Друштво књижевника Војводине
 
 


Милета Продановић: Исак, младунче из далеке галаксије Print E-mail
Можда луда јесам, али глува свакако нисам. Чујем ја добро шта се шапуће иза мене: прича сама са собом. Па шта? Само се осврните, град је пун оних што гласно разговарају са невидљивим саговорницима. Чудо би било да их нема, после свега што се догодило. Станите испред зграде Академије наука или неког Министарства. Сваки трећи од оних што улазе занет је расправом са ваздухом. Има и оних који гестикулирају. 

Ево, пре неки дан ми је неко украо куку. Ех, кука, чудна ми чуда. Није ми ни прва ни последња у животу. Али не могу да кажем да је нисам волела. Била је са мном од бомбардовања. Везала сам се. А била је и врло згодна, лепо је лежала у руци. Мало закривљена при крају, омогућавала је да се предмет са дна лепо подухвати и подигне. Ништа са ње није испадало. Набавила сам нову. Али она није ни принети. Веома је важно имати добру куку. Контејнери су дубоки а добре ствари су, нађавола, обично при дну. Јаком куком очас посла разгрнеш оне кесетине са свакодневним отпадом и осмотриш да ли има ичег занимљивог.

У време док сам била у "удруженом раду" ниједна ме редња није мимоилазила, од јесени до пролећа сам била болесна, откако сам слободна – здрава сам к’о дрен. Кошава, смрзавање, прљавштина, сумњива храна... ништа од тога не делује на мене. Имам желудац од гвожђа, варим и ђонове. Колико се само пута посечем, људи бацају свашта, поломљена стакла, зарђале жице, тренутак неопрезности, слабо осветљење и кожа само зевне. Завијем рану неком крпом, после три дана као да ништа није било. Чак се ни не загноји.

Од прошле јесени имам и струју. Привезао ми један тип из Гроцке, са бандере. Долазио да нешто тргује са овим чергарима из приземља, ваљда да купује неке каблове које они однекуд набављају, ја га замолила, он фини неки човек, очас посла наместио. Тада сам почела да доносим ове шарене новине. Упалим лампу, не једну него четири, завалим се у зелену фотељу и листам. К’о у позоришту, све бљешти. На другим двема фотељама склупчају се Блек и Декер, ’оћете ви неке новине, питам, а они ме само гледају онако паметни, кад се један протегне и други одмах за њим... Научићу вас да читате једног дана, па више нећете уздисати од досаде. Ех, једног дана, када будем имала више времена. Сад морам да погледам ове дебеле магазине на страним језицима. И нашим, добро, сад има финих новина и на српском. А у часописима, боже мили, све сами лепи људи, насмејани, срећни. Нарочито су ми драги ови часописи о уређењу станова. А у њима прво гледам рубрику "Где живе познати".

Кажем себи, Тривуновићева, па где су ти новинари да дођу код тебе, да сниме овај рај у којем живиш! Мало ко у Београду има овакав поглед. Као у биоскопу. Широко платно, река. Седим и гледам шлепове како пролазе, има однедавно и неких луксузних лађа, много једрилица и чамаца. Широк Дунав, као море. Била сам на мору, више пута. У Тучепима, у Сутомору, онда опет у Тучепима. Много је лепо на мору. Али, лепо је и код мене.     
Увек свеж ваздух, нема стакла на прозорима, природна вентилација. Простора колико хоћеш, цео спрат је мој. Стотине квадрата. Доле се стално смењују, ја сам староседелац. Једни што су били пре две године, мечкари, звали ме "газдарица".

Намештај – какав пожелиш. Стално стижу нови комади, све лепши од лепших. Нешто треба да се дотера, то поправим како знам и умем, али људи бацају и нове ствари, нове-новцијате.

