Друштво књижевника Војводине
 
 


Бен Окри: Поезија и живот Print E-mail
Међународна награда за књижевност Нови Сад    

Бену Окрију    

нигеријском романописцу, приповедачу, песнику, драмском писцу и есејисти за допринос савременој књижевности        БЕН ОКРИ        

ПОЕЗИЈА И ЖИВОТ        

Пре свега, веома је важно да се захвалим организатору Међународног књижевног фестивала Нови Сад на овом маштовитом догађају и на одржавању скромне моћи поезије у сазнању света под отвореним небом. Само небо може да зна да нам је поезија данас потребна више него икада. Потребна нам је неугодна истина поезије, потребно нам је њено посредно инсистирање на чаролији слушања, а изнад свега, у свету у ком постоје оружани сукоби, бомбардовања и лудост веровања да је само наша страна, наша религија, наша политика, исправна, у свету који је фатално наклоњен рату, потребан нам је глас који говори оном најузвишенијем у нама, нашој радости, нашем детињству, нерешивим проблемима нашег личног и националног наслеђа, нашој усамљености, нашим сумњама, и свим неслућаним димензијама које нас чине и људима и бићима дирнутим шапутањима звезда.    
Ко год да смо, поезија нам је блискија него политика, и поезија нам је својствена колико и ходање или једење. Јер ми смо, рођењем донети на свет у стање дисања и поезије. Бити рођен је поетско стање: дух постаје тело. Умирање, или смрт, поетско је стање: тело поново постаје дух, необично чудо завршеног круга, откуцај и нечујна мелодија живота који се враћа у немерљиву тишину. А између наших свакодневних тренутака – чудан спој између унутрашњости и спољашњости, између унутрашњег осећања вечности и спољашњег доказа пролазности – али двоструко стање које је првенствено поетско.    
Када се државници састану, они расправљају о државним стварима; када се песници састану они одјекују основним откуцајем или ритмом живота, јампским стиховима корачања, елиптичним строфама јединственог начина говора, тајанственим пулсом откуцаја срца. Такође, песници у нама започињу унутрашњи дијалог, предлажу лично путовање до властите истине. Зато, када фестивал попут овог споји гласове из целог света, тада овај трг постаје место за сањарење, преко потребна академија под звездама.    
Поезија није само оно што песници пишу; поезија је такође и велика бујица роморења душе која тече унутар човечанства. Песници само ову подземну реку с времена на време на тренутак доведу на површину, у водоскоцима звука и наговештеног значења.    
Прастари пророци могу занемети; и можда нећемо више веровати у многе начине на које богови говоре нама или кроз нас. Али живети значи бити средиште притисака, бремена живота, и чудног притиска да будеш оно што јеси, да чезнеш, необјашњивих расположења, снова и осећања која су већа од нашег смртног живота.
Превише наглашавамо различитости; поезија, књижевност, нас враћају смислу у ком смо изненађујуће слични, враћају нам осећање да смо чланови раштркане породице, и да делимо осећања која су и јединствена и универзална.
Поезија нам је потребнија од политике. Али морамо увећати њене могућности. Поезија неће нужно променити свет, и многи тирани су били познати као песници, да кажемо рђави песници, али док год поезија шаље наше умове у златна царства, испитују и дотиче наше дубоко и осетљиво човечанство, дотле ће она бити снага за лепоту и добро у свету, полако неутралишући галаму оружја и мржње.
Разлог за стање ликовања поезије је једноставан. Поезија је далек потомак првобитне речи за коју мистици верују да је дала импулс читавом стварању. Поезија на свом највишем ступњу има у себи живу, чак у хомеопатским дозама, стваралачку моћ универзума. Поезија отеловљује оно што обликује, мења, трансформише. Она прави нешто из ничега. Како су речи несупстанцијалне! Ко може да измери реч на ваги, чак и наспрам пера истине? А опет видимо колику тежину речи имају у срцу, у машти, у сновима, одзвањајући кроз раздобља, трајна попут пирамида. Речи су лакше од ваздуха, једнако су мистериозно издржљиве као и проживљено време. Поезија упућује на божанско у нама, и одјекује у највишим деловима бића.    
Песници не траже ништа од вас осим да послушате своје најдубље ја. За разлику од политичара, они не желе ваше гласове. Они само желе да поштујете првобитни споразум који сте склопили с универзумом оног тренутка када сте први пут удахнули невидљиву чаролију из ваздуха.
    
