Association of Writers of Vojvodina
 
 


The Fourth Novi Sad Literature festival - Programme Print E-mail

ПРОГРАМ

ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ

plakat


Девети међународни
новосадски књижевни фестивал је
јединствени догађај овакве врсте
у Србији. Око 100 страних и
домаћих писаца током четири
дана читају своје песме и прозу на
отвореном простору на Тргу
младенаца и учествују у многим
различитим дискусијама о
савременој књижевности.
У досадашњих осам фестивала,
поред најбројнијих српских
писаца гости су долазили из
Енглеске, Русије, САД, Нигерије,
Судана, Туниса, Француске,IX International Novi Sad
Literature Festival О фестивалу

Девети међународни
новосадски књижевни фестивал је
јединствени догађај овакве врсте
у Србији. Око 100 страних и
домаћих писаца током четири
дана читају своје песме и прозу на
отвореном простору на Тргу
младенаца и учествују у многим
различитим дискусијама о
савременој књижевности.
У досадашњих осам фестивала,
поред најбројнијих српских
писаца гости су долазили из
Енглеске, Русије, САД, Нигерије,
Судана, Туниса, Француске,
Немачке, Шпаније, Данске,
Норвешке, Шведске, Белгије,
Мађарске, Пољске, Чешке,
Словачке, Швајцарске, Турске,
Шкотске, Велса, Хрватске,
Аустрије, Румуније, Бугарске,
Украјине... Преко 480 писаца из
земље и иностранства гостовало
је на Фестивалу.

Фестивал је и у знаку музике
коју изводе на фестивалским
манифестацијама млади музичари
Новог Сада.
Нови Сад је овим фестивалом
постао динамичан и отворен
простор актуалне књижевности и
књижевне мисли.
У оквиру Фестивала додељују се
три награде: "Бранкова награда"
за младе песнике која се уручује
54. пут у Сремским Карловцима, у
објекту Магистрата, уз подршку
Општине Сремски Карловци и
Међународна награда за
књижевност "Нови Сад", која се
уручује девети пут пут на Тргу
младенаца истакнутим
песницима, или прозним писцима
и мислиоцима књижевности, који
су дали допринос савременој
уметничкој књижевности у свету и
у Србији. Досадашњи добитници
ове угледне награде су Кристоф
Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај
(Француска), Бен Окри (Нигерија),
Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир
Левчев (Бугарска), Катарин Шмид
(Немачка), Кшиштоф Карасек
(Пољска), Мирча Картареску
(Румунија).
Награда за најбољег
слемера Србије, додељује се за
слем наступ пред великим бројем
љубитеља поезије у Кафеу
Бистро.

Девети Међународни
новосадски књижевни фестивал
одр жаће се од 25. до 29 авгу ста.
Места одржавања ће бити Тр г
младе на ца, Библиотека града
Новог Сада, Свечана сала Сану у
Новом Саду, Ка фе Би стро, Клуб
Абсолут, балкони у Змај Јовиној,
Ресторан Марина, Ма ги стра т у
Срем ским Кар лов ци ма, простори
у Сомбору, Срем ској Ми тро ви ци и
Београду.

Преко 20 страних писаца (из
Британије, Француске, Немачке,
Руси је, Мексика, Пољ ске,
Мађарске, Колумбије, Румуније,
Данске, Бугарске и др) и пре ко 30
из Срби је наступиће у средишњим
програмима Фестивала. У процес
ће бити укључено 15
преводилаца, као и 20 мла дих
песни ка у Слем такмичењу.
Учествоваће и око 30 му зи ча ра. У
про гра ми ма ће учествовати
Ришард Крињицки и Јарослав
Миколајевски /Пољска/, Јоахим
Сарторијус /Немачка/, Габријела
Алтан и Филип Делаво
/Француска/... Гост фестивала биће
Мексико са три песника и једним
критичарем: Антонио Делторо,
Хосе Анхел Лејва, Хулијета Гамбоа
и Пабло Молинат Агилар. Из
Данске долази Јеспер Стернберг
Нилсен, из Русије Сергејева Ирена
Андрејевна и Максим Грановски,
Роберт Шербан из Румуније,
Мирјам Монтоја из Колумбија,
Марк Валдрон и Стивен Фоулер из
Британије, Ото Фењвеши из
Мађарске, Бојан Ангелов и
Анамарија Коева из Бугарска, а из
Србије Бојана Стојановић
Пантовић, Душко Новаковић,
Душан Радак, Драгомир Шошкић и
Пал Бендер.

Мексичка поезија ће бити
представљена у свечаној сали
САНУ у Новом Саду. Биће
објављена и Антологија
савремене мексичке поезије
/дванаест песника/ у избору
Паблa Молинетa Агилара,
критичара и песника и у преводу
Драгане Бајић и Бојане Ковачевић
Петровић.

Симпозијум ће био посвећен
теми Авангарда, идеологија,
уметност, антиуметност.
Учествоваће: Алпар Лошонц,
Драган Проле, Владимир Гвозден,
Иван Негришорац, Зоран Ђерић,
Горана Раичевић, Бојана
Стојановић Пантовић, Стеван
Брадић, Милена Владић, Душан
Пајин, Бојан Јовановић, Драгана В.
Тодоресков, Дамир Смиљанић,
Никола Страјнић, Драгиња
Рамадански, Богдан Косановић.
Биће орга низовано дијалошко
представљање писаца у кафеу
Абсолут у Змајјовиној. Разговоре
ће водити критичари и
преводиоци Зоран Ђерић, Стеван
Брадић, Тања Секић, Бојана
Ковачевић Петровић и Драгана
Бајић.

На Фестивалу током четири
дана одржаће се преко 25
књижевних и музичких програма
(претежно младих новосадских
музичара), уз присуство око 2000
поштовалаца књижевности,
посебно поезије. Репрезентативан
избор ауторских прилога, од
поезије, прозе до критичких
радова, реализован на Фестивалу,
биће објављен у две богате свеске
часописа Златна греда.
Штампаћемо Каталог фестивала,
плакате, заставе. У Змај Јовиној
биће постављено преко 20
застава а у излогу Библиотеке
града Новог Сада биће постављен
видео бим на коме ће бити
емитовани садржаји и програм
Фестивала.

Трећи пут на Фестивалу
организоваћемо два читања
поезије са новосадских балкона
у Змај Јовиној улици у раним
вечерњим сатима. Учествоваће
домаћи и страни песници.
За учеснике се организује излет
до Сремских Карловаца и посете
Петроварадинској тврђави и
Фрушкогорским манастирима.
Фестивал у пуној мери
остварује своје циљеве
омогућујући проширивање и
богаћење културних веза са
светом.

Фестивал се организује
захваљујући помоћи Покрајинског
секретаријата АП Војводине за
културу, Министарства културе
Републике Србије, Градског већа
Новог Сада и медијских и других
спонзора, као и добровољног
ангажовања чланова ДКВ.

ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ
КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
25–29. август 2014.

Друштво књижевника Воjводине, Нови Сад, Србија

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал

About Festival

The International Novi Sad
Literature Festival is the biggest
and brightest in Serbia. Featuring
contemporary poets, novelists and
critics, the Festival lasts for 4 days
filled with literature. It includes
readings, performances,
exhibitions, music and a wonderful
atmosphere.
This year’s Festival is going to be
held in Novi Sad, from 25th to 29th
August.
It is a literature festival that
features poets, novelists and critics
who represent and promote
contemporary literature. More
than 480 writers from Serbia and
abroad participated in the
previous eight Festivals, and the
impressions of all of the
participants were very good – they
were all satisfied with their stay in
Novi Sad and the programme of
the Festival (participants from
England, Ireland, Germany,
Bulgaria, Ukraine, USA, Austria,
Switzerland, Sweden, Spain,
Hungary, Luxembourg, Czech
Republic, Norway, Poland, Russia,
Slovakia, Romania, Sudan, France,
Denmark, Turkey, Croatia, Bosnia,
Republika Srpska, Nigeria,
Morocco, etc.).

The programme of the Festival
includes afternoon and evening
readings and discussions in various
venues throughout the city, as well
as visiting other towns in Serbia.
These readings represent national
literatures, groups of authors or a
single author.

The main event is the evening
reading аt the "Trg mladenaca"
(Newlyweds Square) in the city
centre, in front of the Poetry Gate.
Every year, a symposium is held to
discuss important contemporary
literary themes, as well as an
exciting Slam Poetry Competition
for young poets.
The participants will go on a
boat ride on the Danube (from
Novi Sad to Sremski Karlovci) and
visit the monasteries on Fruska
Gora (a mountain near Novi
Sad).

Novi Sad is the capital of the
Province of Vojvodina and the
second biggest city in Serbia Its
population is over 450,000. It is an
important economic, cultural and
university centre. The centre of the
city was built during 18th and 19th
centuries, and on the opposite
bank of the Danube, there is a
magnificent fortress built in 17th
century.

The monasteries on Fruska Gora
were built in the period from 15th
to 18th centuries.
A small town of Sremski
Karlovci is situated on Fruska
Gora.
The Serbian Romanticism
started in Sremski Karlovci and
Novi Sad, and lasted from 1847 till
1870. It was led by poet Branko
Radicevic and after him by Jovan
Jovanovic Zmaj and Laza Kostic.
The objectives were to promote
the language reform of Vuk
Karadzic who modernized Serbian
language and introduced the
vernacular Serbian into literature,
promoted an anticlassical rebellion
and introduction of a new
sensibility and aesthetics into
Serbian literature. Romanticism
attributed to the strong
affirmation of Serbian culture,
modern books and publishing.
During the Festival, a ceremony
of awarding the prize to the Young
Serbian poet of the Year, titiled
Brankova nagrada (Branko’s
Award), will be held in Sremski
Karlovci.

Every year, International Literary
Award Novi Sad is given to a world
renowned living poet for his poetic
oeuvre or life achievement in the
field of poetry (Christoph Meckel,
Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean
O’Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin
Schmidt, Krzysztof Karasek, Mircea
Cărtărescu).

For the fourth time, there is the
guest of the Festival for the
purpose of more complete
representation of contemporary
poetry of one country. This year’s
guest of the Festival is Mexico with
prestigious authors who will read
their poetry at the Festival.
Also for the third time, there are
going to be organized poetry
readings from balconies in Zmaj
Jovina street, by both domestic
and foreign participants. In the
Club Absolut, foreign authors will
also read and discuss their poetry
and meet with Serbian audience.
The Festival is supported by
Serbian Ministry of Culture, The
Department og Culture of Province
of Voivodine and Novi Sad City
Council.

THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD
LITERATURE FESTIVAL
25–29 August 2013
Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал Садржај / Contents

САДРЖАЈ / CONTENTS

О фестивалу
Девети међународни
новосадски књижевни
фестивал 3
About Festival
The Ninth International
Novi Sad Literature Festival 4
Интервју
ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И
ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ
Интервју са Антониом
Делтором – добитником
Међународне награде за
Књижевност "Нови Сад" 7
Interview
POETRY IS GREATER, DEEPER
AND MORE MYSTERIOUS
THAN POITICS
Interview with Antonio
Deltoro – the Winner of the
International Literary Award
Novi Sad for 2014 10
Антонио Делторо 12
Antonio Deltoro 13
Интервју
МОЈА ЗНАЊА СУ МИ
ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ
ЗНАЧЕЊЕ БОЛА
Интервју са Хосе Анхелом
Лејвом 14
Interviwe
MY KNOWLEDGE HAS ENABLED
ME TO RECOGNIZE THE MEANING
OF PAIN
Interview with Jose Angel Leyva 16
Хосе Анхел Лејва 18
Hose Anhel Leyva 18
Хулијета Гамбоа 19
Julieta Gamboa 19
Пабло Молинет Агилар 19
Pablo Molinet Aguilar 19
Габриел Алтан 19
Gabrielle Althen 20
Бојан Ангелов 20
Bojan Angelov 20
Драгана Бајић 21
Dragana Bajić 21
Пал Бендер 21
Bondor Pal 22
Стеван Брадић 22
Stevan Bradić 22
Интервју
МИ СМО ЕПОХА КОЈА ЗАХТЕВА
ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА
ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ
Интервју са Филипом Делавоом 23
Interview
WE ARE THE EPOCH WHICH
REQUIRES RENEWAL OF THE
VIEW OF HUMAN PERSONALITY
Interviwe with Philippe
Delaveau 26
Филип Делаво 28
Philippe Delaveau 29
Зоран Ђерић 29
Zoran Đerić 30
Ото Фењвеши 30
Oto Fenjveši 30
С. Џ. Фаулер 31
S J Fowler 31
Максим Грановски 32
Maksim Granovski 32
Владимир Гвозден 32
Vladimir Gvozden 32
Бојан Јовановић 33
Bojan Jovanović 33
Анамарија Коева 34
Anamaria Koeva 34
Богдан Косановић 34
Bogdan Kosanović 34
Бојана Ковачевић Петровић 35
Bojana Kovačević Petrović 35
Ришард Крињицки 35
Ryszard Krynicki 35
Алпар Лошонц 36
Alpar Losoncz 36
Данило Лучић 36
Danilo Lučić 36
Јарослав Миколајевски 36
Jarosław Mikołajewski 37
Мирјам Монтоја 37
Myriam Montoya 38
Иван Негришорац 38
Ivan Negrišorac 39
Душко Новаковић 39
Duško Novaković 39
Душан Пајин 40
Dušan Pajin 40
Бојана Стојановић Пантовић 41
Bojana Stojanović Pantović 41
Драган Проле 41
Dragan Prole 42
Душан Радак 42
Dušan Radak 42
Горана Раичевић 42
Горана Раичевић 43
Драгиња Рамадански 43
Draginja Ramadanski 43
Интервју
ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА
КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА
ДА ИЗБЕГНЕ
Интервју са Јоахимом
Сарторијусом 44
Interview
POETRY IS THE UNCONSCIOUS
TRUTH THAT THE POLITICS
IS TRYING TO AVOID
Interview with Joachim
Sartorius 46
Јоахим Сарторијус 48
Joachim Sartorius 48
Сергејева Ирена Андрејевна 49
Sergeyeva Irena Andreyevna 49
Јаспер Стернберг Нилсен 49
Jasper Sternberg Nielsen 49
Никола Страјнић 51
Nikola Strajnić 51
Дамир Смиљанић 51
Damir Smiljanić 52
Роберт Шербан 52
Robert S,erban 52
Драгомир Шошкић 53
Dragomir Šoškić 53
Драгана В. Тодоресков 53
Dragana V. Todoreskov 54
Јован Зивлак 54
Jovan Zivlak 54
Бранислав Живановић 55
Branislav Živanović 55
Милена Владић Јованов 55
Milena Vladić Jovanov 55
Марк Волдрон 56
Mark Waldron 56
ПРОГРАМ 57
PROGRAMME 58

IX International Novi Sad
Literature Festival

ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА,
ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА
ОД ПОЛИТИКЕ

Интервју са Антониом
Делтором

Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Образовани сте
нетипчно за песника. Мада то
може да се оспори, јер има
песника који долазе из
различитих регија знања, али
њихова одлука д се реализују као
уметници речи их потпуно
преображава. Како ви то
видите? Када сте били свесни
да је за ваш живот поезија
најбитнији избор?

Поезију сам открио у другом
разреду основне школе.
Учитељица је одржавала мир у
разреду тако што нам је читала
грчке митове и песме из
шпанског романсера. Осим тога,
у буквару су били цртежи
стаклене чаше и крошње дрвећа.
Испод обе слике била је
написана једна реч: сора .
Фасцинирало ме је што се две
тако различите ствари користи
иста реч: не само што сам открио
синониме, већ и метафоре.
Касније, са једанаест година,
почео сам да пишем нешто што је
личило на песме. Доста касније
сам помислио да бих могао да
будем песник. Чак и данас
мислим да величанственост
може да се припише само песми,
нипошто песнику. Да песма има
првенство у односу на песника,
који никада нема сигуран
положај, већ се увек
прилагођава.
Будући да сам прво неколико
година студирао физику, а потом
завршио економски факултет – а
не књижевност, као већина мојих
пријатеља и колега – своју прву
књигу објавио сам доста касно.
Моје песничко образовање било
је узгредно, а моје прве песме
прилично невеште, али сам, с
друге стране, на тај начин
избегао замку поезије
руковођене законима престижа,
односно могућност да на поезију
гледам као на каријеру. Укратко,
то ми је дозволило да се у
поезији осећам као странац, без
закона и привилегија; на
територији која није била готова
творевина, коју је тек требало
освајати.
Сада већ годинама објављујем,
држим радионице; ту и тамо
добијам награде и стипендије.
Међутим, још увек указујем више
пажње песми која је преда мном,
за коју никада не знам да ли ће
доћи и обузети ме, него онима
које сам написао.

Златна греда: За многе
мексичке критичаре ви
представљате издвојен глас. Ви
сами кажете да према
конвенционалнима
критеријумима "касно сам се
укључио у своју генерацију".
"Моја штива и искуства била су
друкчија." Како разумете улогу
генерације и мислите ли да она
није само социолошки
релевантна?

Студирао сам економију. Читао
сам у исто време Капитал, као
средство за преиначење света,
али и као испитни предмет; и
Кастиљанска поља  или
Елементарне оде , из
задовољства и насушне потребе,
као обичан читалац у осами.
Сусрет са другим читаоцима
поезије, који су ми притом били
вршњаци и савременици, за
мене је био празник, али и
откровење да поезија, осим
позива, може бити истинско
занимање, премда никада нисам
сасвим досегао ту природност,
којој заправо сви тежимо, а коју
имају поједини песници моје
генерације.
Песма живи, она се не храни
само тиме што је претходно
дефинисана као поезија, већ
припаја, зрело промишља или
преображава ствари које нису
безусловно сматране поетским.
Упркос различитим наравима,
искуствима и укусима, мислим да
је читава генерација песника
посвећенија трагању и
истраживању него проналажењу,
а то често више поштује
генерација која је наследи.
Унутар једне епохе или
генерације више тежимо да
видимо разлике него сличности.

Златна греда: У више наврата
говорили сте о посебном
карактеру мексичке поезије.
Шта подразумевате под тим,
будући да она у великој мери дели
вредности хиспанског поетског
континента и да се наслања на
универзалну традицију западне
културе.

Ја сам, заједно са песником
Кристијаном Пењом (Christian
Pena), сачинио антологију под
називом Петао и бисер. Мексико
Interview

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал Интервју
у мексичкој поезији (El gallo u la
perla. Mehico en la poesia
mehicana). У предговору, чији сам
аутор, говорим о оним песмама,
о тек малом броју песама
насталих у Мексику, које
такорећи не би постојале да нису
написане овде и да их нису
написали Мексиканци, јер
представљају историјске
прозиводе који истичу
политичке односно културне
карактеристике које нас
разликују од других нација, с
обзиром на присуство речи
пореклом из језика науатл, мај
или пурепећа, или догађај као
што је Мексичка револуција. То
не значи да су у поезији насталој
у Мексику мање важни елементи
карактеристични за
хиспаноамеричку и универзалну
поезију, напротив.

Златна греда: Као аутор
често евоцирате гласове и
вредности домородачке
културе, рецимо врло је
индикативан сиже из песме
Фудбал. Шта значе за вас
гласови Олмека, Толтека, Маја,
Астека...

Не пишем поезију која би
наменски била мексичка, нити
сматрам да моја поезија обилује
прехиспанским садржајима. Реч
је о томе да у језику који се
говори у Мексику опстају
домородачки гласови, док
мексички шпански истовремено
коегзистира са језицима
насталим на овом тлу, и било би
једнако извештачено опирати им
се као и трагати за њима.
Не бих рекао да сам у песми
"Фудбал" имао на уму мексичку
историју или културу. Мислим да
се та песма односи на
универзално људско искуство:
побуну ноге у односу на руку
(чисте руке живе од прљавих
ногу); постављање пословног
свет наглавачке, што је
крактеристично за фудбал, а
угзред, у великој мери и за
поезију.

Златна греда: Критика запажа
да сте ви пронашли у поезији
глас непосредне јавности, метеж
живота, гласове улице, историје,
али и усамљеничко трагање за
смислом. Тај процес
индивидуације је видим и осћам
као ослобађање од
притискајућих гласова заједнице
и прихватање особене
одговорности не само за поезију
као важан моменат културе,
него и за еманципацију
појединца?

Недавно сам читао да је
песников истински грех праћење
стремљења која преовладавају у
његовој епохи, заповест моћи и
већине. Сваки песник мора да
буде радикалан на јединствен,
себи својствен начин, не треба да
прати утабану стазу: наш задатак
је да се ухватимо у коштац са
законом гравитације потреба и
обичаја; да будемо независне
јединке. У том смислу, верујем да
сте у праву: на песнику је да
изнађе нове могућности бића
("Лако лаж уме да смисли / онај
коме маште фали: / он истину тад
измисли", говорио је Антонио
Маћадо), знајући да ће
напослетку, наше једино
достигнуће, по речима
мексичког песника Рубена
Бонифаса Нуња (Ruben Bonifaz
Nuno), бити да "другим речима
исто кажемо", односно да будемо
као сви други.
Живимо у свету који је
насељен и разнолик, недокучив,
запањујуће богат када је реч о
могућностима и разликама; али
сваки појединац је неминовно ту
где јесте: немамо дар да будемо
посвуда, а опет, посредством
језика можемо бити то или нешто
сасвим друго, мушкарац и жена,
дрво и птица. Мислим да је на
песнику да за собом остави
двоструко сведочанство –
заједници и самоћи.
Верујем у Борхесов став да су
"сви људи један човек" и у
тврдњу Антонија Маћада да
постоји "суштинска
разнородност бића". Осећање да
смо живи у друштву других
искуство је сваког човека, баш
као и осећање насушне слободе
између два датума који уоквирују
наше постојања.

Златна греда: Велика фигура
мексичке поезије био је Октавио
Паз. Многи кажу да је он створио
епоху у мексичкој књижевности.
Многи су сматрали да је он
својом величином и књижевним и
моралним притиском спречио
многе нове дијалошке појаве у
мексичкој књижевности. После
његове смрти, каже се да је у
Мексику све другачије. Шта то
може да значи...?

Не мислим да Октавио Пас
(Octavio Paz), колико год значајна
и иновативна била његова
заоставштина, представља крај, а
још мање почетак мексичке
поезије. Он је најпознатији
мексички песник, књижевник и
интелектуалац ван граница наше
земље, ја сам ватрени читалац
његове поезије и његовог
есејистичког опуса, али Пас није
усамљен случај; напротив: он је
Еверест на Хималајима. Његово
дело почива на богатој
традицији мексичких песника:
Лопеса Велардеа (Lopez Velarde),
Хавијера Виљаурутије (Xavier
Villaurrutia), Хосеа Горостисе
(Jose Gorostiza), да наведемо
само тројицу његових великих
претходника. Постоји обиље
мексичке поезије. Довољно је да
поменемо песника Едуарда
Лисалдеа (Lizalde) који након
творца Камена сунца наставља,
на други начин, да обогаћује
значајну традицију мексичког
песништва.

Златна греда: Како се и
односите према
латиноамеричкој култури,
књижевности. Да ли осећате да
припадате том јединственом
књижевном континету или
налазите да се као Мексиканац
морате реализовати као неко ко
је другачији, особен и несводив на
то искуство. Како видите улогу
таквих аутора као што су
Уидобро и Ваљехо, Неруда и
Борхес, Лесама и Елисео Дијего и
др. у вашем књижевном
еманциповању?

Мислим да се у Мексику с
великом пажњом и преданошћу
читају латиноамерички песници
које наводите, као и многи други
песници, мање познати ван
граница Латинске Америке.
O већини њих сам писао есеје и са
захвалношћу читам њихову
поезију.
Срећом, ми у Мексику, као и
остатак Латинске Америке,
немамо потребе за било каквим
еманциповањем: стварамо после
Рубена Дарија и модернизма –
дакле, већ смо књижевно
еманциповани; ми смо, као што
Пас каже, "савременици сваког
човека". Да је реч о политици, ту
би ствари стајале сасвим
другачије.
Пре неколико година открио
сам Елисеа Дијега (Eliseo Diego),
сада откривам перуанског
песника Хосеа Ватанабеа (Jose
Watanabe): на сву срећу, у
поезији на шпанском језику нема
граница, нити канонских стаза
унапред одређених за читаоца
или писца.

Златна греда: Како видите
улогу политике у поезији. Ваше
бављење еколошким проблемима
нашег опстанка на земљи је
питање које долазе из политике
и које се сваког од нас тиче.
Сматрате ли да поезија треба
да покреће та скривена питања
која политика узима само за себе
одузимајући нам право да будемо
одговорни за себе?

Треба бежати од
империјализма и политичке
скучености. Не мора сва
заокупљеност друштва и човека
да буде усмерена ка политици: ка
борби за моћ. Верујем да је
поезија већа, дубља и
тајанственија од политике.
Студирао сам економију јер сам
веровао да само ако разумемо
начин функционисања
капитализма можемо променити
друштво, у војном и политичком
смислу. Сада, са истом
нелагодношћу пред неправдом и
злоупотребом моћи, пишем
песме; мислим да сам ближи
другима и самом себи.
Превела са шпанског
Бојана Ковачевић Петровић

*
POETRY IS GREATER,
DEEPER AND MORE
MYSTERIOUS THAN
POLITICS
Interview with Antonio Deltoro
Interviewer Jovan Zivlak
Golden Beam: Your education is
not typical for a poet. At the same
time this statement could be
disputed, since there are poets who
came from different spheres of
knowledge, and their decision to
realize themselves as artists of
language has completely
transformed them. How do you see
this? When were you aware that
poetry was a crucial choice in your
life?

I discovered poetry in the
second grade. The teacher kept
peace in the classroom by reading
us the Greek legends and poems
from the Spanish Romancero. In
addition, in the spelling book there
were drawings of a glass cup and a
treetop. Below each picture was
written one word: copa. It was
fascinating to me that such
different things were called by the
same name: not only did I discover
synonyms, but also metaphors.
Later, when I was eleven, I started
to write something that looked like
poetry. Much later I thought that I
could be a poet. Even today I think
that magnificence can be
attributed primarly to the poem,
and not to the poet. That poem
has priority over the poet, who
never has a safe position and is
always forced to adapt.
Since I first started studying
physics, and later graduated from
the Faculty of Economics – not of
literature, as most of my friends
and colleagues – I published my
first book relatively late. My poetic
education was incidental, and thus
my first poems were written in a
quite unskilled manner, but on the
other hand, I managed to avoid
the trap of writing poetry guided
by the laws of prestige, and an
understanding of poetry as a
career. In short, it allowed me to
feel as a stranger in poetry, with no
imperatives or privileges; in a
territory that was not a finished
creation, which was yet to be
conquered.
I have been publishing now for
years, I hold workshops, and here
and there, I get awards and
scholarships. However, I still pay
more attention to the poems that
are in front of me, to the ones I still
expect to arrive and overwhelm
me, than to the ones I already
wrote.

GB: For many Mexican critics you
represent an isolated voice. You
yourself said once that according to
the conventional criteria you
"got involved late with your
generation". You also claim that your
"readings and experiences were
different". How do you understand
the role of a generation and do you
think it is more than just
sociologically relevant?

I studied economics. I read the
Capital as the means for the
transformation of the world, and at
the same time as an exam
question; and Castilian Fields or
Elementary Odes, for pure pleasure
and from an essential need, as an
ordinary solitary reader. An
encounter with other readers of
poetry, who have been my peers
and contemporaries, was a festivity
for me, and also a revelation that
poetry, apart from being an
interest, can be a real calling,
though I never quite reached such
naturalness, towards which in fact
we all aspire, and which only some
of the poets of my generation have
attained.
The poem lives, it feeds not only
on what was previously defined as
poetry, but incorporates,
contemplates maturely, or
transforms things that have not
previously been considered
unconditionally poetic.
Despite the different natures,
experiences and tastes, I think that
an entire generation of poets is
more devoted to searching and
investigating rather than to
finding, and this is often more
appreciated by the generation that
follows. From within a single epoch
or generation we tend to focus
more on the differences than on
similarities.

GB: On several occasions you
spoke about the specific character of
Mexican poetry. What do you mean
by that, since it largely shares the
values of the Hispanic poetic
continent and that it rests on the
universal tradition of Western
culture?

I have, along with poet Christian
Pena, compiled an anthology titled
Rooster and Pearl. Mexico in the
Mexican Poetry (El gallo y la perla.
Mexico en la poesia mexicana). In
the preface, which I wrote, I spoke
about those poems, a small
number of poems written in
Mexico, which practically would
not exist if they were not written
here or by Mexicans, because they
represent historical products that
highlight the political and cultural
characteristics that distinguish us
from other nations, given the
presence of the words originating
from the languages such as
Nahuatl, Mayan or Purepecha, or
the events such as the Mexican
revolution. This does not mean
that elements characteristic of
Latin American and universal
poetry are of less importance for
the Mexican poetry, on the
contrary.

GB: As an author you often evoke
the voices and values of indigenous
cultures, for example, the contents of
the poem Football are indicative of
this. What do voices of Olmec,
Toltec, Maya, and Aztec etc. mean
for you?

I do not write poetry that aims
to be Mexican, nor do I consider
my poetry to be oversaturated
with Hispanic themes. The matter
of the fact is that in the language
spoken in Mexico exist indigenous
voices, while Mexican Spanish
coexists with all of them, and it
would be equally artificial to either
oppose them and or to look for
them.
I would not say that in the poem
Football I had in mind Mexican
history or culture. I would rather
say that it refers to a universal
human experience: a rebellion of
feet in relation to the hands (clean
hands live off dirty feet); it is an
inversion of the business world,
characteristic for football and, by
the way, for poetry as well.

GB: Literary criticism notes how
you found in your poetry the voice of
immediate public, the uproar of
everyday life, the voices of the street,
history, but also the solitary quest for
meaning. It seems to me that the
process of individuation can be a
sort of a release from the pressures
of the community and an
acceptance of a peculiar liability not
only for poetry as an important
cultural moment, but also for the
emancipation of the individual?

I recently read that the poet’s
original sin is following the
tendencies that prevails in his time,
as a commandment of power and
the majority. Every poet has to be
radical in a unique, individual way,
and should not follow the trodden
path: our task is to face the law of
gravity that needs and customs
project; to be independent
individuals. In this respect, I
believe you are right: the poet has
to find new possibilities of being
("A lie comes easily to those / who
lack imagination: / others invent
the truth", spoke Antonio
Machado), knowing that
ultimately, our only achievement,
in the words of Mexican poet
Ruben Bonifaz Nuno, will be "to
state the same in different words"
that is, to be like everyone else.
We live in a world that is
populated and diverse, elusive,
stunningly rich when it comes to
the possibilities and differences;
but each individual is inevitably
where s/he is: we do not have the
gift to be everywhere, and yet,
through language we can achieve
just that, or something completely
different, to be a man or a woman,
a tree or a bird. I think a poet has to
leave behind both of these
testimonies – of community and of
solitude. I believe in Borges’ view
that "all men are one man", and in
the assertion of Antonio Machado
that there is an "essential diversity
of beings". The feeling that we live
in a society of others is an
experience of each individual, as
well as the essential need for
freedom between the two dates
that frame our existence.

GB: Octavio Paz was a towering
figure of Mexican poetry. Many say
that he created an epoch in Mexican
literature. Many thought that his
stature and literary and moral
pressure prevented new dialogical
events to occur in Mexican literature.
After his death, it is said, that in
Mexico, everything is different. What
could this mean...?

I do not think Octavio Paz, no
matter how important and
innovative was his legacy, is the
end, much less the beginning of
Mexican poetry. He is best known
Mexican poet, writer and
intellectual, beyond the borders of
our country, and I am an avid
reader of his poetry and his
essayistic oeuvre, but Paz is not an
isolated case; on the contrary: he is
the Everest in the Himalayas. His
work is based on a rich tradition of
Mexican poetry: Lopez Velarde,
Xavier Villaurrutia, and Jose
Gorostiza, to name just three of his
predecessors. There is plenty of
Mexican poetry. Suffice it to
mention the poet Eduardo Lizalde
who, after the creation of the Stone
Sun continues, otherwise, to enrich
the broad tradition of Mexican
poetry.

GB: How do you treat Latin
American culture and literature? Do
you feel that you belong to this
unique literary continent or do you
feel that you as a Mexican have to
realize yourself as someone who is
different, distinctive and irreducible
to that experience? How do you see
the role of such authors as Huidobro,
Vallejo, Neruda, Borges, Lezama,
Eliseo Diego and others in your
literary emancipation?

I think that in Mexico we read
with great care and dedication
these Latin American authors, and
many others, less known outside
Latin America. About most of them
I wrote essays, and I gratefully read
their poetry.
Fortunately, we in Mexico, along
with the rest of Latin America, do
not need for any kind of
emancipation: we create after
Ruben Dario and modernism –
therefore, we are already literarily
emancipated; we are, as Paz says,
"contemporaries of every man". If
we were talking about politics
things would resonate quite
differently, of course.
A few years ago I discovered
Eliseo Diego, and now I am
discovering the Peruvian poet Jose
Watanabe: fortunately, the poetry
of the Spanish language has no
boundaries or a canonical path
predetermined for the reader or
the writer.

GB: How do you see the role of
politics in poetry? Your addressing of
the environmental problems of our
existence on earth is a question that
comes from politics and that
concerns each of us. Do you think
that poetry should deal with these
hidden issues that politics otherwise
monopolizes depriving us of the
right to be responsible for
ourselves.

One must avoid imperialism and
political partiality. Not all of the
preoccupations of society and man
need to be focused on politics: on
struggle for power. I believe that
poetry is larger, deeper and more
mysterious than politics. I studied
economics because I believe that
only through the understanding of
functioning of capitalism can one
change society, in both military
and political terms. Today, with the
same discontent when faced with
injustice and the abuse of power, I
write poems; in this way I think I
am getting closer to others and to
myself.

Translated into English
by Stevan Bradić
* * *
Антонио Делторо (Antonio
Deltoro) (Сијудад деМехико,
1947). Студирао физику, и
економију. Уредник је неколико
часописа и члан важних
културних института за
књижевност.
Аутор је следећих дела:
Неоргански жагор (La Maquina
дe Escribir, 1979), Куда је овде?
(Penelope, 1984), Боси дани
(Vuelta, 1992), Теразије сенки
(Joaquin Mortiz/INBA, 1997),
Сабрана поезија (UNAM, 1999),
У водама четвртка заувек
(CECA/Municipio дe Queretaro,
2002), Constance дe l’etonnement /
Постојаност чуђења
(UNAM/Alдus/Ecrits дes Forges,
Mexico/Quebec, 2001), Куда је
овде? (Conaculta/Verдehalago,
2004), Непомичан (Biblioteca
Sibila/Funдacion BBVA, Sevilla,
2009), Сабрана поезија (компакт
диск, UNAM, 2011), Дрвеће које ће
пошумити Арктик (Era/UNAM,
2012).
Поред тога, објавио је и
књигу есеја Добијене услуге
(FCE, 2012).
Приредио је изборе из поезије
Жозефа Пла и Октавиа Паза и
антологију мексичке поезије која
је изашла на француском у
Канади.
Делторо је 2013. добио
иберијскоамеричку награду
Carlos Pellicer за објављено дело.
Поред тога, добио је награде
критике Aguascalientes и Viceversa
за најбољу мексичку књигу
поезије. Заступљен је у свим
битнијим мексичким,
јужноамеричким и хиспанским
антологијама. Текстове и поезију
објављује у назначајнијим
часописима шпанског језика.
О Делтору Пабло Молинет
каже: Писати поезију значи
изучавати појаве, објективне или
субјективне,физичке, емотивне,
вербалне, како би се читаоцу
понудиле поетске хипотезе о
стварности.За Делтора, дакле,
стварање поезије не допушта
произвољност ни хировитост.
Реторичка средства и формалне
карактеристике рода пре свега
су специфично оружје
подвргнуто јединственој и
строгој употреби: прва и основна
јесте стих, слободан или у метру:
његов дах, температура,
повезаност са стиховима који му
следе. У служби стиха су сва оста
ла средства, а песник је у
обавези да открије и примени
она која су му потребна.
Противно ономе што би могло
да се помисли, није реч о леденој
и мисаоној поезији, напротив, у
делторовском поимању она је
флексибилна, интуитивна,
ониричка и носи повишени тон
пажње за безначајно и
занемарено што га везује за
дечју радозналост која дејствује
на приземном нивоу, и која је без
престанка запитана о ономе што
види стварајући објашњења и не
придржавајући се правила и
мишљења одраслих. Делторо не
избегава традиционално велике
теме: време, смрт, љубав,
универзум – али им прилази без
трансценденталистичке
високопарности. Критичар и
есејиста Хосе дела Колина је
рекао да Антонио Делторо пише
"најмање могуће у котурнама":
јасна, без оперских излета,
отпорна на неразумљивост и на
тајновитост, његова поезија
проживљава сву вртоглавост
живота у једном врту, поподне,
уз толико јаку колико и чедно
уздржану емоцију.

*
Deltoro Antonio (Ciudad de
Mexico, 1947). He studied
physics and economy. He is the
editor of several journals and a
member of the important cultural
institutes for literature.
He is the author of the following
works: Inorganic Murmur (La
Maquina de Escribir, 1979), Where
is Here? (Penelope, 1984), Barefoot
Days (Vuelta, 1992), Shadow scale
(Joaquin Mortiz / INBA, 1997),
Collected Poetry (UNAM, 1999),
Forever in the Waters of Thursday
(CECA / Municipio de Queretaro,
2002), Constance de l ’etonnement /
Persistence of Wonder (UNAM /
Aldus / Ecrits des Forges, Mexico /
Quebec, 2001), Where is Here?
(Conaculta / Verdehalago, 2004),
Motionless (Biblioteca Sibila /
Fundacion BBVA, Sevilla, 2009),
Collected Poetry (compact disk,
UNAM, 2011), Trees that will
Afforest Arctic (Era / UNAM, 2012).
In addition to this he has
published a book of essays Favors
Won (FCE, 2012).
He edited poetry collections of
Josep Pla and Octavio Paz, as well
as an anthology of Mexican poetry,
which was published in French in
Canada.
In 2013 Deltoro won the
Ibero-American prize Carlos
Pellicer for his works. In addition,
he received the Aguascalientes
award and Viceversa critics’award
for the best Mexican book of
poetry. He is represented in all
relevant Mexican, Latin American
and Hispanic anthologies. His
poetry and other works are
published in the most
significant Spanish language
magazines.
Mexican literary critic Pablo
Molinet describes Deltoro’s poetry
in the following terms: To write
poetry means to study the
phenomena, objective or
subjective, physical, emotional, or
verbal, in order to present to the
reader a poetic hypotheses about
the reality. For Deltoro, therefore,
poetry does not mean arbitrariness
or capriciousness. Rhetorical
means and formal characteristics
of this literary genre are most of all
specific weapons put to a unique
and rigorous use: the most
prominent one is the verse, free or
in meter: its breath, temperature,
relation with the verses that follow
it. In its service are all other means,
and a poet is obliged to discover
and apply the ones that he deems
necessary.
Contrary to what might be
thought, this is neither cold nor
rigidly reflexive poetry, rather,
Deltoro’s poetic world is flexible,
intuitive, and oniric with a strong
attention towards what is usually
thought of as irrelevant and
unimportant, and this is why it is
so close to a childlike curiosity,
which acts at the ground level, and
which is constantly in wonder over
what it sees and feels, creating its
own explanations, by
circumventing the rules and the
world of the adults. Deltoro does
not avoid the traditional themes
such as temporality, death, love,
universe – instead he approaches
them without transcendentalist
pathos. A critic and an essayist
Jose de la Colina once said that
Antonio Deltoro writes on the
"lowest possible buskins": with the
"I" of dreams and without operatic
excursions, resistant to the
incomprehensibility and the
secrecy, his poetry projects the
vertigo of a life spent in a garden,
in the afternoon, with strong but
chaste and restrained emotion.

* * *
МОЈА ЗНАЊА
СУ МИ ОМОГУЋИЛА
ДА ПРЕПОЗНАМ
ЗНАЧЕЊЕ БОЛА
Интервју са Хосе Анхелом
Лејвом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Образовани сте
као психијатр. То је врло
изазовно подручје за сваког
филозофа друштва, као и за
песника. Колико сам могао да
разумем ваше заступање
психијатрије је било
нестандардно за мексичке
прилике, ви сте заступали једну
врсту антипсихијатријског
приступа који одбацује репресију
и лекове у третману наводних
болесника. То је једна врста
отпора догматским
тумачењима психијатрије која је
више контролисала и
искључивала, него што је
помагала пацијентима.
Да ли сте познавали радове
Роналда Леинга и Мишела
Фукоа?

Не, у ствари сам по
образовању лекар, не
психијатар. Годину дана сам
радио у Психијатријској болници
Бернардино Алварес; то је име
једног шпанског пустолова из
колонијалних времена када су из
Европе долазили у Нову Шпанију
(Мексико) да се обогате на лак
начин. Пошто је био заробљен
јер се здружио са неком бандом
лопова и превараната, овај човек
је доживео преобраћење.
Послали су их на Филипине, али
су пре поласка побегли. Једини
кога нису поново ухватили и ко
се спасао вешала био је
Бернардино који је, захваљујући
својој љубавници, једној
удовици, пронашао пут до луке
Акапулко и ту се укрцао за Перу.
Тамо је створио богатство и
после десет година се вратио у
Нову Шпанију. Мајка и сестре су
му нашле прибежиште у
манастриу и одрекле се
овоземаљских добара, венчале
су се с Богом. Бернардино је свој
новац уложио у болницу Светог
Иполита за окупљање и пружање
неге менталним болесницима.
Тако је основао прву болницу за
људе с душевним поремећајима
и створио световни ред који
Црква никада није признала као
верски, већ као милосрдну
браћу. Наравно, познавао сам
Историју лудила Мишела Фукоа
и друге текстове. Био сам свестан
да се на менталне болеснике
гледало више као на људске
отпатке, него као на болесна
лица. Напустио сам медицину
управо онда када ми је био
обезбеђен приступ
специјализацији.
Златна греда: Напустили сте
медицину и посветили се
књижевности. Завршили сте
филозофски факултет и
укључили се у културни
активизам који је пропагирао
читање. Колико је ваше искуство
лекара допринело вашем
разумевању друштва и језика.
Да ли постоје везе?

Као што сам рекао,
психијатријско образовање сам
само започео. Моја медицинска
знања допустила су ми да
препознам значење и улогу бола
у уметности, трошност не само
људског бића, животиња и
ствари, него и самог језика,
књижевних дела која не
одолевају проласку времена.
Али пре свега похађајући
Ибероамеричке књижевности
схватио сам апсурдну поделу
културе, развод између научно-
технолошке и интелектуалности
друштвених наука. Те две
културе о којима говори Чарлс
Перси Сноу (Charles Percy Snow) у
свом чувеном есеју "Две
културе". Такав схизоидни однос
мисли нас спречава да будемо
мало мудрији и разумнији.
Такође ми је омогућен приступ
научном и технолошком
новинарству који ми је опет утро
пут опстанку и отворио врата
издавачком послу и
новинарству културе. Та
повезаност ме обавезује да
опипавам стварност и да је
прожимам својом поезијом и
прозом, као што су моје
књижевне хронике.

Златна греда: Били сте
левичар. Да ли је левичарство
културна и политичка
традиција међу мексичким
писцима и интелектуалцима.
И колико је левичарство
допринело вашој
интелектуалној радозналости,
вашим откривалачким
путовањима у Европу?

Левица је, не само у Мексику,
него у целој Латинској Америци,
била појам правде и слободе,
после се претворила у изборну
борбу у којој је заједница
најмање важна. Дошло је до
первертирања политике
у борби за власт лишену правца
и вредну презира. Морално
пропадање у мојој земљи
делимично је настало због
одсуства једне доследне левице.
Не соцреалистичке и
стаљинистичке, него
демократске и модерне левице
која би поштовала пре свега
слободу и правду, која би се
залагала за хумани дијалог.
Из те перспективе и даље се
сматрам левичарем: то је борба
за достојанствио и људска
права у којој се чује глас оног
другог, слабог, не тако јаког, ту се
налази моја политичка савест.
Како је рекао Салвадор Аљенде
кад је посетио Мексико, бити
млад а не бити револуционар
јесте противречност. Више
нисам млад, али верујем да су
промене потребне.
Наш Алфонсо Рејес (Alfonso
Reyes) кога је Борхес означио
као учитеља, реко је да се
шовинизам и провинцијализам
лече путовањима. Гнушам се
"отаџбинарења", национализама,
верујем у универзалну
отаџбину. Латинска Америка је
делом Европа, делом Африка,
а највећим делом Америка.
Латиноамерика није једна
земља, то је мноштво
различитих стварности, више
него што се обично мисли.
Данас се почиње са
признавањем опстајања
стотина домородачких
језика који су вековима одолели
у сваком народу у коме им је
припадност била
оспоравана.

Златна греда: Како сте после
европских путовања доживели
Мексико, како сте након тога
доживали јужноамерички
континет, његов културни
идентитет, његову историју?

Осећам се дубоко као
Латиноамериканац по стицају
историјских околности, по
европском језику који нас
братими, шпанском или
кастиљанском, по нашим
поразима и нашим сновима о
бољим временима. Мексико има
границу која га више удаљава
него што га зближава са
Сједињеним Државама. Та линија
и то суседство истовремено су га
онемогућили да оствари
присније везе са остатком
Латинске Америке укључујући и
Бразил. Није лако бити сусед
најмоћније војне силе на свету и
још увек прве економске моћи
на планети. Зато је Европа
пријатнија и носталгичнија
одредница латинских корена
овог потконтинента.

Златна греда: Кад су у питању
писци увек постоје лични
митови о открићу
књижевности. Међутим, ми
често те митове сами
производимо, јер за њих већ
постоје снажне претпоставке у
систему образовања, у
културним представама о
утемељивачима, у
конструкцијама друштвеног
сензибилитета. Песници их
прихватају, изграђују, али и
мењају, полемишу са њима...?

Јесте, посебно у Мексику где је
моћ долазила из интелектуланих
кругова, а држава је била врло
паметна што их је кооптирала
дајући им повластице које немају
други латиноамерички
интелектуалци у својим
земљама. Ове 2014. године
обележава се стогодишњица три
славна мексичка аутора:
Октавија Паза, мексичког
нобеловца, Хосеа Ревуелтаса
(Jose Revueltas), једног од наших
највећих приповедача и
левичарског активисте, кога
видимо више из перспективе
анархистичке левице, и Ефраина
Уерте (Efrain Huerta), писца пуног
хумора који је остао веран свом
стаљинизму. Влада је Пазу одала
почаст као неком хероју, а не као
интелектуалцу који подлеже
преиспитивању и
десакрализацији. Осталој
двојици, вечитим
опозиционарима, приступљено
је с критичким тежњама.
Златна греда: Општа слика
модернистичких хероја који су
створили основу за нашу
песничку културу је изненађујуће
или очекивано истоветна. У
појединим регијама постоје
нијансе са локалним херојима.
Али свуда срећемо Бодлера,
Рембоа, Рилкеа, Дилана Томаса,
Борхеса, Октавија Паза, шпанску
генерацију ’27 и др. Колико
дугујете као песник поретку ових
канонских писаца?
Дуг је огроман, пре читалачки
него спистељски, они су моје
обавезне одреднице. Иако сам
их прочитао, увек ће ми
недостајати пажљивија,
критичкија читања. Не гледам на
њих као на јунаке, него као на
ствараоце сопствених
стварности, сасвим личних и
изворних естетских дискурса.

Златна греда: Писали сте о
Катулу као великој изгнаничкој
фигури, необичном и
неконвенционалном песнику у
културном поретку велике
империје. Тај велики иронични и
неконвенционални песник Рима
могао би бити скоро наш
савременик. Шта вас је
мотивисало да га узмете као
тему?

Моје читање дела једног
мексичког преводиоца и
ерудите, такође великог песника,
Рубена Бонифас Нуња (Ruben
Bonifaz Nuno), Љубав и бес, у
коме је Катул средиште његовог
проучавања и његових превода.
Затим преводи Песама и Поема
Лезбији.
Бонифас Нуњо нам
представља песника проклетог с
које год стране гледано, песника
који љубав дожовљава као
болест, који се понаша као
најгори међу људима, заражен
завишћу, славољубљем,
озлојеђеношћу и
осујећеностима. Рањен
неизлечивом и немогућом
љубављу, тај песник је
истовремено и геније обдарен
отровом речју, животном речју.
Затим, извор инспирације био је
и Торнтон Вајлдер (Thornton
Wilder) са Мартовским идама.
Али Катул ми се открио као
савремена личност, становник
мегалополиса као што је Сијудад
де Мехико, сам усред мноштва,
јединствен сред масе. Катул је
песник овога града у који сам
дошао да живим као да сам се у
њему родио.

Златна греда: Критика каже да
ви избегавате миметичке
процедуре, да је у средишту
вашег песничког напора језик,
слика, ониричка стварност, али
и бол. Опис једног песничког
поступка врло је неизвестан, он
је често редукован због
сиромаштва критичког језика,
због насиља класификација...
Како ви видите себе као
песника?

Сматрам се песником у
трагању, аутором који се исељава
из себе самог, који се не
уљуљкује постигнућима. Ја сам
песник противан песничкој вољи.
Златна греда: После смрти
Октавиа Паза и Карлоса
Фуентеса, шта је стварност
мексичке књижевнсти?
Више удобности. Развија се
јача борба да се упознају дела
писаца, али ипак опстају групе,
кругови моћи. Јављају се нови
нараштаји којима стоје на
располагању задужбине за
писце, школе за образовање
аутора, стипендије, награде и
учесталије објављивање, што све
погодује стварању веће масе
интелектуалаца који хоће да
учествују у књижевности писаној
на шпанском језику.

Златна греда: Ангажовани сте
у многим културним
подухватима, институтима,
часописима... Међутим, ви сте
један од битних актера у
деловању часописа Lа Оtrа и
његових многобројних
издавачких и културних
активности. Шта ви у деловању
часописа заступате у
контексту савремене мексичке
књижевности?

Занима ме, пре свега, читање.
Поспешивање и подстицај на
читање, нарочито поезије. Исто
тако ме занима допринос
традицији критике. Без критике
нема будућности за једну здраву
и паметну књижевност, захтевну
према себи самој. Без читања
немогуће је појмити будућност и
промене, могуће светове.

*
MY KNOWLEDGE HAS
ENABLED ME TO
RECOGNIZE THE MEANING
OF PAIN
Interview with Jose Angel Leyva
Interviewer Jovan Zivlak
Golden Beam: You are educated
as psychiatrist. This is a very
challenging field of study for every
philosopher of society, as well as a
poet. As far as I could understand
you advocated a non-standard
psychiatric practice for Mexican
conditions, a type of anti-psychiatric
approach that rejects oppression
and drug administration for the
treatment of the alleged patients. It
is a kind of resistance to the
dogmatic interpretations of
psychiatry that is more about
discipline and exclusion, than abut
aiding the patients. Were you
familiar with the works of Ronald
Laing and Michel Foucault?

I am in fact educated as a
medical doctor, not a psychiatrist. I
worked for a year in a psychiatric
hospital Bernardino Alvarez; it is
the named after a Spanish
adventurer from the colonial times
when Europeans used to come to
the New Spain (Mexico) to get rich
quick. After being captured as a
member of a gang of thieves and
crooks, this man experienced a
conversion. They were all sent to
the Philippines, but they fled
before the departure. The only one
who was not re-captured and who
had escaped death on the gallows
was Bernardino, who, thanks to his
mistress, a widow, found his way to
the port of Acapulco, and
embarked for Peru. There he
amassed a great wealth and ten
years later he returned to New
Spain. His mother and sisters
found him a refuge in a monastery
where they lived as reverend
sisters, renouncing the worldly
goods, being married to God.
Bernardino invested his money in
the hospital of St. Hippolytus
which was devoted to treating the
mentally ill. This is how he founded
the first hospital for mentally ill
and in doing so he also created a
secular order that the Church
never recognized as a monastic,
but only as an order of
compassionate brothers. Of
course, I was familiar with the
History of Insanity by Michel
Foucault as well as with other
texts. I was aware that the mental
patients were seen more as human
waste, than as sick people. I left the
field of medicine at the point when
I had the chance to start my
specialization.

GB: You left medicine and devoted
yourself to literature. You have
graduated at the faculty of
philosophy and entered into a
cultural activism that promoted
reading. How did your experience of
a medicine contribut to your
understanding of society and
language. Are there connections?

As I said, I just started with
psychiatric education. My medical
knowledge allowed me to
recognize the importance and the
role of pain in the arts, and the
fragility not only of human beings,
but also of animals and things, of
the language itself, and of the
literary works that do not
withstand the passage of time. But
most of all by studding Ibero-
American literature, I realized the
absurdity of the division of culture,
of the intellectuality separation
between technological and social
sciences. Charles Percy Snow
writes about these two cultures in
his famous essay "The Two
Cultures". Such a schizoid way of
thinking prevents us to be a bit
wiser and a bit more reasonable. I
was also given an access to
scientific and technological
journalism that helped me to
survive and that opened the door
for me to the publishing business
and culture journalism. This
connection obliges me to monitor
reality around me and to capture it
in my poetry and prose, as well as
in my literary chronicles.

GB: You were on the political left.
Is leftism a cultural and a political
tradition among Mexican writers
and intellectuals? And how much
has this contributed to your
intellectual curiosity, your
revelatory journeys to
Europe?

The Left represented, not only in
Mexico but throughout Latin
America, the notion of justice and
freedom, and later it turned into
the electoral fight for which
community was no longer of any
importance. A perversion of
politics took place, with the sole
purpose of struggle for power
devoid of any direction and worthy
of contempt. The moral decay in
my country partly resulted from
the absence of a coherent left. Not
a social-realist or a Stalinist left, but
a democratic and modern left,
which would respect freedom and
justice above all, and which would
advocate a humane dialogue.
From this perspective I still think of
myself as a leftist: it is a struggle for
dignity and human rights, in a
place where you hear the voice of
the other, the weak, the
downtrodden, this is my political
conscience. As Salvador Allende
once said, when he visited Mexico,
to be young and not to be a
revolutionary is a contradiction. I
am no longer young, but I believe
that changes are necessary. Our
Alfonso Reyes, who was named by
Borges as his teacher, said that the
chauvinism and parochialism can
only be treated by traveling. I
abhor pathetic patriotism,
nationalism, and instead I believe
in the universal fatherland. Latin
America is partially Europe,
partially Africa, and mostly
America. Latin America is not a
single country, it has many
different realities, more than it is
usually thought. Only now have
we started with the proper
recognition of the existence of
hundreds of native languages that
have resisted for centuries every
nations attempt to dispute their
right to belong.

GB: How did you experience
Mexico, after the European journeys,
and how did you experience the
South American continent, its
cultural identity, its history?

I feel deeply as a Latin American
by concurrence of historical
circumstances, by the European
language that connects us,
Spanish or Castilian, and by our
defeats and our dreams of better
times. Mexico has a border that
separates it more than it connects
it with the United States. This line
and this neighborhood have
actually disabled it to achieve
closer ties with the rest of Latin
America, including Brazil. It is not
easy to be a neighbor of the most
powerful military force in the
world and still the first economic
power on the planet. This is why
Europe is a more pleasant and a
more nostalgic determinant of the
Latin roots of this subcontinent.

GB: When it comes to writers there
are always personal myths about
the discovery of literature. However,
we often produce these myths
ourselves, because there are strong
presumptions for them in the
educational system, in the cultural
representations of founders, in the
construction of social sensibility.
Poets accept them, build, and
change, argue with them...?

Yes, especially in Mexico, where
the power came from intellectual
circles and the state was clever
enough to co-opt them by giving
them privileges that no other Latin
American intellectuals in their own
countries had. In the year 2014 we
are marking the centenary of the
three famous Mexican authors:
Octavio Paz, the Mexican Nobel
Prize laureate, Jose Revueltas, one
of our greatest storytellers and
leftist activists, who was based on
of the anarchist left, and Efrain
Huerta, a writer full of humor that
stayed true to his Stalinism. The
government honored Paz as a
hero, not as an intellectual who is
to be subjected to examination
and a process of desacralization.
The other two, who were eternally
in the opposition, were discussed
with a critical edge.

GB: General list of modernist
heroes who created the basis for our
poetic cultures is surprisingly or
expectedly similar. In some regions,
there are nuances with the local
heroes. But everywhere we meet
Baudelaire, Rimbaud, Rilke, Dylan
Thomas, Borges, Octavio Paz, the
Spanish-generation of ’27 etc. How
much you owe as a poet to these
canonical writers?

The debt is huge, more readerly
than writerly, they were my
mandatory guidelines. Although I
read them all, I will always lack a
more careful, critical reading. I do
not look at them as heroes, but as
creators of their own realities,
highly personal and original
aesthetic discourses.

GB: You wrote about Catullus as a
great figure of exile, as an unusual
and unconventional poet in the
cultural order of a great empire. This
famous ironic and unconventional
poet of Rome could be almost our
contemporary. What motivated you
to choose him as a topic?

It was my reading of the work of
Ruben Bonifaz Nuno, one of
Mexico’s translators and erudites,
and a great poet, Love and Anger,
in which Catullus is at the center of
his interest and his translations. He
then translated Poems and To
Lesbia. Bonifaz Nuno presents us
with a poet who is cursed from
whatever point of view we look at
him, a poet that sees love as a
disease, who acts as the worst
person, overtaken by envy,
ambition, resentment and
frustration. Wounded by an
incurable and impossible love, this
poet is also a genius endowed with
a poisonous word, the living word.
At the same time, the source of
inspiration was Thornton Wilder
and The Ides of March. But I also
understood Catullus as a modern
subject, a resident of a
megalopolis not unlike Mexico
City, alone in the crowd, unique in
the masses. Catullus is a poet of
this city, in which I also came to
live, as if I was born here.