Јесте да је све отворено, нема браве, нема кључа, може да дође ко ’оће. Да ме покраде, кажете? А шта да ми узме? Оно све што је око мене већ је једном бачено. Било је на извол’те па опет нико није узео. Раније сам стално бринула, те ако дође овај, те ако упадну провалници, кад сам живела по изнајмљеним собама столицом сам увече поткочивала врата. Сад сам се, брате, ослободила. А ту су и ова моја два xукца. Бебе беху кад сам дошла, тек оштењени. Ма нисам ни знала да ће ’волики да порасту. Понекад иду са мном по граду, кад их мрзи, остану. Па главу би откинули сваком ко се приближи. Нарочито реже на милицију. А и ти пандури, сви ме знају и не дирају ме. Кад дође неки нови, зајебе се... Али то му се деси само једном.

А кука, кажете? Па добро, догоди се да понешто и нестане. Рекла сам вам да се стално смењују, дошли нови станари доле, тек се распаковали, не знају, а можда сам и ја крива што сам је оставила доле, поред врата магацина за кабасте ствари.


Имам и грамофон. Не један. Плоче мало потрошене па брзо страда игла. Ништа зато – има Дара све у резерви. Не мењам иглу, променим цео грамофон.     Скупљала сам плоче и пре него што ми је стигла струја. Продавала оном крезубом гуликожи код Маркове цркве. Сад бирам, правим колекцију. Носим му само дупликате и нешто што не слушам. Имам дивних ствари. Синглови, албуми, домаћи, страни. Xенис. Ух, њу сам баш волела.

Имам и Мелани, и "Абу". Здравка сам скоро комплетирала, а имам и оне баш старе ствари, Лолу, Терезу, Ђоку, Бобу, Леа... Баш јуче сам на Карабурми нашла онај старински класер од скаја са синглицама. Свашта у њему. Била је и "Буба" од "Корни Групе", ево, од синоћ сам је пустила десетак пута.

Има пацова, има... Река је близу. Ал’ где су Блек и Декер ту их нема. Ниједног на мом спрату нисам видела. Само понеког оглоданог.     

Како то мислите – пре? Како сам живела? Не знам како да вам одговорим. Било је и добрих периода. Ништа посебно, али није ни лоше. Рано сам се одвојила од куће, живела код тетке, средња трговачка, почела вишу, нашла посао. Напуцала и неке године радног стажа. Представништво ТОЗД "Весна" из Шкофје Локе, козметика... Радили смо по лиценци, продавало се к’о алва. И сад ми се деси да нађем амбалажу од неких наших производа. Истина, ретко, кад људи чисте таван, подрум или шупу. Ипак је прошло много година. Тринаеста плата, један вишак, други вишак, регрес за годишњи одмор, нисам могла да потрошим месечна примања... Не верујете? Па нико вас не тера да ми верујете.

Осамдесет девете или деведесете, сад више и не памтим... поче она галама на Словенце. Свака три дана неки новинари у нашој фирми, једног дана и демонстрације. Дошли неки беспризорни да ломе инвентар, дошла и милиција, а ови са транспарентима наваљују на улаз, пише: "Доле привредна окупација", "Србин ради љубљана се гради" и "Бечки коњушари идите кући", те три сам запамтила. А било их још, свакаквих. Продаја никад боља – ваљда они који би пре подне да ломе поподне купују залихе. Мој шеф, неки Бирташевић, Мики Бирташевић, добро се држао у прво време, па чекајте, људи, па немојте, па то је само политика, проћи ће за недељу дана. Једног дана он нас сакупи све код њега у канцеларији, беше повелика, испред његовог радног стола онај дугачки, нове столице са точкићима, а и нас није било много у представништву и окрену плочу: те они су овакви, те они су онакви, наши лажни пријатељи, тренутно стање нам налаже... и, ето, "они одозго" су одлучили да се представништво издвоји из система и оснује засебна фирма која би се звала "Беовесна", па сад, он би волео да чује мишљење радничког савета јер су још на снази не знам какви прописи које је, како рече, "ток историјских догађаја одавно превазишао", али шта је ту је, прописи су прописи. Па шта ми сад ту има да мислимо, рекох. Ко сам ја да одлучим. И би нова фирма, неки одоше са Бирташевићем, неки остадоше да висе у ваздуху...