Реч Бена Окрија приликом уручења награде Нови Сад на Трећем међународном књижевном фестивалу у Новом Саду

29. 8. 2008. Нови Сад    

Превела са енглеског  Ивана Веља    

ВИДИМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ    

Видим твоје лице    
чијој лепоти прети    
насиље    
у руменим вечерима    
химеричких убистава.    

Лице ти је нагнуто ка мени    
попут кубистичких потеза који хватају    
невиност на Голготи    
ти призиваш патњу    
осмехом.        

Видим га крај прозора    
дубоко замишљеног обрисима    
несрећних небеских тела    
видим га крај реке    
како спира ужас    
умивен од     
сметлишта бојишта сиротињских покопа    
крваве револуције.        

Твоје лице ме окружује у мртвачницама    
изазивајући нагост подстакнуту        
упаковану и препаковану у нови    
облик стрепећи од старог    
стрепећи од сличности с телима    
разјарених на улицима    
или од нагости која се весело љуља    
на постељи усковитлане топлоте.        

Твоје лице ми се смеши    
када на први звук хаоса    
војници извршавају умирућу жељу    
обасипајући мецима заувек везана тела    
нашом глађу    
разбијајући нашу бит    
схватајући грмљавину    
која необуздано дивља по црвеним чаршавима    
с нама који посматрамо све јаче распршивање    
смрти у    
нашаим ужасним чудима.        

Видим твоје лице    
које нас гледа изгњечене у лежању    
затворене у безнађу    
слављене у покорности    
изгладњене у нечовечности    
напукнуте у круговима    
где се смејемо изненађени    
својим празним тврдњама.        

Видим твоје лице    
док питам целивајући ивицу оштрице     
шта можемо учинити    
у овој одаји страха наших живота?    
шта можемо учинити     
када светла намигују тами    
која се чини да заувек остаје?    
шта можемо учинити    
када се путеви отворе за смрти    
с којима ћемо се суочити на следећем     
                                                скретању?    
шта можемо учинити    
када очи власти    
посипају децу крвљу?    
када хладно сивило ноћи    
уноси све мирисе     
носећи смрти    
многих    
чији су животи изгледали отровани    
који су се родили говорећи ДА и умрли    
покушавајући    
покушавајући да пронађу алтернативу?    
шта можемо учинити    
када видимо облаке надуте    
крвљу наше будућности?    
шта можемо рећи    
када песници лажу    
када политичари никада    
не говоре скривене истине    
које нас продају    
на светској тржници?    
шта можемо рећи    
када знамо да треба    
да чинимо нешто поводом    
наших живота у свирепим     
                           временима?    
логика припада неком другом    
овде нема музике    
ми плешемо    
на горућим деблима    
(на) зубима оштрице    
меса наших дана    
овде нема музике.    
И видим твоје лице    
видим га да плаче        
видим га да лије крв за коју знамо да је наша    
видим га да кида и исмева наше најдубље сате    
видим да мења своју лепоту    
шокиран цветањем тела    
која труле у нашим животима    
када га видим    
ја видим мноштво лица у једном –    
прекрши овај завет ово срце ову ватру    
поново подели ово тело с његовим оригиналним     
             мноштвом док вриштимо у воњу ваздуха:        

Овде нема музике    
када нас погоде постоји само    
илузија музике    
коју сам бес преноси    
ово није живот    
када можемо да умремо    
држећи наша тела невидљивим палицама    
и борећи се са храмовима који нападају    
наше кости: Овде нема ни цвећа    
здробили смо га раније    
исцрпљени пометњом наших путева     
и морамо се вратити
тамо где земља тиња    
где се мириси вијоре    
где је месо свеже на сваком углу    
где је разум спржен од мириса зоре    
где дух мами милионе пукотина страха    
где се ова стара животиња прикрада изгладнела    
где ово старо месо удише смрт    
где је најтеже почети    
где морамо викати јасно на хаос    
викати прости ужас на задовољство    
викати крв на крв воду на воду    
свиње су се јуче утопиле    
пророк је ишао с њима    
море нас сад поседује.    