GB: Literary criticism says that you
avoid mimetic procedures, and that
in the center of your poetic efforts is
the language, image, oniric reality
and pain. A description of a poetic
procedure is rather uncertain and
often reduced because of the
poverty of the language of criticism,
the violence of classification... How
do you see yourself as a poet?

I consider myself to be a poet in
search, an author who is constantly
moving out of himself, who does
not rest on his achievements. I am
a poet contrary to the poetic will.
GB: After the death of Octavio Paz
and Carlos Fuentes, what is the
reality of the Mexican literature?
More comfort. There is greater
struggle to get to know the works
of the writers, but in general,
groups, circles of power still exist.
New generations are stepping
onto the scene, and they have
access to the endowments for
writers, creative writing seminars,
scholarships, prizes and more
frequent publication, all of which
favors the creation of the greater
mass of intellectuals who are
willing to participate in literature
written in Spanish.

GB: You are engaged in many
cultural enterprises, institutes,
journals... But you are also one of the
important agents in the publication
of the magazine La Otra and its
numerous publishing and cultural
activities. What do you affirm with
the activities of this journal in the
context of contemporary Mexican
literature?

I am interested, above all, in
reading. Facilitating and
encouraging reading, especially
poetry. I am also interested in
contributing to the tradition of
criticism. Without criticism there is
no future for a healthy and smart
literature, which sets high
standards for itself. Without
reading it is impossible to conceive
the future and change, or any of
the possible worlds.

* * *
Хосе Анхел Лејва (Jose Angel
Leyva) (Сијудад де Дуранго,
1958). Аутор је следећих дела:
Боце жеђи (UAS, 1998), Катул у
пустињи (UNAM, 1993), Полусни
(Casa дe la Cultura дe Durango/DIF,
1991; Conaculta/Unicach, 1996),
Ђаволов хрбат (Juan
Pablos/Fonдo Municipal para la
Cultura y las Artes дe Durango,
1998), Дурангоплахи
(alforja/IMACD, 2007), Игла (Essan,
Punta Umbria, Espana, 2009),
Становници (El Zahir,
Villavicencio, Colombia, 2009),
Егиј/Игла (Secretaria дe Eдucacion
y Cultura дe Chihuahua/Ecrits дe
Forges/Mantis Eдitores,
Mexico/Quebec, 2010) и Угрушци
сна (Parentalia, 2013).
Писац је објавио две књиге
есеја: Поморанџа у цвату. У част
породице Ревуелтас
(Conaculta/Gobierno дe Durango,
1994; исправљено и проширено
издање: Eдiciones Sin
Nombre/Juan Pablos/IMACD, 1999;
Biblioteca дe Aula, SEP, 2003) и
Ишчитавање новог света (UAS,
1996), као и један роман: Ноћ
дивљег вепра (Praxis, 2002).
Лејва је добио награду Olga
Arias.
*
Jose Angel Leyva (Ciudad de
Durango, 1958). He is the author
of the following works: Bottles of
Thirst (UAS 1998), Catullus in Exile
(UNAM, 1993), Half-asleep (Casa de
la Cultura de Durango / DIF, 1991;
Conaculta / Unicachi, 1996), The
Devil’s Backbone (Juan Pablos /
Fondo Municipal para la Cultura y
las Artes de Durango, 1998),
Duranguranos (alforja / iMACD,
2007), Needle (Essani, Punta
Umbria, Spain, 2009), Residents (El
Zahir, Villavicencio, Colombia,
2009), Aguja/ Needle (Secretaria de
Educacion y Cultura de Chihuahua
/ Ecrits de Forges / Mantis Editores,
Mexico / Quebec, 2010) and Clots
of Dream (Parentalia, 2013).
In addition to this he has
published several books of essays:
Oranges in Bloom. In honor of the
family Revueltas (Conaculta /
Gobierno de Durango, 1994;
corrected and expanded edition:
Ediciones Sin Nombre / Juan
Pablos / iMACD, 1999; Biblioteca
de Aula, SEP, 2003) and Reading the
New World (UAS 1996), as well as a
novel: Night of the Wild Boar (Praxis,
2002).
Leyva has won the Olga Arias
award.

* * *
Хулијета Гамбоа (Сијудад де
Мехико, 1981). Основне и
мастер студије књижевности
завшшла је на Националном
аутономном универзитету
Мексика. Била је члан
уређивачког одбора часописа
Визуелни говор. Своје текстове
објављивала је у часописима
попут Речи и човека, Бејслајна,
Куће времена, Оружја и слова итд.
Била је стипендиста Мексичке
фондације за лирику од 2008. до
2010. године у области поезије.
Ауторка је Таксономије једног
тела (Fondo Editorial Tierra
Adentro, 2012, Coleccion La
ceibita).
*
Julieta Gamboa was born in
Mexico City in 1981. She got her
BA and MA in Literature at the
Universidad Nacional Autonoma
de Mexico. She worked on the
editorial staff of Visual Speech
magazine. She has published her
works in journals and magazines
such as Word and man, Baseline,
House of Time and Arms and Letters,
among others. She had a
fellowship of the Foundation for
Mexican Lyrics from 2008 to 2010,
in the area of poetry. She is the
author of the book of poems
Taxonomia de un cuerpo (Fondo
Editorial Tierra Adentro, 2012,
Coleccion La ceibita).
* * *
Пабло Молинет (Сијудад де
Мехико, 1975). Написао је
Ропство (ILV, 2013) и Писме из
врта и са парлога (Аlforja, 2002;
Национална награда за поезију
Рамон Лопес Веларде 1998).
Радови су му објављивани у
часописима "Caravansari"
(Барселона), "Casa del Tiempo",
"Tierra Adentro", "La Nave", "La
Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16",
и другим. Био је стипендиста
Задужбине за мексичку
књижевност (Fundacion para las
Letras Mexicanas, FLM). Члан је
издавачког савета часописа за
поезију " La Otra. Revista de
Poesia". Координатор је
дигиталних медија FLM-а, ако и
издавач "Задужбине", њиховог
часописа на мрежи.
*
Pablo Molinet (Ciudad de
Mexico, 1975). He wrote The
Slavery (ILV, 2013) and Letters from
the garden and neglected land
(Alforja, 2002; National Award for
poetry Ramon Lopez Velarde
1998). His works have been
published in the journals
"Caravansari" (Barcelona), "Casa del
Tiempo", "Tierra Adentro", "La
Nave", "La Otra", "La Palanca",
"K. y pliego 16" and others. He
obtained a schoolarship of
Mexican Literature Foundation
(Fundacion para las Letras
Mexicanas, FLM). He is member of
the Editorial Council of the
magazine for poetry "La Otra.
Revista de Poesia". He is also a
coordinator of the digital media at
FLM and the publisher of
"Foundation", their online
magazine.
* * *
Габриел Алтaн проводи време
између Париза и села у Воклизу.
Као песник објавила је око
петнаестак збирки поезије, од
којих Presomption de l’eclat
(Претпоставка сјаја), 1981, Noria,
1983 et Hierarchies
(Хијерархије),1988, у издавачкој
кућо Rougerie ; La Raison aimante
(Вољени разлог), Sud, 1985 ; Le
Pelerin sentinelle (Стражар
ходочасник), le Cherche
Midi, 1994; Le Nu Vigile (Голи
Вергилије), la Barbacane, 1995;
Coeur fondateur (Срце
стваралац), Voix d’encre, 2006 ;
L’Arbre a terre (Дрво земље),
Nu(e) (Го (ла)), 2007 ; La belle
mendiante (Лепа просјакиња)
праћена Lettres de Rene Char a
Gabrielle Althen (Писмима Рене
Шара Габриел Алтен) ,
l’Oreille du Loup, 2009 ; Vie
saxifrage (Стара каменика), Aл
Manar, Alain Gorius, 2012, et
Chuchotis (Шапутања), la Lune
bleue, 2013.
Објавила је и новеле: Le Solo et
la Cacophonie (Соло и
какофонија), Contes de
metaphysique domestique (Приче
о домаћој метафизици), Voix
d’encre, 2000, роман : Hotel du
vide (Хотел празнине), Aden,
2002.
Есеје : Dostoievski, le meurtre et
l’esperance (Достојевски,убиство
и нада), le Cerf, 2006 и La
Splendeur et l’Echarde
(Величанственост и Трн),
Corlevour, 2012. (Осим њеног
личног стваралаштва, она се
бави и размишљањем о
уметности и поезији и ту књигу
види као есеје медитативне
критике.)
Интересује се и за
сликарство и музику, почасни је
професор компаративне
књижевности Универзитета у
Паризу X-Nanterre, члан је
редакције Siecle 21 (Век 21),
а сарађује и са бројним
француским и страним
часописима.
Такође је и члан жирија
награде Луиз Лабе и Малармеове
академије.
*
Gabrielle Althen spends her time
between Paris and a village in
Vaucluse. As a poet, she has
published about fifteen books of
poetry, of which Presumption of
gloss, 1981, Noria, 1983 and
Hierarchies, 1988, by the
publishing house Rougerie;
Beloved reason, the Court,
in 1985; The Pilgrim guard, Le
Cherche Midi, 1994; Naked Virgil,
la Barbacane, 1995; Heart creator,
Voix d’encre, 2006; The tree
of land, Nu (s) (Go (la)), 2007; Pretty
beggar followed by Letters of Rene
Char to Gabrielle Althen,
l’Oreille du Loup, 2009; Saxifrage
view, Al Manar, Alain Gorius, 2012,
and Whispers, la Lune Bleue,
2013.
She also published the novellas
Solo and cacophony, Stories of
domestic metaphysics, The Voice of
Ink, 2000; the novel Hotel of void,
Aden, 2002.
Essays: Dostoyevsky, murder
and hope, le Cerf, 2006, and
Splendour and Thorn, Corlevour,
2012 (Apart from her personal
creativity, she is engaged and
thinking about art and poetry
regarding a book as essays of
meditative criticism.)
She is interested in painting
and music, she is an honorary
professor of comparative literature
at the University of Paris
X-Nanterre, a member of the
editorial board of Siecle 21
(Century 21) and cooperates with
numerous French and foreign
journals.
She is also a member of the jury
of Louise Labe award and
Mallarme Academy.
* * *
Бојан Ангелов, рођен је 1955.
године у Панађуришту
(Бугарска). Гимназију је завршио
у родном граду 1973. године
Године 1980 у Софији на СУ
КЛИМЕН ОХРИДСКИ завршава
философију и бугарску
филологију. Радио је као главни и
одговорни уредник разних
издања, у Министарству културе,
у Комитету за телевизију и радио,
у Бугарској академији наука.
Докторирао је на тему УТИЦАЈ
АНТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ НА
БУГАРСКИ ПРЕПОРОД. До 1990.
године главни је уредник
часописа ЧИТАЛИШТЕ. Током
1994 године формира ИК
БОГИАНА. 1998–2005. године
живи и ради у Швајцарској.
Почетком 2013. године постаје
директор ИК БУГАРСКИ ПИСАЦ.
Аутор је 19 поетских књига,
књига историјско - философске и
књижевно критичарске
садржине и великог броја
монографија.
Антологичар, енциклопедиста,
есејист. Аутор је великог броја
сценарија за филм. Његова дела
превођена су на: руски,
украјински, немачки, француски,
италијански, енглески, пољски,
чешки, шпански, јапански,
румунски, арапски, хинду,
српски, мађарски језик и др.
Преводи са немачког,
француског, руског и грчког
језика. Члан је СП. Добитник је
престижних књижевних награда
у Бугарској и свету, и награде
ЗЛАТНО ПЕРО СБЖ (Савез
бугарских новинара). Oд 2014.
године Председеник је СБП
(Савез бугарских писаца).
Живи и ради у Софији.
*
Bojan Angelov, was born in 1955
in Panagyurishte (R. Bulgaria). He
finished high school in his
hometown in 1973. In 1980 in Sofia
at University Klimen Ohridski he
finished studies of philosophy and
Bulgarian philology. He worked as
the chief editor of various
publications of the Ministry of
Culture, the Committee for
Television and Radio, the Bulgarian
Academy of Sciences. He received
his PhD with the thesis
The impact of ancient philosophy on
Bulgarian Revival. From 1990, he
has been the main editor
of the magazine ČITALIŠTE
(Readership). During 1994 he
formed publishing house
BOGIANA. From 1998 to 2005 he
lived and worked in Switzerland. In
early 2013 he became the director
of publishing house Bulgarian
writer. He is the author of 19 books
of poetry, historical – philosophical
books, books of literary criticism
and a large number of
monographs.
An anthologist, encyclopedist,
essayist. The author of numerous
screenplays. His works have been
translated into Russian, Ukrainian,
German, French, Italian, English,
Polish, Czech, Spanish, Japanese,
Romanian, Arabic, Hindi, Serbian,
Hungarian and others. He
translates from German, French,
Russian and Greek. A member of
the SP (Union of Writers). He has
won prestigious literary awards in
Bulgaria and abroad, and awards
Golden Pen SBŽ (Union of
Bulgarian Journalists). From 2014
he has been the chairman of Union
of Bulgarian Writers.
He lives and works in Sofia.

* * *
Драгана Бајић дипломирала је
Шпански језик и хиспанске
књижевности на Филолошком
факултету у Београду, где је
завршила и постдипломске
студије. Магистрирала је на
Аутономном универзитету у
Мадриду. Бави се педагошким
радом и превођењем.
Учествовала је на бројним
међународним конгресима и
радионицама. Објављивала је
радове на тему компаративне
лингвистике и књижевности, као
и преводе са шпанског на српски
и обратно – између осталог,
дела Хорхеа Луиса Борхеса и
Данила Киша. За превод књиге
Музеј безувјетне предаје
Дубравке Угрешић (у сарадњи
са М. А. Алонсо Сарса) била је
кандидат издавачке куће
Алфагуара (Шпанија) за
Националну награду за превод
2004. године. Члан је Удружења
књижевних преводилаца Србије.
*
Dragana Bajic graduated Spanish
Language and Literature at the
Faculty of Philology in Belgrade,
where she also completed her
postgraduate studies. She got her
Master’s degree at the
Autonomous University of Madrid.
She works as a teacher and
translator. She has participated in
numerous international
conferences and workshops. She
has published papers on
comparative linguistics and
literature, as well as translations
from Spanish to Serbian and vice
versa – among others, she
translated the works of Jorge Luis
Borges and Danilo Kiš. Her
translation of the book Museum of
Unconditional Surrender by
Dubravka Ugrešić (in collaboration
with M. A. Alonso Sarsa) was the
candidate of the publishing house
Alfaguara (Spain) for the National
Award for translation in 2004. She
is a member of the Association of
Literary Translators of Serbia.
* * *
Пал Бендер (Bondor Pal), песник,
писац, уредник, рођен је 1947.
године у Новом Саду. Ту је
похађао основну школу,
гимназију, а затим је студирао на
Катедри за мађарски језик и
књижевност Филозофског
факултета.
Десет година је радио као
програмер, после чега је прешао
у Радио Нови Сад, где је
двадесет година био драматург;
а од престанка рада редакције
радио је у мађарској редакцији
као уредник књижевних емисија.
Објављене књиге: Eső lesz
(Биће кише), песме, 1970; Karszt
(Крас), песме, 1974; Verkep (Крвна
слика), песме, 1978; Versek –
Песме (изабране песме),
двојезично издање, прев. Arpad
Vicko, 1976; Vigeposz (Комични
еп), песма, 1982; Jegveres (Град),
песме, 1985; A krupie kiosztja
onmagat (Крупије је изделио
себе), песме, 1986; Ebihalak
(Пуноглавци), роман, 1987 ; A
gazlo (Газиште), песме, 1989;
Orokhatbe (Вечито шесто бе),
дечије песме, 1992; Tegnap
egyszerűbb volt (Јуче је било
једноставније), песме, 1993 ; Eleai
tanitvany (Елејски ученик),
изабране и нове песме, 1997; A
valtozasom konyve (Књига
промена мојих), песме, 1999;
Koros elvaltozasok (Лезије), песме,
2003; A holageny ornyekaban (У
сенци месечине), роман, 2011;
Bender & Tsa (Бендер &
Компањон), роман, 2014.
Превођен је на више језика.
Најзначајнија му је књига
изабраних песама објављена у
Народној књизи, под називом
Песме, Београд, 1976. године, у
преводу Вицка Арпада.
Заступљен је у свим
битнијим антологијама мађарске
поезије у Војводини, као и у
антологијама песништва у
Војводини.
Важније награде: Награда
Шинко Ервин, 1973; Хидова
награда (књига године) 1993,
1999; Награда Конц Иштван
ДКВ-а, 2004. године. Од 1979.
године живи у Темерину.
*
Bondor Pal, poet, writer, editor,
born in 1947 in Novi Sad where he
attended elementary school, high
school, and then studied at the
Department of Hungarian
Language and Literature, Faculty
of Philosophy. He worked as a
programmer for ten years, after
which he moved to Radio Novi
Sad, where he was a playwright for
twenty years; and after the
termination of the editorial staff he
worked in the Hungarian
newsroom as editor of the literary
programs.
Published books: It is going to
rain, poems, 1970; Kras, poems,
1974; Blood count, poems, 1978;
Selected poems, bilingual edition,
trans. by Arpad Vicki, 1976; Comical
epic, poems, 1982; City, poems,
1985; The dealer cuts his best,
poems, 1986; Tadpoles, novel, 1987;
Tread, poems, 1989; Eternal by the
sixth, poems for children, 1992;
Yesterday it was easier, poems, 1993;
Eleic student, Selected and New
Poems, 1997; A change in my book,
poems, 1999; Lesions, poems, 2003;
In the shadows of moonlight,
novel, 2011; Bo´ndo´r & Companion,
novel, 2014.
His works have been translated
into several languages . His most
important book of selected poems,
The Poems, was published by
Narodna knjiga, Belgrade, 1976,
and translated by Vicka Arpad.
He is present in all major
anthologies of Hungarian poetry in
Vojvodina, as well as in anthologies
of poetry in Vojvodina.
Important awards: Sinko Ervin,
1973; Hid`s Award (Book of the
Year) 1993, 1999; Conc Istvan
Award by DKV, 2004. Since 1979 he
has been living in Temerin.
* * *
Стеван Брадић је рођен у Новом
Саду, 1982. године. Основне
студије завршио је на Одсеку за
компаративну књижвност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Диплому мастера стекао је
на на истом одсеку, а потом и на
Одсеку за енглески језик и
књижевност Универзитета у
Стокхолму.
Пише поезију, есеје, приказе и
крититику, преводи са енглеског
језика. Објавио је збирку песама
У котларници (Нови Сад: Адреса,
2013), студију Симулација и
гастрономија (Београд:
Службени гласник, 2012), а као
један од четири аутора и књигу
песма Из сенке стиха (Београд:
Граматик, 2012).
Запослен је као асистент на
Одсеку за компаративну
књижевност Филозофског
факултета у Новом Саду. Члан је
уређивачког одбора часописа за
књижевност, уметност и културу
Златна греда.
Живи у Новом Саду.
*
Stevan Bradić was born in 1982, in
Novi Sad, Serbia. He graduated at
the Departmant for Comparative
literature of the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. He got his
master’s degree at the same
Department as well as from the
Department of English of
Stockholm University. He is
currently a PhD candidate at the
Faculty of Philosophy in Novi
Sad.
He writes poetry, essays,
criticism and translates from
English. He has published three
books: U kotlarnici (poetry, 2013),
Simulacija i gastronomija
(monograph, 2012), and, with
three other authors, Iz senke stiha
(poetry, 2012).
He works as a teaching fellow at
the Department for Comparative
Literature of the Faculty of
Philosophy in Novi Sad.
He is a member of the editorial
board of the magazine for
literature, art, culture and thought
Zlatna greda.
He lives in Novi Sad.
* * *
Слем такмичење, које се одржава у оквиру Међународног
новосадског књижевног фестивала, једно је од најквалитетнијих у
земљи и региону. Такмичење се одржава последње фестивалске
вечери, тј. 28. августа у 23,00 часа, у кафеу "Бистро" у центру града и по
традицији прати га велики број медија и бројна публика.
На основу конкурсних правила, које је расписао програмски одбор
Деветог Међународног новосадског књижевног фестивала, комисија у
саставу Бранислав Живановић, Миња Богавац и Драган Бабић донела
је одлуку да се као учесници полуфиналног слем такмичења позову:
Благојевић Владимир (1992, Београд), Мијатовић Милан (1972,
Београд), Недић Дамир (1984, Крагујевац), Радованчевић Драган (1979,
Сремска Митровица), Рудан Синиша (1978, Београд), Саиловић Деана
(1971, Сремски Карловци) и Тодоровић Марјан (1979, Ниш).
Победнику ће бити уручена диплома Најбољег слемера Србије и
новчани износ.

*
Poetry competition for slam champion of Serbia, held as a part of the
International Novi Sad Literature Festival, is one of the best in the country
and region. The competition is held on the Festival’s final night, i.e. 28th
August at 11PM in Cafe Bisto in the city centre, and is traditionally
followed by a number of media representatives and wide audience.
According to the rules of the competition set by the Board of
programme of the Ninth International Novi Sad Literature Festival, the
Jury for slam competition, Branislav Živanović, Minja Bogavac and Dragan
Babić, has reached the decision to invite the following semifinal
contestants:
Blagojević Vladimir (1992, Belgrade), Mijatović Milan (1972, Belgrade),
Nedić Damir (1984, Kragujevac), Radovančević Dragan (1979, Sremska
Mitrovica), Rudan Siniša (1978, Belgrade), Sailović Deana (1971, Sremski
Karlovci) and Todorović Marjan (1979, Niš).
The winner will be presented with an award for the Best slam poet of
Serbia and a money award.

* * *
МИ СМО ЕПОХA КОЈА
ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ
ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ
ЛИЧНОСТИ

Интервју са Филипом
Делавоом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Живели сте у
Лондону. Откривате и
француску и енглеску поезију.
Упознајете модерне сликаре. Да
ли је могуће бити песник без
духовног синкретизма модерних
уметност?

 Оне се покрећу
рекло би се јединственим духом
који руши предрасуде и каноне
који сапињу модерну
покретљивост и страст за
новим облицима?
Савремени уметник не може
више да се затвори само у своју
уметност игноришући остале.
Појам писања, данас,
подразумева конфронтацију са
другим писаним материјалима,
сликарским и музичким. Само
дело писца је на пола пута
између кодификовааног
бележења абецеде и графизама
који се диверсификују у
мистериозне цртеже
(представљајући готово увек
људску главу, као што је
приметио Мишо, који је начинио
безброј невероватних цртежа).
Да ли је то можда лекција Азије
да су писци као и сликари знали
да чују. Песници који су посетили
Кину, као Клодел и Сегалан, били
су под великим утицајем кинеске
калиграфије: Клодел је кинеској
калиграфији чак посветио бројне
дивним странице.
Стога, да ли је модерна, у
ствари, да употребим ваш
термин, синкретизам. Можда и
то зато што, губећи свој однос
према трансцеденцији, или га
систематично одбацујући, она се
развила у хоризонталност.
Дакле, песници су тражили
помоћ сликара, а сликари помоћ
песника. Отуда велики број
сарадњи које су стваране крајем
XIX века. Музичари су такође,
али након дужег периода,
почели да користе песнички
текст који је наметао архитектуру
и тоналитет. Овај сусрет је
започео у средњем веку, и веома
је разноврстан и комплексан у
својој еволуцији... Немам баш
много простора да о томе сада
овде разговарам.
У исто време, али и из истог
разлога, модерна је уклонила тај
други облик вертикалности, не
више трансцедентности већ
односа у прошлости, хвалећи
ново против старог (о чему
говори и Аполинеров стих: "На
крају си уморан од овог старог
света"). Али колико је потрага за
новим путем била неопходна,
како би одговорила на питања
свога времена – што
подразумева дистанцирање
визави "старудијама" – толико је
идеологија која је уследила била
под знаком питања.
На тај начин смо били суочени
са новим академизмом ново за
ново, што значи да је потрага за
процесом надмашивала
унутрашњу авантуру. Одатле
генијалност проналазака, обмане
и трикови, као да је то било
довољно да се обнови дело
изнутра.
Тако да смо се ми појавили у
новом моменту у историји
уметности и поезије који се не
може лако дефинисати. Више
нисмо у модерни ни у
постмодерни, која је њен нови
аспекат. Ми смо ушли у другу
епоху која захтева обнављање
нашег гледишта о људској
личности, јер одговори које
очекујемо захтевају нешто што
ниједан политички, научни,
рекламни, медијски говор не зна
да каже.

Златна греда: Објављујете
прву књигу (1989) и стичете
признања. Када данас погледате
стихове ваше књиге чега се
сећате. Партикуларних
тренутака екстазе које вам је
донео динамичан живот или
усхићења које сте имали
откривајући евокативну и
стваралачку моћ језика?

Сигурно, ако се осврнем на те
године у Лондону, сећам се,
између осталог – јер није све
било лако – радости коју сам
нашао у тим тренуцима писања,
јер је радост писања без сумње
једна од највећих које постоје.
Инвентивна активност ствара
више радости него "бола",
у шта су желели да верују
романтичари. Постоји радост
проналазача, Балзак је тога био
свестан и Пикасо нама ближи.
Један од разлога те радости
потиче од интимног суда
уметника који открива да га оно
што пише приближава ономе
што осећа. Чак иако, у исто
време, жали што је стигао само
дотле и ни до чега бољег!
Он не спречава сазнање,
писање ствара невероватно
откриће, да песма сарађује са
песником: уметничка
интелигенција песника
интуитивно схвата шта је
неопходно за дело, које му
понекад, према веома сложеним
процесима, даје решења о
којима није ни размишљао.
Ово искуство може да измери
у исто време саму мистерију
језика (исте речи које користимо
не обраћајући пажњу носе неку
врсту сугестивне слободе); и
истину којој не посвећујемо
довољно пажње, наиме све што
је живо је изум, вечити избор у
свом поретку. Па чак и ако оно
што чини уметника није у
оригиналном, библијском
смислу, стварање – чињеница да
"додати универзум универзуму",
као што је говорио Балзак,
одговара, на скромнији и
метафорички начин, креацији,
али у поретку речи, односно у
погледу смисла.

Златна греда: Ви сте прави
предстaвник савремених
уметничких елита. У сталном
покрету, номадистичком
освајању уметничких
територија: књижевност,
сликарство, музика, тумачење и
дискусије о литератури и
уметности, фасцинације
уметношћу. Да ли сте се осећали
да сте можда поробљени од
царства модерне уметности.
Како сте посматрали свет из
тог царства?

Веома је лепо од вас што ме
сврставате међу "представнике
уметничке елите" итд, али
постоје људи који су много боље
пласирани и компетентнији од
мене! и боље би одговорили на
питање универзалног типа!
Модерна уметност је
чињеница која не може да се
оспори. Да ли и даље треба да се
договарамо око онога што
називамо "модерна уметност".
Није ли тај период прошао? Она
нам оставља дивна дела, велике
уметнике у различитим
уметностима, и без сумње добру
вест да све може да се измисли,
истражи! Рана модерна (1904–
1910, grosso modo) се тако
налази под знаком инвенције и
јубиларне инвенције! Први
велики уметници модерне су
били људи који су били посебно
срећни што су открили,
створили, произвели
оригинално одлучне облике,
како уништавањем тако и
провоцирањем. У сваком случају,
они су били уверени – с пуним
правом! – да су изумевали. "Ја не
тражим, ја налазим", говорио је
Пикасо.
Након модерне, затим
"постмодерне", ушли смо у
сасвим другачије доба које је
теже дефинисати, јер смо у исто
време унутра и свесни
распадања или старења појма
који, чини се, полази од себе... А
затим, са званичном савременом
уметношћу, ми више нисмо у
фази пионира, изумитеља, већ у
експлоатацији процедура које је
створио сам интелект и које
подржавају велики финансијски
канали док права уметност
наставља свој пут и своју
величанствену потрагу, али на
начин који влада у подземљу.
Поред тога, различите уметности
које имају признање и подршку
публике често су извргнуте
поругама и нихилизму. И још
више нечему што ми се чини као
једна од главних карактеристика
времена: губитак смисла за
реалност...
Уколико је званична уметност
често под знаком питања,
постоје ипак уметници који
настављају да сликају и да
стварају своје дело, а да притом
и немају пажњу медија. Сарадња
са њима увек обликује. Зашто?
Зато што сликар гледа постојећу
стварност са посебним освртом
на облике, боје и линије. Он
располаже неограниченим
бројем нијанси у перцепцији
боја, што веома често измиче
писцу. Најзад, он ради уметност
тишине, уметност без
утврђивања смисла као при
кориштењу речи. Много тога
можемо да научимо од сликара!
Златна греда: Шта видите
наспрам поезије. Да ли
сматрате да је поезија окружена
буком и глувилом које производе
медији својим језиком спектакла.
Својим слављењем
тривијалности. Управљањем
људском популацијом.
Завођењем?
Теоријске расправе,
невидљивост толиких књига,
дехуманизација писања на крају
су окренули савременике од
поезије. Данашња уметност је
често удаљена од свакодневнице
људи, који нису били обучени да
схвате шта могу да буду расправе
и намере уметника. Веома често
универзитет, у области поезије,
није знао да дa својим
студентима инструменте који би
омогућили задовољавајући
приступ савременим делима. И
обрнуто, многи приступи у
књижевности збуњују и
деконструишу системе уместо
да омогуће препознавање
трансфигурације искуства –
мистериозна веза између везе
која уједињује дело и живот,
односно оно што надилази
посебно постојање у односу на
разумевање – али кроз
уметност – универзалног.
Што се тиче шире јавности,
они радије траже лака дела, због
недостатка времена да се
посвете читању, када телевизија
не одузима све слободне
тренутке.
Али још је горе погођен језик и
то на два начина. Сваки
национални незамењиви језик,
угрожен је од стране језика
савремене комуникације,
односно америчког, који настоји
да користи минимални
вокабулар и да, без превода,
наметне поједине речи које се
понављају. С друге стране језик
књижевности је погођен на
други начин, а шира јавност губи
из вида оно што може да буде
суптилна анализа стања свести
људске личности.
Такође, језик којим се служе
медији и политика настојећи да
прикрију различите ситуације,
без праве везе са истином. Не
само да писац губи из вида
мисију коју јој је приписао
Маларме: "дати што чистији
смисао речима племена",
обнављајући својим стилским
проналасцима наш поглед на
свет и нас саме. Али свако се
задовољава мртвим
стереотипима који подривају
нашу способност да разумемо
свет и себе саме.
"Зашто сте написали ову
књигу?", питали су Бернаноса, по
изласку Под сунцем сотоне
(1926). Он је одговорио, зато што
су они (политичари) учинили "да
речи лажу". Ми данас прихватамо
да језик не подлеже тесту ватре
истине. Идеолози, као што су
показали Орвел и Солжењицин,
успели су да учине да језик лаже.
То је резултат бројних
политичких говора, реклама:
обећати, али увек у
хоризонталном реду... Дакле, шта
може да буде искуство језика
поезије за оне сличне нама? Како
бити сигуран да поезија може да
буде потрага за аутентичним
говором, јер више ништа не
може да нам помогне да је
чујемо?

Златна греда: Шта видите
данас као судбину поезије.
Посебно како видите
француску поезију и њене
разлоге данас. Ко је у том
смислу најрепрезентативнији?
Судбина поезије?

Докле годпостоје жива бића,
људи који преузимају своје стање
људских бића, мислим на оне који су
чувари језика, поезија ће бити
присутна и неопходна, чак
и ако се смањује број
читалаца.
Францускa поезија je 60–70
година упознала неку врсту
грађанског рата у Француској
између присталица помало уске
и затворене традиције,
експериментатора лабораторије,
следбеника ангажоване
уметности, интелектуалаца који
жуде за језичким разумевањем, и
песника једноставно посвећених
писању песама преображавајући
емоције особе. Све ово се десило
на рачун онога што треба да
постигне поезија: средство за
људско биће да достигне
одређени степен слободе, среће,
кроз активно учешће у посебној
чаролији песме. Оно што
имплицира потребу за
једноставношћу којој смо се
вратили на прелазу осамдесетих
година, када је свемоћност
експерименталне поезије
напукла: појавила се огромна
досада која је открила
недостатак јавности. Често се
сетим прекора који ми је
ангажовани новинар на радију
поставио након објављивања
Еухариса: "Где идемо ако поезија
постане читљива?" Цео програм
је био посвећен том једном
питању. Песници касније
генерације: Филип Жакоте, Жан
Грожан, Жак Реда и Ив Бонфоа...
нам отварају путеве и стварају
плодне дискусије. На нама је да
разумемо шта нам они приказују,
посебно то мистериозно
присуство садашњости и
једноставности. Осим тога што
представљају наставак значајних
претходника (Клодел, Сен-Жон
Перс, Мишо, Пјер Жан Жув,
Даделсен, Шеаде...) који су и сами
водили дијалоге са оснивачима
модерне поезије, од Бодлера,
Рембоа и Верлена до Сандрара,
Аполинера и Ревердија... А један
број актуелних песника су и
завидни преводиоци, којима
дугујемо сусрет са кључним
делима савремене поезије.
Почев одатле, то нас доводи до
потребе да постигнемо све што
покушавамо да урадимо, не
знајући тачно где нас води
поезија и шта очекује од нас, и
још више: шта она најзад
представља, јер јој приступамо
преко песама, белих каменчића
које оставља за собом након што
нас је дотакла својим
тајанственим крилом.
Поезија је духовна авантура.
Формално, она је испуњење
контемплације кроз форме
језика. Да би се развила
потребни су јој повољни услови.
Можда би глобални неуспех
телевизија и мобилних телефона
натерао људе да поново у себи
открију тајну потребу за
хармоничним миром,
придружујући се несумњивим
дубинама њеног хармоничног
живота. Али, шта вреди. Треба
прихватити "судбину", као што
кажете – барем у Француској –
малобројне публике али пуне
ентузијазма. Друге земље се
више отварају поезији: људи који
обрађују земљу, у Турској,
рецитују Јунуза Емреа већ
неколико година; у Мексику,
знају напамет песме Жем Сабине.
Зато морамо да допремо до
јавности и откријемо јој шта је
поезија, да је спремна да изрази
оно што свако покушава да каже
али не зна да изрази. Ми треба
да је откријемо деци и да
помогнемо младим људима да
разумеју разлику између
великих књижевних текстова и
културних нус-продуката који их
деградирају уместо да их
ослобађају.
Поезија је најзад лишена
прижељкиваних богатстава,
уметност којом се баве
сиромашни за сиромашне, ови
исто као и јеванђеље позивају
сиромашне из срца. Такође ће
увек служити људима који ће је
бранити, а то су људи који немају
ништа а очекују све. Или пошто
су сиромашни све бројнији у
свету којим доминирају моћни,
насилни и богати, мислим да
поезија има пред собом много
добрих времена!

(Објављујемо део обимнијег
разговора који смо водили са
Ф. Делавом. Потпуну верзију
ћемо објавити у Златној греди)
Превела са француског
Пекић Тања

*
WE ARE THE EPOCH WHICH
REQUIRES RENEWAL OF
THE VIEW OF HUMAN
PERSONALITY

Interview with Philippe Delaveau

Interviewer: Jovan Zivlak

Golden Beam: You lived in
London. You discovered both French
and English poetry, met modern
painters. Is it possible to be a poet
without spiritual syncretism of
modern arts? They are run, we could
say, by the unique spirit that
destroys prejudices and canons
which tether modern agility and a
passion for new forms?

A contemporary artist can no
longer be closed only in his art,
ignoring the others. The notion of
writing today means confronting
other written materials, painting
and music. The work itself is
halfway between codified
recording of the alphabet and
graphisms which diversify in
mysterious drawings (representing
almost always a human head, as
noted by Misha, who has made
countless amazing drawings). Is it
perhaps the lesson of Asia that the
writers, like artists, knew to hear.
The poets who visited China as
Claudel and Segalan, were heavily
influenced by Chinese calligraphy:
Claudel even dedicated many
wonderful pages to Chinese
calligraphy.
Therefore, is the modern, in fact,
to use your term, syncretism.
Perhaps because, losing his
relationship with transcendence,
or systematically rejecting it, it has
developed into a horizontal
position. So, poets sought help
from painters, and painters from
poets. Hence, a large number of
cooperations formed at the end of
the nineteenth century. Musicians
also, but after a long period, began
to use the poetic text that imposed
the architecture and mode. This
encounter started in the Middle
Ages, and it is very diverse and
complex in its evolution... I do not
have much space to talk about it
now.
At the same time, and for the
same reason, the modernism has
removed this other form of
verticality, not of transcendence,
but of the relationship in the past,
praising the new against the old
(that can be found in Apollinaire`s
verse: "At the end, you’re tired of
this old world"). But as the search
for a new way was necessary, in
order to answer the questions of
its time – which means distancing
vis-a-vis "old junk" – so the
ideology that followed was
questionable.
In that way, we were faced with
a new academism of new for the
new, which means that the search
for the process surpassed the
internal adventure. Hence the
genius inventions, deception and
tricks, as it was enough to restore
the work inside.
So, we have emerged at a new
moment in the history of art and
poetry which cannot be easily
defined. We are no longer modern
in the postmodernism, which is its
new aspect. We have entered into
another epoch that requires
renewal of our view of the human
personality, because the answers
we expect demand something
which no political, scientific,
advertising, media speech knows
How to say.

GB: You published the first book
(1989) and gained recognition.
Today when you look at the
lyrics of your book what do you
remember? Particular moments
of ecstasy that dynamic life brought
to you or elation you had revealing
evocative and creative power of
language?

Certainly, if I look back on those
years in London, I remember,
among other things – because not
everything was easy – the joy I
found in those moments of writing
because the joy of writing is
without a doubt one of the
greatest that exist. Inventive
activity creates more joy than
"pain", as Romantics wanted to
believe. There is a joy of inventing,
Balzac was aware of it
and Picasso.
One of the reasons of that joy
comes from the intimate
judgement of an artist who
discovers that what he writes gets
him closer to what he feels. Even
though if he, at the same time,
regrets that he got only that far
and nothing better!
It does not preclude knowledge,
writing creates amazing discovery,
that poem is working with the
poet: artistic intelligence of a poet
intuitively understands what is
necessary for the work, which
sometimes, in very complex
processes, provides solutions
which have not been considered.
This experience can at the same
time measure the very mystery of
language (the same words we use
without paying attention to
carrying some kind of suggestive
freedom); and the truth which we
do not pay sufficient attention to,
namely, all that is alive is an
invention, an eternal choice in its
order. And even if that what makes
the artist is not in original, in
biblical sense, creation – the fact
that "add universe to the universe",
as Balzac said, suits in more
modest and metaphorical way, a
creation, but in the order of words,
or in terms of sense.

GB: You are a genuine
representative of the contemporary
artistic elites. In constant motion,
a nomad conquering artistic
territory: literature, painting, music,
interpretation and discussion of
literature and art, fascinations by
art. Have you felt that you might be
enslaved by the empire of modern
art? How did you see the world from
that empire?

It’s very kind of you to rank me
among the "representatives of the
artistic elite", etc. but there are
people who are much better
placed and more competent than
me! and would better respond to
the question of universal type!
Modern art is a fact that cannot
be disputed. Should we still
dispute about what we call
"modern art". Has not that time
passed? It leaves us the wonderful
works, great artists in various arts,
and no doubt good news that all
can be invented, explored! Early
Modernism (1904–1910, grosso
modo) can also be found under
the sign of invention and
inventiveness anniversary! The first
great modern artists were people
who were particularly happy to
have discovered, created,
produced originally determined
forms both by destroying and
provoking. In any case, they were
convinced – rightly so! – that they
were inventing. "I do not seek, I
find," said Picasso.
After the modern and the
"postmodern", we’re in a
completely different era, which is
difficult to define because we are
at a time inside of it and aware of
the decay or aging of the concept
that seems to start from itself...
And then, with the official
contemporary art, we are no
longer at the stage of pioneers,
inventors, but in exploitation of
procedures created by the intellect
alone, and supported by large
financial channels while the true
art continues its journey and its
great quest, but in a way that rules
the underworld. In addition,
various arts that have recognition
and support of the audience are
often subjected to insults and
nihilism. Moreover, to something
that I think is one of the main
characteristics of the time: the loss
of sense of reality...
If the official art is often
questionable, there are still artists
who continue to paint and create
their own work, without media
attention. Cooperation with them
always shapes. Why? Because a
painter observes existing reality
with a special focus on shapes,
colours and lines. He has an
unlimited number of nuances in
colour perception, unlike the
writer. Finally, he does the art of
silence, art without establishing
meaning as with using words.
Much can be learned from
painters!

GB: What do you see as opposed
to poetry? Do you think that poetry
is surrounded by noise and deafness
produced by media and their
language of spectacle? Its
celebration of trivial?Governance
of the human population?
Seduction?

Theoretical discussions, the
invisibility of so many books,
dehumanization of writing finally
turned contemporaries from
poetry. Today’s art is often distant
from daily life of people who were
not trained to understand what
debates and intentions of an artist
may be. Very often, the university,
in the field of poetry, did not know
to give its students the
instruments to enable adequate
access to modern works.
Conversely, many approaches in
literature confuse and deconstruct
systems rather than to allow
recognition of transfiguration of
experience – mysterious
relationship between the bond
that unites work and life, that is
what goes beyond the particular
existence in relation to
understanding – but through art
– of universal.
As for the general public, they
prefer easy readings, due to lack of
time to devote to reading, when
TV does not take up all free time.
But the language is even worse
hit,and in two ways. Each
irreplaceable national language, is
threatened by the language of
contemporary communication, i.e.
American, which tends to use the
minimum vocabulary and, without
translation, to impose certain
words that are repeated. On the
other hand, the language of
literature is affected in other way,
and the general public loses sight
of what may be a subtle analysis of
the state of consciousness of the
human personality.
Also, the language used by the
media and politics, trying to hide a
variety of situations, with no real
connection to the truth. Not only
does the writer lose sight of the
mission that was attributed by
Mallarme: "give as clear sense to
the words of the tribe as you can",
renewing our view of the world
and ourselves by its stylistic
inventions. But everybody satisfies
themselves with dead stereotypes
that undermine our ability to
understand the world and
ourselves. "Why did you write this book?"
they asked Bernanos, after
publishing Under the Sun of Satan
(1926). He replied, because they
(politicians) made "the words lie".
We now accept that the language
is not subject to the test of truth.
Ideologists, as shown by Orwell
and Solzhenitsyn, managed to
make the language lie. This is the
result of numerous political
speeches, advertisements: to
promise, but always in a horizontal
row ... So, what can the experience
of language of poetry be for those
like us? How to be sure that poetry
can be the quest for authentic
speech, because nothing can help
us hear it?

GB: What do you see today as fate
of poetry? Particularly, how do you
see French poetry and its reasons
today? Who is in this sense the most
representative representative?
The fate of poetry?

 As long asthere are living beings,
people who accept their huminity, I mean
those who are the guardians of
language, poetry will be present
and necessary, even if the number
of readers decline.
French poetry in the 60–70s met
some sort of a civil war in France
with between supporters of a bit
tight and closed traditions,
laboratory experimenters,
followers of engaged art,
intellectuals who yearn for
language understanding, and the
poets simply dedicated to writing
poems transforming one`s
emotions. All this happened at the
expense of what poetry should
achieve: a means for a human
being to achieve a certain degree
of freedom, happiness, through
active participation in the special
magic of a poem. What implies the
need for simplicity to which we
returned at the turn of the eighties,
when the omnipotence of
experimental poetry cracked: huge
boredom appeared, which
revealed the lack of transparency. I
often remember the remark by an
engaged journalist on the radio
after the release of Eucharis:
"Where shall we go if poetry
becomes readable?" The entire
program was devoted to this
particular issue. Poets of later
generations: Philippe Jacquot,
Jean Grosjean, Jacques Reda and
Yves Bonnefoy... opened the ways
and created fruitful discussions. We
are to understand what is shown,
especially that mysterious
presence of the present and
simplicity. In addition to the
continuation of significant
predecessors (Claudel, Saint-John
Perse, Micheau, Pierre Jean Jouve,
Dadelsen, Chaides...) who
themselves discussed with the
founders of the modern poetry,
from Baudelaire, Rimbaud and
Verlaine to Sendrara, Apollinaire
and Reverdi... And a certain
number of current poets are great
translators, to whom we owe our
meeting with key works of
contemporary poetry. Starting
from there, that brings us to the
need to achieve everything we are
trying to do, not knowing exactly
where the poetry takes us and
what it expects from us, and more:
what it finally represents because
we approach it through poems,
white pebbles which it leaves
behind after touching us by its
mysterious wing.
Poetry is a spiritual adventure.
Formally, it is the fulfillment of
contemplation in the form of
language. In order to develop it
needs suitable conditions. Perhaps
the global failure of television and
mobile phones would force people
to re-discover in themselves the
secret need for harmonious peace,
joining the undoubted depths of
its harmonious life. But no use. We
must accept the "fate", as you say –
at least in France – of meager but
enthusiastic audience. Other
countries are more open to poetry:
farmers in Turkey, recited Yunus
Emre for several years; in Mexico,
they know by heart Haime
Sabines` poems.
So we need to reach out to the
public and reveal to it what poetry
is, tht it is ready to express what
everyone is trying to say but it
does not know the way. We must
reveal it to children and help
young people to understand the
difference between the great
literary texts and cultural byproducts
that degrade them
instead of freeing.
Poetry is, finally, deprived of its
coveted treasures, the art that is
dealt with by the poor for the poor,
like the gospel call the poor from
the bottom of the heart. It will
always serve the people who
defend it, and these are the people
who have nothing and expect
everything. Or, since the poor are
becoming more numerous in the
world dominated by the powerful,
violent and rich, I think that poetry
is faced with a lot of good
times!

(We publish only a part of a larger
conversation that we had with P.
Delaveau. Complete version will be
published in Golden Beam)
Translated from French
by Tanja Sekić

* * *
Филип Делаво је детињство
провео у Паризу, Турену и
Енглеској. Завршио је студије
књижевности, историје, историје
уметности и музике. (Екол
нормал супериур/ Ecole Normale
Superieure, Сорбона, Париз IV).
Провео је шест година на ИФРУ
(Institut francais du Royaume-Uni /
Француски институт Уједињеног
Краљевства – 1982–1988), са
супругом и троје деце. Тада
проналази свој пут.
Учествује у бројним
сустретима песника у Европи,
Квебеку или Мексику.
Учествује и у читањима
поезије и спектаклима са
глумцима и музичарима.
Објавио је следеће песничке
књиге код Gallimarda Eucharis,
1989; Le Veilleur amoureux, 1993;
Labeur du Temps, 1995; Histoire
ecclesiastique du peuple anglais о
Беду Поштованом (Bede le
Venerable), "L’Aube des Peuples",
1995; Petites Gloires ordinaires,
1999; Infinis brefs avec leurs ombres,
2001; Instants d’eternite faillible,
2004; Son nom secret d’une
musique, 2008; Le Veilleur
amoureux, којем претходи
Eucharis, са предговором Мишел
Жартија, 2009, "Poesie/Gallimard"
N° 453) Ce que disent les vents,
2012.
Остале књиге (поезија, есеји)
објавиле су издавачке куће La
Difference, Jose Corti, итд.
Објавио је и бројне књиге о
уметницима и савременим
сликарима: Јулиjус Балтазар,
Рожер Бертме, Андре Лобје,
Филип Еленон, Алешински,
Антонио Сегуи, Јул, итд. око
галериста Андре Бирана и Лоре
Матарасо. Члан је Малармеове
академије; жирија за
Малармеову награду; жирија
Аполинерове награде ; жирија за
награду Леопол-Седар Санго;
члан je Дрyштва људи од пера
(СГДЛ) и ПЕН клуба Француске.
Нагаде : Аполинерова награда
(1989), Макс Жакоб (1999); Гран
При (Велика Награда) Француске
академије "за укупно
стваралаштво" (2000); Гран При
Друштва људи од пера (СГДЛ) "за
укупно стваралаштво" (2010);
Награда Ален Боске "за укупно
стваралаштво" (2012); Награда
Омер Хајам (2012); Међународна
награда Рајнер-Марија Рилке
(2012); Награда Рожер Ковалски –
град Лион (2012).

*
Philippe Delaveau spent his
childhood in Paris, Touraine and
England. He completed his studies
in literature, history, art history and
music. (Ecole normal superiur /
Ecole Normale Superieure,
Sorbonne, Paris IV). He spent six
years at the IFRU. (Institut francais
du Royaume-Uni / French Institute
of the United Kingdom – 1982 to
1988), with his wife and their three
children. There he found his way.
He Participates in a numerous
meetings of poets in Europe,
Quebec and Mexico.
He Participates in poetry
readings and performances with
actors and musicians.
He has Published the following
poetry books with Gallimard
Eucharis, 1989; Le veilleur
amoureux, 1993; Labeur du Temps,
1995; Ecclesiastique Histoire du
peuple anglais Bede le Venerable
(Venerable Bede), "L'Aube des
Peuples", 1995; Petites Gloires
Ordinaires, 1999; Infinis brefs avec
leurs ombres, 2001; Instants
d'eternite faillible, 2004; Son nom
secret d'une musique, 2008; Le
veilleur amoureux, preceded by
Eucharis, with a preface by Michel
Jarrety, 2009, "Poesie / Gallimard"
N ° 453) Ce que les vents disent,
2012.
Other books (poetry, essays)
were published by the publishing
houses La Difference, Jose Corti,
etc.
He has published numerous
books about artists and
contemporary artists: Julius
Baltazar, Roger Bertme, Andres
Lobje Philip Elenon, Aleshinski,
Antonio Segui, Jul, and so on.
about gallery ownes Andre Biran
and Lore Mataras. He is a member
of the Mallarme Academy; Jury
member for Mallarme award; Jury
member for Apollinaire award; Jury
member for Leopold-Sedar Sango
Award; member of the Society of
men of letters (SGDL) and the PEN
Club of France.
Awards: Apollinaire Prize (1989),
Max Jacob (1999); Grand Prix of the
French Academy "for overall work"
(2000), Grand Prix of Association
men of letters (SGDL) "for artistic
creation" (2010); Alain Bosque
Award "for artistic creation" (2012);
Award Umar Khayyam (2012);
International award-Rainer Maria
Rilke (2012); Award Roger Kowalski
– the city of Lyon (2012).

* * *
Ђерић, Зоран (1960), ванредни
професор на Академији
уметности у Бањој Луци. Био је
директор Позоришта младих у
Новом Саду. Четири године
предавао на Универзитету у Лођу
(Пољска), држао предавања, као
гостујући професор, нa
Универзитету у Гдањску и нa
Јагјелонском универзитету у
Кракову (Пољска), на Карловом
универзитету у Прагу (Чешка
Република), на Универзитету у
Бањој Луци (Босна и
Херцеговина, Филозофски
факултет) и на Универзитету у
Новом Саду (Србија). Учествовао
на међународним научним
конференцијама: у Пољској
(Познањ, Вроцлав, Шћећин,
Варшава, Краков, Гњезно,
Сосновјец, Лођ), у Бугарској
(Софија, Лесиндрен, Велико
Трново), у Хрватској (Задар,
Осијек, Обровац), у Русији
(Москва), у Словенији (Љубљана)
и у Србији (Београд, Вршац,
Суботица).
Објавио монографије:
Ватрено крштење (1995),
Анђели носталгије. Поезија
Данила Киша и Владимира
Набокова (2000), Данило Киш:
ружа-песник (2001); Песник и
његова сенка. Есеји о српској
поезији XX века (2005),
Незасићење. Пољска
драматургија XX века (2006), Са
Истока на Запад. Словенска
књижевна емиграција у XX веку
(2007), Дом и бездомност у
поезији XX века (2007), Историја
Витолда Гомбровича (2008),
Тестостерон. Нова пољска
драматургија (2008), Поетика
српског филма (200) и
Позориште и филм (2010).
Приредио антологије: Powrot
do domu/Повратак кући (пољска
емигрантска поезија, 2002),
Васкрс у српској књижевности
 (2006, друго издање 2010) и
Божић у српској књижевности
(2006).
Објавио и 9 песничких књига
(од којих је последња
Наталожено. Изабране и нове
песме, 2007), књигу изабраних
песама на италијанском језику
(Voglio dimenticare tutto, 2001) и
дневник путовања по Апулији
(Море и мраморје, 2000), као и
више књига превода са руског и
пољског језика (Набоков, Хармс,
Гомбрович, Варга).

*
Đerić, Zoran (1960), a poet,
translator, essayist and literary
critic. He is the associate professor
at Banja Luka Academy of Arts and
director of Youth theatre in Novi
Sad. He taught at several
universities: University Lođ in
Poland, in Gdanjsk, Krakow,
Prague, Banja Luka and Novi Sad.
To date he has published the
following books of verse: Talog
(Residue, Novi Sad, 1983), Zglob
(Articulation, 1985), Unutrašnja
obeležja (Inner qualities, 1990),
Sestra (Sister, 1992), Odušak
(Respite, 1994), Voglio dimenticare
tutto (selected poems in Italian,
Bari, 2001), Az bo vide. Azbučne
molitve (Az Bo Vide, Alphabet
Prayers, 2002) and the literary
declaration: Pod starom lipom
(Under the Old Lime Tree, 1993); a
book of criticism (with a poetic
anthology): Vatreno krštenje
(Baptism by Fire, Subotica, 1995); a
travelogue: More i mramorje (Sea
and Marble, 2000); books of essays:
Andjeli nostalgije. Poezija Danila
Kiša i Vladimira Nabokova (The
Angels of Nostalgia. The Poetry of
Danilo Kis and Vladimir Nabokov,
2000); Danilo Kiš: ruža-pesnik
(Danilo Kiš: The Rose-Poet, 2001);
Pesnik i njegova senka. Eseji o
srpskim pesnicima XX veka (The
Poet and his shadow. Essays on
Serbian Poets of the 20th Century,
2005); a selection of Polish
immigrant poetry: Ponjrot do
domu / Povratak kući (Return
Home, 2002); the translation of the
novel: Krzysztof Varga, Tequila
(2005) from Polish, as well as
several books from Russian
(Vladimir Nabokov, Danil Kharms).
He edited anthologies: Powrot do
domu/Return home (polish
emigrant poetry, 2002), Easter in
Serbian literature (2006, 2nd
edition 2010) and Christmas in
Serbian literature (2006).
* * *
Ото Фењвеши, 1954, Гунарош,
Југославија. Песник, писац,
ликовни уметник.
Школовао се у Бачкој Тополи, а
студирао на Филозофском
факултету Универзитета у Новом
Саду (1973–1978). Члан је
редакције књижевно-уметничког
часописа "Нови Симпозион"
(Uј Symposion) 1975–1983. који је
маја 1983. забрањен.
Око петнаест година је радио
као DJ у Радију Нови Сад; био је и
новинар и асистент редитеља
Телевизије Нови Сад. Уређивао је
колумну рок музике недељника
"Кепеш ифјyшаг" (Kepes Ifjusag).
Од 1987. године је био уредник
књижевних програма Радија
Нови Сад.
1991. се сели у Мађарску, у
Веспрем. Био је сарадник и
уредник разних листова,
телевизијских станица и новина.
Од 2002. ради као
организациони секретар у
Регионалном центру северног
Подунавља Мађарске академије
наука. Главни уредник је
књижевно-уметничког часописа
"Вар уца михељ" (VAR UCCA
MŰHELY) из Веспрема.
Збирке: Сребрни пацови у
прозирним свиленим зонама
(1978, песме, Нови Сад), Колапс
(1988, песме, Нови Сад), Анђео
хаоса (1993, песме, Будимпешта),
Buzz off! (1994, колажи,
калиграми, Веспрем), Америчке
импровизације (1999, песме,
Веспрем), Блуз изнад океана
(2004, песме, Веспрем), Читајући
мртве Војвођане (2009, песме,
Сента), Поједини одломци (2009,
проза, Сегедин), Blues uber dem
Ozean (2009, песме на немачком
језику, Минхен), Америчке
импровизације (2009, песме на
српском језику, Београд), Блуз
изнад океана (2009, песме на
српском, Нови Сад), Меморија је
пуна (2012, Веспрем), L’ Ange du
Chaos (2013, Париз.
Преводи са енглеског и са
јужнословенских језика.
Самосталне изложбе: Нови
Сад, Будимпешта, Веспрем,
Балатонфиред, Ботроп, Чикаго,
Лејк Хоуп, Сегедин, Бачка Топола.
Учествовао на више групних
изложби.
*
Oto Fenjveši, 1954 Gunaroš,
Yugoslavia. Poet, writer, visual
artist. He was educated in Bačka
Topola, and studied at the Faculty
of Philosophy in Novi Sad (1973–
1978). Member of the editorial
board of the literary and artistic
magazine "New Simpozon" (Uj
Symposion) 1975–1983 which was
banned in May 1983. He worked as
a DJ at Radio Novi Sad for about
fifteen years; he was also a
journalist and assistant director of
Television Novi Sad. He also edited
a column of rock music in a weekly
magazne "Kepeš ifjusagi" (Kepes
Ifjusag). Since 1987 he has been
the editor of the literary programs
of Radio Novi Sad. In 1991 he
moved to Hungary in Veszprem.
He was associate editor of various
newspapers, television stations
and magatzines. Since 2002 he has
been working as organizing
secretary of the Regional Centre of
the northern Danube region of the
Hungarian Academy of Sciences.
He is the chief editor of the literary
and art magazine VAR UCCA
MŰHELY in Veszprem.
Collections: Silver rats in
translucent silk zones (1978, poems,
Novi Sad), Collapse (1988, poems,
Novi Sad), Angel of Chaos (1993,
poems, Budapest), Buzz off! (1994,
collages, calligrams, Veszprem),
American improvisations (1999
poems, Veszprem), Blues above the
ocean (2004, poems, Veszprem),
Reading the dead Vojvodinians
(2009 poems, Senta) Certain
extracts (2009, fiction, Szeged ),
Blues uber dem Ozean (2009 poems
in German, Munich), American
improvisations (2009 poems in
Serbian, Belgrade), Blues above the
ocean (2009 poems in Serbian,
Novi Sad), Memory is full (2012,
Veszprem), L’Ange du Chaos (2013,
Paris). He translates from English
and South Slavic languages . Solo
exhibitions: Novi Sad, Budapest,
Veszprem, Balatonfired, Bottrop,
Chicago, Lake Hope, Szeged, Bačka
Topola.
He has participated in several
group exhibitions.