Уто тетка напрасно умре, није откупила стан, нешто није могло, неки власници, општина, спор, ја нисам у списку станара или шта то већ беше, не могу да наследим право, није директан род, да те је барем усвојила каже ми наш правник из фирме, било би много лакше, он ме је и заступао на суду, ал’ xабе, једно рочиште, друго рочиште и шут-карта, дођоше са милицијом да ме исељавају, куд ћу са оним намештајем, са стварима, сачекајте бар дан или два, не вреди... Ја на улици, моје ствари у четири кофера, преостале ствари теткине – шта им Бог дâ...

Није ми добро, баш ми није добро, одем у Зе-ем-зе, тамо нека докторка љубица Петровић, врло фина жена, млада, да ви мало легнете код нас на одељење, није ништа опасно, бићете сасвим добро, куку мени, лудница, ма није, госпођо, лудница, видите да нема решетке, ово је само мало, да ојачате, имали сте стресне ситуације, да вас вратимо у вертикалу, насмеја се.

Па онда изнајмљене собе, газдарице, тражим посао, нема посла, инфлација, опет на одмор код Петровићке, терапија, лекови, је л’ имате оверену књижицу, да ли сте пријављени на бироу, мало по мало истопи се уштеђевина, ја одем у Вреоце, код брата, седнемо лепо да поразговарамо, кад дођосмо до тога да он издвоји део имања и да продамо, он мени: лудачо једна, је л’ ти мислиш да ми не знамо ко си ти, губи се, ђубре једно, мојој си деци дошла да отимаш. Што ниси нашла неке адвокате да задржиш теткин стан? Подиже столицу да ме удари, марш напоље, да те моје очи више не виде.

Докотрља ме онај аутобус до Београда, ја сломљена, немам куд, под мостом да преспавам, седнем у станични бифе, не пијем никад, ни раније ни сада, ал’ нешто помислих да би ми један вињак помогао да се смирим. У бифеу гужва, задимљено, за столом у углу, к’о сад видим тај сто, седи једна жена сама, плавуша, пије кафу, је л’ слободно, питам. Слободно. Седох, реч по реч, она чека да јој пође аутобус за Пожаревац, иде код сестре. Ја, рек’о да отворим душу, бар неко да ме саслуша, кад она, ни пет ни шест, каже, ево ти кључ од мог стана, бар да имаш где да преноћиш, ја долазим за два дана, па ћемо видети. Гундулићев венац број 4а.
Мира радила у пошти, у Крњачи. Стан мали, али кад се људи слажу, није тесно... Баш смо се зближиле. Прође година и кусур а да нисмо повисиле тон, једна другој на сенку стале нисмо. У биоскоп, ту и тамо на неки сплав, игранка, треска... Ја кренула да спремам станове, све тражим неки озбиљнији пос’о, ал’ и ово није лоше. Заради се. После почела да радим код једног у мини-драгстору, ноћну смену.

Одједном, осећам ја, Мира нешто нервозна, бреца се на мене. Мало ме, као, и избегава. Пролазе дани у некој напетости, и ја, шта ћу, склањам се. Једног јутра вратим се са смене, она за столом, к’о да је плакала. Видим, на столу амбалажа од неких лекова са црвеним троуглићима. Седи, морам нешто да ти кажем. Крива сам што ти раније нисам рекла. Много сам крива. Знаш, слагала сам те кад сам ти казала да нисам била удата. Била сам млада, удали ме моји, он човек пио, тук’о ме. Трпела сам колико сам могла. А и Станка ми није сестра... и није ишла по "привредном преступу". Реч на суду није рекла, све је на себе узела, водило се "из користољубља". Десет година, на пола тражила помиловање, смањили јој на шест због доброг владања. И ево, сад истиче та шеста година... Ово је њен стан, не би никако било добро кад би те затекла.

Отвори се онај паркет под мојим ногама, устадох, врти ми се у глави, нека несвестица, она плаче, говори нешто, пола чујем пола не чујем, зна она да ће мени бити тешко, припремила је и нешто новца, да ми се нађе за прво време, не требају мени, рекох, те твоје јебене марке, покупих оно моје у једну торбу и залупих врата.
Дођем до Палмотићеве, некако се средим успут, уљудим, леп дан, цвркућу птичице по Ботаничкој башти, питам доле на пријавници да није случајно Петровићка у преподневној, мислите љубица, он ће мени, јесте, љубица. Не ради, каже, она више овде, одавно, иселила се у Канаду са мужем, ал’ има других лекара, шта вам треба? Ништа, рекох, нешто сам са њом имала, па сад кад је таква ствар, шта да се ради, хвала најлепше...