И видим твоје лице    
које посматра нови облик    
подижући се на сваком ветру?    
знам то    
када смо положени    
у овај котао    
који се шири на ковачкој ватри        

у електричним дрхтајима        

када свитања постају        

сувишна        
и раширена до сваке тачке наших бојишта    
до сваке    
до сваке    
до сваке    
знам    
биће лица    
с твојим и мојим.         

Ифе, 1982.        

И АКО МЕ ОСТАВИШ

И ако ме оставиш    
рекао бих да је дух    
Касандрин    
прошао     
мојим очима    
рекао бих да звезде     
у пакости     
једва осветљавају небо    
да рашире моје немире    
и да се таласи разбијају     
о обале    
да донесу слане жаоке на    
моје лице:    
јер ме ти поново повезујеш    
са свим светлима небеским    
и свом сољу морском    
и митовима у ваздуху.    
и твојим проласком    
вече би постало превише мрачно за сневање    
а јутро превише сјајно        

Март, 1986.    

Превела са енглеског  Ивана Веља    

ДЕВОЈЧИЦЕ

У зеленој реци    
посматрам те    
док купаш се смешећи се    
и упијаш    
чудесну светлост    
небеску     
у таласима немилосрдне воде    
пред посвећење    
    
Чудим се да плуташ    
Девојчице    
У дивљој реци    
сребренаста    
између речног растиња    
и риба:    
Чудим се још више    
како твој осмех    
допире до чамxије    
у запенушаним струјама    
који попут утопљеника спава    
који сањари о извору    
и о теби    
Видим бразготине на твом лицу    
Знакове које не можеш објаснити    
чудим се реци     
што то не одражава;    
У твојим очима је грозница    
зовеш ме    
са моје осматрачнице    
у овом времену суше;    
Силазим    
и сусрећем таласе    
они су јаросни    
у новом страху, страшном разумевању        

Рибе су нестале    
Траве су се замрсиле    
Видео сам твоје изненађење    
Због смираја који је долазио        

Када су животиње зарониле    
У реку    
Да буду са тобом    
Ја сам схватио твој ужас    

Девојчице    
У набујалој реци    
Нашла си се у дубинама вира:    
То је изгледало попут мирног места    
за твој последњи обред    
Пре но што је дивљи ваздух    
открио твоје тајне    

И сада када је то завршено    
И животиње распршене трче дуж обале    
И јастуци речног дна        
Шапућу велико неспокојство    
И река враћа свој ток        
И када пловиш    
ка многим градовима    
под мрачним небом    
Једну ствар ти морам рећи        

Док се враћах    
Моја осматрачница беше уништена    
али из рушевина нова кула је подигнута    

То беше гозба лудака
И многи језици певаше о изобиљу хаоса    
У оргијама    
док се толико воде     
из твојих очију    
сливало у реку    

Превео са енглеског Јован Зивлак    

КЊИГА ЗВЕЗДА    
– чаробна причао о љубави     
и поновном рођењу    
(избор):    

