Друштво књижевника Војводине
 
 


Корнелија Фараго: Елиминација интерпретације Print E-mail
 
Анархија избора и егоцентрично читање    

1. Тамо где се смањује значај тржишта књижевних вредности и утилитет добија доминантну позицију, традиционални естетички апарат постепено губи значај. Интерпретативни-когнитивни модели читања се замењују тзв. партиципативним читањем, са моделима који су отворено потрошачки. Оно што мене понајвише интересује осим отклона у односу на традиционалне вредности, то је наравно маргинализација и сувишност дисциплина које промовишу различите интерпретативне стратегије читања.    
Предмете декултурализованог читања не можемо тумачити из традиционалних перспектива, у њиховом случају, наиме, гадамеровска тврдња би се могла поништити: "стварни смисао који се налази у текстовима и у уметничким делима нигде се не завршава, него је заправо бесконачан процес". У случају популарних књига, жанрова који имају за адресате "широку публику" управо то није проблем што иначе чини од књижевности књижевност: отпор смисла, неисцрпивост значења. Помислимо само на детективску причу која се признаје као жанр модерности и коју су многи покушавали да помало неуспешно интегришу у високу књижевност. Добило је превагу мишљење да кримић није књижевност израза, него бекства, наиме, бекства од књижевности, другим речима, он је циљна табла и основни материјал алтернативног читања. Има и таквих коментатора који разврставајући детективску причу у парадигму бекства третирају је као известан наркотик.    
Уколико је процес рецепције непроблематичан, каже Јаус, текст престаје да буде естетички предмет, јер се ништи његова способност да као књижевни доживљај продире у хоризонт очекивања читаоца. Читалац књижевности која је стварно тржишна унапред зна шта ће се дешавати, он зна шта очекује од текста и не жели да се разочарава, стога не жели да дело као књижевна продукција продире у његове хоризонте очекивања и да се уопште модификују та очекивања.    
Књижевности која је створена за тржиште припадају алтернативне стратегије рецепције, јер недостаје моменат неисцрпности значења. Могли бисмо да кажемо да је управо недостатак неисцрпности најзначајнија карактеристика оваквих текстова. Овде није реч о смислу који се циља посредством метафора и других фигура, замислимо само партиципативног читаоца који умује о интертекстуалним спојевима или препознаје свој интерес у реторици репрезентације и интенције! Чини ми се да уопште и не можемо замислити ову могућност. Захтев читаоца који је добро маркиран је да не треба тумачити смисао из хијероглифа, да тржиште треба да буде усредсређено на новине, да оно треба да буде флексибилно и брзо. У контексту освајања јавности од стране забавне књижевности са великим тиражом, са потискивањем естетичких начина говора, само реконструкција читалачких искустава, облика понашања, а не истраживање вредности у вези естетичких-језичких уобличености текста постаје битно.    
И управо то ствара оштро одвајање постављања питања од стране културалних наука и естетике. Рефлектовани говор о сложеној културалној појави везаној за текст је данас раширенији него раније. Основни предмет је зашто неко чита оно што чита, и она дела долазе до изражаја која на неки начин штеде читаоца, брину се за њега. Ове конвенционалне структуре се испољавају у различитим облицима не-рефлектоване рецепције.    
Отвореност која даје простора за хомогенизовано читање независно од културалне традиције притискује квалитетну литературу, и посредује принуду воље за сличношћу. Откад електронски медији освајају терен имагинације, оваква принуда се јавља у облику хиперреализма популарне фикције. Подстрекивање на потрошњу се одвија на основу најшире класе постојећих средстава.    
Као медиј књижевност може да прими било коју форму искуства, може да га естетички преобликује и да га репрезентује, стога имамо убеђење да књижевност носи најбитније културалне вредности. У пољима друштвених система књижевност је истакнути медијум и као такав он је способан да различите искуствене форме (као позориште, опера, филм) повлачи за собом у сферу незахтевности, јер, у погледу естетике промена медија је увек проблематична и много пута води до кича, чак и у таквим ситуацијама када је полазишна тачка квалитетна.    