Пођем оним малим уличицама, избијем на Дунав, пукла река предамном, мутна, ваља се она вода, све погледавам на Панчевачки мост... Тада угледах ову централу, напуштену. Огромна зграда, полупани прозори, унутра израсло дрво, повелико, види се споља, кроз три спрата. И као да ме нека сила позва да уђем и погледам изблиза. Доле неки Цигани, кува се чорба, мусава деца се јуре, ту је и коњска запрега. Некако, учини ми се, сви весели, пуни живота. Замакох поред њих и попех се на спрат. Као да је ту неко становао па отишао, све у нереду, али стоји кревет, нека дрвена конструкција са најлонима, нешто налик на собу у овом огромном простору. Мало даље шпорет на дрва и сулундар извучен напоље, уз прозор, неки ормари и полице. Рекох себи, Даринка, ево теби дома...

Кренем да се опремим кућним потрепштинама, погледах мало око контејнера, завирих и у њихову унутрашњост, и ту открих један нови свет. Наравно, за то човек мора да прекорачи неке прагове, али моји су ионако били постављени врло ниско.

У прво време проблем представља и задах труљења, када се то превазиђе, све иде као по лоју. Мало вам се, с опроштењем, враћају инстинкти које су имали наши животињски преци, чуло мириса почиње да вас води...
Читам, пре неки дан, у једном часопису, интервју са чувеним археологом, каже човек да се његова наука своди на прекопавање по нечијим гробовима и ђубриштима. Добро, шали се човек мало. Каже да се о старим цивилизацијама може сазнати много на основу проучавања онога што су људи бацали у разноразне јаме које су после затрпавали. А ја додајем: још више се може сазнати о данашњим људима када се завири у контејнере. Види, рећи ћете, лудаче, сад је још умислила да је некакав научник. Ма, нисам, далеко од тога. Само кажем. Кажем да се по врсти смећа разликује Карабурма од Дедиња, Дорћол од Савамале. Негде бацају траву они што шишају баште, негде бацају шприцеве. Да имам времена и воље, могла бих да вам сатима причам о томе, можда бих могла да помогнем неком научнику да напише књигу о нашим суграђанима на основу онога што бацају у смеће.

Чињеница јесте да човек може да се сасвим пристојно обуче, нахрани, па и духовно окрепи са оним што извади из контејнера. Не може баш да се обогати, али може мало и да се заради: једног по једног упознах типове који откупљују и препродају старудије.

Август беше, сви на одмору, утањило. А преко дана толико врело да се не може издржати на асфалту ни пола сата. Срећа па код мене сеновито, вазда пирка са реке. Сиђем и ја, окупам се, ту на кеју. Имам дивне костиме, нису баш најмодернији, шездесете, седамдесете, али могу да прођу. Е, Даринка, кажем себи – и ти си на летовању.

Тек предвече изађем да обиђем један круг. Нисам мислила да идем далеко, ал’ ме некако повукло, одем чак до Правног, па уз Булевар. Мало зађем и у оне мање улице, према Крсту. Слаба жетва, кажем вам, лето. Кад, из дубине једног пластиканца, били су тад тек постављени, нови, још миришу на фабрику, чујем неки дечји гласић: Тето, узми ме.

О, Боже, шта је то сад, претрнух. Свачега сам се нагледала током ових година, а још више, богме, чула или прочитала у црним хроникама новина. Једном сам налетела на руку, мушку, са делом рукава. Побегла сам главом без обзира, нисам имала жељу да проверавам да ли је права или део лутке из каквог расходованог излога. Знам да је ту недавно неки психопата распоредио делове леша по контејнерима. А знам и да се догоди да нежељено новорођенче заврши међу љускама јајета и амбалажом млека. Срећом, то никада нисам видела.