ПРВА КЊИГА: Принц    

Прво поглавље        

Ово је прича коју је мајка почела да ми прича кад сам био дете. Остатак сам прикупио из књиге о животу међу звездама, у којој се све зна.    
У срцу краљевства постојало је место где је земља била мрачна и слатког укуса. Све што је било засађено расло је у изобиљу. Село је изграђено у облику величанственог круга. А у центру круга стајала је краљевска палата. У шуми око села састајале су се четири реке. Храм се налазио на самом крају села и стаза која је ишла поред њега водила је у спољашњи свет. Око села је била густа шума, и чинило се да они у срцу краљевства живе у чаробном сну, у оази колиба и добрих жетви у сред света дрвећа.    
Постоји древна изрека у селу коју ми је мајка некад говорила. Кажу да ниси онај ког свет поштује већ моћ која стоји иза тебе. Свет не види тебе већ моћ. Село је било мало, али, иза њега, свуда око њега, стајала је снага и узвишеност густе шуме. Шума је ноћу била мрачна и богата магијом и чаролијама. Дању је била заносна и сунчано зелена, а једва чујна притискајућа музика могла се чути из земље. Надарена деца су говорила да могу да чују дрвеће како пева чаробне мелодије. Неких ноћи, када је месец био пун и бео попут савршеног јајета на почетку стварања, они мудрији су тврдили да је дрвеће шапутало приче у богатој тами. Те приче, кажу, узимале су облик и лутале светом и једног дана би примиле сопствени живот. људи из села су ретко залазили у шуму зато што је била тако моћна, тако непредвидива, попут немерљиве митологије непознатог бога.
Некада давно, у доба када је машта владала светом, постојао је принц у овом краљевству који је одрастао у спокојству свих ствари. Он је био мајчин предак и баш он, од свих људи у селу, волео је да се игра у шуми. Био је веома наочит и правичан и бистар и старији људи су сумњали да је небеско дете, од оне деце с другог света, коме није суђено да дуго живи. Никада није био тако срећан као би се играо сам у шуми или крај реке. Био је миљеник сирена и тајанствених шумских девојака и носио им је цвеће и ствари које је сам правио и свирао је духовима реке. Пошто је био небеско дете, пуштен је да ради шта му је воља док год не изрази жељу да умре.    
Био је изненађење за краљевску породицу. Врачеви су му на рођењу предсказали необичан живот. Биће краљ и роб, рекли су. Продаће га попут јарца, опходити се према њему као према животињи, бориће се у рату, патиће као велики грешник, живеће као бог, и знаће шта је слобода боље од најслободнијег човека на свету. Ипак, најзагонетнија ствар коју су пророци рекли је да ће умрети млад у старости или да ће умрети стар у младости.    
Старији су очекивали да ће бити болешљив. Никада није био. Нису знали да ли да га припремају за краља. Није показивао заинтересованост. Политика и краљевске дужности биле су му досадне. Чинило се да више воли да ради с обичним људима на фармама, берући кукуруз, зачикивајући слушкиње, градећи бараке болешљивим старицама у селу, цепајући дрва за потпалу, и свирајући у фрулу на ободима краљевства, као да га је прогањала тужна лепота која је опасивала границе света. Старије је дирало у срце да виде његово крхко тело како се криви над тешким задацима које је сам себи постављао, или да гледају његово бледо присуство како се расипа у љупкој музици коју је изазивао из шареног сеновитог царства митом похараних шума које су биле његов други дом. Шта им је чинити с овим краљевским вагабундом, овом племићком скитницом која је господарила срцима жена и старијих људи, која је фасцинирала младе, која је померала срце краљевства попут жичаног инструмента на ком савршено свира умирући мајстор? Као да се гледа чудна игра живота и смрти која се одвија пред очима свих.
Нико се није усуђивао да му понуди своју кћерку из страха да ће их брзо напустити зарад земље смрти која му је, како се чинило, била тако мила. А опет, све девојке су га страствено волеле, немо, сањалачки, издалека. Када би им говорио својим слатким и сигурним и узбуђујућим гласом, постајале су скамењене невештом опчињеношћу. А када би их дотакао, било је као да их је нешто узвишено опекло, и неке девојке би изненада вриснуле, неке би патиле од великог бола и агоније, а многима би након тога било лоше и тресле би се у љубавној грозници недељама. Касније је једна девојка, с којом се играо и рвао у реци, тешко оболела, изгубила разум због неразумљивих љубавних бунцања, и умрла, када се најмање очекивало, од неке врсте погубне среће. Неки су говорили, из злобе, да клетва кружи над нашим младим јунаком и да ће једног дана...    