* * *
С. Џ. Фаулер (1983), савремени
је авангардни енглески песник и
уметник. Рођен је у Труроу,
Корвнолу, и студирао је на
Универзитетима у Дурхаму и
Лондону (Беркбек колеџ).
Објавио је шест збирки
песама, од укупно двадесет и
једне публикације, међу којима
су књиге у кутијама, песнички
памфлети и постери. У свом
стваралаштву бави се
асемантичком, конкретном и
звучном поезијом, соничком
уметношћу, инсталацијама,
перформансом, визуелним
уметностима и прозом. Примио
је наруџбине од Тејта, Мерсија,
Укљештених на маргини,
Лондонске синфониете,
Војсворкс пројекта и
Ливерпулског бијенала.
Његова дела су преведена на
тринаест језика, наступао је на
бројним манифестацијама
широм света, укључујући и
Вигморску салу, Рич микс арт
центар, Салу св. Џорџа, Модерни
торањ, Сејџ, Лабораторио арте
алмаеду (Мексико сити) и Арс
поетику (Братислава).
Предавао је у Саутбенк центру,
Школи песништва бербечког
колеџа, Колеџу св. Мартина и
Британској библиотеци.
Куратор је пројекта
Непријатељи, покренутог 2013.
године, у оквиру кога ради на
оригиналним заједничким
перформансима, сарадњи међу
сликарима, фотографима,
вајарима и другим ствараоцима.
У намери да развије могућности
сарадње и писану реч, овај
пројекат је укључио преко две
стотине стваралаца и добио
нагрaде од Уметничког савета
Енглеске, Џервудске фондације,
Британског савета и Креативне
Шкотске.
За часопис 3АМ 2010. године
почео је серију интервјуа
"Одржавање" која до данас има
око 99 наставака, у намери да
енглеској публици и песницима
представи значајне европске
песнике и филозофе 21. века. Од
2011. главни је уредник
Лириклајна за Британију и
часописа 3АМ.
Збирке поезије: Ротвајлеров
водич за власнике паса (2014),
Непријатељи: избране сарадње
С. Џ. Фаулера (2013), Рецепти
(2012), Зубар у затвору
минималног обезбеђења (2011),
Борбе (2011), Црвени музеј
(2011).
Живи у Лондону.

*
S J Fowler or Steven J. Fowler
(born 1983) is a contemporary
avant garde English poet and
artist. Fowler was born in Truro,
Cornwall, studied at the University
of Durham and the University of
London, Birkbeck college.
He has published 6 poetry
collections among 21 publications,
including books in boxes,
chapbooks and poetry posters. His
poetry and artworks include
asemic writing, calligrams,
concrete poetry and sound poetry,
as well as sonic art, installation,
performance art, fiction and visual
art. He has received commissions
from the Tate, Penned in the
Margins, Mercy, the London
Sinfonietta, the Voiceworks project
and The Liverpool Biennial.
He has been translated into 13
languages and performed at
festivals and venues across the
world including Wigmore Hall, Rich
Mix Arts Centre, St.Georges Hall,
Morden Tower, The Sage,
Laboratorio Arte Alameda (Mexico
City) and Ars Poetica (Bratislava).
He has lectured at Southbank
Centre, the Poetry School, Birkbeck
college, St. Martins college, the
British Library.
Began in 2013, the Enemies
project curates original
collaborative works, performances
and exhibitions between poets,
artist, photographers, sculptures
and other creative practitioners.
Attempting to innovative the
possibilities of collaboration and
the written word, it has involved
over 200 practitioners and
received awards from Arts Council
England, Jerwood Charitable
Foundation, the British Council
and Creative Scotland.
In 2010, he began the
Maintenant interview series for
3am magazine, which has 99
issues. Aiming to introduce 21st
century European poets to English
language audiences, the series
balanced avant garde and literary
poets. In 2011 he was appointed
UK editor of Lyrikline and poetry
editor for 3am magazine.
Poetry collections: The
Rottweiler’s guide to the Dog
Owner (Eyewear press 2014),
Enemies: the selected
collaborations of SJ Fowler
(Penned in the Margins 2013),
Recipes (Red Ceilings press 2012),
Minimum Security Prison Dentistry
(Anything Anymore Anywhere
press 2011), Fights (Veer books
2011), Red Museum (Knives forks &
spoons press 2011). He lives in
London.

* * *
Максим Грановски је рођен
1971. године. Завршио је
архитектонско-грађевински
факултет. Песник је. Цео тираж
прве књиге стихова бацио је у
реку Неву, сматрајући га
неуспешним. Објављивао је у
различитим новинама,
часописима, алманасима –
"Аурора", "Нева", "Књижевне
Новине", "Књижевни Петербург",
"Невски алманах", "Алманах Иља"
"Млади Петербург", "Северна
аурора" "Дан поезије", "Лепе
ствари", "Грнчарски круг", те у
алманаху руске дијаспоре "Под
једним небом" (Немачка).
Лауреат је награде Иља за 2007.
годину, као и награде "Млади
Петербург" за 2009. годину.
Победник је "Песничког
Турнира". Аутор књига "У шпицу",
"Тачка Неповрата". У припреми
му је нова књига стихова.
*
Maksim Granovski was born in
1971. He graduated from the
Faculty for Architectural and Civil
Engineering. He is a poet. The
entire print run of the first book of
verses he threw into the river Neva,
considering it a failure. He has
published in various newspapers,
magazines, almanacs – "Aurora",
"Neva", "Literary journal", "Literary
Petersburg", "Neva’s almanac",
"Almanac Ilja", "Young Petersburg",
"Northern aurora", "Day of Poetry" ,
"Good things", "Pottery circle", and
in the almanac of the Russian
diaspora "Under one sky"
(Germany). He won the Ilja award
for 2007, as well as the award
"Young Petersburg" in 2009. He is
the winner of "Poetic tournament."
Author of the books "Rush hour",
"The point of irretrieval." His new
book of verse is being prepared.

* * *
Гвозден, Владимир, рођен 1972.
године у Новом Саду.
Дипломирао, магистрирао и
докторирао на Филозофском
факултету у Новом Саду, где
предаје на Одсеку за
компаративну књижевност. Био
је гостујући професор на
Универзитету у Регензбургу,
предавања по позиву је држао
на универзитетима у Бамбергу,
Гисену, Прагу и Сегедину,
гостујући истраживач је био на
универзитетима у Торонту,
Инзбруку и Брну, а радови су му
превођени на мађарски,
македонски, бугарски, шпански,
пољски и немачки језик. Аутор је
књига Јован Дучић путописац
(2003), Чинови присвајања: од
теорије ка прагматици текста
(2005), Српска путописна
култура 1914–1940 (2011),
Књижевност, култура, утопија
(2011), Nine Serbian Poets/Девет
српских песника (антологија,
2012); уредио је Прегледни
речник компаративне
књижевности и културе (2011;
заједно са Бојаном Стојановић-
Пантовић и Миодрагом
Радовићем), приредио више
темата у часописима; преводи са
енглеског језика. Члан је УО ДКВ
и УО Асоцијације за канадске
студије Србије, редакције
часописа Златна греда и
Зборника за језике и књижевност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Добитник је Награде
Друштва књижевника Војводине
за превод године (2005), Награде
ДКВ за књигу године (2012) и
Награде Лаза Костић (2012).

*
Gvozden, Vladimir born 1972 in
Novi Sad, Serbia. He finished
Serbian Literature at University of
Novi Sad (B. A. 1996, M. A. 2003,
Ph. D. in 2010) and works at the
same University as a professor of
Comparative Literature. He has
published two books and
numerous articles about modern
and contemporary Serbian
literature, as well as twenty entries
about Serbian writers in Kindlers
Literaturlexicon (2009 edition).
He has written many articles and
essay reviews about most
prominent modern and
contemporary writers like Miloš
Crnjanski, Aleksandar Tišma,
Danilo Kiš, Borislav Pekić, David
Albahari, Jovan Zivlak, Dragan
Jovanović Danilov, Vladimir Tasić,
Slobodan Vladušić... He has
published many articles in English
and some of them were translated
in Hungarian, Polish, Macedonian
and Spanish.
He was visiting scholar at
Universities of Poznan, Toronto,
Innsbruck and Brno, and guest
lecturer in 2006/2007 at University
of Regensburg under the
programme Eurolecture of Alfred
Toepfer Foundation from
Hamburg.
He held workshops and
seminars in Serbian Literature at
Universities of London, Bamberg,
Giessen, Prague, Budapest and
Szeged, and attended many
conferences home and abroad. He
was member of research project at
London University entitled "East
Looks West".
He has translated six books from
English, and he is member of the
Board of Writers’ Association of
Vojvodina and co-editor of literary
review Zlatna greda and chairman
of Association for Canadian studies
in Serbia. From 2009 he has been
member of the jury of prestigios
Serbian literary award "Golden
Sunflower".
He is the author of the books:
Jovan Dučić, a travel writer (2003)
and Acts of apropriation: from
theory to pragmatics of text
(2005). He edited almanac Visual
culture (2003) and translated
several books from English
language. His texts have been
translated into Hungarian, Polish,
Macedonian and Spanish
language.
He won the award for the best
translation by Association of
writers of Vojvodina (2005), award
for young researchers (2005), and
the Award Laza Kostic for the book
of the year.

* * *
Бојан Јовановић, рођен је 1950.
године и Нишу. Завршио је
гимназију у Нишу, а потом и
студије етнологије на
Филозофском факултету у
Београду. Докторирао је у
Београду. Осим антропологије,
бави се алтернативним филмом и
пише поезију. Важан аспект
његовог књижевног рада чине
тематски есеји и текстови о
домаћим и иностраним писцима.
Ради као научни саветник
Балканолошког института САНУ.
Објавио је низ књига из доменa
антропологије: Српска књига
мртвих (1992, 2002), Магија
српских обреда (1993, 1995, 2001,
2005), Тајна лапота (1999), Дух
паганског наслеђа (2000, 2006),
Клопка за душу (2002, 2007),
Карактер као судбина (2002,
2004), Говор пећинских сенки
(2004), Блискост далеког (2005),
Судбина и магија (2007),
Блискост далеког, Анахронике III,
(2005), Судбина и магија (2007),
Пркос и инат (2008), Речник
јавашлука (2009), Љу бав и опра
шта ње (2011), Чита ње пр рочан
ства (са М. Демићем) (2011),
Играње с ништа ви лом (2011),
Околни пут (2013).
Приредио низ ауторских
зборника тематски посвећених
поетици сажетости,
алтернативним знањима,
британској антропологији,
негативној утопији, теорији
ритуала, месијанству, српској
Византији, карактерологији Срба,
мистици, Џојсовој поетици,
Фројдовом антрополошком
песимизму, делу Веселина
Чајкановића. Аутор је преко
десет песничких књига и
четрдесет алтернативних
филмова.

*
Bojan Jovanović, was born in
1950 in Niš. He finished grammar
school in Niš, and then studies of
ethnology at Faculty of Philosophy
in Belgrade. He got his PhD in
Belgrade. Besides anthropology, he
is into alternative film and writes
poetry. A very important aspect of
his literary work includes thematic
essays and texts on domestic and
foreign writers. He is employed as
scientific counselor at Balkanologic
Institute SANU. He has published
series of books from the field of
anthropology: Srpska knjiga
mrtvih (1999), Duh paganskog
nasleđa (2000, 2006), Klopka za
dušu (2002, 2007), Karakter kao
sudbina (2002, 2004), Govor
pećinskih senki (2004), Bliskost
dalekog (2005), Sudbina i magija
(2007), Bliskost dalekog,
Anahronike III, (2005), Sudbina I
magija (2007), Prkos i inat (2008),
Rečnik javašluka (2009).
He has edited numerous
alamanchs dedicated to poetics of
brevity, alternative skills, British
anthropology, negative utopia,
theory of rituals, messianism,
Serbian Byzantium, characterology
of Serbs, mysticism, Joyce’s poetics,
Freud’s anthropological pessimism,
work of Veselin Čajkanović.
He is the author of over ten books
of poetry and 40 alternative films.
* * *
Анамарија Коева рођена је
1993. године у Бургасу. Завршила
је Гимназију у родном граду и
курс стваралачког писања код
песника Љубомира Левчева.
Аутор је књига: ЛЕТ
АУТОСТОПА 2012, РУКОПИС
2010, ОД ПОКРИВАЧА ДУГЕ 2008.
године. Њена поезија је
објављивана у великом броју
часописа и листова у Бугарској и
иностранству. Поезија јој је
превођена на: италијански,
руски, енглески, пољском,
чешки, турски, јапански,
македонски, немачки језик. Пише
и хаику поезију и носилац је
неколико награда за хаику.
Године 2012. добија
националну награду за поезију
ПЕТЈА ДУБАРОВА.
Живи и ствара у Бургасу.

*
Anamaria Koeva was born in 1993
in Bourgas. She finished high
school in her hometown and the
creative writing course given by
the poet Ljubomir Levchev.
She is the author of the books:
Hitchhike flight 2012, Manuscript
2010, From rainbow blanket 2008.
Her poetry has been published in
many magazines and newspapers
in Bulgaria and abroad. Her poetry
has been translated into Italian,
Russian, English, Polish, Czech,
Turkish, Japanese, Macedonian,
German. She also writes haiku
poetry and has won several awards
for haiku.
In 2012 she received a national
award for poetry Petja Dubar.
She lives and works in Burgas.

* * *
Богдан Косановић (1943,
Владимирци, Србија).
Дипломирао на Филозофском
факултету, Нови Сад (Руски језик
и књижевност), 1966.
магистрирао на Филолошком
факултету, Београд, 1970.
Докторирао из подручја
филологије, Загреб, 1987. тема:
Трагично у делу Шолохова.
Емеритус је на Универзитету
у Новом Саду, Филозофски
факултет, Одсек за славистику.
Предавао је Руску књижевност
XIX и XX века. Књижевна
компаратистика и рецепција.
Културологија. Емигрантологија.
Руска авангарда.
Преводи са руског, пољског и
украјинског.
Објавио следеће монографије:
Трагично у делу Шолохова, Нови
Сад, 1988; Расправе из руске
књижевности, Нови Сад, 1994;
Истраживања руске авангарде,
Сремски Карловци, 1995; Тајне
живота и стваралаштва,
Сремски Карловци, 1999;
Славистичке компаратистичке
теме, Подгорица, 2004.
Превео: Владимир Проп:
Проблеми комике и смеха, Нови
Сад, 1984; Ruski agrarni praznici –
pokusaj istorijsko-etnografskog
istrazivanja, Сремски Карловци,
2012.
Са В. Вулетићем уредио зб.
Поетика стваралаштва
Михаила Шолохова. Нови Сад,
1986; Уред. са Михаилом Тиром:
Годишњак Филозофског
факултета у Новом Саду, књ.
XXI–XXII (1992–1993), Научни
радови са интердисциплинарног
симпозијума "Критика". Нови Сад,
1994; Мит. Зборник радова .
Уред. Т. Бекић, Б. Косановић и др.
Нови Сад, 1996; Александар
Блок: Избор. Изабрао, приредио,
превео седам песама и написао
пропратне текстове (предговор,
хронологија живота и рада).
Подгорица, 2000; "Тихи Дон", књ.
1–4, Београд, 1998. Приредио,
написао предговор и поговор и
саставио списак мање познатих
речи. – Велики православни
богословски енциклопедијски
речник, т. 1–2, Нови Сад, 2000,
587, 410 с. Редактор целокупног
превода са руског, главни
преводилац и лектор.

*
Bogdan Kosanović (1943,
Vladimirci, Serbia) graduated in
1966 at the Department of Russian
language and literature at the
University of Novi Sad. He got his
MA degree at the Faculty of
Philology in Belgrade in 1970 and
his PhD at the Faculty of Philology
in Zagreb in 1987 (thesis title:
Tragic in the Works of Mikhail
Sholokhov).
He is emeritus professor at
Department of Slavistics at the
Faculty of Philosophy in Novi Sad.
He teaches XIX and XX century
Russian literature, comparative
literature, theory of reception,
culturology, and the immigrant
theory. He translates from Russian,
Polish and Ukrainian.
He has published the following
monographs: Tragično u delu
Šolohova (Tragic in the Works of
Mikhail Sholokhov, 1988), Rasprave
iz ruske književnosti (Debates on
Russian Literature, 1994),
Istraživanja ruske avangarde
(Explorations in the Russian
Avant-Garde, 1995), Tajne života i
stvaralaštva (Secrets of Life and
Writing, 1999), Slavističke
komparatističke teme (Slavistic
Comparative Topics, 2004).
His translations include: Vladimir
Propp, Problems of Comic and
Laughter and Russian Agrarian
Festivals.
He edited: Tihi Don, knj. 1–4 (And
Quiet Flows the Don, vol. 1–4, 1988),
Aleksandar Blok: Izbor (Alexander
Blok, Selected Works, 2000), Veliki
pravoslavni bogoslovski
enciklopedijski rečnik, tom 1–2 (The
Big Ortodox Theological Eciclopedic
Dictionary, vol. 1–2, 2002); and
coedited: with V. Vuletić Poetika
stvaralaštva Mihaila Šolohova
(1986), with Mihail Tir, Godišnjak
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
knj. XXI–XXII, (1992–1993), with T.
Bekić Mit. Zbornik radova (1996).

* * *
Бојана Ковачевић Петровић,
дипломирала је шпански језик и
хиспанске књижевности на
Филолошком факултету у
Београду, где је од 2013.
ангажована као докторант-
сарадник. Завршила је Студије
културе (Дискурси о превођењу)
Алтернативне академске
образовне мреже.
Превођењем са шпанског и
енглеског језика почела је да се
бави још у студентским данима,
на иницијативу професорке
Александре Манчић. Превела је,
између осталог, романе Дијана
или усамљена богиња лова
Карлоса Фуентеса, Лака комедија
Едуарда Мендосе, Амбасадорова
кћи и Жена која плаче Сое Валдес,
мемоаре Пре краја Ернеста
Сабата, Драме Марија Варгаса
Љосе, двадесетак позоришних
комада, велики број филмова
холивудске продукције.
Приредила је и већим делом
превела двотомну Антологију
хиспаноамеричке приче Вечита
смрт од љубави јача.
Запослена је у Српском
народном позоришту у Новом
Саду.
Члан је Удружења књижевних
преводилаца Србије.
*
Bojana Kovacevic Petrovic
graduated Spanish Language and
Literature at the Faculty of
Philology in Belgrade, where she
was hired in 2013 as a graduate
student instructor. She also
finished the Culture studies
(Discourses on Translation) of the
Alternative Academic Educational
Network.
She started translating from
Spanish and English during her
undergraduate studies, at the
initiative of Professor Alexander
Mančić. She has translated, among
others, the following novels: Diana,
the Goddess Who Hunts Alone by
Carlos Fuentes, A Light Comedy by
Eduardo Mendoza, Ambassador’s
daughter and The Woman who Cries
by Zoe Valdes, memoirs of Ernesto
Sabato Before the End, dramas of
Mario Vargas Llosa, more than
twenty plays, a numerous films of
Hollywood production. She edited
and translated most of the twovolume
anthology of Latin
American stories Eternal Love is
Stronger than Death.
She works at the Serbian
National Theatre in Novi Sad.
She is a member of the Association
of Literary Translators of Serbia.
* * *
Ришард Крињицки (Ryszard
Krynicki), рођен је у 1943, у Санкт
Валентину (Лагер Виндберг) у
Аустрији. Песник генерације
1968; у седамдесетим и
осамдесетим годинама
двадесетог века повезан са
демократском опозицијом; дуги
низ година није могао да штампа
своје књиге, због забране.
Објавио је, поред осталог:
Рођење (1969), Колективно тело
(1975), Наш живот расте (1978),
Песме, гласови (1985), Независни
од ништавила (1988), Магнетна
тачка (1996), Камен, мраз (2004),
Хаику. Хаику мајстора (2014).
Преводилац поезије (посебно
Нели Сакс, Бертолт Брехт и Паул
Целан). Уредник серије Песничка
библиотека Издавачке куће А5, у
којој су објављене, међу
осталима, књиге Виславе
Шимборске и Збигњева
Херберта. Добитник је великог
броја награда за поезију.
Недавно је награђен угледном
пољском наградом Јан
Парандовски. Последњих
петнаест година живи у Кракову.
*
Ryszard Krynicki, was born in
1943 in St. Valentin (Lager Vindberg)
in Austria. He is a poet of the
generation 1968; in the seventies
and eighties of the twentieth
century he was connected with the
democratic opposition; for many
years he could not print his books,
because of the ban. He has
published, among other things:
Birth (1969), Corporate Body (1975),
Our life grows (1978), Poems, voices
(1985), Independent of Nothingness
(1988), Magnetic Point (1996),
Stone, Frost (2004), Haiku. Master’s
Haiku (2014). Translator of poetry
(especially Nelly Sachs, Bertolt
Brecht, Paul Celan). He edited the
series Poetic Library at Publishing
house A5, where have been
published, among others, the
books by Wislawa Szymborska and
Zbigniew Herbert. He has received
numerous awards for poetry. He
has been recently awarded the
prestigious Polish award Jan
Parandowski. He has been living in
Krakowfor the past fifteen years.

* * *
Лошонц, Алпар је рођен 1958. у
Темерину. Професор је на
Универзитету у Новом Саду,
предаје на Катедри за друштвене
науке Факултета техничких наука,
као и на Филозофском факултету
у Сегедину (Мађарска) од 1991.
Предавао је и на Филозофском
факултету у Новом Саду. Пише
теоријске чланке, филозофску
критику и есеје о књижевности.
Објављивао је у многим
часописима у Србији и у
иностранству. Био је члан
уредништва Uj Symposion, Поља,
Letunka, и других часописа, и
главни уредник часописа
Хабитус. Сада је један од
уредника Златне греде, али и
других часописа. Текстови су му
превођени на француски,
немачки и енглески језик.
Између осталих аутор је
следећих књига: Облици
недостатка (Форум, Нови Сад,
1988), Херменеутика сећања
(Форум, Нови Сад, 1998), Модерна
на Колону (Стубови културе,
Београд, 1998), Европске
димензије (Форум, Нови Сад,
2002), Suffitientia ecologica (Stylos,
Нови Сад, 2005), Неолиберализам:
судбина или избор (коаутор),
Есеји о држави благостања
(коаутор), Суверенитет, моћ и
криза (Светови, Нови Сад, 2006),
Моћ као друштвени догађај
(Адреса, Нови Сад, 2009), Отпор
и моћ (Нови Сад, 2012). Награђен
је наградом ДКВ Иштван Конц.

*
Losoncz, Alpar was born in 1958
in Temerin. He is professor at the
University of Novi Sad, where he
teaches at the Department of
Social Sciences of the Faculty of
Technical Sciences; he has also
taught at the Arts Faculty in
Szeged (Hungary) since 1991. For a
long time, he also taught at the
Arts Faculty at Novi Sad. He writes
theoretical articles, philosophical
criticism, and essays on literature.
He has been published in many
magazines in Serbia and abroad.
He was a member of the editorial
board of Uj Symposion, Polja,
Letunk, and other magazines, and
chief editor of the magazine
Habitus. He is currently one of the
editors of Golden Beam, and of
other magazines.
The following is a list of his
selected works: Hianyvonatkozasok:
tarsadalomfilozofiai temak (Forms
of Shortcoming, Forum, Novi Sad
1988), Az emlekezes
hermeneutikaja (The Hermeneutics
of Memory, Forum, Novi Sad, 1998),
Moderna na Kolonu (Modernity on
Colonus, Stubovi culture, Beograd,
1998), Europa-dimenziok
(European Dimensions, Forum,
Novi Sad, 2002), Suffitientia
ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005),
Suverenitet, moć i kriza
(Sovereignty, Power and Crisis,
Svetovi, Novi Sad, 2006).
He has received the Writers
Association of Vojvodina’s Ištvan
Konc (Koncz Istvan) award.
He lives in Temerin.

* * *
Данило Лучић је рођен у
Београду 1984. Дипломирао је на
Катедри за српску књижевност и
језик Филолошког факултета у
Београду, где је завршио и
мастер студије.
Бранкову награду за 2014.
годину добио је за за песничку
књигу Белешке о меком ткиву,
Студентски културни центар,
2013, Крагујевац..
Пише поезију, прозу и критику.
Живи и ради у Београду.
*
Danilo Lučić was born in Belgrade
in 1984. He graduated from the
Department of Serbian Literature
and Language on the Faculty of
Philology in Belgrade, where he
finished his masters studies as well.
He is a laureate of Branko’s
Award for 2014 for his poetry
collection Beleške o mekom tkivu
(Notes on Soft Tissue, Studentski
kulturni centar Kragujevac, 2013).
He writes poetry, prose and
literary criticism. He lives and
works in Belgrade.
* * *
Јарослав Миколајевски
(Jaroslav Mikolajevski), рођен је
1960 у Варшави, пољски песник,
есејист и публицист, писац и
преводилац са италијанског,
пише исто књиге за децу. Већ
шеснаест година сарађује са
највећим пољским дневним
листом "Газета Виборча".
1983–98. радио је као предавач
на Италијанистици Варшавског
Универзитета. 2006-2012. вршио
је дужност директора Пољског
института у Риму. Добитник је
књижевних и уметничких
награда, између осталих Награде
Казимјере Илакович за најбољи
деби 1991 године, Награде светог
Брата Алберта, Награде Барбаре
Садовске, два пута Књижевне
награде главног града Варшаве
(2011 и 2012) и Награде часописа
"Нова околина песника". У
Италији одликован је орденом
Stella della Solidarieta’, laureat je
Premio Nazionale per la
Traduyione, Premio Flaiano.
Преводио је између осталих
Дантеа, Петрарку, Микеланђела,
Леопардија, Монталеа,
Унгаретија, Павесеа, Пасолинија.
Од класике дечје литературе
превео је на пољски Пинокија
Карла Колодија и неколико дела
Ђанија Родарија.
Његове књиге објављене су у
Италији, Холандији, САД.
Превођен је на албански,
немачки, шпански, хрватски,
српски, бугарски, чешки,
украјински, грчки.
Био је члан жирија награде
Трансатлантик, сада је у
почасном колегију награде
Збигњева Херберта.
Објавио је десет књига песама,
једну књигу есеја и једну књигу
новинских интервју.
*
Jarosław Mikołajewski born in
1960 in Warsaw, Polish poet,
essayist and journalist, writer and
translator from Italian, also writes
children’s books. For sixteen years
he has cooperated with the largest
Polish daily "Gazeta Wyborcza".
From 1983–98 he worked as a
lecturer at Warsaw University,
Department for Italian language
and literature. 2006–2012 he was
the director of the Polish Institute
in Rome. He is the recipient of
literary and artistic awards, among
other awards Kazimjere Ilakovič for
best debut in 1991, the Award of
St. Brother Albert, Barbara
Sadowska Award, twice Warsaw
Literary Award (2011 and 2012)
and the award of the magazine
"New Environment of a poet". In
Italy, he was awarded the Order of
Stella della Solidarieta ’, and winner
of the Premio Nazionale per la
Traduyione, Premio Flaiano.
He translated, among others,
Dante, Petrarch, Michelangelo,
Leopardi, Montale, Ungareti,
Pavese, Pasolini. From classic
children’s literature he translated
into Polish Pinocchio by Carlo
Collodi and several works of Gianni
Rodari.
His books have been published
in Italy, Holland, and USA. His
works have been translated into
Albanian, German, Spanish,
Croatian, Serbian, Bulgarian,
Czech, Ukrainian, Greek.
He was a member of the jury of
Transatlantic award, and currently
is on the honorary board of
Zbigniew Herbert award.
He has published ten books of
poetry, a book of essays and a
book of newspaper interviews.

* * *
Мирјам Монтоја (Myriam
Montoya) рођена је 1963 у граду
Бело у Колумбији. Живи у
Француској од 1994. Завршила је
студије на D.E.A. d’Etudes
Hispaniques et Latino-americaines
: langues, litteratures et
civilisations, Универзитет
Сорбона, Paris III; завршила је
друштвене и економске науке на
Универзитету Tуња, Колумбија,
студирала је на лицеју Фернадо
Велез, Медељин у Колумбији.
Објавила је, између осталог, La
fuite (roman), превео Стефан
Шоме. 2011; Brujula del dia /
Boussole du jour Editions de la Lune
bleue, 2010; Flor de rechazo/Fleur
du refus (poesie) Editions Ecrits des
Forges (Canada) et Phi
(Luxembourg) 2009, превео
Стефан Шоме; Huellas/Traces
(poesie) Editions L’Oreille du Loup,
Paris, 2008, превео Стефан Шоме;
Vengo de la noche/Je viens de la
nuit, anthologie poetique
personnelle. Editions Ecrits des
Forges, Canada, et Castor Astral,
Paris, 2004, превео Стефан Шоме
и Клод Кофон (Selection parmi les
livres Huellas/Traces,
Desarraigos/Deracinements,
Fugas/Fugues, Ciudad
transfigurada/La ville transfiguree,
Suenos y epifanias/Songes
epiphanies, Fiel huesped/L’hote
fidele); Desarraigos/Deracinements
(poesie) Editions Indigo, Paris,
1999, превео Клод Кофон;
Fugas/Fugues (poesie) Editions
L’Harmattan, Paris, 1997, превео
Клод Кофон.
Објављивала је у многим
часописима у Француској,
Мексику, Колумбији, Венецуели,
Канади, Шпанији, Италији и у
антологијама: у Аnthologie
mondiale de la poesie feminine de
langue francaise du 21eme siecle,
2012; Cinq femmes d’Amerique
latine aujourd’hui, Le temps des
cerises, Paris, 2009; Poesie de
langue francaise, 144 poetes
d’aujourd’hui autour du monde,
Seghers, Paris, 2008; La poesie est
dans la rue, Le temps des cerises,
2008; Desde el umbral II : Poesia
colombiana en transicion, Uptc,
Tunja (Colombie), 2009; Antologia
de la poesia colombiana, El perro y
la rana, Caracas, 2008; Le Paris
latino-americain, anthologie
des ecrivains latino-americains a
Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del
origen/Loin de l’origine, Linajes,
Mexico, 2001; Palabras de mujer :
doce poetas latinoamericanas
contemporaneas, Linajes, Mexico,
2000.
Превела је на шпански
Антологију афричке поезије
аутора који пишу на француском
Гласови Африке (Verbum, Madrid).
Преводила је са француског и
шпанског, између осталих: Амина
Саида, Бернара Ноела, Стефана
Шомеа, Салаха Ал Хамданија,
Жан Доминго Реја и многе друге.
Учествовала је на многим
међународним књижевним
фестивалима.
Кодиректор је издавачке куће
L’Oreille du Loup, која искључиво
објављује савремену поезију
светских писаца. Од 2010 је члан
жирија награде за поезију Louise
Labe a Paris.
*
Myriam Montoya was born in
1963 in the city of Bello in
Colombia. She has been living in
France since 1994. She finished her
studies at DEA d’Etudes et
Hispaniques Latino-americaines:
langues, Litteratures et
Civilisations, University of
Sorbonne, Paris III; completed
social and economic sciences at
the University of Tunia,
Colombia, studied at the Lyceum
Fernado Velez, Medellin,
Colombia.
She has published, among
others: La fuite (novel) translated
by Stephane Chaumet, 2011;
Brujula del dia / Boussole du jour
Editions de la Lune Bleue, 2010; Flor
de rechazo / Fleur du refus (poetry)
Editions Ecrits des Forges (Canada)
and Phi (Luxembourg) in 2009,
translated by Stephane Chaumet;
Huellas / Traces (poetry) Editions
L’Oreille du Loup, Paris, 2008,
translated by Stephane Chaumet;
Vengo de la noche /I Come from the
night, Anthologie poetique
personnelle. Editions Ecrits des
Forges, Canada, and Castor Astral,
Paris, 2004, translated by Stephane
Chaumet and Claude Couffon
(Selection parmi les livres Huellas /
Traces, Desarraigos / Deracinements,
Fugas / Fugues, Ciudad
transfigurada / La ville transfiguree,
Suenos y epifanias / Songes
Epiphanies, Fiel huesped / L’hote
fidele); Desarraigos / Uprootings
(poetry) Editions Indigo, Paris,
1999, translated by Claude
Couffon; Fugas / Flights (poetry)
Editions L’Harmattan, Paris, 1997,
translated by Claude Couffon.
She has published in many
magazines in France, Mexico,
Colombia, Venezuela, Canada,
Spain, Italy, and in many
anthologies: in Anthologie
mondiale de la poesie feminine de
langue francaise du 21eme siecle,
2012; Cinq femmes d’Amerique
latine aujourd’hui Le temps des
Cerises, Paris, 2009; Poesie de
langue francaise, 144 poetes
d’aujourd’hui autour du monde,
Seghers, Paris, 2008; La poesie est
dans la rue, Le temps des Cerises,
2008; Desde el umbral II: Poesia
colombiana en transicion, UPTC,
Tunia (Colombie), 2009; Antologia
de la poesia colombiana, El perro y
la rana, Caracas, 2008; Le Paris
latino-americain, Anthologie des
Ecrivains Latin Americains a Paris,
Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen
/ Loin de l’origine, Linajes, Mexico,
2001; Palabras de mujer: doce
poetas latinoamericanas
contemporaneas, Linajes, Mexico,
2000
She has translated into Spanish
Anthology of African poetry of
authors who write in French African
Voices (Verbum, Madrid). She has
translated books from French and
Spanish of many authors, among
others: Amina Said, Bernard Noel,
Stephane Chaumet, Salah Al-
Hamdani, Domingo Jean Ray and
many others. She has participated
in many international literary
festivals.
She is a co-director of the
publishing house L’Oreille du
Loup, which exclusively publishes
contemporary poets. Since 2010
she has been a member of the jury
for poetry award Louise Labe a
Paris

* * *
Иван Негришорац jе рођен
1956. године у Трстенику
(Србија). Магистрирао и
докторирао на Филолошком
факултету у Београду. Ради на
Новосадском универзитету,
Предаје теорију књижевности на
Филозофском факултету. Био је
секретар Матице српске, водио
Летопис Матице српске Био је
члан Управног одбора Вукове
задужбине, члан Редакције
Лексикона писаца Југославије и
сарадник Српског биографског
речника. Председник је
Уређивачког одбора Српске
енциклопедије од 2008 (две
књиге првог тома публиковане
октобра 2010. и 2011), највећег
енциклопедијског подухвата у
нашој земљи. Сарађује на
пројекту Поетичка истраживања
српске књижевности, Института
за књижевност и уметност у
Београду, којим је руководио
проф. др Новица Петковић, а
потом проф. др Јован Делић.
Ради на пројектима
проучавања књижевности који
се изводе на Филозофском
факултету у Новом Саду.
Пише поезију, прозу, драмске
и критичке текстове. Књиге
песама: Трула јабука (1981,
Награда "Горан" за младе
песнике); Ракљар. Желудац
(1983); Земљопис (1986); Топло,
хладно (1990); Абракадабра
(1990, Награда Друштва
књижевника Војводине за књигу
године); Хоп (1993); Везници
(1995, Награда "Ђура Јакшић");
Прилози (2002); Потајник (2007,
Змајева награда Матице српске);
Светилник (2010, Награде "Раде
Драинац", "Бранко Ћопић" и
Жичка хрисовуља), Камена
чтенија (2013). Публиковао је
роман Анђели умиру (1998), као и
драме: Фреди умире (1987); Куц-
куц (1989); Истрага је у току, зар
не? (2000); Видиш ли свице на
небу? (2006, Награда "Унирекс" за
драму).
Критичка расправа:
Легитимација за бескућнике.
Српска неоавангардна поезија:
Поетички идентитет и разлике
(1996). Приређивач је изабраних
песама Јована Дучића (три
издања) и романа Корени
Добрице Ћосића.
Текстови су му превођени на
енглески, француски, немачки,
мађарски, румунски, македонски,
словеначки, чешки, грчки,
албански, кинески.
Живи у Новом Саду.

*
Ivan Negrišorac, Trstenik, 1956,
poet. He has been secretary of
Matica Srpska. He now teaches
theory of literature at the Faculty
of Letters and Humanities of Novi
Sad. He lives in Novi Sad.
He made his poetic debut as a
proponent of the neo-vanguard.
In addition to poetry, Negrisorac
also publishes drama, prose and
literary criticism. His most
important books are Trula Jabuka
(Rotten apple, poems, 1981);
Rakljar. Želudac (Dowser.
Oesophagus, poems 1983), Veznici
(Conjunctions, poems, 1995); Prilozi
(Adverbs, selected poems, 2002);
Anđeli umiru (Angles die, novel,
1998), Legitimacija za beskućnike
(Homeless-person ID, critical study,
1996). He has received the literary
prizes Goran, the Writers’
Association of Vojvodina’s award,
Đura Jakšić and others.
* * *
Душко Новаковић, рођен је
1948. године у Подгорици
(некадашњи Титоград) у Црној
Гори, одакле потиче и његова
мајка, позната интерпретаторка
народних песама, Ксенија
Цицварић Брацовић, а отац из
Струмице, варошице на југу
Македоније, који је у Другом
светском рату био пилот РАФ-а
(енглеског краљевског
ваздухопловства). Новаковић се
школовао, у Македонији, Црној
Гори и Србији. Студирао је на
Филолошком факултету у
Београду на групи за
југословенску и светску
књижевност и дуго је радио у
Југословенском аеротранспорту
на разним пословима прихвата и
отпреме путника и терета, потом
у информативно-пропагандном
сектору компаније као новинар.
Више деценија био је
уредник за поезију у многим
листовима и часописима бивше
Југославије. Бави се
превођењем са македонског
језика.
Књиге песама: Зналац
огледала (1976), Подеротине на
врећи (1979), Сати и животиње
(1980), Надзорник кварта (1982),
Дијалог о немару (1986),
Ходником (1991), Зналац
огледала и придружене песме
(1995), Стационарије – песме
рата и месечарења (1998),
Сметењаков цртеж 2002),
Достављено музама (2005), Тупан
и његов педагог (2007), Клупе
ненаграђених (2008, 2009), Кад
ћемо светла погасити (2010),
Овуда је прошао Башо (2014).
Књиге преведених и
изабраних песама: Сати и
животиње/ Часови и животни,
двојезично на српском и
македонском ( Скопље, 1976),
Изабрао сам Месец (Чачак,
2003), Биоскоп Лимијер/ Cinema
Lumiere, двојезично на српском и
француском ( Београд – Лодев,
2007), Сећање на прве људе
(Рашка, 2012), Забава за утучене
(Београд, 2012), Кратке песме и
једна подужа о презиру/ Куси
песни и една подолга за
презирот, двојезично на српском
и македонском (Смедерево-
Скопље, 2013). Капитулација, на
македонском ( Скопље, 2013).
Песме, краћи и дужи избори из
Новаковићеве поезије
преведени су на многе светске
језике, а заступљен је у
антологијама југословенске,
српске и црногорске савремене
поезије објављеним код домаћих
и иностраних издавача.
Изабрао је, превео и написао
поговор за антологију савремене
македонске поезије "Сан над
хартијом" (Цетиње, 2003) а
превео је неколико самосталних
песничких књига, панорама и
појединачних песама актуелних
македонских песника.
Душко Новаковић је добитник
књижевних награда и признања:
Васко Попа, Бранко Миљковић,
Милан Ракић, Даница Марковић,
Ђура Јакшић, награде Исток-
Запад, међународне награде
Ристо Ратковић, Арка, Млада
Струга,те награде и признања за
песнички опус коју дедељује
Скупштина града Београда за
2008. годину. Члан је Српског
ПЕН центра, Српског књижевног
друштва, почасни члан Друштва
писаца Македоније и Удружења
књижевника Црне Горе.
Живи у Београду.
*
Duško Novaković was born in
1948 in Podgorica (former
Titograd) in Montenegro, like his
mother, a famous interpreter of
folk songs, Ksenija Cicvarić
Bracović, and his father from
Strumica, a small town in southern
Macedonia, who was pilot of the
RAF during the Second World War.
Novaković was educated in
Macedonia, Montenegro and
Serbia. He studied at the Faculty of
Philology in Belgrade, department
of Yugoslav and world literature
and long worked with Yugoslav
Airlines in various roles of handling
passengers and cargo, then in the
information and propaganda
sector of the company as a
journalist. Over decades, he was
the editor of the poetry in many
newspapers and journals
of the former Yugoslavia. He
translates from Macedonian
language.
Books of poems: Mirror expert
(1976), Tears in the bag (1979),
Hours and animals (1980),
Neighborhood inspector (1982),
Dialogue on negligence (1986),
Allong the hall (1991), Mirror
expert and associated poems
(1995) Stationaries – poems of war
and sleepwalking (1998),
Smetenjakov`s drawing (2002)
Submitted to the Muses (2005),
Idiot and his teacher (2007),
Benches of unawarded (2008,
2009), When we turn the lights off
(2010), Basho passed this way
(2014).
Books of translated and selected
poems: Hours and Animals,
bilingual Serbian and Macedonian
(Skopje, 1976), I chose the Moon
(Čačak, 2003), The Lumiere Cinema
/ Cinema Lumiere, bilingual,
Serbian and French (Belgrade –
Lodeve, 2007), In memory of the
first people (Raška, 2012), Fun for
depressed (Belgrade, 2012), Short
poems and a lengthy one on scorn
/ Kusi songs and a longer one for
prezirot bilingual Serbian and
Macedonian (Smederevo Skopje,
2013). Capitulation, in Macedonian
(Skopje, 2013).
Poems, short and long
selections from Novaković poetry
have been translated into many
languages , and are present in
anthologies of Yugoslav, Serbian
and Montenegrin contemporary
poetry published by domestic and
foreign publishers.
He selected, translated and
wrote an afterword to the
anthology of contemporary
Macedonian poetry "Dream over
paper" (Cetinje, 2003) and has
translated several individual books
of poetry, panorama and the
individual poems of the current
Macedonian poets.
Duško Novaković has won
literary awards and recognitions:
Vasko Popa, Branko Miljković,
Milan Rakić, Danica Markovic, Đura
Jakšić, East-West Awards,
international awards Risto
Ratković, Arka, Young Struga, as
well as the award for poetic opus
by City Hall Belgrade in 2008. He is
the member of the Serbian PEN
Centre, Serbian Literary Society,
honorary member of the
Macedonian Writers’ Association
and Association of Writers
ofMontenegro. He lives in
Belgrade.
* * *
Душан Пајин, рођен је у
Београду 1942. године,
дипломирао на Филозофском
факултету у Београду, а
докторирао у Сарајеву 1978.
године. Био је редовни професор
Факултета ликовних уметности у
Београду и гостујући професор
Универзитета у Сарајеву и Нишу.
Радио је као уредник едиције за
филозофију, психологију и
уметност издавачке куће Нолит и
као главни и одговорни уредник
часописа Културе истока. У
свом научном раду бавио се
превасходно уметношћу,
филозофијом и културом далеког
Истока.
Објавио је бројне студије,
чланке, критике и приказе у
домаћим и иностраним
часописима (Енглеска, САД, Кина,
Француска итд.). Објавио је
следеће књиге: Друга знања:
есеји о индијској медитативној
традицији (Београд, 1975),
Исходишта Истока и Запада
(Београд, 1979), Филозофија
упанишада (Београд, 1980, 1990),
Тантризам и јога (Београд, 1986),
Океанско осећање (Београд,
1990), Вредност неопипљивог
(Београд, 1990), Wen-hsing ti pieny
. n (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993),
Отеловљење и искупљење
(Београд, 1995), Унутрашња
светлост: филозофија индијске
уметности (Нови Сад, 1997),
Лепо и узвишено: филозофија
уметности и естетика – од
ренесансе до романтизма
(Београд, 2005).
Учествовао је у бројним
конференцијама у Србији и
иностранству (Њу Делхи,
Хамбург, Беч, Сере, Тајпеј, Хонг-
Конг, Лондон-Оксфорд, Сијетл,
Ралеј итд).
Редован је гост културних
програма на радију и телевизији.
Живи у Београду.
*
Dušan Pajin was born in 1942 in
Belgrade, Serbia. He graduated at
the Philosophy Department of the
Belgrade University, and gained his
PhD diploma from the University
of Sarajevo. He was a full professor
at the Department for Art
Philosophy and Aesthetics, of
Belgrade Art Faculty, and a guest
lecturer in several universities in
former Yugoslavia. He also worked
as a senior editor for philosophy,
psychology and art in Nolit
Publishers and as a chief editor of
the Eastern Cultures magazine. His
main field of interest is oriental art,
culture and philosophy.
He has published numerous
studies, articles, critics, reviews (in
Serbian, English, French, and
Chinese), and written the following
books: Different Knowledge
(Belgrade, 1975), Sources of East
and West (Belgrade, 1979), The
Philosophy of the Upanishads,
(Belgrade, 1980, 1990), Tantrism
and Yoga (Belgrade, 1986), The
Value of the Intangible (Belgrade,
1990), The Oceanic Feeling
(Sarajevo, 1990), Wen-hsing ti pieny
. n (Taipei, 1992, Beijing, 1993),
Embodiment and Redemption
(Belgrade, 1995), Inner Light –
Philosophy of Indian Art (Novi Sad,
1997), The Beautiful and the
Sublime (Belgrade, 2005).
He participated in numerous
conferences in Serbia and abroad
(New Delhi, Hamburg, Vienna,
Ceret, Taipei, Hong Kong,
Pamplona, London-Oxford, Seattle,
Raleigh, etc.)
He is a regular guest in culture
programs in TV and radio.

* * *
Бојана Стојановић Пантовић је
рођена је 1960. године у
Београду. Критичар, песник и
преводилац. Запослена је као
редовни професор на Одсеку за
компаративну књижевност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Истражује
експресионистички покрет у
српској, јужнословенској и
европској књижевности, родне
студије, генеологију кратких
прозних жанрова, модерну
поезију. Била je ангажована као
гостујући професор у Халеу,
Хамбургу, Берлину, Љубљани и
Вроцлаву. Од 1995. до 2001. је
такође била професор на
београдском Филолошком
факултету.
Објављене књиге (избор):
Српски експресионизам, 1998,
Наслеђе суматраизма, 1998,
Морфологија експресионистичке
прозе, 2003, Побуна против
средишта, 2006, Распони
модернизма, 2011. Уредник je и
коаутор издања Прегледни
речник компаратистичке
терминологије у књижевности и
култури 2011, Песма у прози или
прозаида, 2012.
Збирке поезије: Бескрајна,
2005, Заручници ватре, 2008,
Исијавање 2009, Лекције о смрти,
2013.
Њени радови и песме су
превођени на енглески, немачки,
француски, грчки, словенски,
македонски, пољски и шпански.
Живи у Београду и Новом Саду.
*
Bojana Stojanovic Pantovic was
born in Belgrade, Serbia (1960).
Critic, poet and translator. Full
Professor at the Department of
Comparative literature, Faculty of
Philosophy in Novi Sad. Researcher
in the Expressionistic Movement in
Serbian, South-Slavonic and
European literature, Gender
Studies, Genealogy of the short
prose genres, Contemporary
poetry. Visiting professor in Halle,
Hamburg, Berlin, Ljubljana and
Wroclaw. In 1995–2001 she also
lectured at the Faculty of Philology
in Belgrade.
Selected works: Serbian
Expressionism (Srpski
ekspresionizam 1998), Heritage of
Sumatraism (Nasleđe sumatraizma,
1998), Morphology of the
Expressionist Prose (Morfologija
ekspresionističke proze, 2003),
Rebellion against the Centre
(Pobuna protiv središta, 2006),
Spans of Modernism (Rasponi
modernizma, 2011). Editor
and co-author of the Conscise
Dictionary of Comparative
Terminology in the Literature and
Culture (Pregledni rečnik
komparatističke terminologije u
književnosti i kulturi, 2011),
Prose-poem or prozaida
(Pesma u prozi ili prozaida,
2012).
Poetry collections: Endless-She
(Beskrajna 2005), Fiancees of Fire
– prose poems (Zaručnici vatre
2008), Shining (Isijavanje 2009);
Lections about Death (Lekcije o
smrti, 2013).
Her papers and poems are
translated in english, german,
french, greek, slovenian,
macedonian, polish and spanish
language.
She lives in Belgrade and Novi
Sad.
* * *
Проле, Драган, рођен у Новом
Саду 1972, где је завршио
основно и средње школовање.
На Одсеку за филозофију
Филозофског факултета у Новом
Саду дипломирао 1997,
магистрирао 2001. и докторирао
2006. године. Од 1998. године
запослен је најпре у звању
асистента-приправника и
асистента, а данас у звању
ванредног професора на
предметима Онтологија,
Филозофска антропологија и
Филозофија историје. Студијски
боравци у иностранству:
Хумболт Универзитет Берлин (јун
2002), Вајмар (август 2003. и
август 2004), Институт за
филозофију/Хусерлов архив
Лувен (октобар-децембар 2005),
Институт за филозофију Карл
Франценс Универзитет Грац
(новембар 2006), Институт за
филозофију Карл Рупрехт,
Универзитет Хајделберг (октобар
2008), Институт за науке о човеку
Беч (април-јун 2010). Објавио је
пет превода књига са немачког
језика, међу којима су две књиге
Бернхарда Валденфелса,
Хусерлова Прва филозофија и
Први нацрт система филозофије
природе Ф. В. Ј. Шелинга.
Објављује есеје и књиге из
области онтологије, естетике,
класичне немачке и савремене
филозофије, посебно тзв.
феноменологије страног.
Објављене књиге Хусерлова
феноменолошка онтологија
(2002), Ум и повест. Хајдегер и
Хегел (2007), Страност бића.
Прилози феноменолошкој
онтологији (2010), Хуманост
страног човека, (2011) и
Унутрашње иностранство.
Филозофска рефлексија
романтизма (2013). Награду
Никола Милошевић добио је за
Хуманост страног човека (2011),
а награде Стеван Пешић и
награду ДКВ за књигу године
добио је за Унутрашње
иностранство (2013).
*
Prole, Dragan was born in 1972 in
Novi Sad. He had his master’s and
doctoral degrees from the Faculty
of Philosophy in Novi Sad. He has
been working at the Department
of Philosophy since 1998. He
teaches Ontology, Philosophical
anthropology and Philosophy of
history.
He has translated four books
from German, including Bernhard
Waldenfels and F.W.J. Schelling. He
writes essays and books on
ontology, aesthetics, classical
German and contemporary
philosophy, especially the
so-called phenomenology of
strange.
He has published Huserlova
fenomenološka ontologija (2002),
Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007),
Stranost bića. Prilozi fenomenološkoj
ontologiji (2010) and Humanost
stranog čoveka, 2011.
* * *
Душан Радак рођен је 1955. у
Кикинди, где је завршио основну
школу, гимназију, и музичку
школу. Филозофски факултет
завршио у Новом Саду.
Пише поезију, сценаријa,
музику и текстове за децу и
одрасле.
Као ученик гимназије објавио
заједничку књигу песама (са још
неколико аутора) "Доста је било
жмурки", 1974. Објавио
самосталне песничке књиге:
"Шљунак", 1979, "Самса", 1984,
"Стадијум кашике", 1987,
"Тркачице венеричних бодрења",
1987, "Ибзен је свирао клавсен",
2002, "Бик који лежи шест стопа
испод земље", 2011.
Поезија преведена на
словачки, македонски, мађарски,
италијански језик.
Песничку награду "Печат
вароши сремско-карловачке"
добио 1978.
Аутор 20 композиција и
текстова за децу, у извођењу
панк рок групе "Збогом Брус Ли",
под насловом "Хогли Вогли Рок",
аудио касета и CD, 1999, а са
истог албума ПГП РТС 2008.
објавио две композиције.
Написао сценарио и музику за
тв серију за децу "Дечак из Хогли
Вогли парка".
Аутор сценарија и музике за
документарни филм "Принц
ветра" о песнику Јаношу
Сиверију (продукција DOF
Creative Studio).
Радио у Дому омладине у
Кикинди као уредник
уметничког програма, био
главни уредник Књижевне
заједнице Кикинде. Члан
Друштва књижевника
Војводине од 1985. године.
Живи у Новом Саду као
самостални уметник.
*
Dušan Radak was born in 1955 in
Kikinda, where he finished primary
school, high school and music
school. He graduated from the
Faculty of Philosophy in Novi
Sad.
He writes poetry, screenplays,
music and lyrics for children and
adults.
As a high school student, he
published a joint book of poems
(with a few other authors) "Enough
with hide and seek", 1974. He
published poetry books: "Gravel",
1979, "Samsa" 1984, "Stage of a
spoon", 1987, "Runners of venereal
encouragement", 1987, "Ibsen
played the harpsichord", 2002, "The
bull, lying six feet under" 2011. His
poetry has been translated into
Slovak, Macedonian, Hungarian,
Italian.
He won the poetry award
"Stamp of the town Sremski
Karlovci" in 1978.
He is the author of 20
compositions and lyrics for
children, performed by the punk
rock band "Zbogom Brus Li",
entitled "Hogli Vogli Rock", audio
cassette and CD, 1999, and from
the same album PGP RTS 2008
published two pieces.
He wrote the script and music
for the TV series for children,
"The Boy from Hogli Vogli
park."
The author of the script and the
music for the documentary film
"The Prince of the Wind" about the
poet Janoš Siveri (DOF Creative
Studio Production).
He worked at the Youth Center
in Kikinda as editor of the art
program, the chief editor of the
literary community of Kikinda. He
has been the member of the
Association of Writers of Vojvodina
since 1985.
He lives in Novi Sad as a
freelance artist.
* * *
Горана Раичевић завршила је
Филозофски факултет у Новом
Саду 1987. године,
постдипломске студије на
београдском Филолошком
факултету. Магистрирала 1992.
године на теми Теорија читања
Стенлија Фиша. Од 1991. ради у
Матици српској као редактор на
пројекту Српски биографски
речник. Као асистент на Катедри
за српску књижевност ради од
1999. године. Докторирала 2004.
на теми Есејистика Милоша
Црњанског. За ванредног
професора изабрана 2010.
године. Од Учествовала је на два
пројекта Министарства науке и
просвете Републике Србије
(2000–2010). Од 2010.
руководилац је пројекта Аспекти
идентитета и њихово
обликовање у српској
књижевности.
Предаје Књижевност српске
модерне, Поетику Милоша
Црњанског, Поетику Иве
42
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал
Андрића и Савремене књижевне
теорије. Преводи са енглеског
језика. Године 2007. објављен је
њен превод капиталног дела
канадског теоретичара
књижевности светског гласа
Нортропа Фраја Анатомија
критике, а 2014. у издању
Академске књиге Велики ланац
бића Артура Лавџоја. Објављене
књиге: Читање као креација
(1997), Лаза Лазаревић – Јунак
наших дана (2002, 2007), Есеји
Милоша Црњанског (2005), Други
свет (2010), Кротитељи судбине:
о Црњанском и Андрићу (2010),
Коментари "Дневника о
Чарнојевићу" (2010). Аутор је 80-
ак радова у домаћим и страним
научним часописима и
публикацијама.
*
Gorana Raičević (Krkljuš) was
born in 1964 in Novi Sad. She
graduated from the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. She was a
Sasakawa Foundation scholar. Her
master thesis was Criticism based
on readers’ reaction: concept of
reading Stanley Fish. She got her
PhD at the Faculty of Philosophy in
Novi Sad, where she works,
department of Serbian and
comparative literature. She has
been an assistant professor since
2010. She teaches the literature of
Serbian modernism, holds
thematic optional courses on
Crnjanski, Andrić etc. Since 2011
she has been the director of the
project Aspects of identity and
their shaping in Serbian
literature.
Her field of interest are poetics
of most significant Serbian writers
of XX century: Miloš Crnjanski and
Ivo Andrić, as well as studying
Serbian literature of modern epoch
(1901–1914). She has translated a
number of theoretical books from
english and French.
* * *
Драгиња Рамадански (Сента,
1953), професор русистике,
преводилац с руског и мађарског
језика. Аутор антологије
савремене руске женске поезије
Узводно од суза (2009). На основу
професионалног бављења
превођењем (40 књига) настала
је књига есеја Снешко у тропима
(2012) посвећена проблемима
књижевне транслатологије.
Коаутор је књиге прозе У
потрази за фигурама (2012,
Сента). Објављује критичке
приказе, есеје и научне студије
из области теорије књижевности.
*
Draginja Ramadanski (Senta,
1953), Professor of Russian
literature, translator from
Russian and Hungarian. Author
of anthology of contemporary
Russian women’s poetry
Upstream of Tears (2009).
On the basis of professional
translation (40 books) created
a book of essays Snowman in the
Tropics (2012) devoted to the
problems of literary traductology.
Co-author of a book of prose In
search of figures (2012, Senta).
Publishes critical reviews, essays
and scientific studies in the field
of literary theory.

