Друштво књижевника Војводине
 
 


Награда за животно дело ДКВ за 2008. годину Јовану Дунђину Print E-mail
У бесаници сећања    

Овогодишњи добитник награде Друштва књижевника Војводине за животно дело, новосадски писац Јован Дунђин дуго је већ у литератури, ненаметљиво постојан  у својој мисији да кроз поезију проговори  о суштинским питањима човекове егзистенције, његовим искушењима, трагичним одлукама, недоумицама, повлачењима...    
Као писац он је доследан у истинољубивости и пун обзира чак и према онима због којих је трпео, при том бивајући и према себи беспоштедан у критици.   

Image

Поезија Јована Дунђина својом пригушеношћу, обзирношћу, више оптужује него да је директна и гласна. Већ у првим стиховима он наговештава потоње да би у завршним  секвенцама успевао да постигне тренутке јасног сјаја, блиставог наравоученија релативизованог искуства које ипак има снагу  упозорења  на све оне заблуде канонизоване под маском истине.    
Песников говор о релативности  завета испуњен је благошћу оних који дошли до тренутка када се све увиђа, али се ништа не може променити, већ само прихватити као неминовност, уз констатције пораза  па макар ти порази били накриљени славолуцима. Једна од најупечатљивијих  песама у целом опусу Јована Дунђина, болно биографска, исто колико и оптужујућа  према друштву, припада  у свој својој  историјско-друштвеној условљености, овој врсти поезије, ненаметљивој , која искуство претаче у слике  чемера пригушеног временом, је песма с насловом "Последице ватре". Назвала бих је поемом, поемом о злу и патњи, метафором за сва мучилишта и за све оне који су били у њима, који су изгубили живот у њима, и оне који су преживели, али не и заборавили слике свог заточеништва. Кафкијански злосутна  атмосфера , разломљена у седам поглавља, седам слика  из једног нашег пакла  с краја прве половине XX века, голооточког пакла, нигде директно именованог.    

Већ у првој слици прве строфе све је ту:    

        Искуство присиља
        чини да се не разигра реч
        ни тамо где влада
        слобода говора
        Сваке ноћи
        неко из позверене гомиле
        излази из мрака
        као да је прекинут у игри
        Не би се очекивало
        да баш он повуче отпонац
        а одјекнуло је
        и трупнуло око њега...

Двострукост места страдања, оног доживљеног у прошлости и новог у бесаници сећања  оних који себе стављају на муке ради непрестане провере истинитости памћења, и аутентичности која им понекад измиче, тим паћеницима ужаснутих пред заборавом колико и пред сећањем.    
У помиреном тону онога чија меморија већ релативизује  све доживљаје израња неко  необјашњиво праштајуће осећање пред временом  прошлости коју не можеш променити, и чије слике, упркос сцена патњи, чиле саме од себе, непрестано.
Да је написао само "Последице ватре" Јовану Дунђину би било осигурано место у историји наше књижевности која у данашње дане као да траје само захваљајући упорним тихим подвижницима записивања оног најдубљег и најболнијег  у човековом бићу.    

Милица Мићић Димовска        

***    
Јован Дунђин је рођен 1926. године у Футогу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду.    
Објавио је песничке књиге: Друга песма, 1971; Ближе ведром сну, 1974; На северним висинама, 1975; Заједнички живот, 1977; Пресека, 1980; Постопице, 1982; Јутрашњи огледи, 1987; Треће лице, 1988; Последице ватре, 1992; Заједно смо сами, 1995; Поглед кроз реч, 1995; Себи другом, 1998; Бездан посао,1999; Спој са сенком, 2000; Изабране странице, 2001; Присјај и присен, 2003; Утон, 2003; Градиво, 2004; Померање гласа, 2005; Придошло време, 2006; Отисци и белине - изабране и нове песме, 2007; Тишина се пита, 2007; Измирна равница, 2008; Ноћни дневник, 2008.    
Објавио књигу есеја: Призиви - Белешке читаоца, 2002.    
Награђен је Наградом „Стражилово“ за збирку песама Треће лице (1988), Наградом Змајевих дечјих игара за дугогодишњи допринос ширењу и популарисању књижевности за децу (1993), Наградом Друштва књижевника Војводине за књигу године Градиво (2005), Повељом Змајевих дечјих игара за оданост духу детињства и најплеменитијим људским тежњама (2007).    
Био је члан уредништва часописа Наш пут (Ниш, 1949), Алманаха позоришта Војводине (Нови Сад, 1967-1977), едиције Детињство (Нови Сад, 1970-1973) и истоименог часописа о књижевности за децу (1975-1983).    
Био је 1958. иницијатор и први секретар, те члан Савета и Секретаријата Змајевих дечјих игара. Члан је Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске.    
Живи у Новом Саду.        

