. Зато је најбоље сходно својим снагама одупрети се неправди, не само из човекољубља, већ и са циљем самоочувања: јер и оних спремних да принесу шибицу баруту и да се истакну на туђ рачун – такође има и увек ће их и бити. А када букне, тешко нама.
Можда ме је последњих година, као и многе руске интелектуалце, ипак највише обесхрабрило непријатно искуство, везано уз појаву слободног и задовољног руског човека... Додуше, он је сасвим задовољан собом. Вероватно у овом тренутку апатично гледа неке паралишуће глупости на телевизији, и залива их пивом. Има и право. Више немамо кога да кривимо за његову накарадност: слобода је.    
А да ли сам ја постао срећан, поставши слободан? Нисам сигуран. Али слобода и није повезана са срећом, шта срећа има ту да тражи? Слобода шири видике, подгрева осећање личног достојанства, надражује живце и увећава знање. А када и кога је то усрећило!?    
Задобијање слободе чак је и тужно, попут завршетка детињства са његовим илузијама, па макар и оног из сиротишта. Али то је некаква исправна туга – тако се и Могли сневеселио, одлазећи код људи. А питон Ка се трудио да га утеши: "Кад збацимо стару кожу, у њу се више не увлачимо. Такав је закон".    

2003.    
С руског превела    
Драгиња Рамадански    
 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432