* * *
Међународни новосадски књижевни фестивал организује
пратећи музички програм у сарадњи са Летњом радионицом за
савремену музику која има за циљ да промовише и помогне развој
савремене музике у нашој средини. Током августа, на Музичкој
академији у Новом Саду, окупиће се око 80 композитора, извођача,
музиколога и теоретичара музике из наше земље и иностранства.
На почетку сваког програма Фестивала наступиће ансамбл
формиран од учесника Радионице који ће извести композицију
једног од учесника поменутог пројекта. Тиме ће Фестивал и у сфери
музике једнако заступати савремено стравалаштво, што је наша
основна намера у целини.

*
International Novi Sad Literature Festival organizes an accompanying
music program in cooperation with the Summer Workshop for
Contemporary Music, which aims to promote and assist the
development of contemporary music in our community. During August,
at the Music Academy of Novi Sad, around 80 composers, performers,
and music theorists from the Serbia and abroad will meet in order to
work together. At the beginning of each of the Festival’s programs an
ensemble formed from the workshop participants will perform a
composition by one of the composers of the project. Through this
cooperation our Festival will promote contemporary music as well as
literature, which always was our main objective.

* * *
ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА
ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА
ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ

Интервју са Јоахимом
Сарториусом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Рођени сте у
Баварској а одрасли у Тунису. То је
свет Медитерана, али и друге
културе. Какво је ваше искуство
Туниса. Какве је последице имао
код вас у вашем песничком раду.

Јоаким Сарторијус: Године
проведене у Тунису – између 10.
и 14 – биле су изузетно значајне
за моје писање. Носим читаве
наслаге метафора и слика из тог
времена које су остале са мном
до данашњег дана. И користим
се овим наслагама. Тунис ме је
научио неколико значајних
лекција: Прву о светлости,
лепоти и чулности, другу о
ефемерности и пролазности
свих ствари и трећу о слојевима
културе. Моја школа изграђена је
на рушевинама Картагине, а
зими, након дугих пљускова
проналазио сам пунске сребрне
новчиће у барама. Тамо је било
такође и безброј римских
рушевина и мозаика. Али оно
што се у мене чини ми се
најснажније утиснуло била је
исламска архитектура, беле
џамије чистог и једноставног
стила и калиграфија, која је
можда најелегантнији начин
писања на читавом свету.

Златна греда: Дуго времена
сте провели у земљама
Медитерана:Тунису, Кипру,
Турској. Медитеран је велики
амблем европске културе.
Појављује се и у вашој поезији,
посебно у ликовима Александрије,
Сиракузе, кипариса... у звуковима
многих гласова који допиру из
прошлости, из културне
историје која парадоксално
пориче и памти. Шта је за вас
као песника Медитеран?

ЈС: Па, мој преводилац са
енглеског, Кристофер Мидлтон,
једном је рекао: "Муза Јоакима
Сарторијуса живи на Источном
Медитерану", и мислим да је био
у праву. Медитеран је колевка
нашег западног света и препун је
легенди и немирних сенки
прошлости.

Златна греда: Завршили сте и
докторирали право, били сте
дипломата у Њујорку, Никозији,
Анкари, генерални секретар Гете
института, Индендант
Берлинског фестивала, личност
која је заступала и заступа
књижевност, филм, уметност у
државним институцијама
Немачке итд. Бавите се
превођењем са енглеског,
француског. Ваша каријера је
богата и разуђена.
Дипломатија је била
прибежиште за многе песнике
Виктор Сегален, Рене Шар у
Француској. У нас, такође, између
два рата, Иво Андрић, Милош
Црњански, песник Јован Дучић.
Интересује нас како сте се
определили за поезију, како сте је
пронашли између права,
дипломатије и улоге културног
аниматора?

ЈС: На немачком себе зовем
"bunter Hund", дословно, шарени
пас, зато што носим многе
шешире. Али када погледате
боље, сви послови којима сам се
бавио – наравно они су били
разноврсни (мрзим рутину) –
имали су везе са културом,
разменом и превођењем, али у
крајњем случају, са поезијом.
Моје "дипломатске године" нису
биле само прибежиште, већ и
начин да откријем друге светове
и књижевности. Посебно моје
године у Њујорку у функцији
културног аташеа – од 1974. до
1978 – су биле значајне. Тамо сам
упознао бројне уметнике, писце,
позоришне људе и композиторе
и све сам их повезао са
уметницима из Немачке – од
Јозефа Бoјса до Рајнера Вернера
Фасбиндера.

ЗГ: Преводили сте из америчке
књижевности Воласа Стивенса,
Џона Ешберија,Вилјама Карлоса
Вилијамса, али и из француске
поезије једног необичног језичко-
математичког песника Жака
Рибоа. Шта је за вас значило
превођење.Колико је оно утицало
на ваше становишта о улози
поезије, о њeном значају у овом
добу?

ЈС: Дозволите ми једно
поређење: Идете у терететану
како би сте тренирали тело, а
преводите песме других песника
како би сте тренирали језик. Да
би сте открили вештине у
сопственом језику. Не познајем
ни једну другу активност која
нам даје тако јасан осећај
богатства и невероватних
могућности језика на коме
пишете. Са сваком страном речи,
са сваким мелодијским
заокретом морате да донесете
одлуку како ћете их пренети на
свој језик. Захвалан сам
песницима које сам преводио –
В.К.В, Стивенсу и посебно
Ешберију – за све што сам научио
о њиховој поезији али и о
сопственој. Утицаји? Да, можда је
на мене утицао Ешберијев
елегантни parlando, али и неки
француски песници – као нпр.
Пјер Жан Жув, Рене Шар и Сен
Џон Перс (још један дипломата) –
научили су ме у младости много
тога о поетским слободама и
лудилу.

ЗГ: Били сте сведок многих
историјских догађаја, многих
филозофских и теоријских
екстаза које су тумачиле и
прогнозирале нашу будућност.
Од утопија шездесетосме до
пада Берлинског зида. Од хладног
рата до неолибералног пакта
нација и појаве нових криза и
скептицизма.
Како видите улогу песника у
том историјском спектаклу, од
ведрог језика који је обећавао
избављење до песника као
делегата опадања поезије. Од
одговорног и ангажованог
интелектуаca до техничара у
расподели друштвене моћи.
У вашој поезији не видимо
непосредан одговор, али видимо
песнике окупљене око стола који
говоре језиком кашља, које страх
покреће или чија је патња
ништвна. Није ли то помало
бурдијеовска слика тихоg ратa
поезије и друштва, света?

ЈС: Средином двадесетог века
естетска и политичка авангарда
имале су исте циљеве. Постојао
је револуционарни ентузијазам
који је био лево оријентисан.
Данас – осамдесет година
касније и након свих криза и
ратова који су се одиграли –
верујем да је поезија у највећој
могућој супротстављености у
односу на моћ. У најбољем
случају поезија је несвесна
истина коју политика покушава
да избегне. Зато су поезија и моћ
на различитим колосецима. И
зато нема тихе борбе између
поезије и друштва, како то Бурдје
тврди, већ раздаљина и
нагледање.
На известан начин покрећете
и питање политичке поезије.
Постоје јако добре и јако лоше
политичке песме. Постоје многе
песме које промишљају велике
расправе и катастрофе 20. века.
Највеће од њих написане су од
стране пољских песника попут
Збигњева Херберта, Виславе
Шимборске и Чеслава Милоша.
Они су живели под диктатуром,
нацистичким и комунистичким
режимима, и њихово је искуство
у сржи неких од њихових
најдирљивијих песама. Мислим
да се може направити уџбеник из
историје 20. века искључиво од
песама, од јерменског геноцида
до зелених утопија. Мислим да
ћу направити ову антологију.

Златна греда: Били сте аутор
многих антологија немачког и
европског песништва.
Антологије су, између осталог,
тражење једне врсте одговора о
могућностима поезије, о улози
поезије у култури, о
фасцинацијама које она може да
произведе. Шта можете рећи о
позицији песништва у нашем
добу?У једној вашој песми кажете, да
парафразирамо, да су руке
старих песника биле пуне а руке
нових су празне. Није ли то
скепска у односу на моћ
савремене поезије, на њену улогу?

ЈС: Одувек сам желео да
ширим поезију и да придобијам
нове читаоце. Зато сам приредио
неколико антологија
међународног песништва
(најуспшнија "Atlas der neuen
Poesie" продала се у преко 20.000
примерака у Немачкој), али сам и
чланцима и колумнама великих
немачких дневних листова
представљао нове необјављене
песме. Наставићу са овом
борбом. Желим да поезија буде
доступна као гориво на
бензинским пумпама.
Посматрајући данас све ове
напоре подељен сам између
скептицизма и оптимизма када је
улога поезије у питању. Али се
надам да Ханс Магнус
Енценсбергер није у праву када
је у једном од својих чувених
есеја, уз помоћ статистике и
лажних математичких формула,
изјавио да је број читалаца
поезије непромењив – 1.356
читалаца, ни више ни мање, у
Немачкој, у последњих две
стотине година. У Немачкој ово
зовемо "die Enzensbergersche
Konstante", "Енценсбергеровом
констатном". Надам се дакле да
није у праву, а осим тога, сам
број читалаца није најважнији
индикатор моћи или немоћи
поезије.

Златна греда: Како видите
данашњу немачку поезију. Ко су
њени истакнути аутори?

ЈС: Иза нас је један "сув"
периoд, од седамдесетих до
осамдесетих година. Али је
песничка сцена данас изузетно
жива и покретљива. Основане су
бројне мале издавачке куће.
Постоји мноштво стилова, као и
свуда чини ми се, као и у Србији,
претпостављам. Међу
најзначајнијим младим
песницима су Дурс Гринбајн, Јан
Вагнер, Герхард Фалкнер,
Улијана Волф, Данијел Данц и
Ан Котен.

ЗГ: Немачка подржава
књижевност разним врстама
потпора. Међу европским
културама у Немачкој има
највише свести о томе да треба
рационално деловати у
заштити уметничке
књижевности од сила тржишта.
Мислите ли да поезија може
опстати у сложеном свету
разних тржишних и
спектакалских изазова и
мењања стварности савременог
човека?

ЈС: У праву сте када кажете да
се у Немачкој значајна пажња
посвећује заштити књижевности.
Цене књига су фиксиране,
постоји борба око трговинских
споразума између ЕУ и САД (оно
што Французи називају
"exception culturelle"), борба
против Амазона, бројне
стипендије и награде за младе
писце. Недавно је основана још
једна награда – за најбољу
књижару, која ће се додељивати
сваке године. Све ово је
охрабрујуће. Дубоко сам уверен
да ће поезија опстати – као
најстарији и најинтимнији израз
човечанства.

*
POETRY IS THE
UNCONSCIOUS TRUTH
THAT THE POLITICS IS
TRYING TO AVOID

Interview with Joachim Sartorius

Conversation led by Jovan Zivlak

Golden Beam: You were born in
Bavaria, but you grew up in Tunisia.
Tunisia belongs to the world of the
Mediterranean, as well as to other
cultures. What is your experience of
Tunisia? What is the impact it had on
your poetic work?

JS: These years in Tunisia –
beetween age 10 and 14 – were
very important for my writing. I
carry a depot of metaphors and
images of that time with me up to
the present day. And I tap on this
depot. Tunisia taught me some
important lessons: One about
light, beauty and sensuality,
another one about ephemerality
and fading of all things, a third one
about layers of culture. My school
was located in the ruins of
Carthago, and in the winter, after
heavy rainfalls I discovered punic
silver coins in the puddles. And
there was an abundance of roman
ruins and mosaics everywhere. But
what struck me most, I think, was
islamic architecture, white
mosques of a very pure and simple
style, and calligraphy, perhaps the
most elegant writing existing in
the world.

GB: You have spent a considerable
amount of your life in the
Mediterranean countries: Tunisia,
Cyprus, Turkey. The Mediterranean is
a significant emblem of European
culture. It appears in your poetry,
especially in the guise of Alexandria,
Syracuse, cypresses ... as well as in
the sounds of numerous voices
coming from the past, from a
cultural history that paradoxically
simultaneously forgets and
remembers. What does the
Mediterranean represent to you as a
poet?

JS: Well, my English translator,
the poet Christopher Middleton,
once said: "The muse of Joachim
has its habitat in the Eastern
Mediterranean", and I think he is
right. The Mediterranean is the
cradle of our western world and it
is full of legends and restless
shades of the past.

GB: You got a doctoral degree in
law, and you were a diplomat in
New York, Nicosia, Ankara, you were
also the secretary general of the
Goethe Institute, intendant of the
Berlin Festival, so you can be
considered as a person who has
represented, and is still representing
literature, film, and art in general, in
public institutions of Germany, etc.
You translate from English, French.
Your career is rich and diverse.
Diplomacy was a refuge for many
poets, for example for Victor Segalen
and Rene Char in France. In Serbia,
too, in the Interwar period, for Ivo
Andric, Milos Crnjanski and Jovan
Ducic. How did you chose poetry,
how did it find its way between your
dealings with the law, diplomacy
and your role of a cultural animator?

JS: In German I call myself
"bunter Hund", literally colourful
dog, because of the many hats I
carry on my head. But when you
look closely at all the jobs I did –
yes, they have been diverse (I hate
routine) – in the end they all had to
do with culture, exchange and
translation, and ultimately with
poetry. My "diplomatic years" were
not only a refuge, but also a way to
discover other worlds and other
literatures. Especially my four years
in New York as cultural attache –
from 1974 to 1978 – were
important. I got to know a lot of
artists, writers, theatre people and
composers there and brought
them together with artists from
Germany – from Joseph Beuys up
to Rainer Werner Fassbinder.

GB: You translated American
poets such as Wallace Stevens, John
Ashbery, William Carlos Williams,
and from French you have
translated of an unusual linguistic
and mathematical poet Jacques
Roubaud. What did the translation
work mean to you? How much did it
influence your views on the role of
poetry, of its importance in our
times?

JS: Allow me this comparison:
You go to a fitness srtudio to train
your body, you translate poems of
fellow poets to train your
language. To dicover the skills in
your own language. I know no
other activity which gives you such
an acute sense of the wealth and
incredible possibilities of your own
language. At every word in the
foreign language, at every melodic
turn you must make a decision of
how to render it in your own
language. I am grateful to the
poets I translated – WCW, Stevens
and Ashbery in particular – for all I
learned about their poetry and
about my own. Influence? Yes, I
might have been influenced at one
point by Ashbery´s elegant
parlando, but some french poets –
like Pierre Jean Jouve, Rene Char
and Saint John-Perse (another
diplomat) – taught me in my early
years a lot about poetic license and
madness.

GB: You have witnessed numerous
historical events, numerous
philosophical and theoretical
ecstasies that have tried to interpret
and predict our future. From
different utopias to the ’68, and the
fall of the Berlin Wall. From the Cold
War to the neoliberal pact of nations
and the emergence of new crises
and skepticism.
How do you see the role of the
poet in this spectacle of history, from
the bright language that promised
deliverance all the way to the
understanding of a poet as a
delegate of the decline of poetry.
From a responsible and engaged
intellectual to a technician
in the distribution of social
power.
In your poetry one cannot see an
immediate answer, but on can see
poets gathered around the table
speaking in the language of
coughing, propelled by fear, and
whose suffering is insignificant.
Is this not a Bourdieusian image of
silent war of poetry and society?

JS: In the middle of last century
the esthetic and the political
avantgarde had the same goals.
There was a revoltionary
enthusiasm with a tendency to the
left. Now – eighty years later and
after all the crises and wars that
happened – I believe that poetry is
the greatest possible contrast to
power. At best poetry is the
unconscious truth which politics
tries to avoid. Therefore poetry and
power are on different tracks. And
there is no silent battle beetween
poetry and society, as Bourdieu
says, but distance and
watchfulness.
In a way you raise also the
question of political poetry. There
is very bad and there is very good
political verse. There are many
poems which reflect the great
disputes and catastrophes of the
20th century. The greatest of them,
in my view, have been written by
Polish poets like Zbigniew Herbert,
Wyslawa Szymborska and Ceszlaw
Milosz. They have experienced
dictatorship, Nazi rule and
communist regimes, and somehow
their experiences are the marrow
of some of their most moving
poems. I think one can make a
history book of the 20th century
entirely made with poems, from
the Armenian genocide up to
the green utopia. I think I will do
this anthology.

GB: You were the author of many
anthologies of German and
European poetry. Anthologies are,
among other things, a search for a
kind of a response about the
possibilities of poetry, about the
cultural role of poetry, about the
fascinations that it can produce.
What can you say about the position
of poetry in our times?
In one of your poems you state, to
paraphrase, that the hands of the
old poets were full and that the
hands of new poets are empty. Is this
not skepticism in the power of
contemporary poetry, in its role?

JS: I always wanted to spread
poetry and to win over new
readers of poetry. Therefore I did
some anthologies of international
poetry (the most succesful one
"Atlas der neuen Poesie" sold more
than 20.000 copies in Germany)
and I had series and columns in big
German daily newspapers to
present new unpublished poems. I
continue with this battle. I want
poetry is to la available like petrol
at a petrol station. Now looking
back at all these efforts I am torn
beetween scepticism and
optimism concerning the role of
poetry today. But I hope that Hans
Magnus Enzensberger is not right.
He once in a famous essay, with
the help of statistics and mock
mathematical formulas, stated that
the number of readers of poetry is
immutable – 1.356 readers, not
more, not less in Germany over the
last two centuries. In Germany we
call this "die Enzensbergersche
Konstante." But again, I hope he is
not right, and besides, the sheer
number of readers is not the most
important indicator for power or
powerlessness of poetry.

GB: How do you see contemporary
German poetry? Who are its
prominent authors?

JS: There has been a kind of
"dry" period in the 1970ties and
80ties. But now the poetic scene in
Germany is very much alive and
kicking. A lot of new small
publishing houses. A great
plurality of styles as anywhere else,
in Serbia too, I presume. Among
the prominent younger poets are
Durs Grunbein, Jan Wagner,
Gerhard Falkner, Uljana Wolf,
Daniela Danz and Ann Cotten.

GB: Germany supports literature
with various kinds of backings.
Among European cultures Germany
has the highest level of awareness
about the necessity of rational
action for the purpose of protection
of literature from the market forces.
Do you think that poetry can survive
in the complex world of various
spectacular and market challenges
and in ever changing realities of
contemporary man?

JS: You are right that in Germany
a great deal of attention is given to
the protection of literature. Fixed
book prices, fight against the new
trade agreement beetween EU and
USA (what the French use to call
"exception culturelle"), fight
against Amazon, a wealth of
sholarships and awards for young
writers. Just now a new prize has
been set up - for the best literary
bookshop, given each year. All this
is rather encouraging. It is my firm
conviction that Poetry will
survive - as the oldest and as the
most intimate espression of
mankind.

* * *
Jоахим Сарторијус [JOACHIM]
рођен је 1946. године у Фирту
[Furth], а одрастао у Тунису.
Након дужих боравака у Њујорку,
Истанбулу и Никозији, тренутно
живи у Берлину. Од 2001. до
2011. био је директор фестивала
"Berliner Festpiele ". Након
завршених студија Права, 12
година је радио као дипломата
(1973–1986), а касније, од 1996.
до 2000. године, као генерални
секретар Гете института [Goethe
Institut] у Минхену. Јоахим
Сарторијус је песник,
преводилац америчке
књижевности (нарочито Џона
Ешберија [John Achbery] и Воласа
Стивенса [Wаllаcе Stevens ].
Објавио је шест књига поезије,
од којих је последња "Hotel des
Etrangers" (2008), и поетских
путописа "Die Prinzeninseln "
(2009) и "Mein Zupern " (2013), као
и бројне књиге настале у
сарадњи са уметницима. Његов
лирски опус преведен је на
многе стране језике. Издаје дела
Малколма Лоурија [Malcolm
Lowry] и Вилијема Карлоса
Вилијамса [William Carlos
Williams], као и антологије "Atlas
der neuen Poesie" (1995), "Minima
Poetica" (1999) i "Alexandria Fata
Morgana" (2001). Члан је Немачке
академије за језик и књижевност
[Deutsche Akademie fur Sprache
und Dichtung].
*
Joachim Sartorius was born in
Furth in 1946, he grew up in
Tunisia and, following lengthy
periods in New York, Istanbul and
Nicosia, currently lives in Berlin. He
has run the Berliner Festspiele
since 2001.
After completing his legal
studies, he worked as a diplomat
for 12 years (1973–1986) and was
then an advisor on European
cultural politics In Brussels. He
directed the artists’ programme for
DAAD (German Academic
Exchange Programme) for eight
years and served as General
Secretary of the Goethe Institut in
Munich from 1996 to 2000 before
being appointed Artistic Director
of the Berliner Festspiele. Joachim
Sartorius is a poet and translator of
American literature. He has
published five volumes of poetry
("Sage ich zu wem" 1988, "Der
Tisch wird kalt" 1992, "Keiner
gefriert anders" 1996, "In den
agyptischen Filmen" 2000, "Ich
habe die Nacht" 2003) and
numerous books created together
with artists such as "Vakat" (with
Nan Goldin), "The Golden Tower"
(with James Lee Byars),
"Einszueins" (with Horst Antes) and
"Aus dem Augenrund" (with Emilio
Vedova, 2000). His poetic works
have been translated into
numerous languages. He is the
editor of the complete works of
Malcolm Lowry and William Carlos
Williams and the anthologies "New
Poetry Atlas" (1995), "Minima
Poetica" (1999) and "Alexandria
Fata Morgana" (2001).
He was awarded the Paul
Scheerbart Prize in 1998 for his
translations of American poetry.
He has been awarded stipendia
by the Rockefeller Foundation and
the Collegium Budapest, is a
member of PEN and the German
Academy for Language and Poetry.
Joachim Sartorius is a guest
professor at the University of the
Arts, Berlin.

* * *
Сергејева Ирена Андрејевна,
позната петербуршка
песникиња, књижевни критичар
и историчар књижевности,
рођена је у Лењинграду 1936.
Завршила је библиотекарство на
институту "Н. К. Крупскаја" и
радила као библиотекар и
библиограф, а од 1977. до 1991.
године била је књижевни
консултант часописа "Звезда".
Прве стихове је објавила 1960.
године. Члан је Савеза писаца
Русије од 1976. Добитница је
низа књижевних награда, међу
којима су "Традиција", "Н.
Заболоцки", "Св. благоверни кнез
Александар Невски" и друге.
Редовни је члан Међународне
словенске Академије и аутор
преко двадесет књига стихова,
међу којима су: "Гост" (1973),
"Ветар у граду" (1980), "На
раскршћу славујевих песама"
(1985), "Мостови над водама"
(1991), "Горући камен" и
"Локвањ-трава" (1996), "Мост
пољубаца" (2002), "Господ ме
чува" (2005), "Цвет сећања"
(2006), "Да душа не ћути" (2011),
"Марама малинове боје" (2011),
"Драги нам долазе са годинама"
(2013), као и две књиге прозе.
У младости је почела да преводи
С. Марковића, а потом се и лично
упознала са њим. Зближила их је
љубав према стиховима
Јесењина и Руставелија.
Преводи и са бугарског,
украјинског, чешког, белоруског
и грузијског језика. Оснивач је и
уредник алманаха "Дан руске
поезије"и "Северно цвеће", као и
састављач антологија и
тематских зборника поезије и
прозе различитих аутора.
Руководи секцијом за поезију
Петербуршке филијале Савеза
писаца Русије.
*
Sergeyeva Irena Andreyevna, a
famous St. Petersburg poet, book
critic and literature historian, was
born in Leningrad on October 2nd
1936. She graduated librarianship
from the N. K. Krupskaya Institute
and worked as a librarian and
bibliographer, and was a literary
consultant of the Zvezda Magazine
from 1977 to 1991. She published
her first works in 1960. She has
been a member of Russia’s Writers’
Association from 1976, and is a
laureate of a number of literary
awards, such as "Традиција", "Н.
Заболоцки", "Св. благоверни кнез
Александар Невски" and others.
She is a member of International
Slavic Academy and an author of
over twenty poetry collections,
including The Guest (1973), The
Wind in the City (1980), On the
Crossroads of Nightingale’s Poems
(1985), Bridges over Waters (1991),
Burning Rock and Lotus-Grass
(1996), Bridges of Kisses (2002), The
Lord Protects Me (2005), A Flower of
Memory (2006), Soul Should not be
Silent (2011), A Raspberry-Coloured
Scarf (2011), The Loved Ones Come
over Ages (2013), as well as two
prose books. She started
translating S. Marković when she
was young, and then met him in
person. They connected over a
common love for Yesenin’s and
Rustaveli’s poems. She translates
from Bulgarian, Ukrainian, Czech,
Belarusian and Georgian.
She founded and edits almanacs
A Day of Russian Poetry and
Northern Flowers and she edited
anthologies and thematic
collections of poetry and prose of
different authors. She manages the
poetic section of Petersburg’s
branch of Russia’s Writers’
Association.
* * *
Јеспер Стернберг Нилсен
– уметничко име Ово није
Стернберг – рођен је 1973.
године. Започео као
концептуални улични уметник с
концептом "Пословице за
огласну таблу"; био је члан
песничке групе "Речи на
точковима". Такође се "у
младости" бавио и слем
поезијом. 2007. са Петером
Лаугесен објавио збирку "Буда са
псом".
Учествовао у различитим
књижевним концептима: Пипшоу
поезија, Изборно вече, Шапни
песму и ту му је главни партнер
био Ваун Раме.
С Томасом Крогсболом,
моторна је снага часописа
"Оверсте Кирургиске" а
последњих година наступа у
трију Т/С СТЕРНДОЛПХ (чији су
чланови и Петер Адолфсен и Т. С.
Хоег).
Избор из дела: "ГуГу скејтерске
песме – главно дело" (2004),
"Буда са псом" (заједно са
Петером Лаугсеном; 2007) "Пауза
за двоје" (2009), "Радикални људи
и дом у одавно резнетој четврти"
(2010), "Песме каменог доба"
(2011), "Депресивне песме"
(2014).
Концепт "Пословице огласне
табле" започет је 2001. у 7
супермаркета на Нореброу.
Унутар жанра "стрит арта" ту се
радило о анонимнојуметности у
јавном простору.
За магазин "Абцдетц" по
позиву 2001. за први број заједно
с Вигом Мадсеном и Нилсом
Хенриком Свареом Нилсеном
објавио експерименталне
текстове.
Суделовао је 2002. са још десет
писаца у концептуалном
пројекту "Писати шаховску
таблу": методом укрштених речи
аутори су попуњавали огромну
уличну шаховску таблу својим
стиховима који су улазили у
дијалог.
Годину 2002. провео је као
слем песник. Резултат је била
песничка група "Речи на
точковима", која је путовала по
Данској и иностранству
показујући како се слемује.
Дипломира теприју
књижевности 2002. на
копенхагенском универзитету
на теми европска етнологија.
Бави се 2003. пипшоу позеијом
између осталог наступа и на Тргу
градске већнице и у шведском
граду Малмеу с песницима из
Швеске, Норвешке, Енглеске,
Гренланда и САД.
Почиње сарадњу 2003. у
часопису Оверсте Кирургиске и
издаје низ брошираних издања
која су претходница каснијих
песничких књига.
Објавио бројне це-де-ове на
којима чита поезију заједно с
дугим песницима.
На прелазу у 2004. оснива
концепт "Да ли ово
функционише?" у Кафеу Функе.
Утицајни критичари и песници су
у својству трендсетера
"одлучивали ко ће да наступи".
Међу трендсетерима су била и
таква имена као што су Ларс
Букдал, Ф. П. Јак, Т. С. Хоег, Ларс
Фрост и Пиа Јул.
Са Вауном Ремеом
организовао јуна 2004. тајно
читање с јединственим
концептом који је започет у Дому
културе на Капелвају 44.
Нступао на рок фестивалу у
Роскилдеу 2004. текстовима из
тада још необјављене књиге
"ГуГу скејтерске песме – главно
дело".
2004. наступао у данским
гимназијама са шоуом Франка
Лангмака: "Од панка до слем
поезије".
2005. године је три месеца
студијски боравио у Барселони
где је писао роман.
*
Jesper Sternberg Nielsen –
staganame This is not Sternberg –
was born in 1973. He started as a
conceptual street performer with
the concept "Proverbs for Notice
Board"; he was a part of a poetic
group "Words on Wheels". Also,
when he was "young", he was a
slam poet. In 2007, he published a
collection Buddha with a Dog with
Peter Laugesen.
He took part in various literary
concepts: Peepshow Poetry,
Election Night, Whisper a Poem
(with Vagn Remme).
With Tomass Krogsbol, he runs
the magazine Overste Kirurgiske
and, during the past several years,
he has been taking part in a trio
T/S STERNDOLPH (with Peter
Adolfsen and T. S. Hoeg).
His poetry collections: GuGu
Stake Poems – Main Work (2004),
Buddha with a Dog (with Peter
Laugesen; 2007), A Pause for Two
(2009), Radical People and a Home
in a Neigbourhood Destroyed a Long
Time Ago (2010), Poems of the
Stoneage (2011), Depressive Poems
(2014).
Concept "Proverbs for Notice
Board" was started in 2001 in
seven supermarkets in Norrebro.
It combined street art with
anonimous art in public space.
In 2001, he accepted an invition
from Abcd,etc magazine to publish
experimental texts with Vigo
Madsen and Nils Henrich Svare
Nilsen for their first issue.
In 2002, he was a part of a
conceptual project "To Write a
Chess Board" with ten more
writers: by using a method of
solving a cross-word puzzle,
they filled in a giant chess board
with their intertwining
verses.
He spend 2002 as a slam poet.
The result was a poetic group
"Words on Wheels" which travelled
all over Denmark and other
countries showing the audience
how to slam.
In 2002, he graduates from the
Copenhagen University on Theory
of Literature with the topic of
European etnology.
In 2003, he experiments with
Peepshow Poetry and performes
on the sqaures in Malme with
poets from Sweden, Norway,
England, Greenland and the USA.
He starts collaboration with the
magazine Overste Kirurgiske and
publishes a number of brochures
that are predecessors of later
poetry collections.
He published a number of CDs
with his poetry readings with other
poets.
At the beginning of 2004, he
starts the concept "Is This
Functioning?" in Cafe Funke.
Relevant critics and poets became
trendsetters and "decided who will
perform". Among those
trendsetters were Lars Bukdal, F. P.
Jakk, T. S. Hoeg, Lars Frost, Pia Jyl.
In July 2004, he and Vagn
Remme organized a secret reading
with a unique concept which was
started in Culture Center on 44
Capelway.
He performed on the Roskilde
rock festival in 2004 with poems
from then not yet published book
GuGu Stake Poems – Main Work.
In 2004, he performed in Danish
grammar schools with Frank
Langmak’s show "From Punk to
Slem Poetry".
In 2005, he spent three months
in Barcelona on a writers’
scholarship where he was writing a
novel.
* * *
Страјнић, Никола је рођен 1945.
године у Поповцу (Барања).
Завршио је књижевност и
филозофију на Свеучилишту у
Загребу, где је и магистрирао и
докторирао. Бави се изучавањем
светског и српског песништва.
Објавио је тридесетак књига
студија, есеја, поезије: Поезија
или оптимизам (студија о Бранку
Миљковићу), 1972; Звјездани
сати (песме) 1975; "Јасике беле"
(студија о Момчилу
Настасијевићу), 1978; Очи земне
(песме), 1981; Пепео свој
раздајем (песме), 1982; Вид и
ријеч (студије), 1984; Вожња у
круг (песме), 1990; Хаире (есеји),
1991; Замах и мировање (есеји o
песништву Јована Зивлака), 1993;
Песме, 1993; Преко (студија о
Новалисовим Химнама ноћи),
1993; Карловачке песме, 1994;
Анђеоски песник Рајнер Марија
Рилке (о Девинским елегијама Р.
М. Рилкеа), 1995; Стари грчки
лиричари (есеји), 1999;
Карловачки есеји, 1999; Срце
пчеле (песме), 2000; Милић од
Мачве (монографија), 2001; На
гозби код бога (студије), 2002;
Три дијалога, 2002; Плави дах
шуме (изабране песме), 2004;
Уметност као публика (дијалози),
2004; Огледи из класичне
књижевности, 2004;
Приближавање прозрачном
(есеји), 2006; У сажетом облику
(студије и есеји), 2006; Видљиво и
невидљиво (есеји о песништву
Јована Зивлака), 2007; Шумска
кућа (песме), 2007.
Професор је Светске и
компаративне књижевности на
Филозофском факултету у Новом
Саду. Живи у Сремским
Карловцима.
*
Strajnić, Nikola was born in 1945
in Popovac (Baranja). He finished
literature and philosophy at the
University of Zagreb, where he
gained his M. A. and PhD. He
studies world and Serbian poetry.
He has published about 30 books
of essays, studies, poetry: Poetry or
optimism (a study on Branko
Miljković), 1972; Star hours
(poems) 1975; White aspens (a
study on Momčilo Nastasijević)
1978; Earthly eyes (poems) 1981; I
am giving away my ashes (poems)
1982; Vision and word (studies)
1984; Driving in a circle (poems)
1990; Haire (essays) 1991; Swing
and standstill (essays on poetry of
Jovan Zivlak) 1993; Poems, 1993;
Over (a study on Novalis’ Hymns to
the night) 1993; Poems of Karlovci,
1994; Angel poet Rainer Maria
Rilke (on Duino elegies) 1995; Old
Greek lyric poets (essays) 1999;
Essays of Karlovci, 1999; Heart of a
bee (poems) 2000; Milić od Mačve
(monograph) 2001; On the feast at
God’s (studies) 2002; Three
dialogues, 2002; Blue breath of
forest (selected poems) 2004; Art
as audience (dialogues), 2004;
Experiments from classic literature
2004; Approaching the ethereally
(essays), 2006; In condensed form
(studies and essays) 2006; Visible
and invisible (essays on poetry of
Jovan Zivlak) 2007; Forest house
(poems) 2007.
He is the professor of world and
comparative literature at the
Faculty of Philosophy in Novi Sad.
He lives in Sremski Karlovci.
* * *
Смиљанић, Дамир (1972),
студирао филозофију,
театрологију и социологију у
Ерлангену (Немачка), где је после
магистарских студија (тема
магистарског рада:
херменеутичка логика) уписао
докторске студије. Одбранио
дисертацију Philosophische
Positionalitat im Lichte des
Perspektivismus [Филозофска
позиционалност у светлу
перспективизма] 2005, а објавио
је 2006. Од 2007. ради као доцент
на Катедри за филозофију у
Новом Саду.
Добитник је прве награде на
конкурсу града Офенбаха о
филозофији Филипа
Мајнлендера (есеј: "Mainlanders
Anleitung zum glucklichen
Nichtsein" ["Мајнлендерово
упутство за срећно
небивствовање"].
51
IX International Novi Sad
Literature Festival
Превео са немачког на српски:
Вилхелм Шмид, Леп живот? Увод
у животну уметност (Светови,
Нови Сад 2001), Бернхард Х. Ф.
Таурек, Филозофирати: Учити
умирати? Оглед о иконолошкој
модернизацији наше
комуникације о смрти и умирању
(Адреса, Нови Сад 2009). Објавио
је 2011. књигу Синестетика.
*
Smiljanić, Damir (1972), studied
philosophy, theatrology and
sociology at the University of
Erlangen (Germany). He wrote his
master’s thesis on hermeneutic
logic and in 2005 he had his
doctoral degree. The title of his
doctoral thesis was Philosophische
Positionalitat im Lichte des
Perspektivismus, and it was
published in 2006. He has been an
assistant professor at the
Department of Philosophy in Novi
Sad since 2007.
His essay "Mainlanders
Anleitung zum glucklichen
Nichtsein" won the first prize at the
City of Offenbach contest on
Philipp Mainlander’s philosophy.
He translated Wilhelm Schmidt
and Bernhardt H. F. Taurek into
Serbian. He published in 2011. a
book abot theory of knowledge
Synaesthesia.
* * *
Роберт Шербан је рођен 1970.
године у Турн Северину
(Румунија). Живи у Темишвару.
Књижевник, журналиста,
издавач и телевизијски
радник.
Као писац дебитовао је 1994.
године, с књигом песама
Наравно да претерујем (Награда
за прву књигу Савеза
књижевника Румуније). Следиле
су затим књиге Одисекс (песме,
1996), Бибер на језику (интервјуи,
1999, Награда Темишварске
филијале Савеза књижевника
Румуније), Трагом велике реке /
Auf den Spuren des grossen Stroms
(заједно са Нором Иуга, Иоаном
Ес. Попом, Вернером Луцем и
Куртом Еблијем, песме и приче,
2002), Темишвар у три
пријатеља (заједно са Даном
Мирчом Ципариуом и Михаием
Згондоиуом, песме, 2003,
Награда часописа Поесис),
Ружичаста књига комунизма
(мемоаристика, коаутор, 2004),
Пети точак (интервјуи, 2004),
Којештарије/Anus dazumal
(проза, 2005), Биоскоп у мојој кући
(песме, 2006, Награда часописа
Observator cultural за најбољу
књигу поезије за 2006. годину,
награда Темишварске филијале
Савеза књижевника Румуније),
Атене Палас хотел (заједно са
Александром Хаусватером,
драма, 2007), Око са
надстрешницом (публицистика,
2007), Кочија ничим натоварена /
Ein karren beladen mit nichts
(заједно са Иоаном Ес. Попом и
Петером Срагером, песме, 2008),
Парафинска смрт (песме, 2010,
Награда часописа Luceafărul de
dimineaţă (Јутарња звезда),
награда Темишварске филијале
Савеза књижевника Румуније),
Нарација бивања. Роберт
Шербан у разговору с Шербаном
Фоарцом (мемоаристика, 2013).
У Немачкој је објавио 2009.
књигу песама Heimkino, bei mir
(Pop Verlag), 2010, у Србији,
двојезичну књигу поезије
Биоскоп у мојој кући / Cinema la
mine-acasă (Меридијани, 2012), у
Мађарској, књигу песама Illatos
koporso (L’Harmattan).
Користио је стипендије
Фондације Сорос (1995) и
студијске књижевне боравке у
Кремсу (Аустрија, 2005), Тусису
(Швајцарска, 2007), Винтертуру
(Швајцарска, 2009), Бечу
(Аустрија, 2013).
Песме Роберта Шербана
превођене су на више језика
(немачки, српски, пољски, чешки,
шпански, француски,
италијански, холандски, јидиш,
мађарски, норвешки, шведски,
арапски, украјински итд) и
објављене су у многим
антологијама и књижевним
публикацијама у Румунији и
иностранству.
*
Robert Şerban was born on
October 4th 1970 in Turnu Severin
(Romania).
He lives in Timisoara and works
as a writer, journalist, publisher
and TV personality.
He debuted in 1994 with a book
of poems Of Course I am
Overreacting (Award for the First
Book by Romanian Writer’s
Association). After that, he
published Odisex (poems, 1996),
Pepper on the Tongue (interviews,
1999, Award of Timisoara Branch
Romanian Writer’s Association),
After a Great River / Auf den Spuren
des grossen Stroms (with other
writers, poems and short stories,
2002), Timisoara for Three Friends
(with two other authors, poems,
2003, Award of Poesis Magazine),
The Pink Book of Communism
(memoars, coauthor, 2004), The
Fifth Wheel (interviews, 2004),
Nonsense/Anus dazumal (prose,
2005), A Cinema in My House
(poems, 2006, Award of Observator
cultural Magazine for the best
poetic book of 2006 and Award of
Timisoara Branch Romanian
Writer’s Association), Athens Palace
Hotel (with Alexander Hausvater,
drama, 2007), An Eye with a Canopy
 (publicistics, 2007) Carriage Loaded
with Nothing / Ein karren beladen
mit nichts (poems, 2008), Paraffin
Death (poems, 2010, Award of the
Luceafărul de dimineaţă Magazine
and Award of Timisoara Branch
Romanian Writer’s Association),
Naration of Being. Robert Serban
Talking to Serban Foarta (memoars,
2013).
He published Heimkino, bei mir
(Pop Verlag) (Germany, 2009),
bilingual collection Биоскоп у мојој
кући / Cinema la mine-acasă
(Serbia, 2010) and Illatos koporso
(L’Harmattan) (Hungary).
He was a beneficiary of several
writers’ scholarships.
Robert Serban’s poems have
been translated in several
languages (German, Serbian,
Polish, Czech, Spanish, French,
Italian, Dutch, Yiddish, Hungarian,
Norwegian, Swedish, Arabian,
Ukranian, etc) and included in
numerous anthologies and literary
publications in Romania and the
world.
* * *
Драгомир Шошкић (Улотина
код Андријевице, Црна Гора – 27.
5. 1949) Школовао се у Улотини,
Мурини и Иванграду (Беранама).
Дипломирао на Филозофском
факултету у Новом Саду – Група
за југословенске књижевности.
Објавио збирке песама:
Казимирско путовање, Кровови,
Сремски Карловци, 1993; Студ и
целац, Светови, Нови Сад, 1996;
Предео подношљиво раскошан,
Светови, Нови Сад, 2003; Поглед
на сат (избор из поезије и нове
песме), Прометеј, Нови Сад, 2012.
године.
Добитник је више награда за
поезију (Ристо Ратковић 1971.)
Заступљен је у више антологија и
зборника поезије. Објављивао је
у скоро свим релевантним
књижевним листовима и
часописима (Поља, Летопис
Mатице српске, Златна греда,
Кораци, Одјек, Овдје, Република,
Споне, Одзиви, Токови, Орбис,
Стварање, Политика, Новости,
Дневник, Младост, Побједа,
Слобода, Омладински покрет,
Индекс и др.) Превођен.
Члан је Друштва књижевника
Војводине и Удружења
књижевника Србије.
Живи у Новом Саду.
*
Dragomir Šoškić (Ulotina kod
Andrijevice, Montenegro, 27th May
1949). Graduated from the Faculty
of Philosophy in Novi Sad (the
Department of Yugoslavian
Literature).
Published poetry collections:
Kazimirsko putovanje (Krovovi,
Sremski Karlovci, 1993); Stud i celac
(Svetovi, Novi Sad, 1996); Predeo
podnošljivo raskošan (Svetovi, Novi
Sad, 2003); Pogled na sat (selected
and new poems), Prometej, Novi
Sad, 2012).
He was a laureate of several
poetry awards (Risto Ratković in
1971) and has been included in
numerous anthologies and
collections of poetry. He has also
been published in almost all
relevant literary magazines (Polja,
Letopis Matice srpske, Zlatna greda,
Koraci, Odjek, Ovdje, Republika,
Spone, Odzivi, Tokovi, Orbis,
Stvaranje, Politika, Novosti, Dnevnik,
Mladost, Pobjeda, Sloboda,
Omladinski pokret, Indeks, etc.) His
work has been translated.
He is a member of Association of
Writers of Vojvodina and The
Association of Serbian writers. He
lives in Novi Sad.
* * *
Драгана В. Тодоресков,
књижевна критичарка,
историчарка књижевности (Нови
Сад, 7. XI 1975). Дипломирала је
(1999), магистрирала (2008,
Пародија и пародијски поступци
у текстовима Јована Стерије
Поповића) и докторирала (2013,
Модели стварног у контексту
аутореференцијалнсти поезије и
прозе Јудите Шалго) на Катедри
за књижевност Филозофског
факултета у Новом Саду. У
Матици српској запослена је као
виши стручни сарадник –
лексикографски редактор на
пројекту Српска енциклопедија.
Предавач је на Државном
универзитету у Новом Пазару.
Чланица је Редакције часописа
Летопис Матице српске (од
2013) и Уређивачког одбора
часописа Интеркултуралност
(од 2011).
Живи у Новом Саду, мајка је
две ћерке.
Објавила је велики број есеја и
књижевнокритичких
текстова.Највише се бавила
књижевношћу XIX и XX века, као
и књижевно-теоријским
питањима. Књиге: Стеријине
пародије – искушења
(пост)модерног читања
(Службени гласник, Београд,
2009); Дан, контекст, брзина
ветра (Мали Немо, Панчево
2010); Писати даље – изабране
критике (Дневник, Нови Сад
2012); Тело песме (Агора,
Зрењанин, 2013).
Приређене књиге: Тања
Крагујевић: Ружа, одиста –
изабране песме (Завод за
културу Војводине, Нови Сад
2010); Ненад Митров:
Позно биље – сабране песме
(Службени гласник, Београд,
2013).
*
Dragana V. Todoreskov, literery
critic and historian, was botn in
Novi Sad on 7th November 1975.
She graduated (1999) and gained
her MA (2008) and PhD (2013)
degrees from the Department of
Serbian Literature on the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. She works
in Matica srpska as a higher
associate – lexicograph on the
project The Serbian Encyclopedia.
She teaches at the State University
of Novi Pazar, and is a member of
editorial board of Letopis Matice
srpska (since 2013) and
Interkulturalnost (2011). She lives in
Novi Sad.
She has published a number of
essays and critical texts. Her main
interests are XIX and XX century
literature, as well as literarytheoretical
issues. Published books:
Sterijine parodije – iskušenja
(post)modernog čitanja (2009); Dan,
kontekst, brzina vetra (2010); Pisati
dalje – izabrane kritike (2012); Telo
pesme 2013). Edited books: Tanja
Kragujević: Ruža, odista – selected
poems (2010); Nenad Mitrov:
Pozno bilje – collected poems (2013).
* * *
Јован Зивлак (1947, Наково),
песник, есејист и критичар. У
Новом Саду је дипломирао на
Филозофском факултету на
одсеку за Српски језик и
књижевност. Био је главни
уредник часописа Поља. Водио је
издавачку кући Светови. Сада
води издавачку кућу Адреса.
Уредник је и покретач часописа
Златна греда од 2001. године, а
од 2005. и оснивач је и директор
Међународног новосадског
књижевног фрестивала. Био је
председник Друштва
књижевника Војводине од 2002.
до 2010. године.
Заступљен је у многим
антологијама српске и светске
поезије у земљи и иностранству
Књиге песама: Бродар (1969),
Вечерња школа(1974), Честар
(1977), Троножац (1979), Чекрк
(1983), Напев (1989), Зимски
извештај (избор, 1989),
Чегртуша (1991), Обретење
(избор, 1993, 1994, 1995), Острво,
2001, Песме (1979–2005), 2006, О
гајдама (2010), Они су ушли у дом
наш (2012) и Под облацима
(2014). Књиге есеја: Једење књиге
(1996), Аурине сенке(1999),
Сећање и сенке (2007).
Песничке књиге у преводу:
Trepied (француски,1981), Penge
(мађарски, 1984), Триножник
(македонски,1985), Зол гостин
(македонски, 1991), Il cuore del
mascalazone(италијански, 1994),
Zly host (словачки, 1997),
Penitenta (румунски, 1998),
Poemes choisis (француски,1999),
Зол гостин и други песни
(македонски), 2007, Зъл гост и
други стихове (бугарски, 2008),
Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки,
2009), Despre gaide (румунски,
2009),Szczeliny czasu (пољски,
2011), Слизане (бугарски,2012),
Winterbericht (немачки), 2013), Le
roi des oies(француски, 2014).
Приредио књиге: Јован Дучић:
Песме, 1996; Данило Киш:
аутопоетике, есеји, 1999; Душан
Васиљев: Песме, 2000; Милорад
Павић: Панонске легенде,
приче,2000; Лаза Костић: Међу
јавом и мед сном, песме,
2001;Најлепше песме Драгана
Јовановића Данилова, 2002; Лаза
Костић, Песме, 2009. године;
Антологија Бранкове награде
(1954–2010), 2010, Поезија и
естетика Лазе Костића
(зборник), 2010, Ђура Јакшић
(зборник), 2012, Бранко
Радичевић (зборник), 2012.
Књижевне награде: Млада Струга
1974; Павле Марковић Адамов
(поезија),1992; Круна Деспота
Стефана Лазаревића (поезија),
1993; Станислав Винавер (Једење
књиге, есеј), 1995; Душан
Васиљев (поезија),1997; Награда
Златна значка КПЗ Србије
(књижевност и издаваштво),
1998; Награда Друштва
књижевника Војводине за књигу
године (Аурине сенке, есеј),1999;
Награда Стеван Пешић
(целокупно дело), 2001;
Октобарска награда града Новог
Сада (књижевност),2001; Милица
Стојадиновић Српкиња (поезија),
2003; Велика Базјашка повеља
(поезија), Темишвар, 2006,
награда Димитрије Митриновић
(поезија), 2010. и награда
Кочићево перо, 2014.
*
Zivlak, Jovan was born 1947 in
Nakovo, Vojvodina, Serbia. He
finished secondary school in
Kikinda, and graduated from the
University of Novi Sad with the
degree in Serbian language and
literature.
He was editor-in-chief of
magazine for modern literature
and theory "Polja" (Fields, 1976–
1984) which was highly influential
in ex-Yugoslavia, as it introduced
and spread post-modern ideas and
literature. He is currently editor-inchief
of the influential magazine
for literature, art and culture
"Zlatna greda" (Golden beam).
He was the head of Svetovi
publishing, and during this period
Svetovi( Worlds) published books
of numerous important
contemporary thinkers (from
Foucault, Derrida to Baudrillard).
He is now the manager of Adresa
publishing. He is also the head of
the International Literature Festival
in Novi Sad, wich he helped found
in 2001. In addition, Zivlak edited
works of well known Serbian
authors (Laza Kostić, Jovan Dučić,
Dušan Vasiljev, Danilo Kiš, Milorad
Pavić, etc.) and wrote studies about
them.
Jovan Zivlak has published
eleven poetry and three essay
volumes in the Serbian language
so far (Tronožac, Čekrk,
Napev, Zimski izveštaj Ostrvo,
Pesme 1979–2005, O Gajdama,
2010)."
In addition to Zivlak’s literary
works he has published a number
of essays and monographs. His
poems are in important
anthologies of Serbian poetry at
home and abroad, and his books
have been translated into
numerous languages (German,
French, Italian, Hungarian,
Bulgarian, Slovak, Macedonian,
Romanian): Trepied, Paris, 1981;
Poemes choisis, Laussane, 1999;
Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009;
Despre Gaide, Temisoara, 2010;
Слизане, Sofia, 2012; Szczeliny
czasy, Warszawa, 2012;
Winterbericht, Leipzig, 2013, Le roi
des oies, Paris, 2014. He has
received many awards.
Jovan Zivlak lives and works in
Novi Sad.
* * *
Живановић, Бранислав, рођен
је1984. године у Новом Саду.
Завршио је Филозофски факултет
у Новом Саду, Одсек за
компаративну књижевност.
Реп артист, пише поезију и
критику.
Објављивао је у "Летопису
матице српске", "Златној греди" и
"Трагу".
Има четири студијска албума:
"Хвала свима" (2003) са саставом
White Niggaz Nature, чији је био
члан, затим соло албуми "Испод
пера..." (2008, S17 records) и
"Угаси светло да се боље чујемо"
(2010, S17 records), и са саставом
Трећи човек албум "Анонимус"
(2010, S17 records). У припреми
му је пети, односно трећи соло
албум.
Учествовао је у бројним слем
такмичењима у Новом Саду и
слем такмичењима у оквиру
Међународног новосадског
књижевног фестивала на коме је
данас главни уредник.
Објавио је књигу песама
Погледало, Логос Бачка Паланка
и Бистрица, Нови Сад, 2010.
године, за коју је добио Бранкову
награду и Црно светло (Нови Сад,
Адреса, 2012).
*
Živanović, Branislav was born
1984 in Novi Sad. He graduated
from the Department of
Comparative Literature, Faculty of
Philosophy in Novi Sad. He is a rap
artist, he writes poetry and
reviews.
He has published his works in
"Letopis Matice srpske", "Zlatna
greda" and "Trag".
He has released four studio
albums: "Thank you all" (2003) with
the bend White Niggaz Nature,
whose member he used to be, solo
albums "Under the quill..." (2008,
S17 records) and "Switch off the
light to hear each other better"
(2010, S17 records) and album
"Anonymous" (2010, S17 records)
with the bend Treći čovek. At the
moment, he is preparing his fifth
(third solo) album.
He has participated in many
slam poetry competitions in Novi
Sad and the slam poetry
competitions which are a part of
International Novi Sad Literature
Festival. He is today chief editor of
this slam competition.
He published a book of poetry
Pogledalo (Looking glass), Bačka
Palanka and Novi Sad (2010), for
which he won Branko’s Award, in
2010, and Crno svetlo (Black Light,
2012).
* * *
Милена Владић Јованов је
доцент на Катедри за Општу
књижевност и теорију
књижевности Филолошког
факултета Универзитета у
Београду.
Бави се проучавањем модерне
и савремене англо-америчке
поезије и теорије поезије,
авангардном поезијом и
теоријом, савременом теоријом
књижевности, пpоучавањем веза
између књижевности и филма,
границом између уметничке и
неуметничке књижевности.
Преводи савремену поезију и
теорију књижевности, бави се
критичким радом. У издању
Службеног гласника превела је Х.
Портер Абота Увод у теорију
прозе, Воласа Мартина Новије
теорије приповедања и
написала студију Динамични
поетски систем Т. С. Елиота.
Превела је целокупну рану
поезију Т. С. Елиота из периода
1909–1917. године, написану пре
издања чувене збирке Пруфрок
и друга запажања из 1917.
године.
*
Milena Vladić Jovanov is an
assistant professor on the
Department of Literature and
Theory on the Faculty of Philology
of the University of Belgrade.
55
IX International Novi Sad
Literature Festival
56
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал
Her field of interest is modern
and contemporary anglo-american
poetry and theory of poetry,
avantgarde poetry and theory,
contemporary literary theory,
connection between literature and
film and borderline between
artistic and non-artistic literature.
She translates contemporary
poetry and literary theory, and
writes literary criticism. She
translated H. Porter Abbott’s The
Cambridge Introduction to Narrative
and Wallace Martin’s Recent
Theories of Narrative, and wrote a
monograph Dinamični poetski
sistem T. S. Eliota. She translated
the entire early poetry of T. S. Eliot
between 1909 and 1917, written
before the famous Prufrock and
Other Observations in 1917.
* * *
Марк Волдрон је рођен у
Њујорку. Његову прву збирку
Потпуно нови мрак објавио је
Салт 2008. године, а друга,
Немирно море, изашла је
септембра 2011. Његова дела
појаваљују се у Парада
идентитета: Нови британски и
ирски песници (Bloodaxe 2010) и у
Најбоља британска поезија 2012
и 2013.
Награда New Writing Ventures
Runner-up 2006.
Посматрање настајања
талента. (Бен Вилкинсон, Тајмсов
књижевни додатак).
Марк Волдрон је упадљив и
необичан нови глас који се
појавио у британској поезији у
последње време. (Џон Стамерс)
Ово је нужна, изазовна поезија
– један од најважнијих дебија
после доста времена. (Клер
Полард Магма).
Ово је једна од
најоригиналнијих и вредних
памћења првих/дебитантских
збирки у последње време. (Роди
Ламсден).
Волдрон је био заузет ковањем
новог језика празног,
надреализма 21. века, отворен за
утицај Џона Беримена као све
написано у буђењу Песама снова,
скептичан у лирици попут Џона
Ешберија, и обично много
духовитији. (Даи Џорџ Бостон
Ривју).
*
Mark Waldron was born in New
York. His first collection, The Brand
New Dark, was published by Salt in
2008, his second, The Itchy Sea,
came out in September 2011. His
work appears in Identity Parade:
New British and Irish Poets
(Bloodaxe 2010) and Best British
Poetry 2012 and 2013.
An emerging talent to watch.
(Ben Wilkinson Times Literary
Supplement ), Mark Waldron is the
most striking and unusual new
voice to have emerged in British
poetry for some time. (John
Stammers). This is urgent,
thought-provoking poetry
– one of the most important
debuts for a long time. (Clare
Pollard Magma). This is one
of the most original and
memorable debut collections for
many years. (Roddy Lumsden)
Waldron has been busy forging a
new language of deadpan,
twentyfirst century surreal, as
receptive to John Berryman’s
influence as anything written in
the wake of The Dream Songs, as
sceptical of the lyric self as
anything in John Ashbery, and
usually a lot funnier. (Dai George
Boston Review).

