Друштво књижевника Војводине
 
 


Оливера Миок: Расељено лице Print E-mail
 
Владимир Тасић, Стаклени зид, Адреса, 2008, Нови Сад.    

Као и многи писци, и Владимир Тасић има своју омиљену тему. Емиграција. Ваљда свако пише оно што проживљава, или би бар тако требало да буде у начелу код писаца који хоће да њихово дело изазове и емоционалну, а не само интелектуалну реакцију код читалаца. По томе је Тасићев трећи роман Стаклени зид, много ближи Опроштајном дару, него Киши и Хартији.    
Главни ликови романа: отац, мајка и дечак су артикулисани у виду функција. Непомињање њихових имена причу универзализује, али не обезличава. Ако размислимо о композицији романа, увидећемо да у сваком поглављу постоји једна прича, једно сећање, асоцијацијом повезано са главним током. Злонамерно (и доста површно) може се установити да негде око половине романа постоји велика дигресија о дечаковој опсесији историјом, на први поглед доста лабаво повезана са остатком романа. Чак и ако је предугачка, она јасно оцртава разлику: отац, мајка – дечак. Постоји сећање на мајчино детињство и очево сећање. Дечаково сећање је општа историја. Дечаков свет је илустрована енциклопедија. Тамо, у даљини, скривена од дечаковог погледа, расута на стотину места, налази се повест за којом трага. Оно што је било. Између њега и тог света је граница обележена тишином, али је то ипак био мизансцен његовог одрастања. Али он не може да одрасте, док повест не савлада. Зато одлази у Београд, у теткин стан, да тамо нађе чињенице које недостају, јер је свет прича, а у причи ништа није случајно и сваки део одређује идентитет. Дечак је касно проговорио, али је проговорио. Роман је његова прича, монтажа фрагмената стварности, који заједно не остављају места за спокој. Као што се у роману Киша и хартија лик приповедачице Тање може у извесној мери посматрати као пишчев алтер-его, тако и овде дечак може бити метафора, не само за Тасића појединачно, већ за целу српску књижевност која почиње (можда касно?) да се суочава са оним што сада више није стварност али ју је створило.    
Ако је после читања Кише и хартије остајао снажан утисак о блискости аутора са Данилом Кишом, што је довело и до полемике, већ у току читања Стакленог зида, читалац ће осетити Црњанског. То је сродност коју Владимир Тасић на више места и сам истиче. Посматран у кључу везе са Црњанским, роман Стаклени зид указује се не као реплика већ као једно ново и продуктивно читање великог лиричара. И пре него што стигнемо до дела где професор Дошен, кога отац, назива професором меланхолије, рецитује Ламент над Београдом, долази сцена у којој мајка тражи у речнику, енглеско-енглеском, пошто речник свог језика немају, одреднице које се после и случајно саме појављују да дефинишу њен живот. Наишла је на придев "доцилна". Пример: јефтина и доцилна радна снага (видети напомену код речи "покорна"). (...) То је била она. Јефтина и доцилна радна снага". – ту је препознала себе, као што Црњански у Роману о Лондону у игри језика налази дефиниције за егзистенцијалну ситуацију Рјепина и Нађе. Тема језика, језик као тема, чини једну од кључних спона романа, као и у Киши и хартији.    
Метафора стакленог зида из наслова може представљати и оно што је језик за емигранте – баријера за успостављање блискости. И не само то. Ако кренемо трагом помињања стакленог зида у различитим контекстима и то повежемо у низ, схватићемо и да је тај језик као зид хотела у којем мајка ради: они који унутра виде шта се дешава напољу, али они напољу виде само свој одраз. Тако мајка и отац, од тренутка кад престану да комуницирају на сопственом језику и кад пређу на енглески, што се дешава због очевог одласка у Оксфорд и њихове свађе, прекидају сваку интимну комуникацију, тј. свако од њих још увек види оног другог, изобличеног као у кривом огледалу, али не може или не жели више да изрази себе. Дечак не само да је касно проговорио, него