Пођох даље, али се из контејнера поново зачу: Тето, молим те, узми ме. Одведи ме својој кући. Вратих се. Ако је неко дете случајно упало унутра, дај да га барем извадим, да га не самељу ђубретари у оном камиону.
Контејнер био скоро празан, једва нешто кеса на дну и неке летве. А од детета ни трага. Мало xарнух куком – ништа. Извадих и батеријску лампу, све прегледах пажљиво. Ту сам, неко се огласи, немој ићи, узми ме.
Ех, душо, рекох, узела бих ја тебе ал’ те не видим.

Ја сам, тето, ова пластична боца од "Кока-коле", ту са твоје десне стране, заправо, нисам та боца, ја сам само тренутно узео тај облик.

О, Боже, Даринка, стварно ти се стање погоршава, рекох себи, па до сад барем ниси халуцинирала.

Само ме узми, све ћу ти објаснити, или ћу барем покушати да ти објасним.

Срећа па је у контејнеру била само једна флаша, и то од оних већих, дволитарских. Без запушача. Пажљиво увукох врх куке у грлић, подигох је и узех у руке.

Сад је већ лакше, рече боца. Знам да ће ти ово изгледати глупо, али ја нисам од овога света. Моја је земља далеко, несхватљиво далеко, ја долазим из друге галаксије. Био сам на путу са својим родитељима, први пут, мали сам, и изгубио сам се. Нису имали коме да ме оставе, а мисија је била опасна, знаш, тето, тата и мама су истраживачи, они проучавају разне планете, а ваша је баш занимљива. Долазили су они у више наврата, а ја сам први пут ту и куд баш да ми се деси ово.

Је л’ могу некако да ти помогнем, упитах. Можеш, мислим да можеш, казаћу ти. Гледам ону трбушасту пластику, празну, са све црвеном етикетом и оним изувијаним словима и мислим се, Даринка, на шта си спала, са флашама причаш. Прислоним је на уво и, као, учини ми се да чујем откуцаје, божемеопрости к’о срце да куца.

Нису све зоне на вашој планети опасне, настави дечји глас, напротив. Али има двадесетак-тридесет подручја где се мешају геолошки утицаји, подземна струјања и изворно лудило људи који ту живе. Није нам јасан однос тих чинилаца, да ли и како један утиче на други, ето, то моји родитељи студирају, мере. На оне који живе у тим подручјима то се одражава тако што се ратови периодично понављају, као трајна беда и несрећа, безизлаз. људе ту обележава ирационалност, па чак и лудило. Ви то не видите, али ми смо бестелесни, имамо развијен осећај за енергије, осећамо и најмањи титрај. Зато смо у тим областима посебно рањиви, као што вас може да убије прегласна музика, као што ослепите од прејаке светлости. Ту је, јасно, отежана наша међусобна комуникација и ја сам се, ето, изгубио.

Ух, ух, наопако... рекох. А откуд флаша?

Та злокобна атмосфера ми је исисала снагу, пао сам. Прво што науче оне који одлазе у мисију јесте да се не може дуго опстати у зони. Савет је да се што пре уселимо у неки предмет да се не бисмо потпуно дезинтегрисали. Не можемо да улазимо у дрвеће, у жива бића, мора то бити нека ствар, још боље ако је обична. То не решава проблем, али барем спречава да нас разнесу ти вртлози енергија. Ја сам некако схватио да код вас има највише тих пластичних боца и ту сам се сакрио. А онда пришао неки савестан грађанин и убацио ме у овај контејнер.

Али, сине, рекох, ја сам луда, стопроцентно, имам папир, имам картон од социјалне установе, идем једном дневно по оброк у народну кухињу, шта ћу ти ја оваква?

Ма јок, он ће, кад би сви код вас били луди к’о што си ти, тето, за вас би још и било наде.

Кажеш да си дечко, колико имаш година?

Још мало па ћу двеста округло, још сам мали. Код нас се то још броји као детињство.

А како се зовеш?

Ех, тето, он ће оним његовим танким гласићем, ништа ти то не би значило кад бих ти рекао, сувише је то компликовано за вас, не би ти то могла да изговориш.

Па да ти онда смислимо неко име?

Може, рече, то би било лепо.