Превод текстова у Каталогу:
Стеван Брадић, Ивана Веља, Тања Секић, Драган Бабић,
Милена Алексић, Бојана Ковачевић Петровић, Драгана Бојић

Коректура:
Јованка Николић

* * *
Чланови жирија за Бранкову награду
Драгана В. Тодоресков, Стеван Брадић, Владимир Гвозден

Jury for Branko’s Award
Dragana V. Todoreskov, Stevan Bradić, Vladimir Gvozden

* * *
Чланови жирија за слем такмичење
Миња Богавац, Бранислав Живановић, Драган Бабић

Jury for slam competition
Minja Bogavac, Branislav Živanović, Dragan Babić

* * *
Board of programme:
Jovan Zivlak, Director of the Festival,
Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Đeze Bordaš, Ileana Ursu, Mihal Đuga,
Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Stevan Bradić

Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5.
Association of Writers of Vojvodina, Brace Ribnikar 5, 21 000 Novi Sad
Tel. +381 21 6542-432, 6542-431
Bank account: 340 – 2030 – 48;
www.dkv.org.rs; e-mail: This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival

Саодржај

25. 08, понедељак
18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Ришард Крињицки (Пољска), Јоахим Сарторијус
(Немачка)
19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Јарослав
Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија)
21,00 сат
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
Свечано отварање
Ришард Крињицки (Пољска), Филип Делаво
(Француска), Миријам Монтоја (Колумбиjа), Хосе
Анхел Лејва (Мексико), Максим Грановски (Русија),
Душко Новаковић (Србија)
26. 08, уторак
10,00 сати
Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са
учесницима Фестивала за Сремске Карловце
СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА
12,00 сати
Уручење 54. Бранкове награде за поезију на
српском језику за аутора прве књиге до 29 година.
Свечaно уручење се организује у сарадњи са
Општином Сремски Карловци.
Гост свечаности добитник Међународне награде
Нови Сад Антонио Делторо
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
Сала на I спрату, Николе Пашића 6 у Новом Саду
18,00 сати
Савремена мексичка поезија у фокусу
Антонио Делторо, Хосе Aнхел Лејва, Хулијета
Гамбоа. Говори Пабло Молинет Агилар
Поезију на српском чита глумац Позоришта младих
Емил Курцинак
Обезбеђен симултани превод
Програм савремене мексичке поезије је организован
уз помоћ мексичког Националног савeтa за културу
и уметност Conaculta
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Габријела Алтан (Француска), Јарослав
Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија),
Јеспер Стернберг Нилсен (Данска), Анамарија
Коева (Бугарска), добитник Бранкове награде за
2014. Данило Лучић
27. 08, среда
ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Нови Сад, Дунавска 1
од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати
СИМПОЗИЈУМ
Авангарда, неоавангарда, поставангарда,
идеологија, уметност, антиуметност
Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден,
Зоран Ђерић, Бојан Јовановић, Милена Владић,
Душан Пајин, Иван Негришорац, Бојана Стојановић
Пантовић, Горана Раичевић, Драгана М. Тодоресков,
Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња
Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић
ТРГ МЛАДЕНАЦА
20,30 сати
Хулијета Гамбоа (Мексико), Стивен Џ. Фаулер
(Енглеска), Бојана Стојановић Пантовић (Србија),
Пал Бендер (Србија)
22,00 сат
Уручење Међународне награде Нови Сад Антонију
Делтору
28. 08, четвртак
10,00 сати
БИОСКОП АРЕНА
Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета
манастирима
18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Филип Делаво (Француска) и Хозе Анхел Лејва
(Meксико)
19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Габријела Алтан (Француска), Максим Грановски
(Русија), Ото Фењвеши (Мађарска), Мирјам Монтоја
(Колумбија)
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Сергејева Ирена Андрејевна (Русија), Фењвеши Ото
(Мађарска) , Драгомир Шошкић (Србија), Паблo
Молинет Агилар (Мексико), Душан Радак (Србија),
Бојан Ангелов (Бугарска), Марк Волдрон (Британија,
Ирска),
23,00 сати
КАФЕ БИСТРО
Такмичење за најбољег слем песника Србије
– финале
Гост вечери Марк Волдрон (Британија, Ирска),
Јеспер Стернберг Нилсен (Данска)
У случају кише програми са Трга младенаца ће се
одржати у ресторану "Марина" Трг младенаца 4
ПРОГРАМ
ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ
КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
25–29. август 2014, Нови Сад
Друштво књижевника Војводине
58
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал ProСgаraдmржmаeј
Monday, 25th August , 6,00 pm
Club Absolut in Zmaj Jovina street
Ryszard Krynicki (Poland) and Joachim ( Germany)
7,30 pm
BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET
Steven J Fowler (England), Jarosław Mikołajewski
(Poland), Robert Şerban (Romania)
9.00 pm
TRG MLADENACA
Opening
Ryszard Krynicki (Poland), Philippe Delaveau (France),
Мyriam Мontoya (Colombia), Jose Angel Leyva
(Mexico), Maksim Granovski (Russia), Duško Novaković
( Serbia)
Tuesday, 26th August
10,00 am,
CINEMA ARENA
Bus departure to Sremski Karlovci
12.00 am
TOWN HALL SREMSKI KARLOVCI
Awarding the best young poet in Serbia - Brankova
nagrada (Branko’s Award), 54. time. Brankova nagrada
is the most important poetry prize in Serbia for young
poets. The ceremony is supported by the municipality
of Sremski Karlovci.
Guest of the Programme: winner of Literary award
Novi Sad Antonio Deltoro
6.00 pm
SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS
Pašićeva 4
Contemporary Mexican poetry in focus
Antonio Deltoro, Jose Angel Leyva, Julieta Gamboa
About mexican poetry speaks: Pablo Molinet (Mexico),
literary critic, poet and editor and Dragana Bajić and
Bojana Kovačević Petrović translators
Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from
Youth theatre
Simultaneous translation provided
The Program Contemporary Mеxican poetry is realized in
cooperation with
The National Council for Culture and Arts Conaculta
9.00 pm
TRG MLADENACA
Gabrielle Althen (France), Jarosław Mikołajewski
(Poland), Robert Şerban (Romania), Jesper Sternberg
Nilsen (Danmark), Anamаria Koeva (Bulgaria) and
Winner of the Branko’s Award Danilo Lučić
Wednesday, 27th August
10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm
CITY LIBRARY OF NOVI SAD, Dunavska 1
Symposium
The Avant-Garde, Neo Avant-Garde, Post Avant-garde,
ideology, art, anti art
Alpar Lošonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran
Đerić, Bojan Jovanović, Milena Vladić, Bojana
Stojanović Pantović, Dušan Pajin, Ivan Negrišorac,
Gorana Raičević, Dragana М. Todoreskov, Bogdan
Kosanović, Damir Smiljanić, Draginja Ramadanski,
Nikola Strajnić, Stevan Bradić
TRG MLADENACA
8,30 pm
Julieta Gamboa (Mexico), Steven J Fowler (England),
Bojana Stojanović Pantović (Serbia), Pal Bender
(Serbia)
10,00 pm
International Literary Award of Novi Sad. Winner of the
award Antonio Deltoro
Thursday, 28th August
10,00 am
CINEMA ARENA
Bus departure to Fruška gora, a visit to monasteries
6,00 pm
CLUB ABSOLUT, Zmaj Jovina street
Philippe Delaveau (France) and Jose Angel
Leyva(Mexico)
7,30 pm
BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET
Мyriam Мontoya (Colombia), Maksim Granovski
(Russia), Gabrielle Althen (France), Bojan Angelov
(Bulgaria)
9.00 pm
TRG MLADENACA
Sergejeva Irena Andrejevna (Russia), Fenyvesy Otto
(Hungary), Dragomir Šoškić (Serbia), Pablo Molinet
Aguilar (Mexico), Dušan Radak (Serbia), Bojan Angelov
(Bulgaria), Mark Waldron (Great Britain, Ireland)
11,00 pm
CAFE BISTRO
Poetry competition for slam champion of Serbia – finals
Guest of the Programme: Mark Waldron (Great Britain,
Ireland) and Jesper Sternberg Nielsen (Denmark)
In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will
be held in the restaurant "Marina" Trg mladenaca 4
PROGRAMME
THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD
LITERATURE FESTIVAL
25–29 August 2014, Novi Sad
Association of Writers of Vojvodina

Немачке, Шпаније, Данске,
Норвешке, Шведске, Белгије,
Мађарске, Пољске, Чешке,
Словачке, Швајцарске, Турске,
Шкотске, Велса, Хрватске,
Аустрије, Румуније, Бугарске,
Украјине... Преко 480 писаца из
земље и иностранства гостовало
је на Фестивалу.

Фестивал је и у знаку музике
коју изводе на фестивалским
манифестацијама млади музичари
Новог Сада.
Нови Сад је овим фестивалом
постао динамичан и отворен
простор актуалне књижевности и
књижевне мисли.
У оквиру Фестивала додељују се
три награде: "Бранкова награда"
за младе песнике која се уручује
54. пут у Сремским Карловцима, у
објекту Магистрата, уз подршку
Општине Сремски Карловци и
Међународна награда за
књижевност "Нови Сад", која се
уручује девети пут пут на Тргу
младенаца истакнутим
песницима, или прозним писцима
и мислиоцима књижевности, који
су дали допринос савременој
уметничкој књижевности у свету и
у Србији. Досадашњи добитници
ове угледне награде су Кристоф
Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај
(Француска), Бен Окри (Нигерија),
Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир
Левчев (Бугарска), Катарин Шмид
(Немачка), Кшиштоф Карасек
(Пољска), Мирча Картареску
(Румунија).
Награда за најбољег
слемера Србије, додељује се за
слем наступ пред великим бројем
љубитеља поезије у Кафеу
Бистро.

Девети Међународни
новосадски књижевни фестивал
одр жаће се од 25. до 29 авгу ста.
Места одржавања ће бити Тр г
младе на ца, Библиотека града
Новог Сада, Свечана сала Сану у
Новом Саду, Ка фе Би стро, Клуб
Абсолут, балкони у Змај Јовиној,
Ресторан Марина, Ма ги стра т у
Срем ским Кар лов ци ма, простори
у Сомбору, Срем ској Ми тро ви ци и
Београду.

Преко 20 страних писаца (из
Британије, Француске, Немачке,
Руси је, Мексика, Пољ ске,
Мађарске, Колумбије, Румуније,
Данске, Бугарске и др) и пре ко 30
из Срби је наступиће у средишњим
програмима Фестивала. У процес
ће бити укључено 15
преводилаца, као и 20 мла дих
песни ка у Слем такмичењу.
Учествоваће и око 30 му зи ча ра. У
про гра ми ма ће учествовати
Ришард Крињицки и Јарослав
Миколајевски /Пољска/, Јоахим
Сарторијус /Немачка/, Габријела
Алтан и Филип Делаво
/Француска/... Гост фестивала биће
Мексико са три песника и једним
критичарем: Антонио Делторо,
Хосе Анхел Лејва, Хулијета Гамбоа
и Пабло Молинат Агилар. Из
Данске долази Јеспер Стернберг
Нилсен, из Русије Сергејева Ирена
Андрејевна и Максим Грановски,
Роберт Шербан из Румуније,
Мирјам Монтоја из Колумбија,
Марк Валдрон и Стивен Фоулер из
Британије, Ото Фењвеши из
Мађарске, Бојан Ангелов и
Анамарија Коева из Бугарска, а из
Србије Бојана Стојановић
Пантовић, Душко Новаковић,
Душан Радак, Драгомир Шошкић и
Пал Бендер.

Мексичка поезија ће бити
представљена у свечаној сали
САНУ у Новом Саду. Биће
објављена и Антологија
савремене мексичке поезије
/дванаест песника/ у избору
Паблa Молинетa Агилара,
критичара и песника и у преводу
Драгане Бајић и Бојане Ковачевић
Петровић.

Симпозијум ће био посвећен
теми Авангарда, идеологија,
уметност, антиуметност.
Учествоваће: Алпар Лошонц,
Драган Проле, Владимир Гвозден,
Иван Негришорац, Зоран Ђерић,
Горана Раичевић, Бојана
Стојановић Пантовић, Стеван
Брадић, Милена Владић, Душан
Пајин, Бојан Јовановић, Драгана В.
Тодоресков, Дамир Смиљанић,
Никола Страјнић, Драгиња
Рамадански, Богдан Косановић.
Биће орга низовано дијалошко
представљање писаца у кафеу
Абсолут у Змајјовиној. Разговоре
ће водити критичари и
преводиоци Зоран Ђерић, Стеван
Брадић, Тања Секић, Бојана
Ковачевић Петровић и Драгана
Бајић.

На Фестивалу током четири
дана одржаће се преко 25
књижевних и музичких програма
(претежно младих новосадских
музичара), уз присуство око 2000
поштовалаца књижевности,
посебно поезије. Репрезентативан
избор ауторских прилога, од
поезије, прозе до критичких
радова, реализован на Фестивалу,
биће објављен у две богате свеске
часописа Златна греда.
Штампаћемо Каталог фестивала,
плакате, заставе. У Змај Јовиној
биће постављено преко 20
застава а у излогу Библиотеке
града Новог Сада биће постављен
видео бим на коме ће бити
емитовани садржаји и програм
Фестивала.

Трећи пут на Фестивалу
организоваћемо два читања
поезије са новосадских балкона
у Змај Јовиној улици у раним
вечерњим сатима. Учествоваће
домаћи и страни песници.
За учеснике се организује излет
до Сремских Карловаца и посете
Петроварадинској тврђави и
Фрушкогорским манастирима.
Фестивал у пуној мери
остварује своје циљеве
омогућујући проширивање и
богаћење културних веза са
светом.

Фестивал се организује
захваљујући помоћи Покрајинског
секретаријата АП Војводине за
културу, Министарства културе
Републике Србије, Градског већа
Новог Сада и медијских и других
спонзора, као и добровољног
ангажовања чланова ДКВ.

ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ
КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
25–29. август 2014.

Друштво књижевника Воjводине, Нови Сад, Србија

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал

About Festival

The International Novi Sad
Literature Festival is the biggest
and brightest in Serbia. Featuring
contemporary poets, novelists and
critics, the Festival lasts for 4 days
filled with literature. It includes
readings, performances,
exhibitions, music and a wonderful
atmosphere.
This year’s Festival is going to be
held in Novi Sad, from 25th to 29th
August.
It is a literature festival that
features poets, novelists and critics
who represent and promote
contemporary literature. More
than 480 writers from Serbia and
abroad participated in the
previous eight Festivals, and the
impressions of all of the
participants were very good – they
were all satisfied with their stay in
Novi Sad and the programme of
the Festival (participants from
England, Ireland, Germany,
Bulgaria, Ukraine, USA, Austria,
Switzerland, Sweden, Spain,
Hungary, Luxembourg, Czech
Republic, Norway, Poland, Russia,
Slovakia, Romania, Sudan, France,
Denmark, Turkey, Croatia, Bosnia,
Republika Srpska, Nigeria,
Morocco, etc.).

The programme of the Festival
includes afternoon and evening
readings and discussions in various
venues throughout the city, as well
as visiting other towns in Serbia.
These readings represent national
literatures, groups of authors or a
single author.

The main event is the evening
reading аt the "Trg mladenaca"
(Newlyweds Square) in the city
centre, in front of the Poetry Gate.
Every year, a symposium is held to
discuss important contemporary
literary themes, as well as an
exciting Slam Poetry Competition
for young poets.
The participants will go on a
boat ride on the Danube (from
Novi Sad to Sremski Karlovci) and
visit the monasteries on Fruska
Gora (a mountain near Novi
Sad).

Novi Sad is the capital of the
Province of Vojvodina and the
second biggest city in Serbia Its
population is over 450,000. It is an
important economic, cultural and
university centre. The centre of the
city was built during 18th and 19th
centuries, and on the opposite
bank of the Danube, there is a
magnificent fortress built in 17th
century.

The monasteries on Fruska Gora
were built in the period from 15th
to 18th centuries.
A small town of Sremski
Karlovci is situated on Fruska
Gora.
The Serbian Romanticism
started in Sremski Karlovci and
Novi Sad, and lasted from 1847 till
1870. It was led by poet Branko
Radicevic and after him by Jovan
Jovanovic Zmaj and Laza Kostic.
The objectives were to promote
the language reform of Vuk
Karadzic who modernized Serbian
language and introduced the
vernacular Serbian into literature,
promoted an anticlassical rebellion
and introduction of a new
sensibility and aesthetics into
Serbian literature. Romanticism
attributed to the strong
affirmation of Serbian culture,
modern books and publishing.
During the Festival, a ceremony
of awarding the prize to the Young
Serbian poet of the Year, titiled
Brankova nagrada (Branko’s
Award), will be held in Sremski
Karlovci.

Every year, International Literary
Award Novi Sad is given to a world
renowned living poet for his poetic
oeuvre or life achievement in the
field of poetry (Christoph Meckel,
Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean
O’Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin
Schmidt, Krzysztof Karasek, Mircea
Cărtărescu).

For the fourth time, there is the
guest of the Festival for the
purpose of more complete
representation of contemporary
poetry of one country. This year’s
guest of the Festival is Mexico with
prestigious authors who will read
their poetry at the Festival.
Also for the third time, there are
going to be organized poetry
readings from balconies in Zmaj
Jovina street, by both domestic
and foreign participants. In the
Club Absolut, foreign authors will
also read and discuss their poetry
and meet with Serbian audience.
The Festival is supported by
Serbian Ministry of Culture, The
Department og Culture of Province
of Voivodine and Novi Sad City
Council.

THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD
LITERATURE FESTIVAL
25–29 August 2013
Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал Садржај / Contents

САДРЖАЈ / CONTENTS

О фестивалу
Девети међународни
новосадски књижевни
фестивал 3
About Festival
The Ninth International
Novi Sad Literature Festival 4
Интервју
ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И
ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ
Интервју са Антониом
Делтором – добитником
Међународне награде за
Књижевност "Нови Сад" 7
Interview
POETRY IS GREATER, DEEPER
AND MORE MYSTERIOUS
THAN POITICS
Interview with Antonio
Deltoro – the Winner of the
International Literary Award
Novi Sad for 2014 10
Антонио Делторо 12
Antonio Deltoro 13
Интервју
МОЈА ЗНАЊА СУ МИ
ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ
ЗНАЧЕЊЕ БОЛА
Интервју са Хосе Анхелом
Лејвом 14
Interviwe
MY KNOWLEDGE HAS ENABLED
ME TO RECOGNIZE THE MEANING
OF PAIN
Interview with Jose Angel Leyva 16
Хосе Анхел Лејва 18
Hose Anhel Leyva 18
Хулијета Гамбоа 19
Julieta Gamboa 19
Пабло Молинет Агилар 19
Pablo Molinet Aguilar 19
Габриел Алтан 19
Gabrielle Althen 20
Бојан Ангелов 20
Bojan Angelov 20
Драгана Бајић 21
Dragana Bajić 21
Пал Бендер 21
Bondor Pal 22
Стеван Брадић 22
Stevan Bradić 22
Интервју
МИ СМО ЕПОХА КОЈА ЗАХТЕВА
ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА
ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ
Интервју са Филипом Делавоом 23
Interview
WE ARE THE EPOCH WHICH
REQUIRES RENEWAL OF THE
VIEW OF HUMAN PERSONALITY
Interviwe with Philippe
Delaveau 26
Филип Делаво 28
Philippe Delaveau 29
Зоран Ђерић 29
Zoran Đerić 30
Ото Фењвеши 30
Oto Fenjveši 30
С. Џ. Фаулер 31
S J Fowler 31
Максим Грановски 32
Maksim Granovski 32
Владимир Гвозден 32
Vladimir Gvozden 32
Бојан Јовановић 33
Bojan Jovanović 33
Анамарија Коева 34
Anamaria Koeva 34
Богдан Косановић 34
Bogdan Kosanović 34
Бојана Ковачевић Петровић 35
Bojana Kovačević Petrović 35
Ришард Крињицки 35
Ryszard Krynicki 35
Алпар Лошонц 36
Alpar Losoncz 36
Данило Лучић 36
Danilo Lučić 36
Јарослав Миколајевски 36
Jarosław Mikołajewski 37
Мирјам Монтоја 37
Myriam Montoya 38
Иван Негришорац 38
Ivan Negrišorac 39
Душко Новаковић 39
Duško Novaković 39
Душан Пајин 40
Dušan Pajin 40
Бојана Стојановић Пантовић 41
Bojana Stojanović Pantović 41
Драган Проле 41
Dragan Prole 42
Душан Радак 42
Dušan Radak 42
Горана Раичевић 42
Горана Раичевић 43
Драгиња Рамадански 43
Draginja Ramadanski 43
Интервју
ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА
КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА
ДА ИЗБЕГНЕ
Интервју са Јоахимом
Сарторијусом 44
Interview
POETRY IS THE UNCONSCIOUS
TRUTH THAT THE POLITICS
IS TRYING TO AVOID
Interview with Joachim
Sartorius 46
Јоахим Сарторијус 48
Joachim Sartorius 48
Сергејева Ирена Андрејевна 49
Sergeyeva Irena Andreyevna 49
Јаспер Стернберг Нилсен 49
Jasper Sternberg Nielsen 49
Никола Страјнић 51
Nikola Strajnić 51
Дамир Смиљанић 51
Damir Smiljanić 52
Роберт Шербан 52
Robert S,erban 52
Драгомир Шошкић 53
Dragomir Šoškić 53
Драгана В. Тодоресков 53
Dragana V. Todoreskov 54
Јован Зивлак 54
Jovan Zivlak 54
Бранислав Живановић 55
Branislav Živanović 55
Милена Владић Јованов 55
Milena Vladić Jovanov 55
Марк Волдрон 56
Mark Waldron 56
ПРОГРАМ 57
PROGRAMME 58

IX International Novi Sad
Literature Festival

ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА,
ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА
ОД ПОЛИТИКЕ

Интервју са Антониом
Делтором

Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Образовани сте
нетипчно за песника. Мада то
може да се оспори, јер има
песника који долазе из
различитих регија знања, али
њихова одлука д се реализују као
уметници речи их потпуно
преображава. Како ви то
видите? Када сте били свесни
да је за ваш живот поезија
најбитнији избор?

Поезију сам открио у другом
разреду основне школе.
Учитељица је одржавала мир у
разреду тако што нам је читала
грчке митове и песме из
шпанског романсера. Осим тога,
у буквару су били цртежи
стаклене чаше и крошње дрвећа.
Испод обе слике била је
написана једна реч: сора .
Фасцинирало ме је што се две
тако различите ствари користи
иста реч: не само што сам открио
синониме, већ и метафоре.
Касније, са једанаест година,
почео сам да пишем нешто што је
личило на песме. Доста касније
сам помислио да бих могао да
будем песник. Чак и данас
мислим да величанственост
може да се припише само песми,
нипошто песнику. Да песма има
првенство у односу на песника,
који никада нема сигуран
положај, већ се увек
прилагођава.
Будући да сам прво неколико
година студирао физику, а потом
завршио економски факултет – а
не књижевност, као већина мојих
пријатеља и колега – своју прву
књигу објавио сам доста касно.
Моје песничко образовање било
је узгредно, а моје прве песме
прилично невеште, али сам, с
друге стране, на тај начин
избегао замку поезије
руковођене законима престижа,
односно могућност да на поезију
гледам као на каријеру. Укратко,
то ми је дозволило да се у
поезији осећам као странац, без
закона и привилегија; на
територији која није била готова
творевина, коју је тек требало
освајати.
Сада већ годинама објављујем,
држим радионице; ту и тамо
добијам награде и стипендије.
Међутим, још увек указујем више
пажње песми која је преда мном,
за коју никада не знам да ли ће
доћи и обузети ме, него онима
које сам написао.

Златна греда: За многе
мексичке критичаре ви
представљате издвојен глас. Ви
сами кажете да према
конвенционалнима
критеријумима "касно сам се
укључио у своју генерацију".
"Моја штива и искуства била су
друкчија." Како разумете улогу
генерације и мислите ли да она
није само социолошки
релевантна?

Студирао сам економију. Читао
сам у исто време Капитал, као
средство за преиначење света,
али и као испитни предмет; и
Кастиљанска поља  или
Елементарне оде , из
задовољства и насушне потребе,
као обичан читалац у осами.
Сусрет са другим читаоцима
поезије, који су ми притом били
вршњаци и савременици, за
мене је био празник, али и
откровење да поезија, осим
позива, може бити истинско
занимање, премда никада нисам
сасвим досегао ту природност,
којој заправо сви тежимо, а коју
имају поједини песници моје
генерације.
Песма живи, она се не храни
само тиме што је претходно
дефинисана као поезија, већ
припаја, зрело промишља или
преображава ствари које нису
безусловно сматране поетским.
Упркос различитим наравима,
искуствима и укусима, мислим да
је читава генерација песника
посвећенија трагању и
истраживању него проналажењу,
а то често више поштује
генерација која је наследи.
Унутар једне епохе или
генерације више тежимо да
видимо разлике него сличности.

Златна греда: У више наврата
говорили сте о посебном
карактеру мексичке поезије.
Шта подразумевате под тим,
будући да она у великој мери дели
вредности хиспанског поетског
континента и да се наслања на
универзалну традицију западне
културе.

Ја сам, заједно са песником
Кристијаном Пењом (Christian
Pena), сачинио антологију под
називом Петао и бисер. Мексико
Interview

IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал Интервју
у мексичкој поезији (El gallo u la
perla. Mehico en la poesia
mehicana). У предговору, чији сам
аутор, говорим о оним песмама,
о тек малом броју песама
насталих у Мексику, које
такорећи не би постојале да нису
написане овде и да их нису
написали Мексиканци, јер
представљају историјске
прозиводе који истичу
политичке односно културне
карактеристике које нас
разликују од других нација, с
обзиром на присуство речи
пореклом из језика науатл, мај
или пурепећа, или догађај као
што је Мексичка револуција. То
не значи да су у поезији насталој
у Мексику мање важни елементи
карактеристични за
хиспаноамеричку и универзалну
поезију, напротив.

Златна греда: Као аутор
често евоцирате гласове и
вредности домородачке
културе, рецимо врло је
индикативан сиже из песме
Фудбал. Шта значе за вас
гласови Олмека, Толтека, Маја,
Астека...

Не пишем поезију која би
наменски била мексичка, нити
сматрам да моја поезија обилује
прехиспанским садржајима. Реч
је о томе да у језику који се
говори у Мексику опстају
домородачки гласови, док
мексички шпански истовремено
коегзистира са језицима
насталим на овом тлу, и било би
једнако извештачено опирати им
се као и трагати за њима.
Не бих рекао да сам у песми
"Фудбал" имао на уму мексичку
историју или културу. Мислим да
се та песма односи на
универзално људско искуство:
побуну ноге у односу на руку
(чисте руке живе од прљавих
ногу); постављање пословног
свет наглавачке, што је
крактеристично за фудбал, а
угзред, у великој мери и за
поезију.

Златна греда: Критика запажа
да сте ви пронашли у поезији
глас непосредне јавности, метеж
живота, гласове улице, историје,
али и усамљеничко трагање за
смислом. Тај процес
индивидуације је видим и осћам
као ослобађање од
притискајућих гласова заједнице
и прихватање особене
одговорности не само за поезију
као важан моменат културе,
него и за еманципацију
појединца?

Недавно сам читао да је
песников истински грех праћење
стремљења која преовладавају у
његовој епохи, заповест моћи и
већине. Сваки песник мора да
буде радикалан на јединствен,
себи својствен начин, не треба да
прати утабану стазу: наш задатак
је да се ухватимо у коштац са
законом гравитације потреба и
обичаја; да будемо независне
јединке. У том смислу, верујем да
сте у праву: на песнику је да
изнађе нове могућности бића
("Лако лаж уме да смисли / онај
коме маште фали: / он истину тад
измисли", говорио је Антонио
Маћадо), знајући да ће
напослетку, наше једино
достигнуће, по речима
мексичког песника Рубена
Бонифаса Нуња (Ruben Bonifaz
Nuno), бити да "другим речима
исто кажемо", односно да будемо
као сви други.
Живимо у свету који је
насељен и разнолик, недокучив,
запањујуће богат када је реч о
могућностима и разликама; али
сваки појединац је неминовно ту
где јесте: немамо дар да будемо
посвуда, а опет, посредством
језика можемо бити то или нешто
сасвим друго, мушкарац и жена,
дрво и птица. Мислим да је на
песнику да за собом остави
двоструко сведочанство –
заједници и самоћи.
Верујем у Борхесов став да су
"сви људи један човек" и у
тврдњу Антонија Маћада да
постоји "суштинска
разнородност бића". Осећање да
смо живи у друштву других
искуство је сваког човека, баш
као и осећање насушне слободе
између два датума који уоквирују
наше постојања.

Златна греда: Велика фигура
мексичке поезије био је Октавио
Паз. Многи кажу да је он створио
епоху у мексичкој књижевности.
Многи су сматрали да је он
својом величином и књижевним и
моралним притиском спречио
многе нове дијалошке појаве у
мексичкој књижевности. После
његове смрти, каже се да је у
Мексику све другачије. Шта то
може да значи...?

Не мислим да Октавио Пас
(Octavio Paz), колико год значајна
и иновативна била његова
заоставштина, представља крај, а
још мање почетак мексичке
поезије. Он је најпознатији
мексички песник, књижевник и
интелектуалац ван граница наше
земље, ја сам ватрени читалац
његове поезије и његовог
есејистичког опуса, али Пас није
усамљен случај; напротив: он је
Еверест на Хималајима. Његово
дело почива на богатој
традицији мексичких песника:
Лопеса Велардеа (Lopez Velarde),
Хавијера Виљаурутије (Xavier
Villaurrutia), Хосеа Горостисе
(Jose Gorostiza), да наведемо
само тројицу његових великих
претходника. Постоји обиље
мексичке поезије. Довољно је да
поменемо песника Едуарда
Лисалдеа (Lizalde) који након
творца Камена сунца наставља,
на други начин, да обогаћује
значајну традицију мексичког
песништва.

Златна греда: Како се и
односите према
латиноамеричкој култури,
књижевности. Да ли осећате да
припадате том јединственом
књижевном континету или
налазите да се као Мексиканац
морате реализовати као неко ко
је другачији, особен и несводив на
то искуство. Како видите улогу
таквих аутора као што су
Уидобро и Ваљехо, Неруда и
Борхес, Лесама и Елисео Дијего и
др. у вашем књижевном
еманциповању?

Мислим да се у Мексику с
великом пажњом и преданошћу
читају латиноамерички песници
које наводите, као и многи други
песници, мање познати ван
граница Латинске Америке.
O већини њих сам писао есеје и са
захвалношћу читам њихову
поезију.
Срећом, ми у Мексику, као и
остатак Латинске Америке,
немамо потребе за било каквим
еманциповањем: стварамо после
Рубена Дарија и модернизма –
дакле, већ смо књижевно
еманциповани; ми смо, као што
Пас каже, "савременици сваког
човека". Да је реч о политици, ту
би ствари стајале сасвим
другачије.
Пре неколико година открио
сам Елисеа Дијега (Eliseo Diego),
сада откривам перуанског
песника Хосеа Ватанабеа (Jose
Watanabe): на сву срећу, у
поезији на шпанском језику нема
граница, нити канонских стаза
унапред одређених за читаоца
или писца.

Златна греда: Како видите
улогу политике у поезији. Ваше
бављење еколошким проблемима
нашег опстанка на земљи је
питање које долазе из политике
и које се сваког од нас тиче.
Сматрате ли да поезија треба
да покреће та скривена питања
која политика узима само за себе
одузимајући нам право да будемо
одговорни за себе?

Треба бежати од
империјализма и политичке
скучености. Не мора сва
заокупљеност друштва и човека
да буде усмерена ка политици: ка
борби за моћ. Верујем да је
поезија већа, дубља и
тајанственија од политике.
Студирао сам економију јер сам
веровао да само ако разумемо
начин функционисања
капитализма можемо променити
друштво, у војном и политичком
смислу. Сада, са истом
нелагодношћу пред неправдом и
злоупотребом моћи, пишем
песме; мислим да сам ближи
другима и самом себи.
Превела са шпанског
Бојана Ковачевић Петровић

*
POETRY IS GREATER,
DEEPER AND MORE
MYSTERIOUS THAN
POLITICS
Interview with Antonio Deltoro
Interviewer Jovan Zivlak
Golden Beam: Your education is
not typical for a poet. At the same
time this statement could be
disputed, since there are poets who
came from different spheres of
knowledge, and their decision to
realize themselves as artists of
language has completely
transformed them. How do you see
this? When were you aware that
poetry was a crucial choice in your
life?

I discovered poetry in the
second grade. The teacher kept
peace in the classroom by reading
us the Greek legends and poems
from the Spanish Romancero. In
addition, in the spelling book there
were drawings of a glass cup and a
treetop. Below each picture was
written one word: copa. It was
fascinating to me that such
different things were called by the
same name: not only did I discover
synonyms, but also metaphors.
Later, when I was eleven, I started
to write something that looked like
poetry. Much later I thought that I
could be a poet. Even today I think
that magnificence can be
attributed primarly to the poem,
and not to the poet. That poem
has priority over the poet, who
never has a safe position and is
always forced to adapt.
Since I first started studying
physics, and later graduated from
the Faculty of Economics – not of
literature, as most of my friends
and colleagues – I published my
first book relatively late. My poetic
education was incidental, and thus
my first poems were written in a
quite unskilled manner, but on the
other hand, I managed to avoid
the trap of writing poetry guided
by the laws of prestige, and an
understanding of poetry as a
career. In short, it allowed me to
feel as a stranger in poetry, with no
imperatives or privileges; in a
territory that was not a finished
creation, which was yet to be
conquered.
I have been publishing now for
years, I hold workshops, and here
and there, I get awards and
scholarships. However, I still pay
more attention to the poems that
are in front of me, to the ones I still
expect to arrive and overwhelm
me, than to the ones I already
wrote.

GB: For many Mexican critics you
represent an isolated voice. You
yourself said once that according to
the conventional criteria you
"got involved late with your
generation". You also claim that your
"readings and experiences were
different". How do you understand
the role of a generation and do you
think it is more than just
sociologically relevant?

I studied economics. I read the
Capital as the means for the
transformation of the world, and at
the same time as an exam
question; and Castilian Fields or
Elementary Odes, for pure pleasure
and from an essential need, as an
ordinary solitary reader. An
encounter with other readers of
poetry, who have been my peers
and contemporaries, was a festivity
for me, and also a revelation that
poetry, apart from being an
interest, can be a real calling,
though I never quite reached such
naturalness, towards which in fact
we all aspire, and which only some
of the poets of my generation have
attained.
The poem lives, it feeds not only
on what was previously defined as
poetry, but incorporates,
contemplates maturely, or
transforms things that have not
previously been considered
unconditionally poetic.
Despite the different natures,
experiences and tastes, I think that
an entire generation of poets is
more devoted to searching and
investigating rather than to
finding, and this is often more
appreciated by the generation that
follows. From within a single epoch
or generation we tend to focus
more on the differences than on
similarities.

GB: On several occasions you
spoke about the specific character of
Mexican poetry. What do you mean
by that, since it largely shares the
values of the Hispanic poetic
continent and that it rests on the
universal tradition of Western
culture?

I have, along with poet Christian
Pena, compiled an anthology titled
Rooster and Pearl. Mexico in the
Mexican Poetry (El gallo y la perla.
Mexico en la poesia mexicana). In
the preface, which I wrote, I spoke
about those poems, a small
number of poems written in
Mexico, which practically would
not exist if they were not written
here or by Mexicans, because they
represent historical products that
highlight the political and cultural
characteristics that distinguish us
from other nations, given the
presence of the words originating
from the languages such as
Nahuatl, Mayan or Purepecha, or
the events such as the Mexican
revolution. This does not mean
that elements characteristic of
Latin American and universal
poetry are of less importance for
the Mexican poetry, on the
contrary.

GB: As an author you often evoke
the voices and values of indigenous
cultures, for example, the contents of
the poem Football are indicative of
this. What do voices of Olmec,
Toltec, Maya, and Aztec etc. mean
for you?

I do not write poetry that aims
to be Mexican, nor do I consider
my poetry to be oversaturated
with Hispanic themes. The matter
of the fact is that in the language
spoken in Mexico exist indigenous
voices, while Mexican Spanish
coexists with all of them, and it
would be equally artificial to either
oppose them and or to look for
them.
I would not say that in the poem
Football I had in mind Mexican
history or culture. I would rather
say that it refers to a universal
human experience: a rebellion of
feet in relation to the hands (clean
hands live off dirty feet); it is an
inversion of the business world,
characteristic for football and, by
the way, for poetry as well.

GB: Literary criticism notes how
you found in your poetry the voice of
immediate public, the uproar of
everyday life, the voices of the street,
history, but also the solitary quest for
meaning. It seems to me that the
process of individuation can be a
sort of a release from the pressures
of the community and an
acceptance of a peculiar liability not
only for poetry as an important
cultural moment, but also for the
emancipation of the individual?

I recently read that the poet’s
original sin is following the
tendencies that prevails in his time,
as a commandment of power and
the majority. Every poet has to be
radical in a unique, individual way,
and should not follow the trodden
path: our task is to face the law of
gravity that needs and customs
project; to be independent
individuals. In this respect, I
believe you are right: the poet has
to find new possibilities of being
("A lie comes easily to those / who
lack imagination: / others invent
the truth", spoke Antonio
Machado), knowing that
ultimately, our only achievement,
in the words of Mexican poet
Ruben Bonifaz Nuno, will be "to
state the same in different words"
that is, to be like everyone else.
We live in a world that is
populated and diverse, elusive,
stunningly rich when it comes to
the possibilities and differences;
but each individual is inevitably
where s/he is: we do not have the
gift to be everywhere, and yet,
through language we can achieve
just that, or something completely
different, to be a man or a woman,
a tree or a bird. I think a poet has to
leave behind both of these
testimonies – of community and of
solitude. I believe in Borges’ view
that "all men are one man", and in
the assertion of Antonio Machado
that there is an "essential diversity
of beings". The feeling that we live
in a society of others is an
experience of each individual, as
well as the essential need for
freedom between the two dates
that frame our existence.

GB: Octavio Paz was a towering
figure of Mexican poetry. Many say
that he created an epoch in Mexican
literature. Many thought that his
stature and literary and moral
pressure prevented new dialogical
events to occur in Mexican literature.
After his death, it is said, that in
Mexico, everything is different. What
could this mean...?

I do not think Octavio Paz, no
matter how important and
innovative was his legacy, is the
end, much less the beginning of
Mexican poetry. He is best known
Mexican poet, writer and
intellectual, beyond the borders of
our country, and I am an avid
reader of his poetry and his
essayistic oeuvre, but Paz is not an
isolated case; on the contrary: he is
the Everest in the Himalayas. His
work is based on a rich tradition of
Mexican poetry: Lopez Velarde,
Xavier Villaurrutia, and Jose
Gorostiza, to name just three of his
predecessors. There is plenty of
Mexican poetry. Suffice it to
mention the poet Eduardo Lizalde
who, after the creation of the Stone
Sun continues, otherwise, to enrich
the broad tradition of Mexican
poetry.

GB: How do you treat Latin
American culture and literature? Do
you feel that you belong to this
unique literary continent or do you
feel that you as a Mexican have to
realize yourself as someone who is
different, distinctive and irreducible
to that experience? How do you see
the role of such authors as Huidobro,
Vallejo, Neruda, Borges, Lezama,
Eliseo Diego and others in your
literary emancipation?

I think that in Mexico we read
with great care and dedication
these Latin American authors, and
many others, less known outside
Latin America. About most of them
I wrote essays, and I gratefully read
their poetry.
Fortunately, we in Mexico, along
with the rest of Latin America, do
not need for any kind of
emancipation: we create after
Ruben Dario and modernism –
therefore, we are already literarily
emancipated; we are, as Paz says,
"contemporaries of every man". If
we were talking about politics
things would resonate quite
differently, of course.
A few years ago I discovered
Eliseo Diego, and now I am
discovering the Peruvian poet Jose
Watanabe: fortunately, the poetry
of the Spanish language has no
boundaries or a canonical path
predetermined for the reader or
the writer.

GB: How do you see the role of
politics in poetry? Your addressing of
the environmental problems of our
existence on earth is a question that
comes from politics and that
concerns each of us. Do you think
that poetry should deal with these
hidden issues that politics otherwise
monopolizes depriving us of the
right to be responsible for
ourselves.

One must avoid imperialism and
political partiality. Not all of the
preoccupations of society and man
need to be focused on politics: on
struggle for power. I believe that
poetry is larger, deeper and more
mysterious than politics. I studied
economics because I believe that
only through the understanding of
functioning of capitalism can one
change society, in both military
and political terms. Today, with the
same discontent when faced with
injustice and the abuse of power, I
write poems; in this way I think I
am getting closer to others and to
myself.

Translated into English
by Stevan Bradić
* * *
Антонио Делторо (Antonio
Deltoro) (Сијудад деМехико,
1947). Студирао физику, и
економију. Уредник је неколико
часописа и члан важних
културних института за
књижевност.
Аутор је следећих дела:
Неоргански жагор (La Maquina
дe Escribir, 1979), Куда је овде?
(Penelope, 1984), Боси дани
(Vuelta, 1992), Теразије сенки
(Joaquin Mortiz/INBA, 1997),
Сабрана поезија (UNAM, 1999),
У водама четвртка заувек
(CECA/Municipio дe Queretaro,
2002), Constance дe l’etonnement /
Постојаност чуђења
(UNAM/Alдus/Ecrits дes Forges,
Mexico/Quebec, 2001), Куда је
овде? (Conaculta/Verдehalago,
2004), Непомичан (Biblioteca
Sibila/Funдacion BBVA, Sevilla,
2009), Сабрана поезија (компакт
диск, UNAM, 2011), Дрвеће које ће
пошумити Арктик (Era/UNAM,
2012).
Поред тога, објавио је и
књигу есеја Добијене услуге
(FCE, 2012).
Приредио је изборе из поезије
Жозефа Пла и Октавиа Паза и
антологију мексичке поезије која
је изашла на француском у
Канади.
Делторо је 2013. добио
иберијскоамеричку награду
Carlos Pellicer за објављено дело.
Поред тога, добио је награде
критике Aguascalientes и Viceversa
за најбољу мексичку књигу
поезије. Заступљен је у свим
битнијим мексичким,
јужноамеричким и хиспанским
антологијама. Текстове и поезију
објављује у назначајнијим
часописима шпанског језика.
О Делтору Пабло Молинет
каже: Писати поезију значи
изучавати појаве, објективне или
субјективне,физичке, емотивне,
вербалне, како би се читаоцу
понудиле поетске хипотезе о
стварности.За Делтора, дакле,
стварање поезије не допушта
произвољност ни хировитост.
Реторичка средства и формалне
карактеристике рода пре свега
су специфично оружје
подвргнуто јединственој и
строгој употреби: прва и основна
јесте стих, слободан или у метру:
његов дах, температура,
повезаност са стиховима који му
следе. У служби стиха су сва оста
ла средства, а песник је у
обавези да открије и примени
она која су му потребна.
Противно ономе што би могло
да се помисли, није реч о леденој
и мисаоној поезији, напротив, у
делторовском поимању она је
флексибилна, интуитивна,
ониричка и носи повишени тон
пажње за безначајно и
занемарено што га везује за
дечју радозналост која дејствује
на приземном нивоу, и која је без
престанка запитана о ономе што
види стварајући објашњења и не
придржавајући се правила и
мишљења одраслих. Делторо не
избегава традиционално велике
теме: време, смрт, љубав,
универзум – али им прилази без
трансценденталистичке
високопарности. Критичар и
есејиста Хосе дела Колина је
рекао да Антонио Делторо пише
"најмање могуће у котурнама":
јасна, без оперских излета,
отпорна на неразумљивост и на
тајновитост, његова поезија
проживљава сву вртоглавост
живота у једном врту, поподне,
уз толико јаку колико и чедно
уздржану емоцију.

*
Deltoro Antonio (Ciudad de
Mexico, 1947). He studied
physics and economy. He is the
editor of several journals and a
member of the important cultural
institutes for literature.
He is the author of the following
works: Inorganic Murmur (La
Maquina de Escribir, 1979), Where
is Here? (Penelope, 1984), Barefoot
Days (Vuelta, 1992), Shadow scale
(Joaquin Mortiz / INBA, 1997),
Collected Poetry (UNAM, 1999),
Forever in the Waters of Thursday
(CECA / Municipio de Queretaro,
2002), Constance de l ’etonnement /
Persistence of Wonder (UNAM /
Aldus / Ecrits des Forges, Mexico /
Quebec, 2001), Where is Here?
(Conaculta / Verdehalago, 2004),
Motionless (Biblioteca Sibila /
Fundacion BBVA, Sevilla, 2009),
Collected Poetry (compact disk,
UNAM, 2011), Trees that will
Afforest Arctic (Era / UNAM, 2012).
In addition to this he has
published a book of essays Favors
Won (FCE, 2012).
He edited poetry collections of
Josep Pla and Octavio Paz, as well
as an anthology of Mexican poetry,
which was published in French in
Canada.
In 2013 Deltoro won the
Ibero-American prize Carlos
Pellicer for his works. In addition,
he received the Aguascalientes
award and Viceversa critics’award
for the best Mexican book of
poetry. He is represented in all
relevant Mexican, Latin American
and Hispanic anthologies. His
poetry and other works are
published in the most
significant Spanish language
magazines.
Mexican literary critic Pablo
Molinet describes Deltoro’s poetry
in the following terms: To write
poetry means to study the
phenomena, objective or
subjective, physical, emotional, or
verbal, in order to present to the
reader a poetic hypotheses about
the reality. For Deltoro, therefore,
poetry does not mean arbitrariness
or capriciousness. Rhetorical
means and formal characteristics
of this literary genre are most of all
specific weapons put to a unique
and rigorous use: the most
prominent one is the verse, free or
in meter: its breath, temperature,
relation with the verses that follow
it. In its service are all other means,
and a poet is obliged to discover
and apply the ones that he deems
necessary.
Contrary to what might be
thought, this is neither cold nor
rigidly reflexive poetry, rather,
Deltoro’s poetic world is flexible,
intuitive, and oniric with a strong
attention towards what is usually
thought of as irrelevant and
unimportant, and this is why it is
so close to a childlike curiosity,
which acts at the ground level, and
which is constantly in wonder over
what it sees and feels, creating its
own explanations, by
circumventing the rules and the
world of the adults. Deltoro does
not avoid the traditional themes
such as temporality, death, love,
universe – instead he approaches
them without transcendentalist
pathos. A critic and an essayist
Jose de la Colina once said that
Antonio Deltoro writes on the
"lowest possible buskins": with the
"I" of dreams and without operatic
excursions, resistant to the
incomprehensibility and the
secrecy, his poetry projects the
vertigo of a life spent in a garden,
in the afternoon, with strong but
chaste and restrained emotion.

* * *
МОЈА ЗНАЊА
СУ МИ ОМОГУЋИЛА
ДА ПРЕПОЗНАМ
ЗНАЧЕЊЕ БОЛА
Интервју са Хосе Анхелом
Лејвом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Образовани сте
као психијатр. То је врло
изазовно подручје за сваког
филозофа друштва, као и за
песника. Колико сам могао да
разумем ваше заступање
психијатрије је било
нестандардно за мексичке
прилике, ви сте заступали једну
врсту антипсихијатријског
приступа који одбацује репресију
и лекове у третману наводних
болесника. То је једна врста
отпора догматским
тумачењима психијатрије која је
више контролисала и
искључивала, него што је
помагала пацијентима.
Да ли сте познавали радове
Роналда Леинга и Мишела
Фукоа?

Не, у ствари сам по
образовању лекар, не
психијатар. Годину дана сам
радио у Психијатријској болници
Бернардино Алварес; то је име
једног шпанског пустолова из
колонијалних времена када су из
Европе долазили у Нову Шпанију
(Мексико) да се обогате на лак
начин. Пошто је био заробљен
јер се здружио са неком бандом
лопова и превараната, овај човек
је доживео преобраћење.
Послали су их на Филипине, али
су пре поласка побегли. Једини
кога нису поново ухватили и ко
се спасао вешала био је
Бернардино који је, захваљујући
својој љубавници, једној
удовици, пронашао пут до луке
Акапулко и ту се укрцао за Перу.
Тамо је створио богатство и
после десет година се вратио у
Нову Шпанију. Мајка и сестре су
му нашле прибежиште у
манастриу и одрекле се
овоземаљских добара, венчале
су се с Богом. Бернардино је свој
новац уложио у болницу Светог
Иполита за окупљање и пружање
неге менталним болесницима.
Тако је основао прву болницу за
људе с душевним поремећајима
и створио световни ред који
Црква никада није признала као
верски, већ као милосрдну
браћу. Наравно, познавао сам
Историју лудила Мишела Фукоа
и друге текстове. Био сам свестан
да се на менталне болеснике
гледало више као на људске
отпатке, него као на болесна
лица. Напустио сам медицину
управо онда када ми је био
обезбеђен приступ
специјализацији.
Златна греда: Напустили сте
медицину и посветили се
књижевности. Завршили сте
филозофски факултет и
укључили се у културни
активизам који је пропагирао
читање. Колико је ваше искуство
лекара допринело вашем
разумевању друштва и језика.
Да ли постоје везе?

Као што сам рекао,
психијатријско образовање сам
само започео. Моја медицинска
знања допустила су ми да
препознам значење и улогу бола
у уметности, трошност не само
људског бића, животиња и
ствари, него и самог језика,
књижевних дела која не
одолевају проласку времена.
Али пре свега похађајући
Ибероамеричке књижевности
схватио сам апсурдну поделу
културе, развод између научно-
технолошке и интелектуалности
друштвених наука. Те две
културе о којима говори Чарлс
Перси Сноу (Charles Percy Snow) у
свом чувеном есеју "Две
културе". Такав схизоидни однос
мисли нас спречава да будемо
мало мудрији и разумнији.
Такође ми је омогућен приступ
научном и технолошком
новинарству који ми је опет утро
пут опстанку и отворио врата
издавачком послу и
новинарству културе. Та
повезаност ме обавезује да
опипавам стварност и да је
прожимам својом поезијом и
прозом, као што су моје
књижевне хронике.

Златна греда: Били сте
левичар. Да ли је левичарство
културна и политичка
традиција међу мексичким
писцима и интелектуалцима.
И колико је левичарство
допринело вашој
интелектуалној радозналости,
вашим откривалачким
путовањима у Европу?

Левица је, не само у Мексику,
него у целој Латинској Америци,
била појам правде и слободе,
после се претворила у изборну
борбу у којој је заједница
најмање важна. Дошло је до
первертирања политике
у борби за власт лишену правца
и вредну презира. Морално
пропадање у мојој земљи
делимично је настало због
одсуства једне доследне левице.
Не соцреалистичке и
стаљинистичке, него
демократске и модерне левице
која би поштовала пре свега
слободу и правду, која би се
залагала за хумани дијалог.
Из те перспективе и даље се
сматрам левичарем: то је борба
за достојанствио и људска
права у којој се чује глас оног
другог, слабог, не тако јаког, ту се
налази моја политичка савест.
Како је рекао Салвадор Аљенде
кад је посетио Мексико, бити
млад а не бити револуционар
јесте противречност. Више
нисам млад, али верујем да су
промене потребне.
Наш Алфонсо Рејес (Alfonso
Reyes) кога је Борхес означио
као учитеља, реко је да се
шовинизам и провинцијализам
лече путовањима. Гнушам се
"отаџбинарења", национализама,
верујем у универзалну
отаџбину. Латинска Америка је
делом Европа, делом Африка,
а највећим делом Америка.
Латиноамерика није једна
земља, то је мноштво
различитих стварности, више
него што се обично мисли.
Данас се почиње са
признавањем опстајања
стотина домородачких
језика који су вековима одолели
у сваком народу у коме им је
припадност била
оспоравана.

Златна греда: Како сте после
европских путовања доживели
Мексико, како сте након тога
доживали јужноамерички
континет, његов културни
идентитет, његову историју?

Осећам се дубоко као
Латиноамериканац по стицају
историјских околности, по
европском језику који нас
братими, шпанском или
кастиљанском, по нашим
поразима и нашим сновима о
бољим временима. Мексико има
границу која га више удаљава
него што га зближава са
Сједињеним Државама. Та линија
и то суседство истовремено су га
онемогућили да оствари
присније везе са остатком
Латинске Америке укључујући и
Бразил. Није лако бити сусед
најмоћније војне силе на свету и
још увек прве економске моћи
на планети. Зато је Европа
пријатнија и носталгичнија
одредница латинских корена
овог потконтинента.

Златна греда: Кад су у питању
писци увек постоје лични
митови о открићу
књижевности. Међутим, ми
често те митове сами
производимо, јер за њих већ
постоје снажне претпоставке у
систему образовања, у
културним представама о
утемељивачима, у
конструкцијама друштвеног
сензибилитета. Песници их
прихватају, изграђују, али и
мењају, полемишу са њима...?

Јесте, посебно у Мексику где је
моћ долазила из интелектуланих
кругова, а држава је била врло
паметна што их је кооптирала
дајући им повластице које немају
други латиноамерички
интелектуалци у својим
земљама. Ове 2014. године
обележава се стогодишњица три
славна мексичка аутора:
Октавија Паза, мексичког
нобеловца, Хосеа Ревуелтаса
(Jose Revueltas), једног од наших
највећих приповедача и
левичарског активисте, кога
видимо више из перспективе
анархистичке левице, и Ефраина
Уерте (Efrain Huerta), писца пуног
хумора који је остао веран свом
стаљинизму. Влада је Пазу одала
почаст као неком хероју, а не као
интелектуалцу који подлеже
преиспитивању и
десакрализацији. Осталој
двојици, вечитим
опозиционарима, приступљено
је с критичким тежњама.
Златна греда: Општа слика
модернистичких хероја који су
створили основу за нашу
песничку културу је изненађујуће
или очекивано истоветна. У
појединим регијама постоје
нијансе са локалним херојима.
Али свуда срећемо Бодлера,
Рембоа, Рилкеа, Дилана Томаса,
Борхеса, Октавија Паза, шпанску
генерацију ’27 и др. Колико
дугујете као песник поретку ових
канонских писаца?
Дуг је огроман, пре читалачки
него спистељски, они су моје
обавезне одреднице. Иако сам
их прочитао, увек ће ми
недостајати пажљивија,
критичкија читања. Не гледам на
њих као на јунаке, него као на
ствараоце сопствених
стварности, сасвим личних и
изворних естетских дискурса.

Златна греда: Писали сте о
Катулу као великој изгнаничкој
фигури, необичном и
неконвенционалном песнику у
културном поретку велике
империје. Тај велики иронични и
неконвенционални песник Рима
могао би бити скоро наш
савременик. Шта вас је
мотивисало да га узмете као
тему?

Моје читање дела једног
мексичког преводиоца и
ерудите, такође великог песника,
Рубена Бонифас Нуња (Ruben
Bonifaz Nuno), Љубав и бес, у
коме је Катул средиште његовог
проучавања и његових превода.
Затим преводи Песама и Поема
Лезбији.
Бонифас Нуњо нам
представља песника проклетог с
које год стране гледано, песника
који љубав дожовљава као
болест, који се понаша као
најгори међу људима, заражен
завишћу, славољубљем,
озлојеђеношћу и
осујећеностима. Рањен
неизлечивом и немогућом
љубављу, тај песник је
истовремено и геније обдарен
отровом речју, животном речју.
Затим, извор инспирације био је
и Торнтон Вајлдер (Thornton
Wilder) са Мартовским идама.
Али Катул ми се открио као
савремена личност, становник
мегалополиса као што је Сијудад
де Мехико, сам усред мноштва,
јединствен сред масе. Катул је
песник овога града у који сам
дошао да живим као да сам се у
њему родио.

Златна греда: Критика каже да
ви избегавате миметичке
процедуре, да је у средишту
вашег песничког напора језик,
слика, ониричка стварност, али
и бол. Опис једног песничког
поступка врло је неизвестан, он
је често редукован због
сиромаштва критичког језика,
због насиља класификација...
Како ви видите себе као
песника?

Сматрам се песником у
трагању, аутором који се исељава
из себе самог, који се не
уљуљкује постигнућима. Ја сам
песник противан песничкој вољи.
Златна греда: После смрти
Октавиа Паза и Карлоса
Фуентеса, шта је стварност
мексичке књижевнсти?
Више удобности. Развија се
јача борба да се упознају дела
писаца, али ипак опстају групе,
кругови моћи. Јављају се нови
нараштаји којима стоје на
располагању задужбине за
писце, школе за образовање
аутора, стипендије, награде и
учесталије објављивање, што све
погодује стварању веће масе
интелектуалаца који хоће да
учествују у књижевности писаној
на шпанском језику.

Златна греда: Ангажовани сте
у многим културним
подухватима, институтима,
часописима... Међутим, ви сте
један од битних актера у
деловању часописа Lа Оtrа и
његових многобројних
издавачких и културних
активности. Шта ви у деловању
часописа заступате у
контексту савремене мексичке
књижевности?

Занима ме, пре свега, читање.
Поспешивање и подстицај на
читање, нарочито поезије. Исто
тако ме занима допринос
традицији критике. Без критике
нема будућности за једну здраву
и паметну књижевност, захтевну
према себи самој. Без читања
немогуће је појмити будућност и
промене, могуће светове.

*
MY KNOWLEDGE HAS
ENABLED ME TO
RECOGNIZE THE MEANING
OF PAIN
Interview with Jose Angel Leyva
Interviewer Jovan Zivlak
Golden Beam: You are educated
as psychiatrist. This is a very
challenging field of study for every
philosopher of society, as well as a
poet. As far as I could understand
you advocated a non-standard
psychiatric practice for Mexican
conditions, a type of anti-psychiatric
approach that rejects oppression
and drug administration for the
treatment of the alleged patients. It
is a kind of resistance to the
dogmatic interpretations of
psychiatry that is more about
discipline and exclusion, than abut
aiding the patients. Were you
familiar with the works of Ronald
Laing and Michel Foucault?