***
Јован Дунђин    
О ПОЕЗИЈИ - САЖЕТАК    

Поезија, као чин својеврсног књижевног стваралаштва, и поред различитих настојања и усмерења, сублимише речи за посебан животопис и бива сигнална светлост на мапи духовних путовања. Одувек је тежила открићу садржаја себе-света, пуноће и лепоте форме, стила, израза. У њој су здружени: осећања и мисли, асоцијације, евокације, визије, обликовни и дубински преображаји, мисаона посматрања, метафизички домашаји. Отуда су и њена остварења, најчешће, слојевита и вишезначна.    
У савременој поезији - лирској, лирско-епској и интелектуалној, а нарочито при опсервацијама најновије техничко-технолошке цивилизације - дато је више простора умећу и изналажењу нових могућности него што је то било раније. Динамично доба ствара и динамичну уметност. Али је дошло и до тога да се поезија скоро сасвим очисти од сентименталности, присности, па и од узвишених емоција (уколико нису у стиховима са извесним фолклорним ехом). Могло би се, чак, рећи да су, услед потенциране церебралности, умањени учинци надахнућа, непосредности, спонтаности, искрености, доживљености, па и изворности исказа и ословљавања властите судбине. Стога су љубитељи и тумачи поезије суочени са апсолутизовањем језика и оним новинама до којих се досеже само потпуним усредсређењем духа, умних моћи и уобразиље, на језичке слике и мелодије, те на конструктивистичке елементе и идејне тенденције.    
Међутим, пошто ми је близак начин изражавања поетским сликама и рефлексијама, са метафоричним и симболичним садржајима, у сажимању доживљаја и сазнања има места и за ранија и за новија својства поезије. Понекад загонетне, криптичне, херметичне, елиптичне, која тражи полагано поновно читање или слушање. У њој равноправно суделују субјекат и објекат песме, носилац и подносилац искуства првог или другог лица и ствари. Њено, пак, треће лице има и заменичку улогу: да би се неко јако лично, и ау-торско, осећање ублажило учешћем посредника -његовим исказом, приказом, описом, односно нарацијом, исходом посматрања или мисаоног удубљивања.    
Алегорије, алузије, иронијски и слични тонови, којих нужно има у таквом саставу, никако нису злободневни, него у равни уопштавања, јер произлазе из укупног искуства и чине завршна преносна значења, поенте или мање-више скривен резиме.    
У поетским дотицајима чулног и натчулног, природе и натприроде, стварности и надстварности, издвајају се, саображавају или супротстављају појединости, тренуци, историјско време; осветљавају или затамњују простори, видици, људске судбине; постављају питања бивства. У окружју су и ствари по себи и ствари за нас. Али, и сам матерњи језик, те језичке позајмице, кованице, преиначења, скраћења, допуне, парадокси, инвективе и игре, у творачком или рушилачком смеру, представљају како особености стила тако и културу и цивилизацију којој припадају. Односно, и у потпуној аутономији лудизма и фантастике присутна су појединачна и општа оптерећења.    
А поезија под оптерећењем увек има, приметно или неприметно, у тексту или у подтексту, и своју лирску потку и свој епски домет.    
У првобитној поетској пракси, односно у записима оног што је искрсло, пало на памет, прве речи се позајмљују из искуства, сна или јаве, или из разигре асоцијација. Није редак случај да се траже према звучности, што ће рећи према патетици исказа и значења. Или се спајају полутине призваних речи, замењују облици, ствара одговарајућа морфологија, но не губећи из вида проверена обележја поезије: да ипак нешто збиљно или умишљено каже, да испреде нит, довољно сијаву, да се и у парлозима примети.    
То осветљава извор поезије, односно пут до њега. То је она прва егзистентна страна духовности. Са њом се слажу или не слажу питања: куда се смера, шта намерава, шта и коме казује, те да ли је нови ред, у функцији настављачкој, за коју дужину дужи    .    
Није лак опстанак поезије у времену доминације нових медија изражавања и њеног осамљивања. Отуда, постепено, а потом и одлучније, иако се није лишила мелодије и ритма, напушта првобитну понесеност, хлади се и споља и изнутра, под бременом је драме епохе, под упливом свудприсутне сумње, губитка идеала. Покадшто, тражи исходиште, корене, враћа се уназад, препушта наивизму, нонсенсу, самодовољности, архаичним речима и појмовима. Најтеже јој је то што се данас и њене мале оазе затрпавају пустињским песком.    
Али, и поред све мањег броја приврженика, поетско писмо, линеарно или из неког другачијег зборника уговорених знакова за међуљудски духовни саобраћај, ваља претпоставити, обелоданиће и убудуће потенцијал који је, у наставцима, доспевао до наших дана. Наравно, уколико буду оствариве претпоставке за људско и планетарно бивство, те докле год буде промисли, воље и моћи за самоостварење, исказивање, разговор са самим собом и са другима, макар се доводила у питање коначна сврха.    

Поводом уручења награде 20.12. на скупштини ДКВ у Сомбору   

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432