Друго поглавље
    
И време је пролазило и он је растао у мистерији. У складу с обредима установљеним древним традицијама краљевске породице, наш млади јунак је уведен у дубоке мистерије племена, и краљевства. Прошао је кроз седам иницијација, од којих се већина одвијала кад није био ни свестан тога. Постојале су тајне о скривеном поретку које су показивале његово место међу звездама, тренуцима живота, боговима, прецима. Постојале су и тајне које су му откривале положај у краљевској традицији, откривале ужасе краљевског величанства, страх присутан у плавој крви, пламен који прати линију његовог рођења, лудило које мора да преброди као дар свог рођења, и велико срце коју мора да гаји усред замршених нити јаке судбине.    
Ове иницијације су се одвијале ноћу, у шуми. Сведочио је у подизању духова предака у њиховој страшној величанствености, и провео седам ноћи у друштву славних и неславних мртвих свих времена и места, како му сва велика и најгрешнија и најљупкија дела мушкараца и жена никада не би била непозната.
Ове иницијације у мистерије започеле су у њему неслућени преображај. Постао је ћутљивији, а опет отворенији. Његов говор, иако савршено јасан, био је потпуно непрозрачан. Његов глас се променио и попримио тонове који су у исто време били дубоки, изненађујући и нежни. Понекад се чинио тешким, хладним, удаљеним; а некад је био радостан, пун љубави, уживајући у чуду. Постао је загонетка за село, али је сам себи био највећа загонетка. Није више знао ко је.        
Превела са енглеског: Ивана Веља    

***    

Бен Окри је рођен у Мини, граду у северној Нигерији, 1959. године, деветнаест месеци пре него што је његова земља добила независност од Британске империје. Његов отац Силвер био је из племана Јоруба, а његова мајка је из племена Игбо. Од 1961. школовао се у Британији, међутим након четири године се вратио у Нигерију, а убрзо је извршен државни удар. После дуге политичке конфузије у Нигерији је избио грађански рат. Ти догађаји су дубоко одредили судбину Окрија и његовог разумевања Нигерије, нигеријског човека, Африке и савременог света. Већи део његове ране прозе бави се истраживањем политичког насиља чији је био непосредни сведок током грађанског рата. Напустио је земљу када му је нигеријска Влада дозволила да студира компаративну књижевност на универзитету у Есексу у Енглеској.    
Окри се образовао у Лагосу, прве приче је објавио у локалном листу, а прва књига му се појавила 1980. године под насловом Цвеће и сенке. Након тога настанио се у Лондону где је наставио студије, да ради и пише. Објавио је око двадесетак романа, књига песама, есеја, драма и превођен је на многе светске језике, поменимо само неколико запаженијих наслова: Цвеће и сенке, 1980; Пут гладних, 1991; Очаравајуће песме, 1993; Рајске птице, 1995; Опасна љубав, 1996; Аркадији, 2002; Звездана књига, 2007. Збирка песама, Афричка елегија, објављена је 1992. године, а епска поема Ментална борба, 1999. Збирка есеја Пут ослобођења, објављена је 1997. године. Бен Окри је такође и аутор драме У изгнанству.
Окри је неспорно импозантна појава савремене књижевности и водећи афрички писац. Био је издавач Њест Африца магазина, између 1983. и 1986, сарадник ББЦ од 1983. до 1985. Био је сарадник на Тринити колеxу у Кембриxу, члан је Краљевског друштва за књижевност и почасни доктор на универзитетима Вестминстер и Есекс.    
Бен Окри је потпредседник енглеског ПЕН центра и члан савета Краљевског националног позоришта. Добитник је најзначајнијих награда за књижевност: Награде Комонвелта за најбољу књигу; Награде Ага Кан за приповедаштво, Гардијанове награде, Букерове награда, награде Чијанти Руфино у Италији, награде Премио Гринцане у Италији; Награде Економског форума, Награде Кристал, награде Премио Палми у Италији итд. Окри је одликован Орденом Британске империје.    
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432