Друштво књижевника Војводине
 
 


Зоран Ђерић: Поезија Ђорђа Сударског Реда Print E-mail
Ђорђе Сударски Ред (1946-2007) је од самог почетка свог песничког стваралаштва писао неку врсту епитафа самом себи. Прва песничка књига, индикативног је наслова, Речи које чине мој спровод, баш као и последња – Гроб за самца. Од "кристалне смрти", до оне која је заиста дошла (да ли изненада, ако се већ толико дуго очекивала?) прошло је 35 година. За то време је млади песник стигао да остари. Али, пре тога, и да се готово сасвим одрекне поезије и посвети прози, коју је писао и објављивао у књигама провокативних наслова и хетерогених жанрова: мешавина повести (прецизније: исповести), дневника и хронике. Све су оне (биле) врло личне, значи субјективне, понекад и лиричне, увек ироничне, горке, али и духовите. Путовале су у корпи, на бициклу, улицама Новог Сада, од Детелинаре, где је некада становао, до центра, Подбаре, Златне греде, Змајовине, потом до Телепа и Рибарског острва, где је, последњих година живота, усидрио свој брод, овај песник а потом и колумниста различитих дневних листова. Од тих колумни, потом, склапане су књиге препознатљивих корица (рад Ференца Барата). Али, вратимо се поезији, која је стрпљиво чекала скоро 30 година да се поново појави пред читаоцима... Двадесет шест кратких песама, сврстаних у два циклуса, "Златни паук" и "Плод и ноћ", чине прву збирку. Речи које чине мој спровод, Томислав Кетиг је прочитао као ламентацију, препознајући у њој "поетику природе", односно "поетику чула и слободе". Пре наговештаји, низање слика, у једном ланцу од паучине, дакле врло крхком, него ли поштовање задатости, па макар и врло слободне арс поетике, најавили су песника који ће убрзо обелоданити нову збирку и тако потврдити свој лирски супстанцијалитет. Ваздух сув у устима (1974), садржи двадесет песама (све су, осим једне, без наслова, па их не само формално, већ и суштински повезује наслов књиге, као и илустрације Миће Михајловића). Не толико краткоћа песама, колико сублимација слика, карактеристичне су и за ову збирку, која је кохерентнија, па и квалитетно уједначенија од претходне. Антологијски стихови су посвећени осмеху "који је дужи од било које смрти" и погледу "који је тежи од било којих окова". Затворен у соби, лирски субјекат осећа потребу за путовањима, све га подсећа на градове и земље које није видео и у којима није никада био. Иако је свестан да ништа није видео и ништа није чуо, везан је за свој стан и град, због разлога сасвим личних, сентименталне природе (без обзира колико се то чинило наизглед патетичним).     
Двадесет пет песама чине збирку Полониа-еxпресс, објављену 1975. године. У њој се реализује претходна жудња за одласцима и путује се у Пољску и Чехословачку. Пева се о даљинама, сусретима (како стварним тако и пропуштеним) са пријатељима и девојкама, али и о самоћи  (наизглед парадоксално) у препуном граду, какав је Праг, у којем се одвија "догађај" у песми "Даљине". Звуке оргуља цркве светог Јакова у Прагу заглушује тутњава метроа. А орошено чело је привлачније од црквених витража.
Састављена од различитих песама, тематски и формално, ова збирка, истовремено, сведочи о Редовим песничким преокупацијама собом и својом околином. Наизглед банална свакодневица носи у себи поетски потенцијал, мноштво ефектних песничких слика и поентирања. Такве су песме: "Где станујем", "Мој мали тумор", "Нарцисоидна песма", "Мржња", итд.
Збирка Бацач кугле, из 1977. године, има један неуобичајен мото-песму:    

И најмањи затвори    
Имају велике капије        

И концентрациони логори    
Такође су имали велике капије    
Кроз које се ретко излазило        