2. Мањинска књижевност, мањинско издаваштво, уколико се промисли доследно контекст постојања, не би могло ништа друго до да се оријентише на производњу ослоњену на тржиште. Јер, противречи ли мањинско издаваштво критеријумима широког успеха, подаци који га карактеришу постају једноставно смешни. Али, пошто је тржиште занемарљиво у датом случају, и мали бројеви би доминирали над књижевним феноменом, могло би се једноставно иступити из овог реда мишљења и да се остваре услови пожељне слободне културалне ситуације. На овој тачки ступа на сцену систем потпоре са његовим суптилним механизмима који стварају многе амбиваленције. За добру књижевност, уколико ће се одрећи консензуса са актуелном књижевном политиком, тада критеријуми подржавања и кураторске симпатије фингирају механизам принуде тржишта. У бољем случају тематски и жанровски критеријуми, у лошијем случају генерацијски, етнички и други критеријуми (а можда и сви ови заједно) утичу на кругове оних који конкуришу за издавање. Чак се може квалификовати симболичним да режим подржавања одређује и темпоралност самог стварања књижевног дела, детерминишући почетак и крај продукције неког рукописа. Одбацивањем правила и хијерархије систем избацује аутора из себе у "слободну културалну ситуацију". Ионако не можемо заборавити да се књижевност и дан-данас користи за не-књижевне, ако се тако хоће, друштвене циљеве, да се спрам књижевности појављују различита друштвена очекивања. С тим што се иста очекивања данас формулишу много суптилније, рафинираније, посредством другачијих дискурзивних стратегија.    
У мањинској култури, масовна производња која осваја индустрију књига, могли бисмо рећи са извесном дозом малиције, уопште нам не прети. Књижевност која је профитабилна из аспекта бизниса, књижевност као потрошно добро, увек карактерише и известан допринос, извесна партиципација корисника, могли бисмо чак рећи да потребе и жеље покрећу производњу. У оквирима мањина, услед констелације образованости и деривативних облика понашања удео становништва који троши књиге је мањи него у случају већине. Сходно томе, књижевно дело које се пласира на тржишту ни под којим условима не може достићи праг профитабилности за издавача а и за писца. Крхкост квалитативног издаваштва је, дакле, одређена и факторима безначајности мањинског тржишта. Политичка елита која управља дистрибуцијом добара помоћу евокације тржишта на лак начин може да потискује потенцијални корпус аутора који би управо могли да производе квалитетније књижевне продукте и деконструисати постојеће оквире.    
У погледу више аспеката, жеља стварања читаности, или интенција позиционираности у јавном пољу, ограничава такмичење између вредносних оријентација. Уколико је неко већ стекао име, а мањинска јавност га ипак не може прихватити као успешног, зато што се можда "тешко може читати", тада он на ширем националном књижевном тржишту покушава да иступи из оквира минималне профитабилности. Интенција аутора да се њихова дела издају и у матичној земљи, и да освоји у дотичној земљи књижевно тржиште, читаоце, додељиваче награда, одузима и дело и ауторе из мањинске културе, измешта их у односу на сфере испољавања вредности у мањинској култури. Сходно томе, искуство показује да оваква пракса не дограђује, него разграђује ефекте вредности. Некадашњој изузетности мањинске књижевности је допринела чињеница да је читање било подређено друштвеној контроли, и култура матице није прихватала ове културалне продукте. Књижевно присуство, еманација књижевног контекста, генерацијско заједништво представљају значајне чиниоце, увек је потребно да постоји група локалних аутора који непосредно искушавају оне који представљају њихове књижевне адресате и оне који траже своју експресију у књижевним остварењима. Културална околина која ствара писце, интензитет духовног живота, нада прелажења граница подстрекава на такмичење, да, али и интенција да се одговара неким захтевима, очекивањима води до својствених тематских-поетичких замисли.    
Мислим да данашње мањинско издаваштво на прегнантан начин избацује на површину питање да ли издаваштво може да функционише на тржишни начин, да ли се може уобличити једна издавачка кућа са јасним, маркантним профилом, и са стручним престижом и изразити истовремено лични укус и опредељеност оних који управљају том издавачком кућом. Како се могу на начин добре оријентације, на основу храбрости и одлучности, на основу широког сагледавања издавати квалитетне књиге, како се може задржати емблематска ауторска гарда, истовремено фокусирајући се на оне који још нису перципирани у културалној јавности, како се може одупрети најосновнијим принудама (као што је рецимо, услед културноисторијског успеха романа, принуда жанра), а да се истовремено шире хоризонти. И да не остане изван пажње контекст у којем се живи, економска ситуација, мањинске бројке са арбитрарним аспектима односа понуде и тражње, промењени обичаји читања, успех електронског-дигиталног брзометног читања. Најтеже је увек било опслуживање читалаца који се везују за одређене слојеве, и сада када је хоризонт оријентација шири него раније, ова тешкоћа је још више изражена.    
 
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432