I am in fact educated as a
medical doctor, not a psychiatrist. I
worked for a year in a psychiatric
hospital Bernardino Alvarez; it is
the named after a Spanish
adventurer from the colonial times
when Europeans used to come to
the New Spain (Mexico) to get rich
quick. After being captured as a
member of a gang of thieves and
crooks, this man experienced a
conversion. They were all sent to
the Philippines, but they fled
before the departure. The only one
who was not re-captured and who
had escaped death on the gallows
was Bernardino, who, thanks to his
mistress, a widow, found his way to
the port of Acapulco, and
embarked for Peru. There he
amassed a great wealth and ten
years later he returned to New
Spain. His mother and sisters
found him a refuge in a monastery
where they lived as reverend
sisters, renouncing the worldly
goods, being married to God.
Bernardino invested his money in
the hospital of St. Hippolytus
which was devoted to treating the
mentally ill. This is how he founded
the first hospital for mentally ill
and in doing so he also created a
secular order that the Church
never recognized as a monastic,
but only as an order of
compassionate brothers. Of
course, I was familiar with the
History of Insanity by Michel
Foucault as well as with other
texts. I was aware that the mental
patients were seen more as human
waste, than as sick people. I left the
field of medicine at the point when
I had the chance to start my
specialization.

GB: You left medicine and devoted
yourself to literature. You have
graduated at the faculty of
philosophy and entered into a
cultural activism that promoted
reading. How did your experience of
a medicine contribut to your
understanding of society and
language. Are there connections?

As I said, I just started with
psychiatric education. My medical
knowledge allowed me to
recognize the importance and the
role of pain in the arts, and the
fragility not only of human beings,
but also of animals and things, of
the language itself, and of the
literary works that do not
withstand the passage of time. But
most of all by studding Ibero-
American literature, I realized the
absurdity of the division of culture,
of the intellectuality separation
between technological and social
sciences. Charles Percy Snow
writes about these two cultures in
his famous essay "The Two
Cultures". Such a schizoid way of
thinking prevents us to be a bit
wiser and a bit more reasonable. I
was also given an access to
scientific and technological
journalism that helped me to
survive and that opened the door
for me to the publishing business
and culture journalism. This
connection obliges me to monitor
reality around me and to capture it
in my poetry and prose, as well as
in my literary chronicles.

GB: You were on the political left.
Is leftism a cultural and a political
tradition among Mexican writers
and intellectuals? And how much
has this contributed to your
intellectual curiosity, your
revelatory journeys to
Europe?

The Left represented, not only in
Mexico but throughout Latin
America, the notion of justice and
freedom, and later it turned into
the electoral fight for which
community was no longer of any
importance. A perversion of
politics took place, with the sole
purpose of struggle for power
devoid of any direction and worthy
of contempt. The moral decay in
my country partly resulted from
the absence of a coherent left. Not
a social-realist or a Stalinist left, but
a democratic and modern left,
which would respect freedom and
justice above all, and which would
advocate a humane dialogue.
From this perspective I still think of
myself as a leftist: it is a struggle for
dignity and human rights, in a
place where you hear the voice of
the other, the weak, the
downtrodden, this is my political
conscience. As Salvador Allende
once said, when he visited Mexico,
to be young and not to be a
revolutionary is a contradiction. I
am no longer young, but I believe
that changes are necessary. Our
Alfonso Reyes, who was named by
Borges as his teacher, said that the
chauvinism and parochialism can
only be treated by traveling. I
abhor pathetic patriotism,
nationalism, and instead I believe
in the universal fatherland. Latin
America is partially Europe,
partially Africa, and mostly
America. Latin America is not a
single country, it has many
different realities, more than it is
usually thought. Only now have
we started with the proper
recognition of the existence of
hundreds of native languages that
have resisted for centuries every
nations attempt to dispute their
right to belong.

GB: How did you experience
Mexico, after the European journeys,
and how did you experience the
South American continent, its
cultural identity, its history?

I feel deeply as a Latin American
by concurrence of historical
circumstances, by the European
language that connects us,
Spanish or Castilian, and by our
defeats and our dreams of better
times. Mexico has a border that
separates it more than it connects
it with the United States. This line
and this neighborhood have
actually disabled it to achieve
closer ties with the rest of Latin
America, including Brazil. It is not
easy to be a neighbor of the most
powerful military force in the
world and still the first economic
power on the planet. This is why
Europe is a more pleasant and a
more nostalgic determinant of the
Latin roots of this subcontinent.

GB: When it comes to writers there
are always personal myths about
the discovery of literature. However,
we often produce these myths
ourselves, because there are strong
presumptions for them in the
educational system, in the cultural
representations of founders, in the
construction of social sensibility.
Poets accept them, build, and
change, argue with them...?

Yes, especially in Mexico, where
the power came from intellectual
circles and the state was clever
enough to co-opt them by giving
them privileges that no other Latin
American intellectuals in their own
countries had. In the year 2014 we
are marking the centenary of the
three famous Mexican authors:
Octavio Paz, the Mexican Nobel
Prize laureate, Jose Revueltas, one
of our greatest storytellers and
leftist activists, who was based on
of the anarchist left, and Efrain
Huerta, a writer full of humor that
stayed true to his Stalinism. The
government honored Paz as a
hero, not as an intellectual who is
to be subjected to examination
and a process of desacralization.
The other two, who were eternally
in the opposition, were discussed
with a critical edge.

GB: General list of modernist
heroes who created the basis for our
poetic cultures is surprisingly or
expectedly similar. In some regions,
there are nuances with the local
heroes. But everywhere we meet
Baudelaire, Rimbaud, Rilke, Dylan
Thomas, Borges, Octavio Paz, the
Spanish-generation of ’27 etc. How
much you owe as a poet to these
canonical writers?

The debt is huge, more readerly
than writerly, they were my
mandatory guidelines. Although I
read them all, I will always lack a
more careful, critical reading. I do
not look at them as heroes, but as
creators of their own realities,
highly personal and original
aesthetic discourses.

GB: You wrote about Catullus as a
great figure of exile, as an unusual
and unconventional poet in the
cultural order of a great empire. This
famous ironic and unconventional
poet of Rome could be almost our
contemporary. What motivated you
to choose him as a topic?

It was my reading of the work of
Ruben Bonifaz Nuno, one of
Mexico’s translators and erudites,
and a great poet, Love and Anger,
in which Catullus is at the center of
his interest and his translations. He
then translated Poems and To
Lesbia. Bonifaz Nuno presents us
with a poet who is cursed from
whatever point of view we look at
him, a poet that sees love as a
disease, who acts as the worst
person, overtaken by envy,
ambition, resentment and
frustration. Wounded by an
incurable and impossible love, this
poet is also a genius endowed with
a poisonous word, the living word.
At the same time, the source of
inspiration was Thornton Wilder
and The Ides of March. But I also
understood Catullus as a modern
subject, a resident of a
megalopolis not unlike Mexico
City, alone in the crowd, unique in
the masses. Catullus is a poet of
this city, in which I also came to
live, as if I was born here.

GB: Literary criticism says that you
avoid mimetic procedures, and that
in the center of your poetic efforts is
the language, image, oniric reality
and pain. A description of a poetic
procedure is rather uncertain and
often reduced because of the
poverty of the language of criticism,
the violence of classification... How
do you see yourself as a poet?

I consider myself to be a poet in
search, an author who is constantly
moving out of himself, who does
not rest on his achievements. I am
a poet contrary to the poetic will.
GB: After the death of Octavio Paz
and Carlos Fuentes, what is the
reality of the Mexican literature?
More comfort. There is greater
struggle to get to know the works
of the writers, but in general,
groups, circles of power still exist.
New generations are stepping
onto the scene, and they have
access to the endowments for
writers, creative writing seminars,
scholarships, prizes and more
frequent publication, all of which
favors the creation of the greater
mass of intellectuals who are
willing to participate in literature
written in Spanish.

GB: You are engaged in many
cultural enterprises, institutes,
journals... But you are also one of the
important agents in the publication
of the magazine La Otra and its
numerous publishing and cultural
activities. What do you affirm with
the activities of this journal in the
context of contemporary Mexican
literature?

I am interested, above all, in
reading. Facilitating and
encouraging reading, especially
poetry. I am also interested in
contributing to the tradition of
criticism. Without criticism there is
no future for a healthy and smart
literature, which sets high
standards for itself. Without
reading it is impossible to conceive
the future and change, or any of
the possible worlds.

* * *
Хосе Анхел Лејва (Jose Angel
Leyva) (Сијудад де Дуранго,
1958). Аутор је следећих дела:
Боце жеђи (UAS, 1998), Катул у
пустињи (UNAM, 1993), Полусни
(Casa дe la Cultura дe Durango/DIF,
1991; Conaculta/Unicach, 1996),
Ђаволов хрбат (Juan
Pablos/Fonдo Municipal para la
Cultura y las Artes дe Durango,
1998), Дурангоплахи
(alforja/IMACD, 2007), Игла (Essan,
Punta Umbria, Espana, 2009),
Становници (El Zahir,
Villavicencio, Colombia, 2009),
Егиј/Игла (Secretaria дe Eдucacion
y Cultura дe Chihuahua/Ecrits дe
Forges/Mantis Eдitores,
Mexico/Quebec, 2010) и Угрушци
сна (Parentalia, 2013).
Писац је објавио две књиге
есеја: Поморанџа у цвату. У част
породице Ревуелтас
(Conaculta/Gobierno дe Durango,
1994; исправљено и проширено
издање: Eдiciones Sin
Nombre/Juan Pablos/IMACD, 1999;
Biblioteca дe Aula, SEP, 2003) и
Ишчитавање новог света (UAS,
1996), као и један роман: Ноћ
дивљег вепра (Praxis, 2002).
Лејва је добио награду Olga
Arias.
*
Jose Angel Leyva (Ciudad de
Durango, 1958). He is the author
of the following works: Bottles of
Thirst (UAS 1998), Catullus in Exile
(UNAM, 1993), Half-asleep (Casa de
la Cultura de Durango / DIF, 1991;
Conaculta / Unicachi, 1996), The
Devil’s Backbone (Juan Pablos /
Fondo Municipal para la Cultura y
las Artes de Durango, 1998),
Duranguranos (alforja / iMACD,
2007), Needle (Essani, Punta
Umbria, Spain, 2009), Residents (El
Zahir, Villavicencio, Colombia,
2009), Aguja/ Needle (Secretaria de
Educacion y Cultura de Chihuahua
/ Ecrits de Forges / Mantis Editores,
Mexico / Quebec, 2010) and Clots
of Dream (Parentalia, 2013).
In addition to this he has
published several books of essays:
Oranges in Bloom. In honor of the
family Revueltas (Conaculta /
Gobierno de Durango, 1994;
corrected and expanded edition:
Ediciones Sin Nombre / Juan
Pablos / iMACD, 1999; Biblioteca
de Aula, SEP, 2003) and Reading the
New World (UAS 1996), as well as a
novel: Night of the Wild Boar (Praxis,
2002).
Leyva has won the Olga Arias
award.

* * *
Хулијета Гамбоа (Сијудад де
Мехико, 1981). Основне и
мастер студије књижевности
завшшла је на Националном
аутономном универзитету
Мексика. Била је члан
уређивачког одбора часописа
Визуелни говор. Своје текстове
објављивала је у часописима
попут Речи и човека, Бејслајна,
Куће времена, Оружја и слова итд.
Била је стипендиста Мексичке
фондације за лирику од 2008. до
2010. године у области поезије.
Ауторка је Таксономије једног
тела (Fondo Editorial Tierra
Adentro, 2012, Coleccion La
ceibita).
*
Julieta Gamboa was born in
Mexico City in 1981. She got her
BA and MA in Literature at the
Universidad Nacional Autonoma
de Mexico. She worked on the
editorial staff of Visual Speech
magazine. She has published her
works in journals and magazines
such as Word and man, Baseline,
House of Time and Arms and Letters,
among others. She had a
fellowship of the Foundation for
Mexican Lyrics from 2008 to 2010,
in the area of poetry. She is the
author of the book of poems
Taxonomia de un cuerpo (Fondo
Editorial Tierra Adentro, 2012,
Coleccion La ceibita).
* * *
Пабло Молинет (Сијудад де
Мехико, 1975). Написао је
Ропство (ILV, 2013) и Писме из
врта и са парлога (Аlforja, 2002;
Национална награда за поезију
Рамон Лопес Веларде 1998).
Радови су му објављивани у
часописима "Caravansari"
(Барселона), "Casa del Tiempo",
"Tierra Adentro", "La Nave", "La
Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16",
и другим. Био је стипендиста
Задужбине за мексичку
књижевност (Fundacion para las
Letras Mexicanas, FLM). Члан је
издавачког савета часописа за
поезију " La Otra. Revista de
Poesia". Координатор је
дигиталних медија FLM-а, ако и
издавач "Задужбине", њиховог
часописа на мрежи.
*
Pablo Molinet (Ciudad de
Mexico, 1975). He wrote The
Slavery (ILV, 2013) and Letters from
the garden and neglected land
(Alforja, 2002; National Award for
poetry Ramon Lopez Velarde
1998). His works have been
published in the journals
"Caravansari" (Barcelona), "Casa del
Tiempo", "Tierra Adentro", "La
Nave", "La Otra", "La Palanca",
"K. y pliego 16" and others. He
obtained a schoolarship of
Mexican Literature Foundation
(Fundacion para las Letras
Mexicanas, FLM). He is member of
the Editorial Council of the
magazine for poetry "La Otra.
Revista de Poesia". He is also a
coordinator of the digital media at
FLM and the publisher of
"Foundation", their online
magazine.
* * *
Габриел Алтaн проводи време
између Париза и села у Воклизу.
Као песник објавила је око
петнаестак збирки поезије, од
којих Presomption de l’eclat
(Претпоставка сјаја), 1981, Noria,
1983 et Hierarchies
(Хијерархије),1988, у издавачкој
кућо Rougerie ; La Raison aimante
(Вољени разлог), Sud, 1985 ; Le
Pelerin sentinelle (Стражар
ходочасник), le Cherche
Midi, 1994; Le Nu Vigile (Голи
Вергилије), la Barbacane, 1995;
Coeur fondateur (Срце
стваралац), Voix d’encre, 2006 ;
L’Arbre a terre (Дрво земље),
Nu(e) (Го (ла)), 2007 ; La belle
mendiante (Лепа просјакиња)
праћена Lettres de Rene Char a
Gabrielle Althen (Писмима Рене
Шара Габриел Алтен) ,
l’Oreille du Loup, 2009 ; Vie
saxifrage (Стара каменика), Aл
Manar, Alain Gorius, 2012, et
Chuchotis (Шапутања), la Lune
bleue, 2013.
Објавила је и новеле: Le Solo et
la Cacophonie (Соло и
какофонија), Contes de
metaphysique domestique (Приче
о домаћој метафизици), Voix
d’encre, 2000, роман : Hotel du
vide (Хотел празнине), Aden,
2002.
Есеје : Dostoievski, le meurtre et
l’esperance (Достојевски,убиство
и нада), le Cerf, 2006 и La
Splendeur et l’Echarde
(Величанственост и Трн),
Corlevour, 2012. (Осим њеног
личног стваралаштва, она се
бави и размишљањем о
уметности и поезији и ту књигу
види као есеје медитативне
критике.)
Интересује се и за
сликарство и музику, почасни је
професор компаративне
књижевности Универзитета у
Паризу X-Nanterre, члан је
редакције Siecle 21 (Век 21),
а сарађује и са бројним
француским и страним
часописима.
Такође је и члан жирија
награде Луиз Лабе и Малармеове
академије.
*
Gabrielle Althen spends her time
between Paris and a village in
Vaucluse. As a poet, she has
published about fifteen books of
poetry, of which Presumption of
gloss, 1981, Noria, 1983 and
Hierarchies, 1988, by the
publishing house Rougerie;
Beloved reason, the Court,
in 1985; The Pilgrim guard, Le
Cherche Midi, 1994; Naked Virgil,
la Barbacane, 1995; Heart creator,
Voix d’encre, 2006; The tree
of land, Nu (s) (Go (la)), 2007; Pretty
beggar followed by Letters of Rene
Char to Gabrielle Althen,
l’Oreille du Loup, 2009; Saxifrage
view, Al Manar, Alain Gorius, 2012,
and Whispers, la Lune Bleue,
2013.
She also published the novellas
Solo and cacophony, Stories of
domestic metaphysics, The Voice of
Ink, 2000; the novel Hotel of void,
Aden, 2002.
Essays: Dostoyevsky, murder
and hope, le Cerf, 2006, and
Splendour and Thorn, Corlevour,
2012 (Apart from her personal
creativity, she is engaged and
thinking about art and poetry
regarding a book as essays of
meditative criticism.)
She is interested in painting
and music, she is an honorary
professor of comparative literature
at the University of Paris
X-Nanterre, a member of the
editorial board of Siecle 21
(Century 21) and cooperates with
numerous French and foreign
journals.
She is also a member of the jury
of Louise Labe award and
Mallarme Academy.
* * *
Бојан Ангелов, рођен је 1955.
године у Панађуришту
(Бугарска). Гимназију је завршио
у родном граду 1973. године
Године 1980 у Софији на СУ
КЛИМЕН ОХРИДСКИ завршава
философију и бугарску
филологију. Радио је као главни и
одговорни уредник разних
издања, у Министарству културе,
у Комитету за телевизију и радио,
у Бугарској академији наука.
Докторирао је на тему УТИЦАЈ
АНТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ НА
БУГАРСКИ ПРЕПОРОД. До 1990.
године главни је уредник
часописа ЧИТАЛИШТЕ. Током
1994 године формира ИК
БОГИАНА. 1998–2005. године
живи и ради у Швајцарској.
Почетком 2013. године постаје
директор ИК БУГАРСКИ ПИСАЦ.
Аутор је 19 поетских књига,
књига историјско - философске и
књижевно критичарске
садржине и великог броја
монографија.
Антологичар, енциклопедиста,
есејист. Аутор је великог броја
сценарија за филм. Његова дела
превођена су на: руски,
украјински, немачки, француски,
италијански, енглески, пољски,
чешки, шпански, јапански,
румунски, арапски, хинду,
српски, мађарски језик и др.
Преводи са немачког,
француског, руског и грчког
језика. Члан је СП. Добитник је
престижних књижевних награда
у Бугарској и свету, и награде
ЗЛАТНО ПЕРО СБЖ (Савез
бугарских новинара). Oд 2014.
године Председеник је СБП
(Савез бугарских писаца).
Живи и ради у Софији.
*
Bojan Angelov, was born in 1955
in Panagyurishte (R. Bulgaria). He
finished high school in his
hometown in 1973. In 1980 in Sofia
at University Klimen Ohridski he
finished studies of philosophy and
Bulgarian philology. He worked as
the chief editor of various
publications of the Ministry of
Culture, the Committee for
Television and Radio, the Bulgarian
Academy of Sciences. He received
his PhD with the thesis
The impact of ancient philosophy on
Bulgarian Revival. From 1990, he
has been the main editor
of the magazine ČITALIŠTE
(Readership). During 1994 he
formed publishing house
BOGIANA. From 1998 to 2005 he
lived and worked in Switzerland. In
early 2013 he became the director
of publishing house Bulgarian
writer. He is the author of 19 books
of poetry, historical – philosophical
books, books of literary criticism
and a large number of
monographs.
An anthologist, encyclopedist,
essayist. The author of numerous
screenplays. His works have been
translated into Russian, Ukrainian,
German, French, Italian, English,
Polish, Czech, Spanish, Japanese,
Romanian, Arabic, Hindi, Serbian,
Hungarian and others. He
translates from German, French,
Russian and Greek. A member of
the SP (Union of Writers). He has
won prestigious literary awards in
Bulgaria and abroad, and awards
Golden Pen SBŽ (Union of
Bulgarian Journalists). From 2014
he has been the chairman of Union
of Bulgarian Writers.
He lives and works in Sofia.

* * *
Драгана Бајић дипломирала је
Шпански језик и хиспанске
књижевности на Филолошком
факултету у Београду, где је
завршила и постдипломске
студије. Магистрирала је на
Аутономном универзитету у
Мадриду. Бави се педагошким
радом и превођењем.
Учествовала је на бројним
међународним конгресима и
радионицама. Објављивала је
радове на тему компаративне
лингвистике и књижевности, као
и преводе са шпанског на српски
и обратно – између осталог,
дела Хорхеа Луиса Борхеса и
Данила Киша. За превод књиге
Музеј безувјетне предаје
Дубравке Угрешић (у сарадњи
са М. А. Алонсо Сарса) била је
кандидат издавачке куће
Алфагуара (Шпанија) за
Националну награду за превод
2004. године. Члан је Удружења
књижевних преводилаца Србије.
*
Dragana Bajic graduated Spanish
Language and Literature at the
Faculty of Philology in Belgrade,
where she also completed her
postgraduate studies. She got her
Master’s degree at the
Autonomous University of Madrid.
She works as a teacher and
translator. She has participated in
numerous international
conferences and workshops. She
has published papers on
comparative linguistics and
literature, as well as translations
from Spanish to Serbian and vice
versa – among others, she
translated the works of Jorge Luis
Borges and Danilo Kiš. Her
translation of the book Museum of
Unconditional Surrender by
Dubravka Ugrešić (in collaboration
with M. A. Alonso Sarsa) was the
candidate of the publishing house
Alfaguara (Spain) for the National
Award for translation in 2004. She
is a member of the Association of
Literary Translators of Serbia.
* * *
Пал Бендер (Bondor Pal), песник,
писац, уредник, рођен је 1947.
године у Новом Саду. Ту је
похађао основну школу,
гимназију, а затим је студирао на
Катедри за мађарски језик и
књижевност Филозофског
факултета.
Десет година је радио као
програмер, после чега је прешао
у Радио Нови Сад, где је
двадесет година био драматург;
а од престанка рада редакције
радио је у мађарској редакцији
као уредник књижевних емисија.
Објављене књиге: Eső lesz
(Биће кише), песме, 1970; Karszt
(Крас), песме, 1974; Verkep (Крвна
слика), песме, 1978; Versek –
Песме (изабране песме),
двојезично издање, прев. Arpad
Vicko, 1976; Vigeposz (Комични
еп), песма, 1982; Jegveres (Град),
песме, 1985; A krupie kiosztja
onmagat (Крупије је изделио
себе), песме, 1986; Ebihalak
(Пуноглавци), роман, 1987 ; A
gazlo (Газиште), песме, 1989;
Orokhatbe (Вечито шесто бе),
дечије песме, 1992; Tegnap
egyszerűbb volt (Јуче је било
једноставније), песме, 1993 ; Eleai
tanitvany (Елејски ученик),
изабране и нове песме, 1997; A
valtozasom konyve (Књига
промена мојих), песме, 1999;
Koros elvaltozasok (Лезије), песме,
2003; A holageny ornyekaban (У
сенци месечине), роман, 2011;
Bender & Tsa (Бендер &
Компањон), роман, 2014.
Превођен је на више језика.
Најзначајнија му је књига
изабраних песама објављена у
Народној књизи, под називом
Песме, Београд, 1976. године, у
преводу Вицка Арпада.
Заступљен је у свим
битнијим антологијама мађарске
поезије у Војводини, као и у
антологијама песништва у
Војводини.
Важније награде: Награда
Шинко Ервин, 1973; Хидова
награда (књига године) 1993,
1999; Награда Конц Иштван
ДКВ-а, 2004. године. Од 1979.
године живи у Темерину.
*
Bondor Pal, poet, writer, editor,
born in 1947 in Novi Sad where he
attended elementary school, high
school, and then studied at the
Department of Hungarian
Language and Literature, Faculty
of Philosophy. He worked as a
programmer for ten years, after
which he moved to Radio Novi
Sad, where he was a playwright for
twenty years; and after the
termination of the editorial staff he
worked in the Hungarian
newsroom as editor of the literary
programs.
Published books: It is going to
rain, poems, 1970; Kras, poems,
1974; Blood count, poems, 1978;
Selected poems, bilingual edition,
trans. by Arpad Vicki, 1976; Comical
epic, poems, 1982; City, poems,
1985; The dealer cuts his best,
poems, 1986; Tadpoles, novel, 1987;
Tread, poems, 1989; Eternal by the
sixth, poems for children, 1992;
Yesterday it was easier, poems, 1993;
Eleic student, Selected and New
Poems, 1997; A change in my book,
poems, 1999; Lesions, poems, 2003;
In the shadows of moonlight,
novel, 2011; Bo´ndo´r & Companion,
novel, 2014.
His works have been translated
into several languages . His most
important book of selected poems,
The Poems, was published by
Narodna knjiga, Belgrade, 1976,
and translated by Vicka Arpad.
He is present in all major
anthologies of Hungarian poetry in
Vojvodina, as well as in anthologies
of poetry in Vojvodina.
Important awards: Sinko Ervin,
1973; Hid`s Award (Book of the
Year) 1993, 1999; Conc Istvan
Award by DKV, 2004. Since 1979 he
has been living in Temerin.
* * *
Стеван Брадић је рођен у Новом
Саду, 1982. године. Основне
студије завршио је на Одсеку за
компаративну књижвност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Диплому мастера стекао је
на на истом одсеку, а потом и на
Одсеку за енглески језик и
књижевност Универзитета у
Стокхолму.
Пише поезију, есеје, приказе и
крититику, преводи са енглеског
језика. Објавио је збирку песама
У котларници (Нови Сад: Адреса,
2013), студију Симулација и
гастрономија (Београд:
Службени гласник, 2012), а као
један од четири аутора и књигу
песма Из сенке стиха (Београд:
Граматик, 2012).
Запослен је као асистент на
Одсеку за компаративну
књижевност Филозофског
факултета у Новом Саду. Члан је
уређивачког одбора часописа за
књижевност, уметност и културу
Златна греда.
Живи у Новом Саду.
*
Stevan Bradić was born in 1982, in
Novi Sad, Serbia. He graduated at
the Departmant for Comparative
literature of the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. He got his
master’s degree at the same
Department as well as from the
Department of English of
Stockholm University. He is
currently a PhD candidate at the
Faculty of Philosophy in Novi
Sad.
He writes poetry, essays,
criticism and translates from
English. He has published three
books: U kotlarnici (poetry, 2013),
Simulacija i gastronomija
(monograph, 2012), and, with
three other authors, Iz senke stiha
(poetry, 2012).
He works as a teaching fellow at
the Department for Comparative
Literature of the Faculty of
Philosophy in Novi Sad.
He is a member of the editorial
board of the magazine for
literature, art, culture and thought
Zlatna greda.
He lives in Novi Sad.
* * *
Слем такмичење, које се одржава у оквиру Међународног
новосадског књижевног фестивала, једно је од најквалитетнијих у
земљи и региону. Такмичење се одржава последње фестивалске
вечери, тј. 28. августа у 23,00 часа, у кафеу "Бистро" у центру града и по
традицији прати га велики број медија и бројна публика.
На основу конкурсних правила, које је расписао програмски одбор
Деветог Међународног новосадског књижевног фестивала, комисија у
саставу Бранислав Живановић, Миња Богавац и Драган Бабић донела
је одлуку да се као учесници полуфиналног слем такмичења позову:
Благојевић Владимир (1992, Београд), Мијатовић Милан (1972,
Београд), Недић Дамир (1984, Крагујевац), Радованчевић Драган (1979,
Сремска Митровица), Рудан Синиша (1978, Београд), Саиловић Деана
(1971, Сремски Карловци) и Тодоровић Марјан (1979, Ниш).
Победнику ће бити уручена диплома Најбољег слемера Србије и
новчани износ.

*
Poetry competition for slam champion of Serbia, held as a part of the
International Novi Sad Literature Festival, is one of the best in the country
and region. The competition is held on the Festival’s final night, i.e. 28th
August at 11PM in Cafe Bisto in the city centre, and is traditionally
followed by a number of media representatives and wide audience.
According to the rules of the competition set by the Board of
programme of the Ninth International Novi Sad Literature Festival, the
Jury for slam competition, Branislav Živanović, Minja Bogavac and Dragan
Babić, has reached the decision to invite the following semifinal
contestants:
Blagojević Vladimir (1992, Belgrade), Mijatović Milan (1972, Belgrade),
Nedić Damir (1984, Kragujevac), Radovančević Dragan (1979, Sremska
Mitrovica), Rudan Siniša (1978, Belgrade), Sailović Deana (1971, Sremski
Karlovci) and Todorović Marjan (1979, Niš).
The winner will be presented with an award for the Best slam poet of
Serbia and a money award.

* * *
МИ СМО ЕПОХA КОЈА
ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ
ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ
ЛИЧНОСТИ

Интервју са Филипом
Делавоом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Живели сте у
Лондону. Откривате и
француску и енглеску поезију.
Упознајете модерне сликаре. Да
ли је могуће бити песник без
духовног синкретизма модерних
уметност?

 Оне се покрећу
рекло би се јединственим духом
који руши предрасуде и каноне
који сапињу модерну
покретљивост и страст за
новим облицима?
Савремени уметник не може
више да се затвори само у своју
уметност игноришући остале.
Појам писања, данас,
подразумева конфронтацију са
другим писаним материјалима,
сликарским и музичким. Само
дело писца је на пола пута
између кодификовааног
бележења абецеде и графизама
који се диверсификују у
мистериозне цртеже
(представљајући готово увек
људску главу, као што је
приметио Мишо, који је начинио
безброј невероватних цртежа).
Да ли је то можда лекција Азије
да су писци као и сликари знали
да чују. Песници који су посетили
Кину, као Клодел и Сегалан, били
су под великим утицајем кинеске
калиграфије: Клодел је кинеској
калиграфији чак посветио бројне
дивним странице.
Стога, да ли је модерна, у
ствари, да употребим ваш
термин, синкретизам. Можда и
то зато што, губећи свој однос
према трансцеденцији, или га
систематично одбацујући, она се
развила у хоризонталност.
Дакле, песници су тражили
помоћ сликара, а сликари помоћ
песника. Отуда велики број
сарадњи које су стваране крајем
XIX века. Музичари су такође,
али након дужег периода,
почели да користе песнички
текст који је наметао архитектуру
и тоналитет. Овај сусрет је
започео у средњем веку, и веома
је разноврстан и комплексан у
својој еволуцији... Немам баш
много простора да о томе сада
овде разговарам.
У исто време, али и из истог
разлога, модерна је уклонила тај
други облик вертикалности, не
више трансцедентности већ
односа у прошлости, хвалећи
ново против старог (о чему
говори и Аполинеров стих: "На
крају си уморан од овог старог
света"). Али колико је потрага за
новим путем била неопходна,
како би одговорила на питања
свога времена – што
подразумева дистанцирање
визави "старудијама" – толико је
идеологија која је уследила била
под знаком питања.
На тај начин смо били суочени
са новим академизмом ново за
ново, што значи да је потрага за
процесом надмашивала
унутрашњу авантуру. Одатле
генијалност проналазака, обмане
и трикови, као да је то било
довољно да се обнови дело
изнутра.
Тако да смо се ми појавили у
новом моменту у историји
уметности и поезије који се не
може лако дефинисати. Више
нисмо у модерни ни у
постмодерни, која је њен нови
аспекат. Ми смо ушли у другу
епоху која захтева обнављање
нашег гледишта о људској
личности, јер одговори које
очекујемо захтевају нешто што
ниједан политички, научни,
рекламни, медијски говор не зна
да каже.

Златна греда: Објављујете
прву књигу (1989) и стичете
признања. Када данас погледате
стихове ваше књиге чега се
сећате. Партикуларних
тренутака екстазе које вам је
донео динамичан живот или
усхићења које сте имали
откривајући евокативну и
стваралачку моћ језика?

Сигурно, ако се осврнем на те
године у Лондону, сећам се,
између осталог – јер није све
било лако – радости коју сам
нашао у тим тренуцима писања,
јер је радост писања без сумње
једна од највећих које постоје.
Инвентивна активност ствара
више радости него "бола",
у шта су желели да верују
романтичари. Постоји радост
проналазача, Балзак је тога био
свестан и Пикасо нама ближи.
Један од разлога те радости
потиче од интимног суда
уметника који открива да га оно
што пише приближава ономе
што осећа. Чак иако, у исто
време, жали што је стигао само
дотле и ни до чега бољег!
Он не спречава сазнање,
писање ствара невероватно
откриће, да песма сарађује са
песником: уметничка
интелигенција песника
интуитивно схвата шта је
неопходно за дело, које му
понекад, према веома сложеним
процесима, даје решења о
којима није ни размишљао.
Ово искуство може да измери
у исто време саму мистерију
језика (исте речи које користимо
не обраћајући пажњу носе неку
врсту сугестивне слободе); и
истину којој не посвећујемо
довољно пажње, наиме све што
је живо је изум, вечити избор у
свом поретку. Па чак и ако оно
што чини уметника није у
оригиналном, библијском
смислу, стварање – чињеница да
"додати универзум универзуму",
као што је говорио Балзак,
одговара, на скромнији и
метафорички начин, креацији,
али у поретку речи, односно у
погледу смисла.

Златна греда: Ви сте прави
предстaвник савремених
уметничких елита. У сталном
покрету, номадистичком
освајању уметничких
територија: књижевност,
сликарство, музика, тумачење и
дискусије о литератури и
уметности, фасцинације
уметношћу. Да ли сте се осећали
да сте можда поробљени од
царства модерне уметности.
Како сте посматрали свет из
тог царства?

Веома је лепо од вас што ме
сврставате међу "представнике
уметничке елите" итд, али
постоје људи који су много боље
пласирани и компетентнији од
мене! и боље би одговорили на
питање универзалног типа!
Модерна уметност је
чињеница која не може да се
оспори. Да ли и даље треба да се
договарамо око онога што
називамо "модерна уметност".
Није ли тај период прошао? Она
нам оставља дивна дела, велике
уметнике у различитим
уметностима, и без сумње добру
вест да све може да се измисли,
истражи! Рана модерна (1904–
1910, grosso modo) се тако
налази под знаком инвенције и
јубиларне инвенције! Први
велики уметници модерне су
били људи који су били посебно
срећни што су открили,
створили, произвели
оригинално одлучне облике,
како уништавањем тако и
провоцирањем. У сваком случају,
они су били уверени – с пуним
правом! – да су изумевали. "Ја не
тражим, ја налазим", говорио је
Пикасо.
Након модерне, затим
"постмодерне", ушли смо у
сасвим другачије доба које је
теже дефинисати, јер смо у исто
време унутра и свесни
распадања или старења појма
који, чини се, полази од себе... А
затим, са званичном савременом
уметношћу, ми више нисмо у
фази пионира, изумитеља, већ у
експлоатацији процедура које је
створио сам интелект и које
подржавају велики финансијски
канали док права уметност
наставља свој пут и своју
величанствену потрагу, али на
начин који влада у подземљу.
Поред тога, различите уметности
које имају признање и подршку
публике често су извргнуте
поругама и нихилизму. И још
више нечему што ми се чини као
једна од главних карактеристика
времена: губитак смисла за
реалност...
Уколико је званична уметност
често под знаком питања,
постоје ипак уметници који
настављају да сликају и да
стварају своје дело, а да притом
и немају пажњу медија. Сарадња
са њима увек обликује. Зашто?
Зато што сликар гледа постојећу
стварност са посебним освртом
на облике, боје и линије. Он
располаже неограниченим
бројем нијанси у перцепцији
боја, што веома често измиче
писцу. Најзад, он ради уметност
тишине, уметност без
утврђивања смисла као при
кориштењу речи. Много тога
можемо да научимо од сликара!
Златна греда: Шта видите
наспрам поезије. Да ли
сматрате да је поезија окружена
буком и глувилом које производе
медији својим језиком спектакла.
Својим слављењем
тривијалности. Управљањем
људском популацијом.
Завођењем?
Теоријске расправе,
невидљивост толиких књига,
дехуманизација писања на крају
су окренули савременике од
поезије. Данашња уметност је
често удаљена од свакодневнице
људи, који нису били обучени да
схвате шта могу да буду расправе
и намере уметника. Веома често
универзитет, у области поезије,
није знао да дa својим
студентима инструменте који би
омогућили задовољавајући
приступ савременим делима. И
обрнуто, многи приступи у
књижевности збуњују и
деконструишу системе уместо
да омогуће препознавање
трансфигурације искуства –
мистериозна веза између везе
која уједињује дело и живот,
односно оно што надилази
посебно постојање у односу на
разумевање – али кроз
уметност – универзалног.
Што се тиче шире јавности,
они радије траже лака дела, због
недостатка времена да се
посвете читању, када телевизија
не одузима све слободне
тренутке.
Али још је горе погођен језик и
то на два начина. Сваки
национални незамењиви језик,
угрожен је од стране језика
савремене комуникације,
односно америчког, који настоји
да користи минимални
вокабулар и да, без превода,
наметне поједине речи које се
понављају. С друге стране језик
књижевности је погођен на
други начин, а шира јавност губи
из вида оно што може да буде
суптилна анализа стања свести
људске личности.
Такође, језик којим се служе
медији и политика настојећи да
прикрију различите ситуације,
без праве везе са истином. Не
само да писац губи из вида
мисију коју јој је приписао
Маларме: "дати што чистији
смисао речима племена",
обнављајући својим стилским
проналасцима наш поглед на
свет и нас саме. Али свако се
задовољава мртвим
стереотипима који подривају
нашу способност да разумемо
свет и себе саме.
"Зашто сте написали ову
књигу?", питали су Бернаноса, по
изласку Под сунцем сотоне
(1926). Он је одговорио, зато што
су они (политичари) учинили "да
речи лажу". Ми данас прихватамо
да језик не подлеже тесту ватре
истине. Идеолози, као што су
показали Орвел и Солжењицин,
успели су да учине да језик лаже.
То је резултат бројних
политичких говора, реклама:
обећати, али увек у
хоризонталном реду... Дакле, шта
може да буде искуство језика
поезије за оне сличне нама? Како
бити сигуран да поезија може да
буде потрага за аутентичним
говором, јер више ништа не
може да нам помогне да је
чујемо?

Златна греда: Шта видите
данас као судбину поезије.
Посебно како видите
француску поезију и њене
разлоге данас. Ко је у том
смислу најрепрезентативнији?
Судбина поезије?

Докле годпостоје жива бића,
људи који преузимају своје стање
људских бића, мислим на оне који су
чувари језика, поезија ће бити
присутна и неопходна, чак
и ако се смањује број
читалаца.
Францускa поезија je 60–70
година упознала неку врсту
грађанског рата у Француској
између присталица помало уске
и затворене традиције,
експериментатора лабораторије,
следбеника ангажоване
уметности, интелектуалаца који
жуде за језичким разумевањем, и
песника једноставно посвећених
писању песама преображавајући
емоције особе. Све ово се десило
на рачун онога што треба да
постигне поезија: средство за
људско биће да достигне
одређени степен слободе, среће,
кроз активно учешће у посебној
чаролији песме. Оно што
имплицира потребу за
једноставношћу којој смо се
вратили на прелазу осамдесетих
година, када је свемоћност
експерименталне поезије
напукла: појавила се огромна
досада која је открила
недостатак јавности. Често се
сетим прекора који ми је
ангажовани новинар на радију
поставио након објављивања
Еухариса: "Где идемо ако поезија
постане читљива?" Цео програм
је био посвећен том једном
питању. Песници касније
генерације: Филип Жакоте, Жан
Грожан, Жак Реда и Ив Бонфоа...
нам отварају путеве и стварају
плодне дискусије. На нама је да
разумемо шта нам они приказују,
посебно то мистериозно
присуство садашњости и
једноставности. Осим тога што
представљају наставак значајних
претходника (Клодел, Сен-Жон
Перс, Мишо, Пјер Жан Жув,
Даделсен, Шеаде...) који су и сами
водили дијалоге са оснивачима
модерне поезије, од Бодлера,
Рембоа и Верлена до Сандрара,
Аполинера и Ревердија... А један
број актуелних песника су и
завидни преводиоци, којима
дугујемо сусрет са кључним
делима савремене поезије.
Почев одатле, то нас доводи до
потребе да постигнемо све што
покушавамо да урадимо, не
знајући тачно где нас води
поезија и шта очекује од нас, и
још више: шта она најзад
представља, јер јој приступамо
преко песама, белих каменчића
које оставља за собом након што
нас је дотакла својим
тајанственим крилом.
Поезија је духовна авантура.
Формално, она је испуњење
контемплације кроз форме
језика. Да би се развила
потребни су јој повољни услови.
Можда би глобални неуспех
телевизија и мобилних телефона
натерао људе да поново у себи
открију тајну потребу за
хармоничним миром,
придружујући се несумњивим
дубинама њеног хармоничног
живота. Али, шта вреди. Треба
прихватити "судбину", као што
кажете – барем у Француској –
малобројне публике али пуне
ентузијазма. Друге земље се
више отварају поезији: људи који
обрађују земљу, у Турској,
рецитују Јунуза Емреа већ
неколико година; у Мексику,
знају напамет песме Жем Сабине.
Зато морамо да допремо до
јавности и откријемо јој шта је
поезија, да је спремна да изрази
оно што свако покушава да каже
али не зна да изрази. Ми треба
да је откријемо деци и да
помогнемо младим људима да
разумеју разлику између
великих књижевних текстова и
културних нус-продуката који их
деградирају уместо да их
ослобађају.
Поезија је најзад лишена
прижељкиваних богатстава,
уметност којом се баве
сиромашни за сиромашне, ови
исто као и јеванђеље позивају
сиромашне из срца. Такође ће
увек служити људима који ће је
бранити, а то су људи који немају
ништа а очекују све. Или пошто
су сиромашни све бројнији у
свету којим доминирају моћни,
насилни и богати, мислим да
поезија има пред собом много
добрих времена!

(Објављујемо део обимнијег
разговора који смо водили са
Ф. Делавом. Потпуну верзију
ћемо објавити у Златној греди)
Превела са француског
Пекић Тања

*
WE ARE THE EPOCH WHICH
REQUIRES RENEWAL OF
THE VIEW OF HUMAN
PERSONALITY

Interview with Philippe Delaveau

Interviewer: Jovan Zivlak

Golden Beam: You lived in
London. You discovered both French
and English poetry, met modern
painters. Is it possible to be a poet
without spiritual syncretism of
modern arts? They are run, we could
say, by the unique spirit that
destroys prejudices and canons
which tether modern agility and a
passion for new forms?

A contemporary artist can no
longer be closed only in his art,
ignoring the others. The notion of
writing today means confronting
other written materials, painting
and music. The work itself is
halfway between codified
recording of the alphabet and
graphisms which diversify in
mysterious drawings (representing
almost always a human head, as
noted by Misha, who has made
countless amazing drawings). Is it
perhaps the lesson of Asia that the
writers, like artists, knew to hear.
The poets who visited China as
Claudel and Segalan, were heavily
influenced by Chinese calligraphy:
Claudel even dedicated many
wonderful pages to Chinese
calligraphy.
Therefore, is the modern, in fact,
to use your term, syncretism.
Perhaps because, losing his
relationship with transcendence,
or systematically rejecting it, it has
developed into a horizontal
position. So, poets sought help
from painters, and painters from
poets. Hence, a large number of
cooperations formed at the end of
the nineteenth century. Musicians
also, but after a long period, began
to use the poetic text that imposed
the architecture and mode. This
encounter started in the Middle
Ages, and it is very diverse and
complex in its evolution... I do not
have much space to talk about it
now.
At the same time, and for the
same reason, the modernism has
removed this other form of
verticality, not of transcendence,
but of the relationship in the past,
praising the new against the old
(that can be found in Apollinaire`s
verse: "At the end, you’re tired of
this old world"). But as the search
for a new way was necessary, in
order to answer the questions of
its time – which means distancing
vis-a-vis "old junk" – so the
ideology that followed was
questionable.
In that way, we were faced with
a new academism of new for the
new, which means that the search
for the process surpassed the
internal adventure. Hence the
genius inventions, deception and
tricks, as it was enough to restore
the work inside.
So, we have emerged at a new
moment in the history of art and
poetry which cannot be easily
defined. We are no longer modern
in the postmodernism, which is its
new aspect. We have entered into
another epoch that requires
renewal of our view of the human
personality, because the answers
we expect demand something
which no political, scientific,
advertising, media speech knows
How to say.

GB: You published the first book
(1989) and gained recognition.
Today when you look at the
lyrics of your book what do you
remember? Particular moments
of ecstasy that dynamic life brought
to you or elation you had revealing
evocative and creative power of
language?

Certainly, if I look back on those
years in London, I remember,
among other things – because not
everything was easy – the joy I
found in those moments of writing
because the joy of writing is
without a doubt one of the
greatest that exist. Inventive
activity creates more joy than
"pain", as Romantics wanted to
believe. There is a joy of inventing,
Balzac was aware of it
and Picasso.
One of the reasons of that joy
comes from the intimate
judgement of an artist who
discovers that what he writes gets
him closer to what he feels. Even
though if he, at the same time,
regrets that he got only that far
and nothing better!
It does not preclude knowledge,
writing creates amazing discovery,
that poem is working with the
poet: artistic intelligence of a poet
intuitively understands what is
necessary for the work, which
sometimes, in very complex
processes, provides solutions
which have not been considered.
This experience can at the same
time measure the very mystery of
language (the same words we use
without paying attention to
carrying some kind of suggestive
freedom); and the truth which we
do not pay sufficient attention to,
namely, all that is alive is an
invention, an eternal choice in its
order. And even if that what makes
the artist is not in original, in
biblical sense, creation – the fact
that "add universe to the universe",
as Balzac said, suits in more
modest and metaphorical way, a
creation, but in the order of words,
or in terms of sense.

GB: You are a genuine
representative of the contemporary
artistic elites. In constant motion,
a nomad conquering artistic
territory: literature, painting, music,
interpretation and discussion of
literature and art, fascinations by
art. Have you felt that you might be
enslaved by the empire of modern
art? How did you see the world from
that empire?

It’s very kind of you to rank me
among the "representatives of the
artistic elite", etc. but there are
people who are much better
placed and more competent than
me! and would better respond to
the question of universal type!
Modern art is a fact that cannot
be disputed. Should we still
dispute about what we call
"modern art". Has not that time
passed? It leaves us the wonderful
works, great artists in various arts,
and no doubt good news that all
can be invented, explored! Early
Modernism (1904–1910, grosso
modo) can also be found under
the sign of invention and
inventiveness anniversary! The first
great modern artists were people
who were particularly happy to
have discovered, created,
produced originally determined
forms both by destroying and
provoking. In any case, they were
convinced – rightly so! – that they
were inventing. "I do not seek, I
find," said Picasso.
After the modern and the
"postmodern", we’re in a
completely different era, which is
difficult to define because we are
at a time inside of it and aware of
the decay or aging of the concept
that seems to start from itself...
And then, with the official
contemporary art, we are no
longer at the stage of pioneers,
inventors, but in exploitation of
procedures created by the intellect
alone, and supported by large
financial channels while the true
art continues its journey and its
great quest, but in a way that rules
the underworld. In addition,
various arts that have recognition
and support of the audience are
often subjected to insults and
nihilism. Moreover, to something
that I think is one of the main
characteristics of the time: the loss
of sense of reality...
If the official art is often
questionable, there are still artists
who continue to paint and create
their own work, without media
attention. Cooperation with them
always shapes. Why? Because a
painter observes existing reality
with a special focus on shapes,
colours and lines. He has an
unlimited number of nuances in
colour perception, unlike the
writer. Finally, he does the art of
silence, art without establishing
meaning as with using words.
Much can be learned from
painters!

GB: What do you see as opposed
to poetry? Do you think that poetry
is surrounded by noise and deafness
produced by media and their
language of spectacle? Its
celebration of trivial?Governance
of the human population?
Seduction?

Theoretical discussions, the
invisibility of so many books,
dehumanization of writing finally
turned contemporaries from
poetry. Today’s art is often distant
from daily life of people who were
not trained to understand what
debates and intentions of an artist
may be. Very often, the university,
in the field of poetry, did not know
to give its students the
instruments to enable adequate
access to modern works.
Conversely, many approaches in
literature confuse and deconstruct
systems rather than to allow
recognition of transfiguration of
experience – mysterious
relationship between the bond
that unites work and life, that is
what goes beyond the particular
existence in relation to
understanding – but through art
– of universal.
As for the general public, they
prefer easy readings, due to lack of
time to devote to reading, when
TV does not take up all free time.
But the language is even worse
hit,and in two ways. Each
irreplaceable national language, is
threatened by the language of
contemporary communication, i.e.
American, which tends to use the
minimum vocabulary and, without
translation, to impose certain
words that are repeated. On the
other hand, the language of
literature is affected in other way,
and the general public loses sight
of what may be a subtle analysis of
the state of consciousness of the
human personality.
Also, the language used by the
media and politics, trying to hide a
variety of situations, with no real
connection to the truth. Not only
does the writer lose sight of the
mission that was attributed by
Mallarme: "give as clear sense to
the words of the tribe as you can",
renewing our view of the world
and ourselves by its stylistic
inventions. But everybody satisfies
themselves with dead stereotypes
that undermine our ability to
understand the world and
ourselves. "Why did you write this book?"
they asked Bernanos, after
publishing Under the Sun of Satan
(1926). He replied, because they
(politicians) made "the words lie".
We now accept that the language
is not subject to the test of truth.
Ideologists, as shown by Orwell
and Solzhenitsyn, managed to
make the language lie. This is the
result of numerous political
speeches, advertisements: to
promise, but always in a horizontal
row ... So, what can the experience
of language of poetry be for those
like us? How to be sure that poetry
can be the quest for authentic
speech, because nothing can help
us hear it?

GB: What do you see today as fate
of poetry? Particularly, how do you
see French poetry and its reasons
today? Who is in this sense the most
representative representative?
The fate of poetry?

 As long asthere are living beings,
people who accept their huminity, I mean
those who are the guardians of
language, poetry will be present
and necessary, even if the number
of readers decline.
French poetry in the 60–70s met
some sort of a civil war in France
with between supporters of a bit
tight and closed traditions,
laboratory experimenters,
followers of engaged art,
intellectuals who yearn for
language understanding, and the
poets simply dedicated to writing
poems transforming one`s
emotions. All this happened at the
expense of what poetry should
achieve: a means for a human
being to achieve a certain degree
of freedom, happiness, through
active participation in the special
magic of a poem. What implies the
need for simplicity to which we
returned at the turn of the eighties,
when the omnipotence of
experimental poetry cracked: huge
boredom appeared, which
revealed the lack of transparency. I
often remember the remark by an
engaged journalist on the radio
after the release of Eucharis:
"Where shall we go if poetry
becomes readable?" The entire
program was devoted to this
particular issue. Poets of later
generations: Philippe Jacquot,
Jean Grosjean, Jacques Reda and
Yves Bonnefoy... opened the ways
and created fruitful discussions. We
are to understand what is shown,
especially that mysterious
presence of the present and
simplicity. In addition to the
continuation of significant
predecessors (Claudel, Saint-John
Perse, Micheau, Pierre Jean Jouve,
Dadelsen, Chaides...) who
themselves discussed with the
founders of the modern poetry,
from Baudelaire, Rimbaud and
Verlaine to Sendrara, Apollinaire
and Reverdi... And a certain
number of current poets are great
translators, to whom we owe our
meeting with key works of
contemporary poetry. Starting
from there, that brings us to the
need to achieve everything we are
trying to do, not knowing exactly
where the poetry takes us and
what it expects from us, and more:
what it finally represents because
we approach it through poems,
white pebbles which it leaves
behind after touching us by its
mysterious wing.
Poetry is a spiritual adventure.
Formally, it is the fulfillment of
contemplation in the form of
language. In order to develop it
needs suitable conditions. Perhaps
the global failure of television and
mobile phones would force people
to re-discover in themselves the
secret need for harmonious peace,
joining the undoubted depths of
its harmonious life. But no use. We
must accept the "fate", as you say –
at least in France – of meager but
enthusiastic audience. Other
countries are more open to poetry:
farmers in Turkey, recited Yunus
Emre for several years; in Mexico,
they know by heart Haime
Sabines` poems.
So we need to reach out to the
public and reveal to it what poetry
is, tht it is ready to express what
everyone is trying to say but it
does not know the way. We must
reveal it to children and help
young people to understand the
difference between the great
literary texts and cultural byproducts
that degrade them
instead of freeing.
Poetry is, finally, deprived of its
coveted treasures, the art that is
dealt with by the poor for the poor,
like the gospel call the poor from
the bottom of the heart. It will
always serve the people who
defend it, and these are the people
who have nothing and expect
everything. Or, since the poor are
becoming more numerous in the
world dominated by the powerful,
violent and rich, I think that poetry
is faced with a lot of good
times!

(We publish only a part of a larger
conversation that we had with P.
Delaveau. Complete version will be
published in Golden Beam)
Translated from French
by Tanja Sekić

* * *
Филип Делаво је детињство
провео у Паризу, Турену и
Енглеској. Завршио је студије
књижевности, историје, историје
уметности и музике. (Екол
нормал супериур/ Ecole Normale
Superieure, Сорбона, Париз IV).
Провео је шест година на ИФРУ
(Institut francais du Royaume-Uni /
Француски институт Уједињеног
Краљевства – 1982–1988), са
супругом и троје деце. Тада
проналази свој пут.
Учествује у бројним
сустретима песника у Европи,
Квебеку или Мексику.
Учествује и у читањима
поезије и спектаклима са
глумцима и музичарима.
Објавио је следеће песничке
књиге код Gallimarda Eucharis,
1989; Le Veilleur amoureux, 1993;
Labeur du Temps, 1995; Histoire
ecclesiastique du peuple anglais о
Беду Поштованом (Bede le
Venerable), "L’Aube des Peuples",
1995; Petites Gloires ordinaires,
1999; Infinis brefs avec leurs ombres,
2001; Instants d’eternite faillible,
2004; Son nom secret d’une
musique, 2008; Le Veilleur
amoureux, којем претходи
Eucharis, са предговором Мишел
Жартија, 2009, "Poesie/Gallimard"
N° 453) Ce que disent les vents,
2012.
Остале књиге (поезија, есеји)
објавиле су издавачке куће La
Difference, Jose Corti, итд.
Објавио је и бројне књиге о
уметницима и савременим
сликарима: Јулиjус Балтазар,
Рожер Бертме, Андре Лобје,
Филип Еленон, Алешински,
Антонио Сегуи, Јул, итд. око
галериста Андре Бирана и Лоре
Матарасо. Члан је Малармеове
академије; жирија за
Малармеову награду; жирија
Аполинерове награде ; жирија за
награду Леопол-Седар Санго;
члан je Дрyштва људи од пера
(СГДЛ) и ПЕН клуба Француске.
Нагаде : Аполинерова награда
(1989), Макс Жакоб (1999); Гран
При (Велика Награда) Француске
академије "за укупно
стваралаштво" (2000); Гран При
Друштва људи од пера (СГДЛ) "за
укупно стваралаштво" (2010);
Награда Ален Боске "за укупно
стваралаштво" (2012); Награда
Омер Хајам (2012); Међународна
награда Рајнер-Марија Рилке
(2012); Награда Рожер Ковалски –
град Лион (2012).

*
Philippe Delaveau spent his
childhood in Paris, Touraine and
England. He completed his studies
in literature, history, art history and
music. (Ecole normal superiur /
Ecole Normale Superieure,
Sorbonne, Paris IV). He spent six
years at the IFRU. (Institut francais
du Royaume-Uni / French Institute
of the United Kingdom – 1982 to
1988), with his wife and their three
children. There he found his way.
He Participates in a numerous
meetings of poets in Europe,
Quebec and Mexico.
He Participates in poetry
readings and performances with
actors and musicians.
He has Published the following
poetry books with Gallimard
Eucharis, 1989; Le veilleur
amoureux, 1993; Labeur du Temps,
1995; Ecclesiastique Histoire du
peuple anglais Bede le Venerable
(Venerable Bede), "L'Aube des
Peuples", 1995; Petites Gloires
Ordinaires, 1999; Infinis brefs avec
leurs ombres, 2001; Instants
d'eternite faillible, 2004; Son nom
secret d'une musique, 2008; Le
veilleur amoureux, preceded by
Eucharis, with a preface by Michel
Jarrety, 2009, "Poesie / Gallimard"
N ° 453) Ce que les vents disent,
2012.
Other books (poetry, essays)
were published by the publishing
houses La Difference, Jose Corti,
etc.
He has published numerous
books about artists and
contemporary artists: Julius
Baltazar, Roger Bertme, Andres
Lobje Philip Elenon, Aleshinski,
Antonio Segui, Jul, and so on.
about gallery ownes Andre Biran
and Lore Mataras. He is a member
of the Mallarme Academy; Jury
member for Mallarme award; Jury
member for Apollinaire award; Jury
member for Leopold-Sedar Sango
Award; member of the Society of
men of letters (SGDL) and the PEN
Club of France.
Awards: Apollinaire Prize (1989),
Max Jacob (1999); Grand Prix of the
French Academy "for overall work"
(2000), Grand Prix of Association
men of letters (SGDL) "for artistic
creation" (2010); Alain Bosque
Award "for artistic creation" (2012);
Award Umar Khayyam (2012);
International award-Rainer Maria
Rilke (2012); Award Roger Kowalski
– the city of Lyon (2012).