Димњаци су имали    
Велику пропусну моћ        

"Наслов" ове песме садржи две бројке: 1939-1945. Прва година означава напад Немачке на Пољску и почетак Другог светског рата. Пољска је убрзо подељена између Немачке и СССР-а, а на њеној територији почињу да ничу нацистички концентрациони логори. Четири, од укупно пет логора смрти, налазили су се управо на територији данашње Пољске. У тим логорима су, како нам сведочи историја и логорска књижевност, спаљивани логораши, у највећем броју Јевреји, потом Словени и Роми... Отуда иронично поентирање: "димњаци су имали велику пропусну моћ". Осим у једном случају (логор смрти Аушвиц или Освјенћин, у близини Кракова, који је остао као музеј-опомена), нису сачуване логорске велике капије ни димњаци. Природа је освојила простор где су боравили логораши из целе Европе и, најчешће, завршавали у гасним коморама, односно у пећима. Мало је преживелих, који су могли да посведоче о томе. Међу њима је било и неколико писаца, попут Итала Свева, Тадеуша Боровског и Имреа Кертеса. Друга година је година ослобађања, повратка наде преживелима, али и мноштво великих опомена, на које се, нажалост, 45 година касније, наш свет оглушио, па су се логори и злочини поновили, под другим именима и разлозима, али са подједнако стравичним последицама.    
Имајући наведену песму-мото непрестано на уму док читамо песме које следе, намеће нам се друкчији контекст од оног који се очекује од модерног и урбаног песника. Нема радости у наизглед безазленој слици падања снега, јер лирски субјект слути да ће због загађења атмосфере тај снег падати црн а не бео, као што је тада падао (песма "Снег"). И киша која пада у истоименој песми није добродошла, већ злослутна, јер пада на топове, ракетне бацаче, крстарице и бомбардере. У песми, "Знам...", експлицитно се подвлачи:        

Знам за Освјенћим    
Бухенвалд    
Матхаузен    
Знам за Сому    
Гернику и плин    
Знам за Хирошиму    
Нагасаки и пламен...        

Иако у томе није учествовао, јер је рођен 1946. године, значи у години после рата, страх га је "од авети које круже". Како ли сада, после 30 година, делују пророчки стихови: "Знам за ту врсту доброте", кад знамо за "милосрдне анђеле" и бомбардовање наше земље 1999. године?    
У том контексту индикативна је и песма "1939":        

Способан за војску    
Марш на Пољску    
Марш на Русију    
Гази гусеницама    
Разруши гранатама     
Спали напалмом    
Воли преко састављене    
Мушице нишанске...    

Није случајно ова песма стављена после песме "Религија" у којој се позива на библијско "Не убиј!" и "Не кради", на "стару религију" која проповеда добро, наспрам "нове религије" која каже: "Нанеси што више зла"!     
О фашистичкој ратној машинерији, концлагерима и злу је и песма "Гвоздени крст". Синтагма из наслова је додељивана злочинцима за храброст. Смрт, и крст на гробу, претња су којом песник поентира, подвлачећи да све чека иста судбина, пре или касније, и силнике и жртве.    
Са сличном поентом је и "Песма о човеку који се играо са смрћу"; који се 1939. године борио под заставом кукастог крста, а потом убијен и укопан под обичним крстом на Источном фронту.    
Не само ове, и друге песме у збирци Бацач кугле, говоре о смрти: о пријатељима који "одлазе сви на исту удаљеност", умиру од претеране употребе наркотика, алкохола, рака... о човеку који се обесио, о погибији у авионској несрећи, о оцу који се утопио, итд.        

Са рубрика културе    
Моји пријатељи се селе    
На странице резервисане за    
Читуље...    