Смем ли да те зовем Исак, то ми се име допада, био је јунак у неком филму што сам давно гледала, да ме убијеш не могу да се сетим наслова. Може, и мени се допада. А како се ти зовеш? Даринка, одговорих, Даринка Тривуновић. Много је то дугачко. Је л’ није проблем да те зовем Дада? Није, срећо, није, рекох.
Уто прође један дркаxија у финој тренерци са доберманом, гледа ме оним презриво-гадљиво-сажаљивим погледом на који сам добрано свикла, а кер би баш да се испиша на контејнер, па му би непријатно што је морао толико да ми се приближи. Куш, викнух и унесох му се у лице, подвише реп и он и пас.

Најпре ставих Исака у торбу са пазаром, а онда помислих, ох, Боже, сирото дете, ко зна колико је већ међу овим ђубретом, па што сад још и у ову торбу да га затварам. Некако пребацих торбу на раме, спаковах куку и батерију у њу и положих га нежно на подлактицу. Кренух кући. Не знам зашто, али већ код Ташмајдана сам имала утисак да је заспао.

Дочекају ме Блек и Декер, кевћу, скачу, изврћу се на леђа, праве представу као и сваки пут када се вратим. Е, ђаволи, ђаволи, само на храну мислите... Довела сам вам другара. И спустих боцу на под, пред њих. Они се мало збунише, кренуше да њушкају.

Ово ме голица, рече Исак кроз смех сличан звуку прапораца. Ма, пусти их, нека те упознају. Ех, види ти њих како машу репом, знам их к’о злу пару, ево већ су те заволели.

Кад је толика врућина, ништа ми се не једе. Ево, ноћ пала а још спарно. За ове моје керове имам оне њихове сплачине. А шта би могла теби да дам, чедо моје? Јеси ли гладан?

Не треба мени храна какву ви користите, ја сам нематеријалан. Мени треба духовна храна. Било би добро, Дадо, ако би могла да ми нешто прочиташ. Исцрпљен сам, читање би ми вратило снагу.

Баш си то нашао сада, рекох. Није да ја немам књиге, напротив. Исцедила сам из контејнера библиотеке и библиотеке. На несрећу баш прекључе однесох Раки све што се скупило за два месеца. Раки носим, код Филозофског. Они други биркају па дају мало више, Рака бедно плаћа ал’ узима ђутуре. Све.

Остале ми две-три, то су неке што и’ ни Рака није хтео. Истина, нису имале корице и првих неколико страница, неко откин’о, види се, па не знам ни које су, ал’ раније ми је узимао и такве. Ове баш није.

И, тако, опружим се на софи, упалим расвету, поставим Исака поред себе и кренем, наглас: Питање јединства у Савезу комуниста никада није академско питање. Питање јединства се увек поставља у односу на задатке који се налазе пред Савезом комуниста. Задаци о Косову, као најтежи задаци, пред Савезом комуниста Србије и Савезом комуниста Југославије траже и најчвршће јединство. Ту компромиса не може бити. Јер сваки изгубљени дан, свако оклевање, значе нове притиске, нова компликовања и продужавање кризе на Косову. Неотварање, односно заташкавање питања нејединства, поготово када је у питању Косово, не би било у интересу јединства, већ би било само у интересу незамерања, даље ерозије снаге и угледа Савеза комуниста и против интереса јединства.

Како ти се ово свиђа?

Добро је, добро. Можда мало монотоно, неке речи се понављају.

Па онда сам му читала из ове друге, ове раскупусане: Под претњом ужаса, морамо да дешифрујемо свет и тако поништимо првобитну илузију. Не подносимо ни празнину, ни тајну, нити огољену појаву. Али зашто би уопште требало да дешифрујемо свет, наместо да у њему пустимо илузију као такву да зрачи у свом пуном сјају? Зато што је и сâма чињеница да не можемо да поднесемо њен енигматски карактер део енигме. Део света је и то што не можемо да поднесемо његову илузију и његову голу појавност. Кад би постојале његова радикална истина и прозирност, ни њих не бисмо боље подносили.

Разумели сте? Исак ми је рекао да јесте.