и одбија да говори на језику својих родитеља. Мајку упозоравају да ће бити странац, рођеном детету, али, иако она покушава да се утеши тиме да се то увек на крају тако деси, ипак је свесна да се језик простире међу њима, прозиран и непробојан, као стаклени зид пантомимичара. Шта ради дечак? Он прислања чашу на зид, док су код мајке њене пријатељице, и прислушкује. Сцена је веома дирљива када замислимо тог малог дечака, који се увреди кад га сврстају међу децу, а којег наратор неће пустити да одрасте све док не открије све што су отац и мајка прећуткивали, све што мора нужно чинити део његовог идентитета, па макар он и био безбрижно дете будућности. Дечак је рођен у новом свету. Дечак је преживео захваљујући инкубатору. Његове руке не сежу до стакленог зида инкубатора. Упркос жељи родитеља да га задрже иза зида, или ако слици зида додамо трећу димензију, онда испод стакленог звона, роман показује да је дете без историје само сан, а да је истина много ружнија.    
Ипак, отац и мајка нису обични емигранти. Има више елемената који их искључују, којима се сами искључују из групе оних који живе у фантомском насељу званом Торонто, но које је било палимпсест, дијаграм родбинских и друштвених веза, накнадно уцртан у план метрополе. У почетку, из усамљености, на мајчино одушевљење, улазе преко професора Дошена у круг наших људи. Мајка осећа да је ту неко, отац осећа да је странац. Он од почетка схвата, оно што велики број емиграната превиђа, а то је да наше није увек боље, и не само то, него да се уопште треба и запитати шта се крије иза тог ефемерног појма наше. То свакако нису нужно људи са којима је једина веза порекло, још јасније означено као нација. Порекло не би требало да буде одлучујући моменат дистинкције. Можда су некада, давно, отац је рекао, постојале различите племенске математике, али оно што се данас сматра математиком исто је свугде и за свакога. Ова прилично једноставна реченица сажима у себи главне квалитете којима се мајка и отац разликују од квази-патриотског и лицемерног круга око Кнежевићке, али истовремено и оне квалитете по којима се Тасић разликује од многих наших савремених писаца за које још увек постоји само племенска прича, племенска историја и искуство. Ипак, главна се разлика успоставља јасном свешћу, добијеном услед сестрине смрти, да земља у којој су живели више не постоји и да путовање без повратка није путовање. Путовање добија смисао у повратку, у причи која буди жељу за путовањем, повратком, причом, а они немају више где да се врате. Град, за који су мислили да је у Европи, град који је био довољно безбедан да је отац као дечак могао да се обрадује најављеном терористичком нападу, јер је замишљао како ће му завидети на ратној авантури, сличној дворишним борбама у којима нико никада не умире, већ се предаје и испада из игре или пада хватајући се за груди (ако није ленштина), погођен ономатопејом рафала, постао је град у којем људи заиста умиру од правих рафала, у којем се прича о убиству претвара у апсурдну и гротескну причу о самоубиству (сестра, у основи чијег лика је стварни лик новинарке Даде Вујасиновић, наводно се убила из ловачке пушке, на којој, ако се постави како је претпостављено, не би могла да дохвати ни обарач, осим што би то можда и могла да уради пошто је била гимнастичарка, како то "домишљато" констатују инспектори), не може више да се поистовети са оним у којем нема бесмисла, ни смрти.    
Град над којим је Црњански још ламентирао и надао се да ће га као мајка примити у своје крило, исто као ни та земља, из које су кренули, више не постоји, и они више нису емигранти, космички путници, пролазници, путописци, као што је то отац желео да буде, већ су као изгнаници, вечни бездомници. Њихова лична лирика би могла да се назове "лириком без Итаке", као што је и њихов ламент "ламент без Београда".
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432