* * *
Ђерић, Зоран (1960), ванредни
професор на Академији
уметности у Бањој Луци. Био је
директор Позоришта младих у
Новом Саду. Четири године
предавао на Универзитету у Лођу
(Пољска), држао предавања, као
гостујући професор, нa
Универзитету у Гдањску и нa
Јагјелонском универзитету у
Кракову (Пољска), на Карловом
универзитету у Прагу (Чешка
Република), на Универзитету у
Бањој Луци (Босна и
Херцеговина, Филозофски
факултет) и на Универзитету у
Новом Саду (Србија). Учествовао
на међународним научним
конференцијама: у Пољској
(Познањ, Вроцлав, Шћећин,
Варшава, Краков, Гњезно,
Сосновјец, Лођ), у Бугарској
(Софија, Лесиндрен, Велико
Трново), у Хрватској (Задар,
Осијек, Обровац), у Русији
(Москва), у Словенији (Љубљана)
и у Србији (Београд, Вршац,
Суботица).
Објавио монографије:
Ватрено крштење (1995),
Анђели носталгије. Поезија
Данила Киша и Владимира
Набокова (2000), Данило Киш:
ружа-песник (2001); Песник и
његова сенка. Есеји о српској
поезији XX века (2005),
Незасићење. Пољска
драматургија XX века (2006), Са
Истока на Запад. Словенска
књижевна емиграција у XX веку
(2007), Дом и бездомност у
поезији XX века (2007), Историја
Витолда Гомбровича (2008),
Тестостерон. Нова пољска
драматургија (2008), Поетика
српског филма (200) и
Позориште и филм (2010).
Приредио антологије: Powrot
do domu/Повратак кући (пољска
емигрантска поезија, 2002),
Васкрс у српској књижевности
 (2006, друго издање 2010) и
Божић у српској књижевности
(2006).
Објавио и 9 песничких књига
(од којих је последња
Наталожено. Изабране и нове
песме, 2007), књигу изабраних
песама на италијанском језику
(Voglio dimenticare tutto, 2001) и
дневник путовања по Апулији
(Море и мраморје, 2000), као и
више књига превода са руског и
пољског језика (Набоков, Хармс,
Гомбрович, Варга).

*
Đerić, Zoran (1960), a poet,
translator, essayist and literary
critic. He is the associate professor
at Banja Luka Academy of Arts and
director of Youth theatre in Novi
Sad. He taught at several
universities: University Lođ in
Poland, in Gdanjsk, Krakow,
Prague, Banja Luka and Novi Sad.
To date he has published the
following books of verse: Talog
(Residue, Novi Sad, 1983), Zglob
(Articulation, 1985), Unutrašnja
obeležja (Inner qualities, 1990),
Sestra (Sister, 1992), Odušak
(Respite, 1994), Voglio dimenticare
tutto (selected poems in Italian,
Bari, 2001), Az bo vide. Azbučne
molitve (Az Bo Vide, Alphabet
Prayers, 2002) and the literary
declaration: Pod starom lipom
(Under the Old Lime Tree, 1993); a
book of criticism (with a poetic
anthology): Vatreno krštenje
(Baptism by Fire, Subotica, 1995); a
travelogue: More i mramorje (Sea
and Marble, 2000); books of essays:
Andjeli nostalgije. Poezija Danila
Kiša i Vladimira Nabokova (The
Angels of Nostalgia. The Poetry of
Danilo Kis and Vladimir Nabokov,
2000); Danilo Kiš: ruža-pesnik
(Danilo Kiš: The Rose-Poet, 2001);
Pesnik i njegova senka. Eseji o
srpskim pesnicima XX veka (The
Poet and his shadow. Essays on
Serbian Poets of the 20th Century,
2005); a selection of Polish
immigrant poetry: Ponjrot do
domu / Povratak kući (Return
Home, 2002); the translation of the
novel: Krzysztof Varga, Tequila
(2005) from Polish, as well as
several books from Russian
(Vladimir Nabokov, Danil Kharms).
He edited anthologies: Powrot do
domu/Return home (polish
emigrant poetry, 2002), Easter in
Serbian literature (2006, 2nd
edition 2010) and Christmas in
Serbian literature (2006).
* * *
Ото Фењвеши, 1954, Гунарош,
Југославија. Песник, писац,
ликовни уметник.
Школовао се у Бачкој Тополи, а
студирао на Филозофском
факултету Универзитета у Новом
Саду (1973–1978). Члан је
редакције књижевно-уметничког
часописа "Нови Симпозион"
(Uј Symposion) 1975–1983. који је
маја 1983. забрањен.
Око петнаест година је радио
као DJ у Радију Нови Сад; био је и
новинар и асистент редитеља
Телевизије Нови Сад. Уређивао је
колумну рок музике недељника
"Кепеш ифјyшаг" (Kepes Ifjusag).
Од 1987. године је био уредник
књижевних програма Радија
Нови Сад.
1991. се сели у Мађарску, у
Веспрем. Био је сарадник и
уредник разних листова,
телевизијских станица и новина.
Од 2002. ради као
организациони секретар у
Регионалном центру северног
Подунавља Мађарске академије
наука. Главни уредник је
књижевно-уметничког часописа
"Вар уца михељ" (VAR UCCA
MŰHELY) из Веспрема.
Збирке: Сребрни пацови у
прозирним свиленим зонама
(1978, песме, Нови Сад), Колапс
(1988, песме, Нови Сад), Анђео
хаоса (1993, песме, Будимпешта),
Buzz off! (1994, колажи,
калиграми, Веспрем), Америчке
импровизације (1999, песме,
Веспрем), Блуз изнад океана
(2004, песме, Веспрем), Читајући
мртве Војвођане (2009, песме,
Сента), Поједини одломци (2009,
проза, Сегедин), Blues uber dem
Ozean (2009, песме на немачком
језику, Минхен), Америчке
импровизације (2009, песме на
српском језику, Београд), Блуз
изнад океана (2009, песме на
српском, Нови Сад), Меморија је
пуна (2012, Веспрем), L’ Ange du
Chaos (2013, Париз.
Преводи са енглеског и са
јужнословенских језика.
Самосталне изложбе: Нови
Сад, Будимпешта, Веспрем,
Балатонфиред, Ботроп, Чикаго,
Лејк Хоуп, Сегедин, Бачка Топола.
Учествовао на више групних
изложби.
*
Oto Fenjveši, 1954 Gunaroš,
Yugoslavia. Poet, writer, visual
artist. He was educated in Bačka
Topola, and studied at the Faculty
of Philosophy in Novi Sad (1973–
1978). Member of the editorial
board of the literary and artistic
magazine "New Simpozon" (Uj
Symposion) 1975–1983 which was
banned in May 1983. He worked as
a DJ at Radio Novi Sad for about
fifteen years; he was also a
journalist and assistant director of
Television Novi Sad. He also edited
a column of rock music in a weekly
magazne "Kepeš ifjusagi" (Kepes
Ifjusag). Since 1987 he has been
the editor of the literary programs
of Radio Novi Sad. In 1991 he
moved to Hungary in Veszprem.
He was associate editor of various
newspapers, television stations
and magatzines. Since 2002 he has
been working as organizing
secretary of the Regional Centre of
the northern Danube region of the
Hungarian Academy of Sciences.
He is the chief editor of the literary
and art magazine VAR UCCA
MŰHELY in Veszprem.
Collections: Silver rats in
translucent silk zones (1978, poems,
Novi Sad), Collapse (1988, poems,
Novi Sad), Angel of Chaos (1993,
poems, Budapest), Buzz off! (1994,
collages, calligrams, Veszprem),
American improvisations (1999
poems, Veszprem), Blues above the
ocean (2004, poems, Veszprem),
Reading the dead Vojvodinians
(2009 poems, Senta) Certain
extracts (2009, fiction, Szeged ),
Blues uber dem Ozean (2009 poems
in German, Munich), American
improvisations (2009 poems in
Serbian, Belgrade), Blues above the
ocean (2009 poems in Serbian,
Novi Sad), Memory is full (2012,
Veszprem), L’Ange du Chaos (2013,
Paris). He translates from English
and South Slavic languages . Solo
exhibitions: Novi Sad, Budapest,
Veszprem, Balatonfired, Bottrop,
Chicago, Lake Hope, Szeged, Bačka
Topola.
He has participated in several
group exhibitions.

* * *
С. Џ. Фаулер (1983), савремени
је авангардни енглески песник и
уметник. Рођен је у Труроу,
Корвнолу, и студирао је на
Универзитетима у Дурхаму и
Лондону (Беркбек колеџ).
Објавио је шест збирки
песама, од укупно двадесет и
једне публикације, међу којима
су књиге у кутијама, песнички
памфлети и постери. У свом
стваралаштву бави се
асемантичком, конкретном и
звучном поезијом, соничком
уметношћу, инсталацијама,
перформансом, визуелним
уметностима и прозом. Примио
је наруџбине од Тејта, Мерсија,
Укљештених на маргини,
Лондонске синфониете,
Војсворкс пројекта и
Ливерпулског бијенала.
Његова дела су преведена на
тринаест језика, наступао је на
бројним манифестацијама
широм света, укључујући и
Вигморску салу, Рич микс арт
центар, Салу св. Џорџа, Модерни
торањ, Сејџ, Лабораторио арте
алмаеду (Мексико сити) и Арс
поетику (Братислава).
Предавао је у Саутбенк центру,
Школи песништва бербечког
колеџа, Колеџу св. Мартина и
Британској библиотеци.
Куратор је пројекта
Непријатељи, покренутог 2013.
године, у оквиру кога ради на
оригиналним заједничким
перформансима, сарадњи међу
сликарима, фотографима,
вајарима и другим ствараоцима.
У намери да развије могућности
сарадње и писану реч, овај
пројекат је укључио преко две
стотине стваралаца и добио
нагрaде од Уметничког савета
Енглеске, Џервудске фондације,
Британског савета и Креативне
Шкотске.
За часопис 3АМ 2010. године
почео је серију интервјуа
"Одржавање" која до данас има
око 99 наставака, у намери да
енглеској публици и песницима
представи значајне европске
песнике и филозофе 21. века. Од
2011. главни је уредник
Лириклајна за Британију и
часописа 3АМ.
Збирке поезије: Ротвајлеров
водич за власнике паса (2014),
Непријатељи: избране сарадње
С. Џ. Фаулера (2013), Рецепти
(2012), Зубар у затвору
минималног обезбеђења (2011),
Борбе (2011), Црвени музеј
(2011).
Живи у Лондону.

*
S J Fowler or Steven J. Fowler
(born 1983) is a contemporary
avant garde English poet and
artist. Fowler was born in Truro,
Cornwall, studied at the University
of Durham and the University of
London, Birkbeck college.
He has published 6 poetry
collections among 21 publications,
including books in boxes,
chapbooks and poetry posters. His
poetry and artworks include
asemic writing, calligrams,
concrete poetry and sound poetry,
as well as sonic art, installation,
performance art, fiction and visual
art. He has received commissions
from the Tate, Penned in the
Margins, Mercy, the London
Sinfonietta, the Voiceworks project
and The Liverpool Biennial.
He has been translated into 13
languages and performed at
festivals and venues across the
world including Wigmore Hall, Rich
Mix Arts Centre, St.Georges Hall,
Morden Tower, The Sage,
Laboratorio Arte Alameda (Mexico
City) and Ars Poetica (Bratislava).
He has lectured at Southbank
Centre, the Poetry School, Birkbeck
college, St. Martins college, the
British Library.
Began in 2013, the Enemies
project curates original
collaborative works, performances
and exhibitions between poets,
artist, photographers, sculptures
and other creative practitioners.
Attempting to innovative the
possibilities of collaboration and
the written word, it has involved
over 200 practitioners and
received awards from Arts Council
England, Jerwood Charitable
Foundation, the British Council
and Creative Scotland.
In 2010, he began the
Maintenant interview series for
3am magazine, which has 99
issues. Aiming to introduce 21st
century European poets to English
language audiences, the series
balanced avant garde and literary
poets. In 2011 he was appointed
UK editor of Lyrikline and poetry
editor for 3am magazine.
Poetry collections: The
Rottweiler’s guide to the Dog
Owner (Eyewear press 2014),
Enemies: the selected
collaborations of SJ Fowler
(Penned in the Margins 2013),
Recipes (Red Ceilings press 2012),
Minimum Security Prison Dentistry
(Anything Anymore Anywhere
press 2011), Fights (Veer books
2011), Red Museum (Knives forks &
spoons press 2011). He lives in
London.

* * *
Максим Грановски је рођен
1971. године. Завршио је
архитектонско-грађевински
факултет. Песник је. Цео тираж
прве књиге стихова бацио је у
реку Неву, сматрајући га
неуспешним. Објављивао је у
различитим новинама,
часописима, алманасима –
"Аурора", "Нева", "Књижевне
Новине", "Књижевни Петербург",
"Невски алманах", "Алманах Иља"
"Млади Петербург", "Северна
аурора" "Дан поезије", "Лепе
ствари", "Грнчарски круг", те у
алманаху руске дијаспоре "Под
једним небом" (Немачка).
Лауреат је награде Иља за 2007.
годину, као и награде "Млади
Петербург" за 2009. годину.
Победник је "Песничког
Турнира". Аутор књига "У шпицу",
"Тачка Неповрата". У припреми
му је нова књига стихова.
*
Maksim Granovski was born in
1971. He graduated from the
Faculty for Architectural and Civil
Engineering. He is a poet. The
entire print run of the first book of
verses he threw into the river Neva,
considering it a failure. He has
published in various newspapers,
magazines, almanacs – "Aurora",
"Neva", "Literary journal", "Literary
Petersburg", "Neva’s almanac",
"Almanac Ilja", "Young Petersburg",
"Northern aurora", "Day of Poetry" ,
"Good things", "Pottery circle", and
in the almanac of the Russian
diaspora "Under one sky"
(Germany). He won the Ilja award
for 2007, as well as the award
"Young Petersburg" in 2009. He is
the winner of "Poetic tournament."
Author of the books "Rush hour",
"The point of irretrieval." His new
book of verse is being prepared.

* * *
Гвозден, Владимир, рођен 1972.
године у Новом Саду.
Дипломирао, магистрирао и
докторирао на Филозофском
факултету у Новом Саду, где
предаје на Одсеку за
компаративну књижевност. Био
је гостујући професор на
Универзитету у Регензбургу,
предавања по позиву је држао
на универзитетима у Бамбергу,
Гисену, Прагу и Сегедину,
гостујући истраживач је био на
универзитетима у Торонту,
Инзбруку и Брну, а радови су му
превођени на мађарски,
македонски, бугарски, шпански,
пољски и немачки језик. Аутор је
књига Јован Дучић путописац
(2003), Чинови присвајања: од
теорије ка прагматици текста
(2005), Српска путописна
култура 1914–1940 (2011),
Књижевност, култура, утопија
(2011), Nine Serbian Poets/Девет
српских песника (антологија,
2012); уредио је Прегледни
речник компаративне
књижевности и културе (2011;
заједно са Бојаном Стојановић-
Пантовић и Миодрагом
Радовићем), приредио више
темата у часописима; преводи са
енглеског језика. Члан је УО ДКВ
и УО Асоцијације за канадске
студије Србије, редакције
часописа Златна греда и
Зборника за језике и књижевност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Добитник је Награде
Друштва књижевника Војводине
за превод године (2005), Награде
ДКВ за књигу године (2012) и
Награде Лаза Костић (2012).

*
Gvozden, Vladimir born 1972 in
Novi Sad, Serbia. He finished
Serbian Literature at University of
Novi Sad (B. A. 1996, M. A. 2003,
Ph. D. in 2010) and works at the
same University as a professor of
Comparative Literature. He has
published two books and
numerous articles about modern
and contemporary Serbian
literature, as well as twenty entries
about Serbian writers in Kindlers
Literaturlexicon (2009 edition).
He has written many articles and
essay reviews about most
prominent modern and
contemporary writers like Miloš
Crnjanski, Aleksandar Tišma,
Danilo Kiš, Borislav Pekić, David
Albahari, Jovan Zivlak, Dragan
Jovanović Danilov, Vladimir Tasić,
Slobodan Vladušić... He has
published many articles in English
and some of them were translated
in Hungarian, Polish, Macedonian
and Spanish.
He was visiting scholar at
Universities of Poznan, Toronto,
Innsbruck and Brno, and guest
lecturer in 2006/2007 at University
of Regensburg under the
programme Eurolecture of Alfred
Toepfer Foundation from
Hamburg.
He held workshops and
seminars in Serbian Literature at
Universities of London, Bamberg,
Giessen, Prague, Budapest and
Szeged, and attended many
conferences home and abroad. He
was member of research project at
London University entitled "East
Looks West".
He has translated six books from
English, and he is member of the
Board of Writers’ Association of
Vojvodina and co-editor of literary
review Zlatna greda and chairman
of Association for Canadian studies
in Serbia. From 2009 he has been
member of the jury of prestigios
Serbian literary award "Golden
Sunflower".
He is the author of the books:
Jovan Dučić, a travel writer (2003)
and Acts of apropriation: from
theory to pragmatics of text
(2005). He edited almanac Visual
culture (2003) and translated
several books from English
language. His texts have been
translated into Hungarian, Polish,
Macedonian and Spanish
language.
He won the award for the best
translation by Association of
writers of Vojvodina (2005), award
for young researchers (2005), and
the Award Laza Kostic for the book
of the year.

* * *
Бојан Јовановић, рођен је 1950.
године и Нишу. Завршио је
гимназију у Нишу, а потом и
студије етнологије на
Филозофском факултету у
Београду. Докторирао је у
Београду. Осим антропологије,
бави се алтернативним филмом и
пише поезију. Важан аспект
његовог књижевног рада чине
тематски есеји и текстови о
домаћим и иностраним писцима.
Ради као научни саветник
Балканолошког института САНУ.
Објавио је низ књига из доменa
антропологије: Српска књига
мртвих (1992, 2002), Магија
српских обреда (1993, 1995, 2001,
2005), Тајна лапота (1999), Дух
паганског наслеђа (2000, 2006),
Клопка за душу (2002, 2007),
Карактер као судбина (2002,
2004), Говор пећинских сенки
(2004), Блискост далеког (2005),
Судбина и магија (2007),
Блискост далеког, Анахронике III,
(2005), Судбина и магија (2007),
Пркос и инат (2008), Речник
јавашлука (2009), Љу бав и опра
шта ње (2011), Чита ње пр рочан
ства (са М. Демићем) (2011),
Играње с ништа ви лом (2011),
Околни пут (2013).
Приредио низ ауторских
зборника тематски посвећених
поетици сажетости,
алтернативним знањима,
британској антропологији,
негативној утопији, теорији
ритуала, месијанству, српској
Византији, карактерологији Срба,
мистици, Џојсовој поетици,
Фројдовом антрополошком
песимизму, делу Веселина
Чајкановића. Аутор је преко
десет песничких књига и
четрдесет алтернативних
филмова.

*
Bojan Jovanović, was born in
1950 in Niš. He finished grammar
school in Niš, and then studies of
ethnology at Faculty of Philosophy
in Belgrade. He got his PhD in
Belgrade. Besides anthropology, he
is into alternative film and writes
poetry. A very important aspect of
his literary work includes thematic
essays and texts on domestic and
foreign writers. He is employed as
scientific counselor at Balkanologic
Institute SANU. He has published
series of books from the field of
anthropology: Srpska knjiga
mrtvih (1999), Duh paganskog
nasleđa (2000, 2006), Klopka za
dušu (2002, 2007), Karakter kao
sudbina (2002, 2004), Govor
pećinskih senki (2004), Bliskost
dalekog (2005), Sudbina i magija
(2007), Bliskost dalekog,
Anahronike III, (2005), Sudbina I
magija (2007), Prkos i inat (2008),
Rečnik javašluka (2009).
He has edited numerous
alamanchs dedicated to poetics of
brevity, alternative skills, British
anthropology, negative utopia,
theory of rituals, messianism,
Serbian Byzantium, characterology
of Serbs, mysticism, Joyce’s poetics,
Freud’s anthropological pessimism,
work of Veselin Čajkanović.
He is the author of over ten books
of poetry and 40 alternative films.
* * *
Анамарија Коева рођена је
1993. године у Бургасу. Завршила
је Гимназију у родном граду и
курс стваралачког писања код
песника Љубомира Левчева.
Аутор је књига: ЛЕТ
АУТОСТОПА 2012, РУКОПИС
2010, ОД ПОКРИВАЧА ДУГЕ 2008.
године. Њена поезија је
објављивана у великом броју
часописа и листова у Бугарској и
иностранству. Поезија јој је
превођена на: италијански,
руски, енглески, пољском,
чешки, турски, јапански,
македонски, немачки језик. Пише
и хаику поезију и носилац је
неколико награда за хаику.
Године 2012. добија
националну награду за поезију
ПЕТЈА ДУБАРОВА.
Живи и ствара у Бургасу.

*
Anamaria Koeva was born in 1993
in Bourgas. She finished high
school in her hometown and the
creative writing course given by
the poet Ljubomir Levchev.
She is the author of the books:
Hitchhike flight 2012, Manuscript
2010, From rainbow blanket 2008.
Her poetry has been published in
many magazines and newspapers
in Bulgaria and abroad. Her poetry
has been translated into Italian,
Russian, English, Polish, Czech,
Turkish, Japanese, Macedonian,
German. She also writes haiku
poetry and has won several awards
for haiku.
In 2012 she received a national
award for poetry Petja Dubar.
She lives and works in Burgas.

* * *
Богдан Косановић (1943,
Владимирци, Србија).
Дипломирао на Филозофском
факултету, Нови Сад (Руски језик
и књижевност), 1966.
магистрирао на Филолошком
факултету, Београд, 1970.
Докторирао из подручја
филологије, Загреб, 1987. тема:
Трагично у делу Шолохова.
Емеритус је на Универзитету
у Новом Саду, Филозофски
факултет, Одсек за славистику.
Предавао је Руску књижевност
XIX и XX века. Књижевна
компаратистика и рецепција.
Културологија. Емигрантологија.
Руска авангарда.
Преводи са руског, пољског и
украјинског.
Објавио следеће монографије:
Трагично у делу Шолохова, Нови
Сад, 1988; Расправе из руске
књижевности, Нови Сад, 1994;
Истраживања руске авангарде,
Сремски Карловци, 1995; Тајне
живота и стваралаштва,
Сремски Карловци, 1999;
Славистичке компаратистичке
теме, Подгорица, 2004.
Превео: Владимир Проп:
Проблеми комике и смеха, Нови
Сад, 1984; Ruski agrarni praznici –
pokusaj istorijsko-etnografskog
istrazivanja, Сремски Карловци,
2012.
Са В. Вулетићем уредио зб.
Поетика стваралаштва
Михаила Шолохова. Нови Сад,
1986; Уред. са Михаилом Тиром:
Годишњак Филозофског
факултета у Новом Саду, књ.
XXI–XXII (1992–1993), Научни
радови са интердисциплинарног
симпозијума "Критика". Нови Сад,
1994; Мит. Зборник радова .
Уред. Т. Бекић, Б. Косановић и др.
Нови Сад, 1996; Александар
Блок: Избор. Изабрао, приредио,
превео седам песама и написао
пропратне текстове (предговор,
хронологија живота и рада).
Подгорица, 2000; "Тихи Дон", књ.
1–4, Београд, 1998. Приредио,
написао предговор и поговор и
саставио списак мање познатих
речи. – Велики православни
богословски енциклопедијски
речник, т. 1–2, Нови Сад, 2000,
587, 410 с. Редактор целокупног
превода са руског, главни
преводилац и лектор.

*
Bogdan Kosanović (1943,
Vladimirci, Serbia) graduated in
1966 at the Department of Russian
language and literature at the
University of Novi Sad. He got his
MA degree at the Faculty of
Philology in Belgrade in 1970 and
his PhD at the Faculty of Philology
in Zagreb in 1987 (thesis title:
Tragic in the Works of Mikhail
Sholokhov).
He is emeritus professor at
Department of Slavistics at the
Faculty of Philosophy in Novi Sad.
He teaches XIX and XX century
Russian literature, comparative
literature, theory of reception,
culturology, and the immigrant
theory. He translates from Russian,
Polish and Ukrainian.
He has published the following
monographs: Tragično u delu
Šolohova (Tragic in the Works of
Mikhail Sholokhov, 1988), Rasprave
iz ruske književnosti (Debates on
Russian Literature, 1994),
Istraživanja ruske avangarde
(Explorations in the Russian
Avant-Garde, 1995), Tajne života i
stvaralaštva (Secrets of Life and
Writing, 1999), Slavističke
komparatističke teme (Slavistic
Comparative Topics, 2004).
His translations include: Vladimir
Propp, Problems of Comic and
Laughter and Russian Agrarian
Festivals.
He edited: Tihi Don, knj. 1–4 (And
Quiet Flows the Don, vol. 1–4, 1988),
Aleksandar Blok: Izbor (Alexander
Blok, Selected Works, 2000), Veliki
pravoslavni bogoslovski
enciklopedijski rečnik, tom 1–2 (The
Big Ortodox Theological Eciclopedic
Dictionary, vol. 1–2, 2002); and
coedited: with V. Vuletić Poetika
stvaralaštva Mihaila Šolohova
(1986), with Mihail Tir, Godišnjak
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
knj. XXI–XXII, (1992–1993), with T.
Bekić Mit. Zbornik radova (1996).

* * *
Бојана Ковачевић Петровић,
дипломирала је шпански језик и
хиспанске књижевности на
Филолошком факултету у
Београду, где је од 2013.
ангажована као докторант-
сарадник. Завршила је Студије
културе (Дискурси о превођењу)
Алтернативне академске
образовне мреже.
Превођењем са шпанског и
енглеског језика почела је да се
бави још у студентским данима,
на иницијативу професорке
Александре Манчић. Превела је,
између осталог, романе Дијана
или усамљена богиња лова
Карлоса Фуентеса, Лака комедија
Едуарда Мендосе, Амбасадорова
кћи и Жена која плаче Сое Валдес,
мемоаре Пре краја Ернеста
Сабата, Драме Марија Варгаса
Љосе, двадесетак позоришних
комада, велики број филмова
холивудске продукције.
Приредила је и већим делом
превела двотомну Антологију
хиспаноамеричке приче Вечита
смрт од љубави јача.
Запослена је у Српском
народном позоришту у Новом
Саду.
Члан је Удружења књижевних
преводилаца Србије.
*
Bojana Kovacevic Petrovic
graduated Spanish Language and
Literature at the Faculty of
Philology in Belgrade, where she
was hired in 2013 as a graduate
student instructor. She also
finished the Culture studies
(Discourses on Translation) of the
Alternative Academic Educational
Network.
She started translating from
Spanish and English during her
undergraduate studies, at the
initiative of Professor Alexander
Mančić. She has translated, among
others, the following novels: Diana,
the Goddess Who Hunts Alone by
Carlos Fuentes, A Light Comedy by
Eduardo Mendoza, Ambassador’s
daughter and The Woman who Cries
by Zoe Valdes, memoirs of Ernesto
Sabato Before the End, dramas of
Mario Vargas Llosa, more than
twenty plays, a numerous films of
Hollywood production. She edited
and translated most of the twovolume
anthology of Latin
American stories Eternal Love is
Stronger than Death.
She works at the Serbian
National Theatre in Novi Sad.
She is a member of the Association
of Literary Translators of Serbia.
* * *
Ришард Крињицки (Ryszard
Krynicki), рођен је у 1943, у Санкт
Валентину (Лагер Виндберг) у
Аустрији. Песник генерације
1968; у седамдесетим и
осамдесетим годинама
двадесетог века повезан са
демократском опозицијом; дуги
низ година није могао да штампа
своје књиге, због забране.
Објавио је, поред осталог:
Рођење (1969), Колективно тело
(1975), Наш живот расте (1978),
Песме, гласови (1985), Независни
од ништавила (1988), Магнетна
тачка (1996), Камен, мраз (2004),
Хаику. Хаику мајстора (2014).
Преводилац поезије (посебно
Нели Сакс, Бертолт Брехт и Паул
Целан). Уредник серије Песничка
библиотека Издавачке куће А5, у
којој су објављене, међу
осталима, књиге Виславе
Шимборске и Збигњева
Херберта. Добитник је великог
броја награда за поезију.
Недавно је награђен угледном
пољском наградом Јан
Парандовски. Последњих
петнаест година живи у Кракову.
*
Ryszard Krynicki, was born in
1943 in St. Valentin (Lager Vindberg)
in Austria. He is a poet of the
generation 1968; in the seventies
and eighties of the twentieth
century he was connected with the
democratic opposition; for many
years he could not print his books,
because of the ban. He has
published, among other things:
Birth (1969), Corporate Body (1975),
Our life grows (1978), Poems, voices
(1985), Independent of Nothingness
(1988), Magnetic Point (1996),
Stone, Frost (2004), Haiku. Master’s
Haiku (2014). Translator of poetry
(especially Nelly Sachs, Bertolt
Brecht, Paul Celan). He edited the
series Poetic Library at Publishing
house A5, where have been
published, among others, the
books by Wislawa Szymborska and
Zbigniew Herbert. He has received
numerous awards for poetry. He
has been recently awarded the
prestigious Polish award Jan
Parandowski. He has been living in
Krakowfor the past fifteen years.

* * *
Лошонц, Алпар је рођен 1958. у
Темерину. Професор је на
Универзитету у Новом Саду,
предаје на Катедри за друштвене
науке Факултета техничких наука,
као и на Филозофском факултету
у Сегедину (Мађарска) од 1991.
Предавао је и на Филозофском
факултету у Новом Саду. Пише
теоријске чланке, филозофску
критику и есеје о књижевности.
Објављивао је у многим
часописима у Србији и у
иностранству. Био је члан
уредништва Uj Symposion, Поља,
Letunka, и других часописа, и
главни уредник часописа
Хабитус. Сада је један од
уредника Златне греде, али и
других часописа. Текстови су му
превођени на француски,
немачки и енглески језик.
Између осталих аутор је
следећих књига: Облици
недостатка (Форум, Нови Сад,
1988), Херменеутика сећања
(Форум, Нови Сад, 1998), Модерна
на Колону (Стубови културе,
Београд, 1998), Европске
димензије (Форум, Нови Сад,
2002), Suffitientia ecologica (Stylos,
Нови Сад, 2005), Неолиберализам:
судбина или избор (коаутор),
Есеји о држави благостања
(коаутор), Суверенитет, моћ и
криза (Светови, Нови Сад, 2006),
Моћ као друштвени догађај
(Адреса, Нови Сад, 2009), Отпор
и моћ (Нови Сад, 2012). Награђен
је наградом ДКВ Иштван Конц.

*
Losoncz, Alpar was born in 1958
in Temerin. He is professor at the
University of Novi Sad, where he
teaches at the Department of
Social Sciences of the Faculty of
Technical Sciences; he has also
taught at the Arts Faculty in
Szeged (Hungary) since 1991. For a
long time, he also taught at the
Arts Faculty at Novi Sad. He writes
theoretical articles, philosophical
criticism, and essays on literature.
He has been published in many
magazines in Serbia and abroad.
He was a member of the editorial
board of Uj Symposion, Polja,
Letunk, and other magazines, and
chief editor of the magazine
Habitus. He is currently one of the
editors of Golden Beam, and of
other magazines.
The following is a list of his
selected works: Hianyvonatkozasok:
tarsadalomfilozofiai temak (Forms
of Shortcoming, Forum, Novi Sad
1988), Az emlekezes
hermeneutikaja (The Hermeneutics
of Memory, Forum, Novi Sad, 1998),
Moderna na Kolonu (Modernity on
Colonus, Stubovi culture, Beograd,
1998), Europa-dimenziok
(European Dimensions, Forum,
Novi Sad, 2002), Suffitientia
ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005),
Suverenitet, moć i kriza
(Sovereignty, Power and Crisis,
Svetovi, Novi Sad, 2006).
He has received the Writers
Association of Vojvodina’s Ištvan
Konc (Koncz Istvan) award.
He lives in Temerin.

* * *
Данило Лучић је рођен у
Београду 1984. Дипломирао је на
Катедри за српску књижевност и
језик Филолошког факултета у
Београду, где је завршио и
мастер студије.
Бранкову награду за 2014.
годину добио је за за песничку
књигу Белешке о меком ткиву,
Студентски културни центар,
2013, Крагујевац..
Пише поезију, прозу и критику.
Живи и ради у Београду.
*
Danilo Lučić was born in Belgrade
in 1984. He graduated from the
Department of Serbian Literature
and Language on the Faculty of
Philology in Belgrade, where he
finished his masters studies as well.
He is a laureate of Branko’s
Award for 2014 for his poetry
collection Beleške o mekom tkivu
(Notes on Soft Tissue, Studentski
kulturni centar Kragujevac, 2013).
He writes poetry, prose and
literary criticism. He lives and
works in Belgrade.
* * *
Јарослав Миколајевски
(Jaroslav Mikolajevski), рођен је
1960 у Варшави, пољски песник,
есејист и публицист, писац и
преводилац са италијанског,
пише исто књиге за децу. Већ
шеснаест година сарађује са
највећим пољским дневним
листом "Газета Виборча".
1983–98. радио је као предавач
на Италијанистици Варшавског
Универзитета. 2006-2012. вршио
је дужност директора Пољског
института у Риму. Добитник је
књижевних и уметничких
награда, између осталих Награде
Казимјере Илакович за најбољи
деби 1991 године, Награде светог
Брата Алберта, Награде Барбаре
Садовске, два пута Књижевне
награде главног града Варшаве
(2011 и 2012) и Награде часописа
"Нова околина песника". У
Италији одликован је орденом
Stella della Solidarieta’, laureat je
Premio Nazionale per la
Traduyione, Premio Flaiano.
Преводио је између осталих
Дантеа, Петрарку, Микеланђела,
Леопардија, Монталеа,
Унгаретија, Павесеа, Пасолинија.
Од класике дечје литературе
превео је на пољски Пинокија
Карла Колодија и неколико дела
Ђанија Родарија.
Његове књиге објављене су у
Италији, Холандији, САД.
Превођен је на албански,
немачки, шпански, хрватски,
српски, бугарски, чешки,
украјински, грчки.
Био је члан жирија награде
Трансатлантик, сада је у
почасном колегију награде
Збигњева Херберта.
Објавио је десет књига песама,
једну књигу есеја и једну књигу
новинских интервју.
*
Jarosław Mikołajewski born in
1960 in Warsaw, Polish poet,
essayist and journalist, writer and
translator from Italian, also writes
children’s books. For sixteen years
he has cooperated with the largest
Polish daily "Gazeta Wyborcza".
From 1983–98 he worked as a
lecturer at Warsaw University,
Department for Italian language
and literature. 2006–2012 he was
the director of the Polish Institute
in Rome. He is the recipient of
literary and artistic awards, among
other awards Kazimjere Ilakovič for
best debut in 1991, the Award of
St. Brother Albert, Barbara
Sadowska Award, twice Warsaw
Literary Award (2011 and 2012)
and the award of the magazine
"New Environment of a poet". In
Italy, he was awarded the Order of
Stella della Solidarieta ’, and winner
of the Premio Nazionale per la
Traduyione, Premio Flaiano.
He translated, among others,
Dante, Petrarch, Michelangelo,
Leopardi, Montale, Ungareti,
Pavese, Pasolini. From classic
children’s literature he translated
into Polish Pinocchio by Carlo
Collodi and several works of Gianni
Rodari.
His books have been published
in Italy, Holland, and USA. His
works have been translated into
Albanian, German, Spanish,
Croatian, Serbian, Bulgarian,
Czech, Ukrainian, Greek.
He was a member of the jury of
Transatlantic award, and currently
is on the honorary board of
Zbigniew Herbert award.
He has published ten books of
poetry, a book of essays and a
book of newspaper interviews.

* * *
Мирјам Монтоја (Myriam
Montoya) рођена је 1963 у граду
Бело у Колумбији. Живи у
Француској од 1994. Завршила је
студије на D.E.A. d’Etudes
Hispaniques et Latino-americaines
: langues, litteratures et
civilisations, Универзитет
Сорбона, Paris III; завршила је
друштвене и економске науке на
Универзитету Tуња, Колумбија,
студирала је на лицеју Фернадо
Велез, Медељин у Колумбији.
Објавила је, између осталог, La
fuite (roman), превео Стефан
Шоме. 2011; Brujula del dia /
Boussole du jour Editions de la Lune
bleue, 2010; Flor de rechazo/Fleur
du refus (poesie) Editions Ecrits des
Forges (Canada) et Phi
(Luxembourg) 2009, превео
Стефан Шоме; Huellas/Traces
(poesie) Editions L’Oreille du Loup,
Paris, 2008, превео Стефан Шоме;
Vengo de la noche/Je viens de la
nuit, anthologie poetique
personnelle. Editions Ecrits des
Forges, Canada, et Castor Astral,
Paris, 2004, превео Стефан Шоме
и Клод Кофон (Selection parmi les
livres Huellas/Traces,
Desarraigos/Deracinements,
Fugas/Fugues, Ciudad
transfigurada/La ville transfiguree,
Suenos y epifanias/Songes
epiphanies, Fiel huesped/L’hote
fidele); Desarraigos/Deracinements
(poesie) Editions Indigo, Paris,
1999, превео Клод Кофон;
Fugas/Fugues (poesie) Editions
L’Harmattan, Paris, 1997, превео
Клод Кофон.
Објављивала је у многим
часописима у Француској,
Мексику, Колумбији, Венецуели,
Канади, Шпанији, Италији и у
антологијама: у Аnthologie
mondiale de la poesie feminine de
langue francaise du 21eme siecle,
2012; Cinq femmes d’Amerique
latine aujourd’hui, Le temps des
cerises, Paris, 2009; Poesie de
langue francaise, 144 poetes
d’aujourd’hui autour du monde,
Seghers, Paris, 2008; La poesie est
dans la rue, Le temps des cerises,
2008; Desde el umbral II : Poesia
colombiana en transicion, Uptc,
Tunja (Colombie), 2009; Antologia
de la poesia colombiana, El perro y
la rana, Caracas, 2008; Le Paris
latino-americain, anthologie
des ecrivains latino-americains a
Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del
origen/Loin de l’origine, Linajes,
Mexico, 2001; Palabras de mujer :
doce poetas latinoamericanas
contemporaneas, Linajes, Mexico,
2000.
Превела је на шпански
Антологију афричке поезије
аутора који пишу на француском
Гласови Африке (Verbum, Madrid).
Преводила је са француског и
шпанског, између осталих: Амина
Саида, Бернара Ноела, Стефана
Шомеа, Салаха Ал Хамданија,
Жан Доминго Реја и многе друге.
Учествовала је на многим
међународним књижевним
фестивалима.
Кодиректор је издавачке куће
L’Oreille du Loup, која искључиво
објављује савремену поезију
светских писаца. Од 2010 је члан
жирија награде за поезију Louise
Labe a Paris.
*
Myriam Montoya was born in
1963 in the city of Bello in
Colombia. She has been living in
France since 1994. She finished her
studies at DEA d’Etudes et
Hispaniques Latino-americaines:
langues, Litteratures et
Civilisations, University of
Sorbonne, Paris III; completed
social and economic sciences at
the University of Tunia,
Colombia, studied at the Lyceum
Fernado Velez, Medellin,
Colombia.
She has published, among
others: La fuite (novel) translated
by Stephane Chaumet, 2011;
Brujula del dia / Boussole du jour
Editions de la Lune Bleue, 2010; Flor
de rechazo / Fleur du refus (poetry)
Editions Ecrits des Forges (Canada)
and Phi (Luxembourg) in 2009,
translated by Stephane Chaumet;
Huellas / Traces (poetry) Editions
L’Oreille du Loup, Paris, 2008,
translated by Stephane Chaumet;
Vengo de la noche /I Come from the
night, Anthologie poetique
personnelle. Editions Ecrits des
Forges, Canada, and Castor Astral,
Paris, 2004, translated by Stephane
Chaumet and Claude Couffon
(Selection parmi les livres Huellas /
Traces, Desarraigos / Deracinements,
Fugas / Fugues, Ciudad
transfigurada / La ville transfiguree,
Suenos y epifanias / Songes
Epiphanies, Fiel huesped / L’hote
fidele); Desarraigos / Uprootings
(poetry) Editions Indigo, Paris,
1999, translated by Claude
Couffon; Fugas / Flights (poetry)
Editions L’Harmattan, Paris, 1997,
translated by Claude Couffon.
She has published in many
magazines in France, Mexico,
Colombia, Venezuela, Canada,
Spain, Italy, and in many
anthologies: in Anthologie
mondiale de la poesie feminine de
langue francaise du 21eme siecle,
2012; Cinq femmes d’Amerique
latine aujourd’hui Le temps des
Cerises, Paris, 2009; Poesie de
langue francaise, 144 poetes
d’aujourd’hui autour du monde,
Seghers, Paris, 2008; La poesie est
dans la rue, Le temps des Cerises,
2008; Desde el umbral II: Poesia
colombiana en transicion, UPTC,
Tunia (Colombie), 2009; Antologia
de la poesia colombiana, El perro y
la rana, Caracas, 2008; Le Paris
latino-americain, Anthologie des
Ecrivains Latin Americains a Paris,
Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen
/ Loin de l’origine, Linajes, Mexico,
2001; Palabras de mujer: doce
poetas latinoamericanas
contemporaneas, Linajes, Mexico,
2000
She has translated into Spanish
Anthology of African poetry of
authors who write in French African
Voices (Verbum, Madrid). She has
translated books from French and
Spanish of many authors, among
others: Amina Said, Bernard Noel,
Stephane Chaumet, Salah Al-
Hamdani, Domingo Jean Ray and
many others. She has participated
in many international literary
festivals.
She is a co-director of the
publishing house L’Oreille du
Loup, which exclusively publishes
contemporary poets. Since 2010
she has been a member of the jury
for poetry award Louise Labe a
Paris

* * *
Иван Негришорац jе рођен
1956. године у Трстенику
(Србија). Магистрирао и
докторирао на Филолошком
факултету у Београду. Ради на
Новосадском универзитету,
Предаје теорију књижевности на
Филозофском факултету. Био је
секретар Матице српске, водио
Летопис Матице српске Био је
члан Управног одбора Вукове
задужбине, члан Редакције
Лексикона писаца Југославије и
сарадник Српског биографског
речника. Председник је
Уређивачког одбора Српске
енциклопедије од 2008 (две
књиге првог тома публиковане
октобра 2010. и 2011), највећег
енциклопедијског подухвата у
нашој земљи. Сарађује на
пројекту Поетичка истраживања
српске књижевности, Института
за књижевност и уметност у
Београду, којим је руководио
проф. др Новица Петковић, а
потом проф. др Јован Делић.
Ради на пројектима
проучавања књижевности који
се изводе на Филозофском
факултету у Новом Саду.
Пише поезију, прозу, драмске
и критичке текстове. Књиге
песама: Трула јабука (1981,
Награда "Горан" за младе
песнике); Ракљар. Желудац
(1983); Земљопис (1986); Топло,
хладно (1990); Абракадабра
(1990, Награда Друштва
књижевника Војводине за књигу
године); Хоп (1993); Везници
(1995, Награда "Ђура Јакшић");
Прилози (2002); Потајник (2007,
Змајева награда Матице српске);
Светилник (2010, Награде "Раде
Драинац", "Бранко Ћопић" и
Жичка хрисовуља), Камена
чтенија (2013). Публиковао је
роман Анђели умиру (1998), као и
драме: Фреди умире (1987); Куц-
куц (1989); Истрага је у току, зар
не? (2000); Видиш ли свице на
небу? (2006, Награда "Унирекс" за
драму).
Критичка расправа:
Легитимација за бескућнике.
Српска неоавангардна поезија:
Поетички идентитет и разлике
(1996). Приређивач је изабраних
песама Јована Дучића (три
издања) и романа Корени
Добрице Ћосића.
Текстови су му превођени на
енглески, француски, немачки,
мађарски, румунски, македонски,
словеначки, чешки, грчки,
албански, кинески.
Живи у Новом Саду.

*
Ivan Negrišorac, Trstenik, 1956,
poet. He has been secretary of
Matica Srpska. He now teaches
theory of literature at the Faculty
of Letters and Humanities of Novi
Sad. He lives in Novi Sad.
He made his poetic debut as a
proponent of the neo-vanguard.
In addition to poetry, Negrisorac
also publishes drama, prose and
literary criticism. His most
important books are Trula Jabuka
(Rotten apple, poems, 1981);
Rakljar. Želudac (Dowser.
Oesophagus, poems 1983), Veznici
(Conjunctions, poems, 1995); Prilozi
(Adverbs, selected poems, 2002);
Anđeli umiru (Angles die, novel,
1998), Legitimacija za beskućnike
(Homeless-person ID, critical study,
1996). He has received the literary
prizes Goran, the Writers’
Association of Vojvodina’s award,
Đura Jakšić and others.
* * *
Душко Новаковић, рођен је
1948. године у Подгорици
(некадашњи Титоград) у Црној
Гори, одакле потиче и његова
мајка, позната интерпретаторка
народних песама, Ксенија
Цицварић Брацовић, а отац из
Струмице, варошице на југу
Македоније, који је у Другом
светском рату био пилот РАФ-а
(енглеског краљевског
ваздухопловства). Новаковић се
школовао, у Македонији, Црној
Гори и Србији. Студирао је на
Филолошком факултету у
Београду на групи за
југословенску и светску
књижевност и дуго је радио у
Југословенском аеротранспорту
на разним пословима прихвата и
отпреме путника и терета, потом
у информативно-пропагандном
сектору компаније као новинар.
Више деценија био је
уредник за поезију у многим
листовима и часописима бивше
Југославије. Бави се
превођењем са македонског
језика.
Књиге песама: Зналац
огледала (1976), Подеротине на
врећи (1979), Сати и животиње
(1980), Надзорник кварта (1982),
Дијалог о немару (1986),
Ходником (1991), Зналац
огледала и придружене песме
(1995), Стационарије – песме
рата и месечарења (1998),
Сметењаков цртеж 2002),
Достављено музама (2005), Тупан
и његов педагог (2007), Клупе
ненаграђених (2008, 2009), Кад
ћемо светла погасити (2010),
Овуда је прошао Башо (2014).
Књиге преведених и
изабраних песама: Сати и
животиње/ Часови и животни,
двојезично на српском и
македонском ( Скопље, 1976),
Изабрао сам Месец (Чачак,
2003), Биоскоп Лимијер/ Cinema
Lumiere, двојезично на српском и
француском ( Београд – Лодев,
2007), Сећање на прве људе
(Рашка, 2012), Забава за утучене
(Београд, 2012), Кратке песме и
једна подужа о презиру/ Куси
песни и една подолга за
презирот, двојезично на српском
и македонском (Смедерево-
Скопље, 2013). Капитулација, на
македонском ( Скопље, 2013).
Песме, краћи и дужи избори из
Новаковићеве поезије
преведени су на многе светске
језике, а заступљен је у
антологијама југословенске,
српске и црногорске савремене
поезије објављеним код домаћих
и иностраних издавача.
Изабрао је, превео и написао
поговор за антологију савремене
македонске поезије "Сан над
хартијом" (Цетиње, 2003) а
превео је неколико самосталних
песничких књига, панорама и
појединачних песама актуелних
македонских песника.
Душко Новаковић је добитник
књижевних награда и признања:
Васко Попа, Бранко Миљковић,
Милан Ракић, Даница Марковић,
Ђура Јакшић, награде Исток-
Запад, међународне награде
Ристо Ратковић, Арка, Млада
Струга,те награде и признања за
песнички опус коју дедељује
Скупштина града Београда за
2008. годину. Члан је Српског
ПЕН центра, Српског књижевног
друштва, почасни члан Друштва
писаца Македоније и Удружења
књижевника Црне Горе.
Живи у Београду.
*
Duško Novaković was born in
1948 in Podgorica (former
Titograd) in Montenegro, like his
mother, a famous interpreter of
folk songs, Ksenija Cicvarić
Bracović, and his father from
Strumica, a small town in southern
Macedonia, who was pilot of the
RAF during the Second World War.
Novaković was educated in
Macedonia, Montenegro and
Serbia. He studied at the Faculty of
Philology in Belgrade, department
of Yugoslav and world literature
and long worked with Yugoslav
Airlines in various roles of handling
passengers and cargo, then in the
information and propaganda
sector of the company as a
journalist. Over decades, he was
the editor of the poetry in many
newspapers and journals
of the former Yugoslavia. He
translates from Macedonian
language.
Books of poems: Mirror expert
(1976), Tears in the bag (1979),
Hours and animals (1980),
Neighborhood inspector (1982),
Dialogue on negligence (1986),
Allong the hall (1991), Mirror
expert and associated poems
(1995) Stationaries – poems of war
and sleepwalking (1998),
Smetenjakov`s drawing (2002)
Submitted to the Muses (2005),
Idiot and his teacher (2007),
Benches of unawarded (2008,
2009), When we turn the lights off
(2010), Basho passed this way
(2014).
Books of translated and selected
poems: Hours and Animals,
bilingual Serbian and Macedonian
(Skopje, 1976), I chose the Moon
(Čačak, 2003), The Lumiere Cinema
/ Cinema Lumiere, bilingual,
Serbian and French (Belgrade –
Lodeve, 2007), In memory of the
first people (Raška, 2012), Fun for
depressed (Belgrade, 2012), Short
poems and a lengthy one on scorn
/ Kusi songs and a longer one for
prezirot bilingual Serbian and
Macedonian (Smederevo Skopje,
2013). Capitulation, in Macedonian
(Skopje, 2013).
Poems, short and long
selections from Novaković poetry
have been translated into many
languages , and are present in
anthologies of Yugoslav, Serbian
and Montenegrin contemporary
poetry published by domestic and
foreign publishers.
He selected, translated and
wrote an afterword to the
anthology of contemporary
Macedonian poetry "Dream over
paper" (Cetinje, 2003) and has
translated several individual books
of poetry, panorama and the
individual poems of the current
Macedonian poets.
Duško Novaković has won
literary awards and recognitions:
Vasko Popa, Branko Miljković,
Milan Rakić, Danica Markovic, Đura
Jakšić, East-West Awards,
international awards Risto
Ratković, Arka, Young Struga, as
well as the award for poetic opus
by City Hall Belgrade in 2008. He is
the member of the Serbian PEN
Centre, Serbian Literary Society,
honorary member of the
Macedonian Writers’ Association
and Association of Writers
ofMontenegro. He lives in
Belgrade.
* * *
Душан Пајин, рођен је у
Београду 1942. године,
дипломирао на Филозофском
факултету у Београду, а
докторирао у Сарајеву 1978.
године. Био је редовни професор
Факултета ликовних уметности у
Београду и гостујући професор
Универзитета у Сарајеву и Нишу.
Радио је као уредник едиције за
филозофију, психологију и
уметност издавачке куће Нолит и
као главни и одговорни уредник
часописа Културе истока. У
свом научном раду бавио се
превасходно уметношћу,
филозофијом и културом далеког
Истока.
Објавио је бројне студије,
чланке, критике и приказе у
домаћим и иностраним
часописима (Енглеска, САД, Кина,
Француска итд.). Објавио је
следеће књиге: Друга знања:
есеји о индијској медитативној
традицији (Београд, 1975),
Исходишта Истока и Запада
(Београд, 1979), Филозофија
упанишада (Београд, 1980, 1990),
Тантризам и јога (Београд, 1986),
Океанско осећање (Београд,
1990), Вредност неопипљивог
(Београд, 1990), Wen-hsing ti pieny
. n (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993),
Отеловљење и искупљење
(Београд, 1995), Унутрашња
светлост: филозофија индијске
уметности (Нови Сад, 1997),
Лепо и узвишено: филозофија
уметности и естетика – од
ренесансе до романтизма
(Београд, 2005).
Учествовао је у бројним
конференцијама у Србији и
иностранству (Њу Делхи,
Хамбург, Беч, Сере, Тајпеј, Хонг-
Конг, Лондон-Оксфорд, Сијетл,
Ралеј итд).
Редован је гост културних
програма на радију и телевизији.
Живи у Београду.
*
Dušan Pajin was born in 1942 in
Belgrade, Serbia. He graduated at
the Philosophy Department of the
Belgrade University, and gained his
PhD diploma from the University
of Sarajevo. He was a full professor
at the Department for Art
Philosophy and Aesthetics, of
Belgrade Art Faculty, and a guest
lecturer in several universities in
former Yugoslavia. He also worked
as a senior editor for philosophy,
psychology and art in Nolit
Publishers and as a chief editor of
the Eastern Cultures magazine. His
main field of interest is oriental art,
culture and philosophy.
He has published numerous
studies, articles, critics, reviews (in
Serbian, English, French, and
Chinese), and written the following
books: Different Knowledge
(Belgrade, 1975), Sources of East
and West (Belgrade, 1979), The
Philosophy of the Upanishads,
(Belgrade, 1980, 1990), Tantrism
and Yoga (Belgrade, 1986), The
Value of the Intangible (Belgrade,
1990), The Oceanic Feeling
(Sarajevo, 1990), Wen-hsing ti pieny
. n (Taipei, 1992, Beijing, 1993),
Embodiment and Redemption
(Belgrade, 1995), Inner Light –
Philosophy of Indian Art (Novi Sad,
1997), The Beautiful and the
Sublime (Belgrade, 2005).
He participated in numerous
conferences in Serbia and abroad
(New Delhi, Hamburg, Vienna,
Ceret, Taipei, Hong Kong,
Pamplona, London-Oxford, Seattle,
Raleigh, etc.)
He is a regular guest in culture
programs in TV and radio.