Е, сад, ову нисам имала целу, неко је у контејнер бацио само део, али рекла бих да је врло интересантно: Српска раса се открива око 2000. године пре наше ере као главни историјски чинилац и као незауставни талас прекрива све земље и народе од Дунава до Инда и од Арала до Нила. Ти највећи освајачи у историји носили су ново војно устројство, ново гвоздено оружје и ратну технику, развијену културу и нова схватања међуљудских и међународних односа, као и ново друштвено уређење које се огледа у стварању прве светске империје. То нам указује да је народ о коме се овде ради, морао бити врло бројан и на високом степену културног и техничког развоја. За то је морао постојати читав низ предуслова. Први је погодан земљишни простор као основа. Народ који се назива Аријевским није могао изаћи из неке шуме, сићи са неке планине или се развити на Хималајима, у Сибиру или Скандинавији јер је то, просто речено, било немогуће.
Ево, реците и ви, зар није немогуће?

Дан по дан, прочитасмо све књиге. Пола нисам разумела. Ма какви пола, и више од пола. Нових нема, сушна сезона. Кад би барем било неких бајки, ал’ то људи слабо бацају. Чувају за другу децу. Је л’ може новине, питам Исака. Све може, рече он, мени је свеједно, мени је најважнији звук. Ал’ ја немам нову штампу, све су ми новине бајате, неке богме по десетак година и више. Никада нећеш знати шта се стварно дешава, касниће ти информације...

Извадих једну "Практичну жену" од пре десет, петнаест година, отворих на неки интервју:

Али, ако ја образлажем своје етичке и естетске критеријуме, политичка схватања, ако то чиним познавајући ствари о којима говорим и на начин који је другачији, односно лепши од мушког, онда је могућа реакција у виду малог, али рањивог реванша – она је сујетна, окупирана собом. Мада, да будем искрена – ако треба да бирам да ли ћу бити окупирана неким ко се хвали шта је рекао на састанку, телевизији или свом шефу и себе – бирам себе. Наравно.

А? Баш добро. Јако.

Па онда те вести са естраде, извештаји са модних ревија, приче о јунацима квизова. Имала сам утисак да је то волео. Чак сам помислила и да га одведем на Јецин или "Чорбин" концерт, снашла бих се некако за карте, али је он рекао да се боји да ће бити прегласно за њега. Он је осетљив, схватили сте.

Хтела сам да му некако набавим телевизор, али је он рекао да нема потребе. Тако да смо "Великог брата" пратили само путем одјека у новинама, са извесним закашњењем.

Радо бих ти, кажем му, прочитала хороскоп, ал’ ови су сви давно прошли. Кажу да је баксузлук читати старе хороскопе. А који си ти уопште знак?

Нема, Дадо, код нас хороскопа. А све и да има ко зна како би се звали знакови, небо које ја гледам из своје куће сасвим је другачије од вашег. Али, лепо је и ваше. Често га посматрам, кад ме однесеш до прозора, ноћу, кад гледам звезде, мислим на маму и тату.

Када ми је то рекао претрнула сам, ваљда сам тада први пут схватила колико сам се везала за Исака.
Како би било лепо када бих знала како стварно изгледаш, рекла сам му, а не да стално гледам ту улубљену флашу. Па, Дадо, ја не изгледам, ја јесам. Баш то је рекао. И онда додао: па све и да није тако, изглед може да превари, не брини, ти мене видиш срцем.

И, ето, дође и тај дан. Рекао ми је да мисли да је довољно ојачао... да би сад можда могао да покуша да се пробије. Замисао је била његова: да га ставим у неки међународни воз и тако му омогућим да изађе из зоне. У овој земљи ионако има толико ђубрета да нико неће обратити посебну пажњу на једну боцу "Кока-коле". Па и ако на Келебији чистачице још једном прођу, опет ће бити добро, то је сасвим близу пространства где нема погубних струјања, моћи ће да се без опасности отисне и узлети.

Поздравио се са Блеком и Декером, немојте ви са нама, рекла сам, опасно је, има шинтера. А заправо нисам знала како ћу се осећати, нисам хтела да ме они виде у неком тешком душевном стању.

