Друштво књижевника Војводине
 
 


В. Н. Херберт: Пљусак Print E-mail
КРАВА НА ГРАНИЦИ    

Крава мокри у сумраку –    
црна крава, у пољу смеđих и белих    
сестара, гледа преко брега    
према граници, иако то не зна.     
Има конопац преко леђа        
који је изненада неко шчепао,    
затежући јој реп, повијајући врат.    
Њен поточић се тмасто блиста    
на ваздуху мутном од гари,    
везује је за траву    
под оштрим углом, право,    
и док се упире да се ослободи    
само је течност на коју се наслања    
попут кqове нарвала, попут асфалта.    

ТУНЕЛ ИСПОД РЕКЕ ТАЈН    

У последње време пажљиво бирам станице    
док се приближавам тунелу, у нади да ћу пронаћи    
сопране, пијанистичке прелиде,    
колористичке пасаже, док плаћам друмарину,    
подижем прозор, палим оборена светла    
и понирем испод реке.    
Шум запqускује у пријатним таласима,    
прекривајући гласове, гудачке деонице,    
он ућуткује и јавqа, тиња и тоне,    
и потом надјачава попут отрова у уху,    
налет возила, шкрипе и кочења –    
лима преко стена, муља кроз гудуре.        

Увек осећам да ће га разбити    
неки глас који ће се проломити кроз песму    
која се чује једино овде: згрченог језика,     
напола радио аматер, напола Јаначек,    
поруком хладном, еруптивном, разорном –    
али ничег нема све док се не помоли сунце,    

и постепено изрони иста мелодија, измењена     
                                                      тежином воде.    

ОПРОСТИМО МУВАМА    

Морамо да опростимо мувама    
јер су тако младе,    
а сива им маса тако мала    
да не разумеју    
куда то пузе.     
Оне све поздрављају         
као мала божанства:    
шећер и измет     
подједнако су им добри.    
Повраћају од нервозног    
задовољства и грешком слећу    
на савијене новине,    
претпостављају да наше     
умируће руке тек одмахују.    

КОСИ ХИЈЕРОГЛИФИ    

Соко који шиша живицу и лебди,    
наднет над понором неодложном потребом,    
силуета је из старог Египта, пиктограм    
који значи "убити". Постоји брава    
у којој је он увек кључ, што у ваздух    
пушта смрт из стега. Он је    
нежна секира што мора да падне.    

СРП    

Другога дана рука ми и даље дрхташе    
од српа. Сада га видимо као атрибут,    
симбол застарелог симбола, смрти и рада,        
и склони смо да превиђамо саму ту ствар,    
заобљену дршку топлог дрвета, косу ивицу,    
затамњени, ужлебљени метал, јефтино направљену    
и остављену у старој тучаној кади, са тестерама,    
пречкама од ограде, у мрачној шупи иза стаје,    
међу одбаченим намештајем и рамовима    
из верзија кућа старих људи, са уздама у паучини    
за давно преминулу мазгу.
Желимо да га представимо као месец и знак питања,        
седиљу скелетног слова, усну,        
али он лако прима сву ту гужву,    
нови живот ствари и полу-живот    
њиховог значења – свикнут на ивицу        
која дели стварно и беспредметно.    
Мало мазива би му помогло да запева    
као да се управо дигао из кревета;    
назубљења и рђа признају његов повратак на светло.    
А само ми је требало да покосим високу суву траву    
иза амбара, где штрик за веш показује    
свој жути најлонски осмех. Узех у руке    
њихове три климаве стопе,    
попут малецких пецаљки или сенке        
нојевог пера и отфикарих их у два потеза,    
посекох колена и вратове чкаља,         
да се наши пешкири могу сушити на миру.    
И све то време срп је тихо показивао    
своју пристојност, смерно се савијајући    
и секући сваку главицу    
са три лака замаха, те иако сам косио     
даље од ногу, он би увек прошаптао    
"месо моје ивице, кост моје оштрице",    
и секао – све док не поста сувише лако,    
и тада застах и одложих га.     

ДУХ    
(варијација на тему Метјуа Свинија)    

Дух који не зна пут, али мора да стигне кући,    
дању лута пустињом и посрће    
а ноћу тражи пролазе.    
Слаже камичке по мапи и нагађа        
куда се зими пролази кроз велику степу.
Урања у језера да осети     
додир корена брезе,    
седи на труплима оваца и коза    
чија крв не може да заустави језу.    
Путује од комарца до комарца    
кроз густи летњи ваздух,        
скрива се у праску посеченог стабла    
попут текста у убуђалој књизи.        
Зна само за север и стога    
месецима може да путује у погрешном смеру.    
Понекад помисли да препознаје    
изглед јабланова    
и са њега се тада слива страва.    
Леже са црвима и изметом    
испод пољског тоалета у Граду Ножева.    
Сећа се лица за која није помислио
да их види последњи пут. Сећања нестају    
и морају се бројати као перле:    
зупчасти точкић на грлу старице,    
мирис јефтиних новина    
у сада безименом аеродрому,    
рука која нервозно набира завесу,    
одсјај бебиног црног дугмета.     

Превео са енглеског: Предраг Шапоња    

***

В. Н. Херберт  је роđен 1961. године у Дандију у Шкотској а школовао се у Оксфорду у Енглеској. Предавао је на универзитетима у Њукаслу, Дараму, Галовеју. Године 1989. је са Ричардом Прајсом покренуо часопис о шкотској поезији. Његова поезија, писана и на енглеском и на шкотском језику, укључује неколико збирки песама: Завештање пречасног Томаса Дика, Рачвасти језик, Кабаре Мекгонал... Добитник је многих престижних награда попут Мек Витијеве награде за најбољег шкотског писца, Награде за најбољу књигу коју додељује шкотско уметничко веће. Учествовао је у многим пројектима с уметницима широм Енглеске и издао велики број збирки песама, антологија и критика. Данас В. Н. Херберт предаје креативно писаwе на Универзитету у Њукаслу и живи у Норт Шилдсу.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432