Било да именује пријатеље, или им стихове посвећује, песник је све личнији, и то је онај тон који карактерише већину песама Ђорђа Сударског Реда, не одузимајући им универзалност и вечиту актуалност, која нам се сада, после три деценије, изнова потврђује.             
Рецензенти ове збирке приметили су следеће:        
1. "... Ово је поезија одсуства, или боље речено: одустајања од успомена, наизглед мрког заборава за тренутке који се више вратити неће..." (Д. Ређеп)    
2. "Ђорђе Сударски Ред исписује урбану поезију, чији је подтекст модерно осећање отуђености и неспокојства, а начин саопштавања дневник осамљености и резигнације заустављеног путовања..." (Јасна Мелвингер)    
3. "... Сударски са истом поетском снагом говори о општим проблемима, о страхотама рата, о загађењу човека и његове средине, као и о неким својим личним и интимистичким слутњама..." (Љубиша Јоцић)    

Иако је већина од ових тридесет девет песама поентирана, како је то приметила Јасна Мелвингер, "често парадоксално и подругљиво", у њиховој основи је "романтичарско" и "хумано осећање". Немам шта да додам оваквом закључку. Можда само да подвучем: да би избегао патетику, песник ствара утисак немарности и неосетљивости, што не уклања неку врсту кнедле у грлу, бол у срцу и оставља дубоке трагове у нама, док се враћамо његовим добронамерним и етичким порукама.    
И у збирци Гроб за самца (објављеној 1980), песник настоји да пронађе "нешто нежно" пре него ли што заувек "затвори уста". Иначе, мало је тога ведрог у 62 кратке песме које су сложене као својеврсни песнички тестамент.     
"Ђорђе Сударски Ред је веома снажно преокупиран оним што се догађа са човеком огољеним до усамљености, са човеком у изравном односу према смрти", запазила је Јасна Мелвингер.     
"Као ретко који песник генерације формиране после 1968. Ђорђе Сударски Ред благоиронично и упорно полемише са свакодневном стварношћу, посебно са оним њеним сегментима у којима људско отуђење достиже меру неиздржљиве репресије, емоционалне апатије и безизлаза", истакао је Вујица Решин Туцић.
Било да седи у кафани "Шаран" и посматра упражњавање пензионерских столова, односно своје непрестано приближавање њима, или да стоји "испред црне табле", песник је свестан недостатка простора, односно његовог сталног сужавања, времена и његовог откуцавања. Отуда, врло честа слика зидног часовника, часовника уопште. У песми "Време" настоји да их све избаци, иако је свестан да неће зауставити протицање времена. Често се појављује паук, као злослутан знак, паук који настоји да премрежи сваки напуштени ћошак, као и онај познат као "црна удовица", паук кога безуспешно покушава да убије...
Док сређује своје ствари, настоји да поспреми иза себе, горко закључује да "једино око крштенице и умрлице други се брину уместо вас". У песми "Путовање", друкчије је разочарање, не и помиреност са судбином: "Ништа ниси записао, ниси оставио трага, на уздржаности хартије". Карта за последње путовање је неповратна, и "нико је неће поништити, јер то је слепи колосек".     
У другој песми наслеђује ципеле свог умрлог пријатеља и носи их, иако је свестан да "сваки корак у њима је корак ближе смрти". А у песми "О смрти" експлицитно саопштава:    

О смрти    
о смрти немам много тога рећи    
познајемо се довољно    
у љубави смо    
доживотној    

победник се већ    
назире    

Они који су познавали Ђорђа Сударског Реда боље од мене, са већом поузданошћу би могли да пронађу разлоге за његово песимистичко песничко расположење, декларативно, како сам већ истакао, у самим насловима песничких књига, потом присутно у већини стихова које је исписао и обелоданио током мање од једне деценије (од 1972. до 1980. године). Ја сам га упамтио као оптимисту, који је проживео необичан живот, вероватно нимало лак, али који је сам одабрао, свестан да спољашње манифестације (на бициклу, на броду, у стану на Детелинари, на сплаву и кућици на Рибарцу, у некој кафани или ресторану, у неком "веселом" друштву), само прикривају његову стварну муку, његов истински, унутрашњи свет, од кога је саткана управо његова поезија, са које овом приликом уклањамо паучину и бришемо прашину, како би се пред новим (будућим) читаоцима указала њена патина, њене вредности.
   
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432