Пођосмо према железничкој станици. Грло ми се стегло, једва изговорих: Волела би’ да могу да ти кажем да ми поново дођеш, али знам да је то немогуће.

Немогуће, Дадо. Али, знаш, мама, ја ћу те увек гледати одозго, мислићу на тебе и када тебе више не буде јер ми живимо по неколико хиљада ваших година. Увек када погледаш звездано небо знаћеш да сам ја тамо.
Рекао је "мама", баш тако. Ту ми би тешко, једва зауставих сузе.

Онај крештави глас изговори да је међународни експресни воз "Авала" за Беч преко Новог Сада, Суботице и Будимпеште постављен на перону број три. Полази у осам часова и двадесет минута.

Сачекала сам да прођу чистачице, да изнесу отпатке у оним великим плавим кесама. Онда сам се осврнула, ушла у воз, у први разред. Све фино, као у апотеци, црвена седишта са високим наслонима, ново... Још нису почели да пристижу путници.

Меркам где да му нађем место. Да га ставим на ону решетку изнад седишта? Није сигурно, може се наћи неки чистунац који би већ иза Батајнице заврљачио боцу кроз прозор. Приђох и погледах – изгледа да се прозори не отварају. Климатизовано. Мањи је ризик. Ал’ добро, ко зна. Можда је дâ кондуктеру и овај је избаци на некој успутној станици.

Шта да ти кажем, чедо моје, можда ти је ипак сигурније да те ставим у ову канту за отпатке, знам да ће ти бити тесно ал’ је доста завучена, неће то нико дирати до Беча.

Можда је стварно боље, рече Исак, притрпећу се. Ништа ти не брини.

Пре но што сам га ушушкала прислоних га још једном уз образ. ’Ајде, путуј, нека те срећа прати.
И тебе, Дадо, и теби је потребна, још како...

Сачекала сам на перону да воз пође. Заплакала сам тек када се претворио у тачкицу и замакао према мосту.
Мало ми се вртело у глави, придржах се за стуб, ту на перону. Имам шта да видим, прилазе ми два пандура, наоштрили се, знам их.

Личну карту, молим, рече један. Погледах га, онако, испод ока, кржљав неки тип, она униформа му стоји к’о на офингеру. Јебала те, рекох, лична карта. Он се маши за пендрек, крену силовито. Онај други га, још брже, чини ми се, ухвати за лакат и рече, тихо: Немој, пусти... Обрати се онда мени: Све је у реду, госпођо, слободно идите.

***

Милета Продановић је рођен у Београду 1959. године. Студирао је архитектуру и сликарство. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду 1983. године и на истом факултету магистрирао 1985. године. Специјализовао је у Лондону, на Роyал Цоллеге оф Артс 1989-90. Ради као доцент на Факултету ликовних уметности у Београду. Излагао је на више самосталних и групних изложби у Југославији и у више европских градова. Од 1983. године објављује прозу, есејистичке текстове из области визуелних уметности и публицистику. Током деведесетих објављивао је есеје на тему "рат-култура-политика" у више југословенских дневних и периодичних листова и часописа. Био је члан редакције часописа "Београдски круг" и "Нењ Момент". Продановић је један од оснивача "Форума писаца" (1999. године). Добитник је неколико награда из области књижевности и ликовне уметности. Објавио књиге прозе: Вечера код Свете Аполоније (1984), Нови Клини (1989), Путописи по сликама и етикетама (1993), Пас пребијене кичме (1993), Небеска опера (1995), Плеши чудовиште на моју нежну музику (1995), Црвена марама сва од свиле (1999), Ово би могао бити ваш срећан дан (2000), Врт у Венецији (2002) и Елиша у земљи светих шарана (2003). Продановић је још објавио збирку путописних фрагмената Око на путу (2000), књигу есеја Старији и лепши Београд (2001). За књигу приповедака Агнец, добио је 2008. године Виталову награду. Објавио је и збирку поезије Мијазма (1994). Заступљен је у неколико антологија новије српске прозе, између осталих и у избору "Тхе Принце оф Фире" Университy оф Питтсбургх Пресс, 1998. Превођен је на енглески, немачки, шпански, пољски, бугарски и мађарски језик.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432