* * *
Бојана Стојановић Пантовић је
рођена је 1960. године у
Београду. Критичар, песник и
преводилац. Запослена је као
редовни професор на Одсеку за
компаративну књижевност
Филозофског факултета у Новом
Саду. Истражује
експресионистички покрет у
српској, јужнословенској и
европској књижевности, родне
студије, генеологију кратких
прозних жанрова, модерну
поезију. Била je ангажована као
гостујући професор у Халеу,
Хамбургу, Берлину, Љубљани и
Вроцлаву. Од 1995. до 2001. је
такође била професор на
београдском Филолошком
факултету.
Објављене књиге (избор):
Српски експресионизам, 1998,
Наслеђе суматраизма, 1998,
Морфологија експресионистичке
прозе, 2003, Побуна против
средишта, 2006, Распони
модернизма, 2011. Уредник je и
коаутор издања Прегледни
речник компаратистичке
терминологије у књижевности и
култури 2011, Песма у прози или
прозаида, 2012.
Збирке поезије: Бескрајна,
2005, Заручници ватре, 2008,
Исијавање 2009, Лекције о смрти,
2013.
Њени радови и песме су
превођени на енглески, немачки,
француски, грчки, словенски,
македонски, пољски и шпански.
Живи у Београду и Новом Саду.
*
Bojana Stojanovic Pantovic was
born in Belgrade, Serbia (1960).
Critic, poet and translator. Full
Professor at the Department of
Comparative literature, Faculty of
Philosophy in Novi Sad. Researcher
in the Expressionistic Movement in
Serbian, South-Slavonic and
European literature, Gender
Studies, Genealogy of the short
prose genres, Contemporary
poetry. Visiting professor in Halle,
Hamburg, Berlin, Ljubljana and
Wroclaw. In 1995–2001 she also
lectured at the Faculty of Philology
in Belgrade.
Selected works: Serbian
Expressionism (Srpski
ekspresionizam 1998), Heritage of
Sumatraism (Nasleđe sumatraizma,
1998), Morphology of the
Expressionist Prose (Morfologija
ekspresionističke proze, 2003),
Rebellion against the Centre
(Pobuna protiv središta, 2006),
Spans of Modernism (Rasponi
modernizma, 2011). Editor
and co-author of the Conscise
Dictionary of Comparative
Terminology in the Literature and
Culture (Pregledni rečnik
komparatističke terminologije u
književnosti i kulturi, 2011),
Prose-poem or prozaida
(Pesma u prozi ili prozaida,
2012).
Poetry collections: Endless-She
(Beskrajna 2005), Fiancees of Fire
– prose poems (Zaručnici vatre
2008), Shining (Isijavanje 2009);
Lections about Death (Lekcije o
smrti, 2013).
Her papers and poems are
translated in english, german,
french, greek, slovenian,
macedonian, polish and spanish
language.
She lives in Belgrade and Novi
Sad.
* * *
Проле, Драган, рођен у Новом
Саду 1972, где је завршио
основно и средње школовање.
На Одсеку за филозофију
Филозофског факултета у Новом
Саду дипломирао 1997,
магистрирао 2001. и докторирао
2006. године. Од 1998. године
запослен је најпре у звању
асистента-приправника и
асистента, а данас у звању
ванредног професора на
предметима Онтологија,
Филозофска антропологија и
Филозофија историје. Студијски
боравци у иностранству:
Хумболт Универзитет Берлин (јун
2002), Вајмар (август 2003. и
август 2004), Институт за
филозофију/Хусерлов архив
Лувен (октобар-децембар 2005),
Институт за филозофију Карл
Франценс Универзитет Грац
(новембар 2006), Институт за
филозофију Карл Рупрехт,
Универзитет Хајделберг (октобар
2008), Институт за науке о човеку
Беч (април-јун 2010). Објавио је
пет превода књига са немачког
језика, међу којима су две књиге
Бернхарда Валденфелса,
Хусерлова Прва филозофија и
Први нацрт система филозофије
природе Ф. В. Ј. Шелинга.
Објављује есеје и књиге из
области онтологије, естетике,
класичне немачке и савремене
филозофије, посебно тзв.
феноменологије страног.
Објављене књиге Хусерлова
феноменолошка онтологија
(2002), Ум и повест. Хајдегер и
Хегел (2007), Страност бића.
Прилози феноменолошкој
онтологији (2010), Хуманост
страног човека, (2011) и
Унутрашње иностранство.
Филозофска рефлексија
романтизма (2013). Награду
Никола Милошевић добио је за
Хуманост страног човека (2011),
а награде Стеван Пешић и
награду ДКВ за књигу године
добио је за Унутрашње
иностранство (2013).
*
Prole, Dragan was born in 1972 in
Novi Sad. He had his master’s and
doctoral degrees from the Faculty
of Philosophy in Novi Sad. He has
been working at the Department
of Philosophy since 1998. He
teaches Ontology, Philosophical
anthropology and Philosophy of
history.
He has translated four books
from German, including Bernhard
Waldenfels and F.W.J. Schelling. He
writes essays and books on
ontology, aesthetics, classical
German and contemporary
philosophy, especially the
so-called phenomenology of
strange.
He has published Huserlova
fenomenološka ontologija (2002),
Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007),
Stranost bića. Prilozi fenomenološkoj
ontologiji (2010) and Humanost
stranog čoveka, 2011.
* * *
Душан Радак рођен је 1955. у
Кикинди, где је завршио основну
школу, гимназију, и музичку
школу. Филозофски факултет
завршио у Новом Саду.
Пише поезију, сценаријa,
музику и текстове за децу и
одрасле.
Као ученик гимназије објавио
заједничку књигу песама (са још
неколико аутора) "Доста је било
жмурки", 1974. Објавио
самосталне песничке књиге:
"Шљунак", 1979, "Самса", 1984,
"Стадијум кашике", 1987,
"Тркачице венеричних бодрења",
1987, "Ибзен је свирао клавсен",
2002, "Бик који лежи шест стопа
испод земље", 2011.
Поезија преведена на
словачки, македонски, мађарски,
италијански језик.
Песничку награду "Печат
вароши сремско-карловачке"
добио 1978.
Аутор 20 композиција и
текстова за децу, у извођењу
панк рок групе "Збогом Брус Ли",
под насловом "Хогли Вогли Рок",
аудио касета и CD, 1999, а са
истог албума ПГП РТС 2008.
објавио две композиције.
Написао сценарио и музику за
тв серију за децу "Дечак из Хогли
Вогли парка".
Аутор сценарија и музике за
документарни филм "Принц
ветра" о песнику Јаношу
Сиверију (продукција DOF
Creative Studio).
Радио у Дому омладине у
Кикинди као уредник
уметничког програма, био
главни уредник Књижевне
заједнице Кикинде. Члан
Друштва књижевника
Војводине од 1985. године.
Живи у Новом Саду као
самостални уметник.
*
Dušan Radak was born in 1955 in
Kikinda, where he finished primary
school, high school and music
school. He graduated from the
Faculty of Philosophy in Novi
Sad.
He writes poetry, screenplays,
music and lyrics for children and
adults.
As a high school student, he
published a joint book of poems
(with a few other authors) "Enough
with hide and seek", 1974. He
published poetry books: "Gravel",
1979, "Samsa" 1984, "Stage of a
spoon", 1987, "Runners of venereal
encouragement", 1987, "Ibsen
played the harpsichord", 2002, "The
bull, lying six feet under" 2011. His
poetry has been translated into
Slovak, Macedonian, Hungarian,
Italian.
He won the poetry award
"Stamp of the town Sremski
Karlovci" in 1978.
He is the author of 20
compositions and lyrics for
children, performed by the punk
rock band "Zbogom Brus Li",
entitled "Hogli Vogli Rock", audio
cassette and CD, 1999, and from
the same album PGP RTS 2008
published two pieces.
He wrote the script and music
for the TV series for children,
"The Boy from Hogli Vogli
park."
The author of the script and the
music for the documentary film
"The Prince of the Wind" about the
poet Janoš Siveri (DOF Creative
Studio Production).
He worked at the Youth Center
in Kikinda as editor of the art
program, the chief editor of the
literary community of Kikinda. He
has been the member of the
Association of Writers of Vojvodina
since 1985.
He lives in Novi Sad as a
freelance artist.
* * *
Горана Раичевић завршила је
Филозофски факултет у Новом
Саду 1987. године,
постдипломске студије на
београдском Филолошком
факултету. Магистрирала 1992.
године на теми Теорија читања
Стенлија Фиша. Од 1991. ради у
Матици српској као редактор на
пројекту Српски биографски
речник. Као асистент на Катедри
за српску књижевност ради од
1999. године. Докторирала 2004.
на теми Есејистика Милоша
Црњанског. За ванредног
професора изабрана 2010.
године. Од Учествовала је на два
пројекта Министарства науке и
просвете Републике Србије
(2000–2010). Од 2010.
руководилац је пројекта Аспекти
идентитета и њихово
обликовање у српској
књижевности.
Предаје Књижевност српске
модерне, Поетику Милоша
Црњанског, Поетику Иве
42
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал
Андрића и Савремене књижевне
теорије. Преводи са енглеског
језика. Године 2007. објављен је
њен превод капиталног дела
канадског теоретичара
књижевности светског гласа
Нортропа Фраја Анатомија
критике, а 2014. у издању
Академске књиге Велики ланац
бића Артура Лавџоја. Објављене
књиге: Читање као креација
(1997), Лаза Лазаревић – Јунак
наших дана (2002, 2007), Есеји
Милоша Црњанског (2005), Други
свет (2010), Кротитељи судбине:
о Црњанском и Андрићу (2010),
Коментари "Дневника о
Чарнојевићу" (2010). Аутор је 80-
ак радова у домаћим и страним
научним часописима и
публикацијама.
*
Gorana Raičević (Krkljuš) was
born in 1964 in Novi Sad. She
graduated from the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. She was a
Sasakawa Foundation scholar. Her
master thesis was Criticism based
on readers’ reaction: concept of
reading Stanley Fish. She got her
PhD at the Faculty of Philosophy in
Novi Sad, where she works,
department of Serbian and
comparative literature. She has
been an assistant professor since
2010. She teaches the literature of
Serbian modernism, holds
thematic optional courses on
Crnjanski, Andrić etc. Since 2011
she has been the director of the
project Aspects of identity and
their shaping in Serbian
literature.
Her field of interest are poetics
of most significant Serbian writers
of XX century: Miloš Crnjanski and
Ivo Andrić, as well as studying
Serbian literature of modern epoch
(1901–1914). She has translated a
number of theoretical books from
english and French.
* * *
Драгиња Рамадански (Сента,
1953), професор русистике,
преводилац с руског и мађарског
језика. Аутор антологије
савремене руске женске поезије
Узводно од суза (2009). На основу
професионалног бављења
превођењем (40 књига) настала
је књига есеја Снешко у тропима
(2012) посвећена проблемима
књижевне транслатологије.
Коаутор је књиге прозе У
потрази за фигурама (2012,
Сента). Објављује критичке
приказе, есеје и научне студије
из области теорије књижевности.
*
Draginja Ramadanski (Senta,
1953), Professor of Russian
literature, translator from
Russian and Hungarian. Author
of anthology of contemporary
Russian women’s poetry
Upstream of Tears (2009).
On the basis of professional
translation (40 books) created
a book of essays Snowman in the
Tropics (2012) devoted to the
problems of literary traductology.
Co-author of a book of prose In
search of figures (2012, Senta).
Publishes critical reviews, essays
and scientific studies in the field
of literary theory.

* * *
Међународни новосадски књижевни фестивал организује
пратећи музички програм у сарадњи са Летњом радионицом за
савремену музику која има за циљ да промовише и помогне развој
савремене музике у нашој средини. Током августа, на Музичкој
академији у Новом Саду, окупиће се око 80 композитора, извођача,
музиколога и теоретичара музике из наше земље и иностранства.
На почетку сваког програма Фестивала наступиће ансамбл
формиран од учесника Радионице који ће извести композицију
једног од учесника поменутог пројекта. Тиме ће Фестивал и у сфери
музике једнако заступати савремено стравалаштво, што је наша
основна намера у целини.

*
International Novi Sad Literature Festival organizes an accompanying
music program in cooperation with the Summer Workshop for
Contemporary Music, which aims to promote and assist the
development of contemporary music in our community. During August,
at the Music Academy of Novi Sad, around 80 composers, performers,
and music theorists from the Serbia and abroad will meet in order to
work together. At the beginning of each of the Festival’s programs an
ensemble formed from the workshop participants will perform a
composition by one of the composers of the project. Through this
cooperation our Festival will promote contemporary music as well as
literature, which always was our main objective.

* * *
ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА
ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА
ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ

Интервју са Јоахимом
Сарториусом

Разговор водио Јован Зивлак

Златна греда: Рођени сте у
Баварској а одрасли у Тунису. То је
свет Медитерана, али и друге
културе. Какво је ваше искуство
Туниса. Какве је последице имао
код вас у вашем песничком раду.

Јоаким Сарторијус: Године
проведене у Тунису – између 10.
и 14 – биле су изузетно значајне
за моје писање. Носим читаве
наслаге метафора и слика из тог
времена које су остале са мном
до данашњег дана. И користим
се овим наслагама. Тунис ме је
научио неколико значајних
лекција: Прву о светлости,
лепоти и чулности, другу о
ефемерности и пролазности
свих ствари и трећу о слојевима
културе. Моја школа изграђена је
на рушевинама Картагине, а
зими, након дугих пљускова
проналазио сам пунске сребрне
новчиће у барама. Тамо је било
такође и безброј римских
рушевина и мозаика. Али оно
што се у мене чини ми се
најснажније утиснуло била је
исламска архитектура, беле
џамије чистог и једноставног
стила и калиграфија, која је
можда најелегантнији начин
писања на читавом свету.

Златна греда: Дуго времена
сте провели у земљама
Медитерана:Тунису, Кипру,
Турској. Медитеран је велики
амблем европске културе.
Појављује се и у вашој поезији,
посебно у ликовима Александрије,
Сиракузе, кипариса... у звуковима
многих гласова који допиру из
прошлости, из културне
историје која парадоксално
пориче и памти. Шта је за вас
као песника Медитеран?

ЈС: Па, мој преводилац са
енглеског, Кристофер Мидлтон,
једном је рекао: "Муза Јоакима
Сарторијуса живи на Источном
Медитерану", и мислим да је био
у праву. Медитеран је колевка
нашег западног света и препун је
легенди и немирних сенки
прошлости.

Златна греда: Завршили сте и
докторирали право, били сте
дипломата у Њујорку, Никозији,
Анкари, генерални секретар Гете
института, Индендант
Берлинског фестивала, личност
која је заступала и заступа
књижевност, филм, уметност у
државним институцијама
Немачке итд. Бавите се
превођењем са енглеског,
француског. Ваша каријера је
богата и разуђена.
Дипломатија је била
прибежиште за многе песнике
Виктор Сегален, Рене Шар у
Француској. У нас, такође, између
два рата, Иво Андрић, Милош
Црњански, песник Јован Дучић.
Интересује нас како сте се
определили за поезију, како сте је
пронашли између права,
дипломатије и улоге културног
аниматора?

ЈС: На немачком себе зовем
"bunter Hund", дословно, шарени
пас, зато што носим многе
шешире. Али када погледате
боље, сви послови којима сам се
бавио – наравно они су били
разноврсни (мрзим рутину) –
имали су везе са културом,
разменом и превођењем, али у
крајњем случају, са поезијом.
Моје "дипломатске године" нису
биле само прибежиште, већ и
начин да откријем друге светове
и књижевности. Посебно моје
године у Њујорку у функцији
културног аташеа – од 1974. до
1978 – су биле значајне. Тамо сам
упознао бројне уметнике, писце,
позоришне људе и композиторе
и све сам их повезао са
уметницима из Немачке – од
Јозефа Бoјса до Рајнера Вернера
Фасбиндера.

ЗГ: Преводили сте из америчке
књижевности Воласа Стивенса,
Џона Ешберија,Вилјама Карлоса
Вилијамса, али и из француске
поезије једног необичног језичко-
математичког песника Жака
Рибоа. Шта је за вас значило
превођење.Колико је оно утицало
на ваше становишта о улози
поезије, о њeном значају у овом
добу?

ЈС: Дозволите ми једно
поређење: Идете у терететану
како би сте тренирали тело, а
преводите песме других песника
како би сте тренирали језик. Да
би сте открили вештине у
сопственом језику. Не познајем
ни једну другу активност која
нам даје тако јасан осећај
богатства и невероватних
могућности језика на коме
пишете. Са сваком страном речи,
са сваким мелодијским
заокретом морате да донесете
одлуку како ћете их пренети на
свој језик. Захвалан сам
песницима које сам преводио –
В.К.В, Стивенсу и посебно
Ешберију – за све што сам научио
о њиховој поезији али и о
сопственој. Утицаји? Да, можда је
на мене утицао Ешберијев
елегантни parlando, али и неки
француски песници – као нпр.
Пјер Жан Жув, Рене Шар и Сен
Џон Перс (још један дипломата) –
научили су ме у младости много
тога о поетским слободама и
лудилу.

ЗГ: Били сте сведок многих
историјских догађаја, многих
филозофских и теоријских
екстаза које су тумачиле и
прогнозирале нашу будућност.
Од утопија шездесетосме до
пада Берлинског зида. Од хладног
рата до неолибералног пакта
нација и појаве нових криза и
скептицизма.
Како видите улогу песника у
том историјском спектаклу, од
ведрог језика који је обећавао
избављење до песника као
делегата опадања поезије. Од
одговорног и ангажованог
интелектуаca до техничара у
расподели друштвене моћи.
У вашој поезији не видимо
непосредан одговор, али видимо
песнике окупљене око стола који
говоре језиком кашља, које страх
покреће или чија је патња
ништвна. Није ли то помало
бурдијеовска слика тихоg ратa
поезије и друштва, света?

ЈС: Средином двадесетог века
естетска и политичка авангарда
имале су исте циљеве. Постојао
је револуционарни ентузијазам
који је био лево оријентисан.
Данас – осамдесет година
касније и након свих криза и
ратова који су се одиграли –
верујем да је поезија у највећој
могућој супротстављености у
односу на моћ. У најбољем
случају поезија је несвесна
истина коју политика покушава
да избегне. Зато су поезија и моћ
на различитим колосецима. И
зато нема тихе борбе између
поезије и друштва, како то Бурдје
тврди, већ раздаљина и
нагледање.
На известан начин покрећете
и питање политичке поезије.
Постоје јако добре и јако лоше
политичке песме. Постоје многе
песме које промишљају велике
расправе и катастрофе 20. века.
Највеће од њих написане су од
стране пољских песника попут
Збигњева Херберта, Виславе
Шимборске и Чеслава Милоша.
Они су живели под диктатуром,
нацистичким и комунистичким
режимима, и њихово је искуство
у сржи неких од њихових
најдирљивијих песама. Мислим
да се може направити уџбеник из
историје 20. века искључиво од
песама, од јерменског геноцида
до зелених утопија. Мислим да
ћу направити ову антологију.

Златна греда: Били сте аутор
многих антологија немачког и
европског песништва.
Антологије су, између осталог,
тражење једне врсте одговора о
могућностима поезије, о улози
поезије у култури, о
фасцинацијама које она може да
произведе. Шта можете рећи о
позицији песништва у нашем
добу?У једној вашој песми кажете, да
парафразирамо, да су руке
старих песника биле пуне а руке
нових су празне. Није ли то
скепска у односу на моћ
савремене поезије, на њену улогу?

ЈС: Одувек сам желео да
ширим поезију и да придобијам
нове читаоце. Зато сам приредио
неколико антологија
међународног песништва
(најуспшнија "Atlas der neuen
Poesie" продала се у преко 20.000
примерака у Немачкој), али сам и
чланцима и колумнама великих
немачких дневних листова
представљао нове необјављене
песме. Наставићу са овом
борбом. Желим да поезија буде
доступна као гориво на
бензинским пумпама.
Посматрајући данас све ове
напоре подељен сам између
скептицизма и оптимизма када је
улога поезије у питању. Али се
надам да Ханс Магнус
Енценсбергер није у праву када
је у једном од својих чувених
есеја, уз помоћ статистике и
лажних математичких формула,
изјавио да је број читалаца
поезије непромењив – 1.356
читалаца, ни више ни мање, у
Немачкој, у последњих две
стотине година. У Немачкој ово
зовемо "die Enzensbergersche
Konstante", "Енценсбергеровом
констатном". Надам се дакле да
није у праву, а осим тога, сам
број читалаца није најважнији
индикатор моћи или немоћи
поезије.

Златна греда: Како видите
данашњу немачку поезију. Ко су
њени истакнути аутори?

ЈС: Иза нас је један "сув"
периoд, од седамдесетих до
осамдесетих година. Али је
песничка сцена данас изузетно
жива и покретљива. Основане су
бројне мале издавачке куће.
Постоји мноштво стилова, као и
свуда чини ми се, као и у Србији,
претпостављам. Међу
најзначајнијим младим
песницима су Дурс Гринбајн, Јан
Вагнер, Герхард Фалкнер,
Улијана Волф, Данијел Данц и
Ан Котен.

ЗГ: Немачка подржава
књижевност разним врстама
потпора. Међу европским
културама у Немачкој има
највише свести о томе да треба
рационално деловати у
заштити уметничке
књижевности од сила тржишта.
Мислите ли да поезија може
опстати у сложеном свету
разних тржишних и
спектакалских изазова и
мењања стварности савременог
човека?

ЈС: У праву сте када кажете да
се у Немачкој значајна пажња
посвећује заштити књижевности.
Цене књига су фиксиране,
постоји борба око трговинских
споразума између ЕУ и САД (оно
што Французи називају
"exception culturelle"), борба
против Амазона, бројне
стипендије и награде за младе
писце. Недавно је основана још
једна награда – за најбољу
књижару, која ће се додељивати
сваке године. Све ово је
охрабрујуће. Дубоко сам уверен
да ће поезија опстати – као
најстарији и најинтимнији израз
човечанства.

*
POETRY IS THE
UNCONSCIOUS TRUTH
THAT THE POLITICS IS
TRYING TO AVOID

Interview with Joachim Sartorius

Conversation led by Jovan Zivlak

Golden Beam: You were born in
Bavaria, but you grew up in Tunisia.
Tunisia belongs to the world of the
Mediterranean, as well as to other
cultures. What is your experience of
Tunisia? What is the impact it had on
your poetic work?

JS: These years in Tunisia –
beetween age 10 and 14 – were
very important for my writing. I
carry a depot of metaphors and
images of that time with me up to
the present day. And I tap on this
depot. Tunisia taught me some
important lessons: One about
light, beauty and sensuality,
another one about ephemerality
and fading of all things, a third one
about layers of culture. My school
was located in the ruins of
Carthago, and in the winter, after
heavy rainfalls I discovered punic
silver coins in the puddles. And
there was an abundance of roman
ruins and mosaics everywhere. But
what struck me most, I think, was
islamic architecture, white
mosques of a very pure and simple
style, and calligraphy, perhaps the
most elegant writing existing in
the world.

GB: You have spent a considerable
amount of your life in the
Mediterranean countries: Tunisia,
Cyprus, Turkey. The Mediterranean is
a significant emblem of European
culture. It appears in your poetry,
especially in the guise of Alexandria,
Syracuse, cypresses ... as well as in
the sounds of numerous voices
coming from the past, from a
cultural history that paradoxically
simultaneously forgets and
remembers. What does the
Mediterranean represent to you as a
poet?

JS: Well, my English translator,
the poet Christopher Middleton,
once said: "The muse of Joachim
has its habitat in the Eastern
Mediterranean", and I think he is
right. The Mediterranean is the
cradle of our western world and it
is full of legends and restless
shades of the past.

GB: You got a doctoral degree in
law, and you were a diplomat in
New York, Nicosia, Ankara, you were
also the secretary general of the
Goethe Institute, intendant of the
Berlin Festival, so you can be
considered as a person who has
represented, and is still representing
literature, film, and art in general, in
public institutions of Germany, etc.
You translate from English, French.
Your career is rich and diverse.
Diplomacy was a refuge for many
poets, for example for Victor Segalen
and Rene Char in France. In Serbia,
too, in the Interwar period, for Ivo
Andric, Milos Crnjanski and Jovan
Ducic. How did you chose poetry,
how did it find its way between your
dealings with the law, diplomacy
and your role of a cultural animator?

JS: In German I call myself
"bunter Hund", literally colourful
dog, because of the many hats I
carry on my head. But when you
look closely at all the jobs I did –
yes, they have been diverse (I hate
routine) – in the end they all had to
do with culture, exchange and
translation, and ultimately with
poetry. My "diplomatic years" were
not only a refuge, but also a way to
discover other worlds and other
literatures. Especially my four years
in New York as cultural attache –
from 1974 to 1978 – were
important. I got to know a lot of
artists, writers, theatre people and
composers there and brought
them together with artists from
Germany – from Joseph Beuys up
to Rainer Werner Fassbinder.

GB: You translated American
poets such as Wallace Stevens, John
Ashbery, William Carlos Williams,
and from French you have
translated of an unusual linguistic
and mathematical poet Jacques
Roubaud. What did the translation
work mean to you? How much did it
influence your views on the role of
poetry, of its importance in our
times?

JS: Allow me this comparison:
You go to a fitness srtudio to train
your body, you translate poems of
fellow poets to train your
language. To dicover the skills in
your own language. I know no
other activity which gives you such
an acute sense of the wealth and
incredible possibilities of your own
language. At every word in the
foreign language, at every melodic
turn you must make a decision of
how to render it in your own
language. I am grateful to the
poets I translated – WCW, Stevens
and Ashbery in particular – for all I
learned about their poetry and
about my own. Influence? Yes, I
might have been influenced at one
point by Ashbery´s elegant
parlando, but some french poets –
like Pierre Jean Jouve, Rene Char
and Saint John-Perse (another
diplomat) – taught me in my early
years a lot about poetic license and
madness.

GB: You have witnessed numerous
historical events, numerous
philosophical and theoretical
ecstasies that have tried to interpret
and predict our future. From
different utopias to the ’68, and the
fall of the Berlin Wall. From the Cold
War to the neoliberal pact of nations
and the emergence of new crises
and skepticism.
How do you see the role of the
poet in this spectacle of history, from
the bright language that promised
deliverance all the way to the
understanding of a poet as a
delegate of the decline of poetry.
From a responsible and engaged
intellectual to a technician
in the distribution of social
power.
In your poetry one cannot see an
immediate answer, but on can see
poets gathered around the table
speaking in the language of
coughing, propelled by fear, and
whose suffering is insignificant.
Is this not a Bourdieusian image of
silent war of poetry and society?

JS: In the middle of last century
the esthetic and the political
avantgarde had the same goals.
There was a revoltionary
enthusiasm with a tendency to the
left. Now – eighty years later and
after all the crises and wars that
happened – I believe that poetry is
the greatest possible contrast to
power. At best poetry is the
unconscious truth which politics
tries to avoid. Therefore poetry and
power are on different tracks. And
there is no silent battle beetween
poetry and society, as Bourdieu
says, but distance and
watchfulness.
In a way you raise also the
question of political poetry. There
is very bad and there is very good
political verse. There are many
poems which reflect the great
disputes and catastrophes of the
20th century. The greatest of them,
in my view, have been written by
Polish poets like Zbigniew Herbert,
Wyslawa Szymborska and Ceszlaw
Milosz. They have experienced
dictatorship, Nazi rule and
communist regimes, and somehow
their experiences are the marrow
of some of their most moving
poems. I think one can make a
history book of the 20th century
entirely made with poems, from
the Armenian genocide up to
the green utopia. I think I will do
this anthology.

GB: You were the author of many
anthologies of German and
European poetry. Anthologies are,
among other things, a search for a
kind of a response about the
possibilities of poetry, about the
cultural role of poetry, about the
fascinations that it can produce.
What can you say about the position
of poetry in our times?
In one of your poems you state, to
paraphrase, that the hands of the
old poets were full and that the
hands of new poets are empty. Is this
not skepticism in the power of
contemporary poetry, in its role?

JS: I always wanted to spread
poetry and to win over new
readers of poetry. Therefore I did
some anthologies of international
poetry (the most succesful one
"Atlas der neuen Poesie" sold more
than 20.000 copies in Germany)
and I had series and columns in big
German daily newspapers to
present new unpublished poems. I
continue with this battle. I want
poetry is to la available like petrol
at a petrol station. Now looking
back at all these efforts I am torn
beetween scepticism and
optimism concerning the role of
poetry today. But I hope that Hans
Magnus Enzensberger is not right.
He once in a famous essay, with
the help of statistics and mock
mathematical formulas, stated that
the number of readers of poetry is
immutable – 1.356 readers, not
more, not less in Germany over the
last two centuries. In Germany we
call this "die Enzensbergersche
Konstante." But again, I hope he is
not right, and besides, the sheer
number of readers is not the most
important indicator for power or
powerlessness of poetry.

GB: How do you see contemporary
German poetry? Who are its
prominent authors?

JS: There has been a kind of
"dry" period in the 1970ties and
80ties. But now the poetic scene in
Germany is very much alive and
kicking. A lot of new small
publishing houses. A great
plurality of styles as anywhere else,
in Serbia too, I presume. Among
the prominent younger poets are
Durs Grunbein, Jan Wagner,
Gerhard Falkner, Uljana Wolf,
Daniela Danz and Ann Cotten.

GB: Germany supports literature
with various kinds of backings.
Among European cultures Germany
has the highest level of awareness
about the necessity of rational
action for the purpose of protection
of literature from the market forces.
Do you think that poetry can survive
in the complex world of various
spectacular and market challenges
and in ever changing realities of
contemporary man?

JS: You are right that in Germany
a great deal of attention is given to
the protection of literature. Fixed
book prices, fight against the new
trade agreement beetween EU and
USA (what the French use to call
"exception culturelle"), fight
against Amazon, a wealth of
sholarships and awards for young
writers. Just now a new prize has
been set up - for the best literary
bookshop, given each year. All this
is rather encouraging. It is my firm
conviction that Poetry will
survive - as the oldest and as the
most intimate espression of
mankind.

* * *
Jоахим Сарторијус [JOACHIM]
рођен је 1946. године у Фирту
[Furth], а одрастао у Тунису.
Након дужих боравака у Њујорку,
Истанбулу и Никозији, тренутно
живи у Берлину. Од 2001. до
2011. био је директор фестивала
"Berliner Festpiele ". Након
завршених студија Права, 12
година је радио као дипломата
(1973–1986), а касније, од 1996.
до 2000. године, као генерални
секретар Гете института [Goethe
Institut] у Минхену. Јоахим
Сарторијус је песник,
преводилац америчке
књижевности (нарочито Џона
Ешберија [John Achbery] и Воласа
Стивенса [Wаllаcе Stevens ].
Објавио је шест књига поезије,
од којих је последња "Hotel des
Etrangers" (2008), и поетских
путописа "Die Prinzeninseln "
(2009) и "Mein Zupern " (2013), као
и бројне књиге настале у
сарадњи са уметницима. Његов
лирски опус преведен је на
многе стране језике. Издаје дела
Малколма Лоурија [Malcolm
Lowry] и Вилијема Карлоса
Вилијамса [William Carlos
Williams], као и антологије "Atlas
der neuen Poesie" (1995), "Minima
Poetica" (1999) i "Alexandria Fata
Morgana" (2001). Члан је Немачке
академије за језик и књижевност
[Deutsche Akademie fur Sprache
und Dichtung].
*
Joachim Sartorius was born in
Furth in 1946, he grew up in
Tunisia and, following lengthy
periods in New York, Istanbul and
Nicosia, currently lives in Berlin. He
has run the Berliner Festspiele
since 2001.
After completing his legal
studies, he worked as a diplomat
for 12 years (1973–1986) and was
then an advisor on European
cultural politics In Brussels. He
directed the artists’ programme for
DAAD (German Academic
Exchange Programme) for eight
years and served as General
Secretary of the Goethe Institut in
Munich from 1996 to 2000 before
being appointed Artistic Director
of the Berliner Festspiele. Joachim
Sartorius is a poet and translator of
American literature. He has
published five volumes of poetry
("Sage ich zu wem" 1988, "Der
Tisch wird kalt" 1992, "Keiner
gefriert anders" 1996, "In den
agyptischen Filmen" 2000, "Ich
habe die Nacht" 2003) and
numerous books created together
with artists such as "Vakat" (with
Nan Goldin), "The Golden Tower"
(with James Lee Byars),
"Einszueins" (with Horst Antes) and
"Aus dem Augenrund" (with Emilio
Vedova, 2000). His poetic works
have been translated into
numerous languages. He is the
editor of the complete works of
Malcolm Lowry and William Carlos
Williams and the anthologies "New
Poetry Atlas" (1995), "Minima
Poetica" (1999) and "Alexandria
Fata Morgana" (2001).
He was awarded the Paul
Scheerbart Prize in 1998 for his
translations of American poetry.
He has been awarded stipendia
by the Rockefeller Foundation and
the Collegium Budapest, is a
member of PEN and the German
Academy for Language and Poetry.
Joachim Sartorius is a guest
professor at the University of the
Arts, Berlin.

* * *
Сергејева Ирена Андрејевна,
позната петербуршка
песникиња, књижевни критичар
и историчар књижевности,
рођена је у Лењинграду 1936.
Завршила је библиотекарство на
институту "Н. К. Крупскаја" и
радила као библиотекар и
библиограф, а од 1977. до 1991.
године била је књижевни
консултант часописа "Звезда".
Прве стихове је објавила 1960.
године. Члан је Савеза писаца
Русије од 1976. Добитница је
низа књижевних награда, међу
којима су "Традиција", "Н.
Заболоцки", "Св. благоверни кнез
Александар Невски" и друге.
Редовни је члан Међународне
словенске Академије и аутор
преко двадесет књига стихова,
међу којима су: "Гост" (1973),
"Ветар у граду" (1980), "На
раскршћу славујевих песама"
(1985), "Мостови над водама"
(1991), "Горући камен" и
"Локвањ-трава" (1996), "Мост
пољубаца" (2002), "Господ ме
чува" (2005), "Цвет сећања"
(2006), "Да душа не ћути" (2011),
"Марама малинове боје" (2011),
"Драги нам долазе са годинама"
(2013), као и две књиге прозе.
У младости је почела да преводи
С. Марковића, а потом се и лично
упознала са њим. Зближила их је
љубав према стиховима
Јесењина и Руставелија.
Преводи и са бугарског,
украјинског, чешког, белоруског
и грузијског језика. Оснивач је и
уредник алманаха "Дан руске
поезије"и "Северно цвеће", као и
састављач антологија и
тематских зборника поезије и
прозе различитих аутора.
Руководи секцијом за поезију
Петербуршке филијале Савеза
писаца Русије.
*
Sergeyeva Irena Andreyevna, a
famous St. Petersburg poet, book
critic and literature historian, was
born in Leningrad on October 2nd
1936. She graduated librarianship
from the N. K. Krupskaya Institute
and worked as a librarian and
bibliographer, and was a literary
consultant of the Zvezda Magazine
from 1977 to 1991. She published
her first works in 1960. She has
been a member of Russia’s Writers’
Association from 1976, and is a
laureate of a number of literary
awards, such as "Традиција", "Н.
Заболоцки", "Св. благоверни кнез
Александар Невски" and others.
She is a member of International
Slavic Academy and an author of
over twenty poetry collections,
including The Guest (1973), The
Wind in the City (1980), On the
Crossroads of Nightingale’s Poems
(1985), Bridges over Waters (1991),
Burning Rock and Lotus-Grass
(1996), Bridges of Kisses (2002), The
Lord Protects Me (2005), A Flower of
Memory (2006), Soul Should not be
Silent (2011), A Raspberry-Coloured
Scarf (2011), The Loved Ones Come
over Ages (2013), as well as two
prose books. She started
translating S. Marković when she
was young, and then met him in
person. They connected over a
common love for Yesenin’s and
Rustaveli’s poems. She translates
from Bulgarian, Ukrainian, Czech,
Belarusian and Georgian.
She founded and edits almanacs
A Day of Russian Poetry and
Northern Flowers and she edited
anthologies and thematic
collections of poetry and prose of
different authors. She manages the
poetic section of Petersburg’s
branch of Russia’s Writers’
Association.
* * *
Јеспер Стернберг Нилсен
– уметничко име Ово није
Стернберг – рођен је 1973.
године. Започео као
концептуални улични уметник с
концептом "Пословице за
огласну таблу"; био је члан
песничке групе "Речи на
точковима". Такође се "у
младости" бавио и слем
поезијом. 2007. са Петером
Лаугесен објавио збирку "Буда са
псом".
Учествовао у различитим
књижевним концептима: Пипшоу
поезија, Изборно вече, Шапни
песму и ту му је главни партнер
био Ваун Раме.
С Томасом Крогсболом,
моторна је снага часописа
"Оверсте Кирургиске" а
последњих година наступа у
трију Т/С СТЕРНДОЛПХ (чији су
чланови и Петер Адолфсен и Т. С.
Хоег).
Избор из дела: "ГуГу скејтерске
песме – главно дело" (2004),
"Буда са псом" (заједно са
Петером Лаугсеном; 2007) "Пауза
за двоје" (2009), "Радикални људи
и дом у одавно резнетој четврти"
(2010), "Песме каменог доба"
(2011), "Депресивне песме"
(2014).
Концепт "Пословице огласне
табле" започет је 2001. у 7
супермаркета на Нореброу.
Унутар жанра "стрит арта" ту се
радило о анонимнојуметности у
јавном простору.
За магазин "Абцдетц" по
позиву 2001. за први број заједно
с Вигом Мадсеном и Нилсом
Хенриком Свареом Нилсеном
објавио експерименталне
текстове.
Суделовао је 2002. са још десет
писаца у концептуалном
пројекту "Писати шаховску
таблу": методом укрштених речи
аутори су попуњавали огромну
уличну шаховску таблу својим
стиховима који су улазили у
дијалог.
Годину 2002. провео је као
слем песник. Резултат је била
песничка група "Речи на
точковима", која је путовала по
Данској и иностранству
показујући како се слемује.
Дипломира теприју
књижевности 2002. на
копенхагенском универзитету
на теми европска етнологија.
Бави се 2003. пипшоу позеијом
између осталог наступа и на Тргу
градске већнице и у шведском
граду Малмеу с песницима из
Швеске, Норвешке, Енглеске,
Гренланда и САД.
Почиње сарадњу 2003. у
часопису Оверсте Кирургиске и
издаје низ брошираних издања
која су претходница каснијих
песничких књига.
Објавио бројне це-де-ове на
којима чита поезију заједно с
дугим песницима.
На прелазу у 2004. оснива
концепт "Да ли ово
функционише?" у Кафеу Функе.
Утицајни критичари и песници су
у својству трендсетера
"одлучивали ко ће да наступи".
Међу трендсетерима су била и
таква имена као што су Ларс
Букдал, Ф. П. Јак, Т. С. Хоег, Ларс
Фрост и Пиа Јул.
Са Вауном Ремеом
организовао јуна 2004. тајно
читање с јединственим
концептом који је започет у Дому
културе на Капелвају 44.
Нступао на рок фестивалу у
Роскилдеу 2004. текстовима из
тада још необјављене књиге
"ГуГу скејтерске песме – главно
дело".
2004. наступао у данским
гимназијама са шоуом Франка
Лангмака: "Од панка до слем
поезије".
2005. године је три месеца
студијски боравио у Барселони
где је писао роман.
*
Jesper Sternberg Nielsen –
staganame This is not Sternberg –
was born in 1973. He started as a
conceptual street performer with
the concept "Proverbs for Notice
Board"; he was a part of a poetic
group "Words on Wheels". Also,
when he was "young", he was a
slam poet. In 2007, he published a
collection Buddha with a Dog with
Peter Laugesen.
He took part in various literary
concepts: Peepshow Poetry,
Election Night, Whisper a Poem
(with Vagn Remme).
With Tomass Krogsbol, he runs
the magazine Overste Kirurgiske
and, during the past several years,
he has been taking part in a trio
T/S STERNDOLPH (with Peter
Adolfsen and T. S. Hoeg).
His poetry collections: GuGu
Stake Poems – Main Work (2004),
Buddha with a Dog (with Peter
Laugesen; 2007), A Pause for Two
(2009), Radical People and a Home
in a Neigbourhood Destroyed a Long
Time Ago (2010), Poems of the
Stoneage (2011), Depressive Poems
(2014).
Concept "Proverbs for Notice
Board" was started in 2001 in
seven supermarkets in Norrebro.
It combined street art with
anonimous art in public space.
In 2001, he accepted an invition
from Abcd,etc magazine to publish
experimental texts with Vigo
Madsen and Nils Henrich Svare
Nilsen for their first issue.
In 2002, he was a part of a
conceptual project "To Write a
Chess Board" with ten more
writers: by using a method of
solving a cross-word puzzle,
they filled in a giant chess board
with their intertwining
verses.
He spend 2002 as a slam poet.
The result was a poetic group
"Words on Wheels" which travelled
all over Denmark and other
countries showing the audience
how to slam.
In 2002, he graduates from the
Copenhagen University on Theory
of Literature with the topic of
European etnology.
In 2003, he experiments with
Peepshow Poetry and performes
on the sqaures in Malme with
poets from Sweden, Norway,
England, Greenland and the USA.
He starts collaboration with the
magazine Overste Kirurgiske and
publishes a number of brochures
that are predecessors of later
poetry collections.
He published a number of CDs
with his poetry readings with other
poets.
At the beginning of 2004, he
starts the concept "Is This
Functioning?" in Cafe Funke.
Relevant critics and poets became
trendsetters and "decided who will
perform". Among those
trendsetters were Lars Bukdal, F. P.
Jakk, T. S. Hoeg, Lars Frost, Pia Jyl.
In July 2004, he and Vagn
Remme organized a secret reading
with a unique concept which was
started in Culture Center on 44
Capelway.
He performed on the Roskilde
rock festival in 2004 with poems
from then not yet published book
GuGu Stake Poems – Main Work.
In 2004, he performed in Danish
grammar schools with Frank
Langmak’s show "From Punk to
Slem Poetry".
In 2005, he spent three months
in Barcelona on a writers’
scholarship where he was writing a
novel.
* * *
Страјнић, Никола је рођен 1945.
године у Поповцу (Барања).
Завршио је књижевност и
филозофију на Свеучилишту у
Загребу, где је и магистрирао и
докторирао. Бави се изучавањем
светског и српског песништва.
Објавио је тридесетак књига
студија, есеја, поезије: Поезија
или оптимизам (студија о Бранку
Миљковићу), 1972; Звјездани
сати (песме) 1975; "Јасике беле"
(студија о Момчилу
Настасијевићу), 1978; Очи земне
(песме), 1981; Пепео свој
раздајем (песме), 1982; Вид и
ријеч (студије), 1984; Вожња у
круг (песме), 1990; Хаире (есеји),
1991; Замах и мировање (есеји o
песништву Јована Зивлака), 1993;
Песме, 1993; Преко (студија о
Новалисовим Химнама ноћи),
1993; Карловачке песме, 1994;
Анђеоски песник Рајнер Марија
Рилке (о Девинским елегијама Р.
М. Рилкеа), 1995; Стари грчки
лиричари (есеји), 1999;
Карловачки есеји, 1999; Срце
пчеле (песме), 2000; Милић од
Мачве (монографија), 2001; На
гозби код бога (студије), 2002;
Три дијалога, 2002; Плави дах
шуме (изабране песме), 2004;
Уметност као публика (дијалози),
2004; Огледи из класичне
књижевности, 2004;
Приближавање прозрачном
(есеји), 2006; У сажетом облику
(студије и есеји), 2006; Видљиво и
невидљиво (есеји о песништву
Јована Зивлака), 2007; Шумска
кућа (песме), 2007.
Професор је Светске и
компаративне књижевности на
Филозофском факултету у Новом
Саду. Живи у Сремским
Карловцима.
*
Strajnić, Nikola was born in 1945
in Popovac (Baranja). He finished
literature and philosophy at the
University of Zagreb, where he
gained his M. A. and PhD. He
studies world and Serbian poetry.
He has published about 30 books
of essays, studies, poetry: Poetry or
optimism (a study on Branko
Miljković), 1972; Star hours
(poems) 1975; White aspens (a
study on Momčilo Nastasijević)
1978; Earthly eyes (poems) 1981; I
am giving away my ashes (poems)
1982; Vision and word (studies)
1984; Driving in a circle (poems)
1990; Haire (essays) 1991; Swing
and standstill (essays on poetry of
Jovan Zivlak) 1993; Poems, 1993;
Over (a study on Novalis’ Hymns to
the night) 1993; Poems of Karlovci,
1994; Angel poet Rainer Maria
Rilke (on Duino elegies) 1995; Old
Greek lyric poets (essays) 1999;
Essays of Karlovci, 1999; Heart of a
bee (poems) 2000; Milić od Mačve
(monograph) 2001; On the feast at
God’s (studies) 2002; Three
dialogues, 2002; Blue breath of
forest (selected poems) 2004; Art
as audience (dialogues), 2004;
Experiments from classic literature
2004; Approaching the ethereally
(essays), 2006; In condensed form
(studies and essays) 2006; Visible
and invisible (essays on poetry of
Jovan Zivlak) 2007; Forest house
(poems) 2007.
He is the professor of world and
comparative literature at the
Faculty of Philosophy in Novi Sad.
He lives in Sremski Karlovci.
* * *
Смиљанић, Дамир (1972),
студирао филозофију,
театрологију и социологију у
Ерлангену (Немачка), где је после
магистарских студија (тема
магистарског рада:
херменеутичка логика) уписао
докторске студије. Одбранио
дисертацију Philosophische
Positionalitat im Lichte des
Perspektivismus [Филозофска
позиционалност у светлу
перспективизма] 2005, а објавио
је 2006. Од 2007. ради као доцент
на Катедри за филозофију у
Новом Саду.
Добитник је прве награде на
конкурсу града Офенбаха о
филозофији Филипа
Мајнлендера (есеј: "Mainlanders
Anleitung zum glucklichen
Nichtsein" ["Мајнлендерово
упутство за срећно
небивствовање"].
51
IX International Novi Sad
Literature Festival
Превео са немачког на српски:
Вилхелм Шмид, Леп живот? Увод
у животну уметност (Светови,
Нови Сад 2001), Бернхард Х. Ф.
Таурек, Филозофирати: Учити
умирати? Оглед о иконолошкој
модернизацији наше
комуникације о смрти и умирању
(Адреса, Нови Сад 2009). Објавио
је 2011. књигу Синестетика.
*
Smiljanić, Damir (1972), studied
philosophy, theatrology and
sociology at the University of
Erlangen (Germany). He wrote his
master’s thesis on hermeneutic
logic and in 2005 he had his
doctoral degree. The title of his
doctoral thesis was Philosophische
Positionalitat im Lichte des
Perspektivismus, and it was
published in 2006. He has been an
assistant professor at the
Department of Philosophy in Novi
Sad since 2007.
His essay "Mainlanders
Anleitung zum glucklichen
Nichtsein" won the first prize at the
City of Offenbach contest on
Philipp Mainlander’s philosophy.
He translated Wilhelm Schmidt
and Bernhardt H. F. Taurek into
Serbian. He published in 2011. a
book abot theory of knowledge
Synaesthesia.
* * *
Роберт Шербан је рођен 1970.
године у Турн Северину
(Румунија). Живи у Темишвару.
Књижевник, журналиста,
издавач и телевизијски
радник.
Као писац дебитовао је 1994.
године, с књигом песама
Наравно да претерујем (Награда
за прву књигу Савеза
књижевника Румуније). Следиле
су затим књиге Одисекс (песме,
1996), Бибер на језику (интервјуи,
1999, Награда Темишварске
филијале Савеза књижевника
Румуније), Трагом велике реке /
Auf den Spuren des grossen Stroms
(заједно са Нором Иуга, Иоаном
Ес. Попом, Вернером Луцем и
Куртом Еблијем, песме и приче,
2002), Темишвар у три
пријатеља (заједно са Даном
Мирчом Ципариуом и Михаием
Згондоиуом, песме, 2003,
Награда часописа Поесис),
Ружичаста књига комунизма
(мемоаристика, коаутор, 2004),
Пети точак (интервјуи, 2004),
Којештарије/Anus dazumal
(проза, 2005), Биоскоп у мојој кући
(песме, 2006, Награда часописа
Observator cultural за најбољу
књигу поезије за 2006. годину,
награда Темишварске филијале
Савеза књижевника Румуније),
Атене Палас хотел (заједно са
Александром Хаусватером,
драма, 2007), Око са
надстрешницом (публицистика,
2007), Кочија ничим натоварена /
Ein karren beladen mit nichts
(заједно са Иоаном Ес. Попом и
Петером Срагером, песме, 2008),
Парафинска смрт (песме, 2010,
Награда часописа Luceafărul de
dimineaţă (Јутарња звезда),
награда Темишварске филијале
Савеза књижевника Румуније),
Нарација бивања. Роберт
Шербан у разговору с Шербаном
Фоарцом (мемоаристика, 2013).
У Немачкој је објавио 2009.
књигу песама Heimkino, bei mir
(Pop Verlag), 2010, у Србији,
двојезичну књигу поезије
Биоскоп у мојој кући / Cinema la
mine-acasă (Меридијани, 2012), у
Мађарској, књигу песама Illatos
koporso (L’Harmattan).
Користио је стипендије
Фондације Сорос (1995) и
студијске књижевне боравке у
Кремсу (Аустрија, 2005), Тусису
(Швајцарска, 2007), Винтертуру
(Швајцарска, 2009), Бечу
(Аустрија, 2013).
Песме Роберта Шербана
превођене су на више језика
(немачки, српски, пољски, чешки,
шпански, француски,
италијански, холандски, јидиш,
мађарски, норвешки, шведски,
арапски, украјински итд) и
објављене су у многим
антологијама и књижевним
публикацијама у Румунији и
иностранству.
*
Robert Şerban was born on
October 4th 1970 in Turnu Severin
(Romania).
He lives in Timisoara and works
as a writer, journalist, publisher
and TV personality.
He debuted in 1994 with a book
of poems Of Course I am
Overreacting (Award for the First
Book by Romanian Writer’s
Association). After that, he
published Odisex (poems, 1996),
Pepper on the Tongue (interviews,
1999, Award of Timisoara Branch
Romanian Writer’s Association),
After a Great River / Auf den Spuren
des grossen Stroms (with other
writers, poems and short stories,
2002), Timisoara for Three Friends
(with two other authors, poems,
2003, Award of Poesis Magazine),
The Pink Book of Communism
(memoars, coauthor, 2004), The
Fifth Wheel (interviews, 2004),
Nonsense/Anus dazumal (prose,
2005), A Cinema in My House
(poems, 2006, Award of Observator
cultural Magazine for the best
poetic book of 2006 and Award of
Timisoara Branch Romanian
Writer’s Association), Athens Palace
Hotel (with Alexander Hausvater,
drama, 2007), An Eye with a Canopy
 (publicistics, 2007) Carriage Loaded
with Nothing / Ein karren beladen
mit nichts (poems, 2008), Paraffin
Death (poems, 2010, Award of the
Luceafărul de dimineaţă Magazine
and Award of Timisoara Branch
Romanian Writer’s Association),
Naration of Being. Robert Serban
Talking to Serban Foarta (memoars,
2013).
He published Heimkino, bei mir
(Pop Verlag) (Germany, 2009),
bilingual collection Биоскоп у мојој
кући / Cinema la mine-acasă
(Serbia, 2010) and Illatos koporso
(L’Harmattan) (Hungary).
He was a beneficiary of several
writers’ scholarships.
Robert Serban’s poems have
been translated in several
languages (German, Serbian,
Polish, Czech, Spanish, French,
Italian, Dutch, Yiddish, Hungarian,
Norwegian, Swedish, Arabian,
Ukranian, etc) and included in
numerous anthologies and literary
publications in Romania and the
world.
* * *
Драгомир Шошкић (Улотина
код Андријевице, Црна Гора – 27.
5. 1949) Школовао се у Улотини,
Мурини и Иванграду (Беранама).
Дипломирао на Филозофском
факултету у Новом Саду – Група
за југословенске књижевности.
Објавио збирке песама:
Казимирско путовање, Кровови,
Сремски Карловци, 1993; Студ и
целац, Светови, Нови Сад, 1996;
Предео подношљиво раскошан,
Светови, Нови Сад, 2003; Поглед
на сат (избор из поезије и нове
песме), Прометеј, Нови Сад, 2012.
године.
Добитник је више награда за
поезију (Ристо Ратковић 1971.)
Заступљен је у више антологија и
зборника поезије. Објављивао је
у скоро свим релевантним
књижевним листовима и
часописима (Поља, Летопис
Mатице српске, Златна греда,
Кораци, Одјек, Овдје, Република,
Споне, Одзиви, Токови, Орбис,
Стварање, Политика, Новости,
Дневник, Младост, Побједа,
Слобода, Омладински покрет,
Индекс и др.) Превођен.
Члан је Друштва књижевника
Војводине и Удружења
књижевника Србије.
Живи у Новом Саду.
*
Dragomir Šoškić (Ulotina kod
Andrijevice, Montenegro, 27th May
1949). Graduated from the Faculty
of Philosophy in Novi Sad (the
Department of Yugoslavian
Literature).
Published poetry collections:
Kazimirsko putovanje (Krovovi,
Sremski Karlovci, 1993); Stud i celac
(Svetovi, Novi Sad, 1996); Predeo
podnošljivo raskošan (Svetovi, Novi
Sad, 2003); Pogled na sat (selected
and new poems), Prometej, Novi
Sad, 2012).
He was a laureate of several
poetry awards (Risto Ratković in
1971) and has been included in
numerous anthologies and
collections of poetry. He has also
been published in almost all
relevant literary magazines (Polja,
Letopis Matice srpske, Zlatna greda,
Koraci, Odjek, Ovdje, Republika,
Spone, Odzivi, Tokovi, Orbis,
Stvaranje, Politika, Novosti, Dnevnik,
Mladost, Pobjeda, Sloboda,
Omladinski pokret, Indeks, etc.) His
work has been translated.
He is a member of Association of
Writers of Vojvodina and The
Association of Serbian writers. He
lives in Novi Sad.
* * *
Драгана В. Тодоресков,
књижевна критичарка,
историчарка књижевности (Нови
Сад, 7. XI 1975). Дипломирала је
(1999), магистрирала (2008,
Пародија и пародијски поступци
у текстовима Јована Стерије
Поповића) и докторирала (2013,
Модели стварног у контексту
аутореференцијалнсти поезије и
прозе Јудите Шалго) на Катедри
за књижевност Филозофског
факултета у Новом Саду. У
Матици српској запослена је као
виши стручни сарадник –
лексикографски редактор на
пројекту Српска енциклопедија.
Предавач је на Државном
универзитету у Новом Пазару.
Чланица је Редакције часописа
Летопис Матице српске (од
2013) и Уређивачког одбора
часописа Интеркултуралност
(од 2011).
Живи у Новом Саду, мајка је
две ћерке.
Објавила је велики број есеја и
књижевнокритичких
текстова.Највише се бавила
књижевношћу XIX и XX века, као
и књижевно-теоријским
питањима. Књиге: Стеријине
пародије – искушења
(пост)модерног читања
(Службени гласник, Београд,
2009); Дан, контекст, брзина
ветра (Мали Немо, Панчево
2010); Писати даље – изабране
критике (Дневник, Нови Сад
2012); Тело песме (Агора,
Зрењанин, 2013).
Приређене књиге: Тања
Крагујевић: Ружа, одиста –
изабране песме (Завод за
културу Војводине, Нови Сад
2010); Ненад Митров:
Позно биље – сабране песме
(Службени гласник, Београд,
2013).
*
Dragana V. Todoreskov, literery
critic and historian, was botn in
Novi Sad on 7th November 1975.
She graduated (1999) and gained
her MA (2008) and PhD (2013)
degrees from the Department of
Serbian Literature on the Faculty of
Philosophy in Novi Sad. She works
in Matica srpska as a higher
associate – lexicograph on the
project The Serbian Encyclopedia.
She teaches at the State University
of Novi Pazar, and is a member of
editorial board of Letopis Matice
srpska (since 2013) and
Interkulturalnost (2011). She lives in
Novi Sad.
She has published a number of
essays and critical texts. Her main
interests are XIX and XX century
literature, as well as literarytheoretical
issues. Published books:
Sterijine parodije – iskušenja
(post)modernog čitanja (2009); Dan,
kontekst, brzina vetra (2010); Pisati
dalje – izabrane kritike (2012); Telo
pesme 2013). Edited books: Tanja
Kragujević: Ruža, odista – selected
poems (2010); Nenad Mitrov:
Pozno bilje – collected poems (2013).
* * *
Јован Зивлак (1947, Наково),
песник, есејист и критичар. У
Новом Саду је дипломирао на
Филозофском факултету на
одсеку за Српски језик и
књижевност. Био је главни
уредник часописа Поља. Водио је
издавачку кући Светови. Сада
води издавачку кућу Адреса.
Уредник је и покретач часописа
Златна греда од 2001. године, а
од 2005. и оснивач је и директор
Међународног новосадског
књижевног фрестивала. Био је
председник Друштва
књижевника Војводине од 2002.
до 2010. године.
Заступљен је у многим
антологијама српске и светске
поезије у земљи и иностранству
Књиге песама: Бродар (1969),
Вечерња школа(1974), Честар
(1977), Троножац (1979), Чекрк
(1983), Напев (1989), Зимски
извештај (избор, 1989),
Чегртуша (1991), Обретење
(избор, 1993, 1994, 1995), Острво,
2001, Песме (1979–2005), 2006, О
гајдама (2010), Они су ушли у дом
наш (2012) и Под облацима
(2014). Књиге есеја: Једење књиге
(1996), Аурине сенке(1999),
Сећање и сенке (2007).
Песничке књиге у преводу:
Trepied (француски,1981), Penge
(мађарски, 1984), Триножник
(македонски,1985), Зол гостин
(македонски, 1991), Il cuore del
mascalazone(италијански, 1994),
Zly host (словачки, 1997),
Penitenta (румунски, 1998),
Poemes choisis (француски,1999),
Зол гостин и други песни
(македонски), 2007, Зъл гост и
други стихове (бугарски, 2008),
Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки,
2009), Despre gaide (румунски,
2009),Szczeliny czasu (пољски,
2011), Слизане (бугарски,2012),
Winterbericht (немачки), 2013), Le
roi des oies(француски, 2014).
Приредио књиге: Јован Дучић:
Песме, 1996; Данило Киш:
аутопоетике, есеји, 1999; Душан
Васиљев: Песме, 2000; Милорад
Павић: Панонске легенде,
приче,2000; Лаза Костић: Међу
јавом и мед сном, песме,
2001;Најлепше песме Драгана
Јовановића Данилова, 2002; Лаза
Костић, Песме, 2009. године;
Антологија Бранкове награде
(1954–2010), 2010, Поезија и
естетика Лазе Костића
(зборник), 2010, Ђура Јакшић
(зборник), 2012, Бранко
Радичевић (зборник), 2012.
Књижевне награде: Млада Струга
1974; Павле Марковић Адамов
(поезија),1992; Круна Деспота
Стефана Лазаревића (поезија),
1993; Станислав Винавер (Једење
књиге, есеј), 1995; Душан
Васиљев (поезија),1997; Награда
Златна значка КПЗ Србије
(књижевност и издаваштво),
1998; Награда Друштва
књижевника Војводине за књигу
године (Аурине сенке, есеј),1999;
Награда Стеван Пешић
(целокупно дело), 2001;
Октобарска награда града Новог
Сада (књижевност),2001; Милица
Стојадиновић Српкиња (поезија),
2003; Велика Базјашка повеља
(поезија), Темишвар, 2006,
награда Димитрије Митриновић
(поезија), 2010. и награда
Кочићево перо, 2014.
*
Zivlak, Jovan was born 1947 in
Nakovo, Vojvodina, Serbia. He
finished secondary school in
Kikinda, and graduated from the
University of Novi Sad with the
degree in Serbian language and
literature.
He was editor-in-chief of
magazine for modern literature
and theory "Polja" (Fields, 1976–
1984) which was highly influential
in ex-Yugoslavia, as it introduced
and spread post-modern ideas and
literature. He is currently editor-inchief
of the influential magazine
for literature, art and culture
"Zlatna greda" (Golden beam).
He was the head of Svetovi
publishing, and during this period
Svetovi( Worlds) published books
of numerous important
contemporary thinkers (from
Foucault, Derrida to Baudrillard).
He is now the manager of Adresa
publishing. He is also the head of
the International Literature Festival
in Novi Sad, wich he helped found
in 2001. In addition, Zivlak edited
works of well known Serbian
authors (Laza Kostić, Jovan Dučić,
Dušan Vasiljev, Danilo Kiš, Milorad
Pavić, etc.) and wrote studies about
them.
Jovan Zivlak has published
eleven poetry and three essay
volumes in the Serbian language
so far (Tronožac, Čekrk,
Napev, Zimski izveštaj Ostrvo,
Pesme 1979–2005, O Gajdama,
2010)."
In addition to Zivlak’s literary
works he has published a number
of essays and monographs. His
poems are in important
anthologies of Serbian poetry at
home and abroad, and his books
have been translated into
numerous languages (German,
French, Italian, Hungarian,
Bulgarian, Slovak, Macedonian,
Romanian): Trepied, Paris, 1981;
Poemes choisis, Laussane, 1999;
Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009;
Despre Gaide, Temisoara, 2010;
Слизане, Sofia, 2012; Szczeliny
czasy, Warszawa, 2012;
Winterbericht, Leipzig, 2013, Le roi
des oies, Paris, 2014. He has
received many awards.
Jovan Zivlak lives and works in
Novi Sad.
* * *
Живановић, Бранислав, рођен
је1984. године у Новом Саду.
Завршио је Филозофски факултет
у Новом Саду, Одсек за
компаративну књижевност.
Реп артист, пише поезију и
критику.
Објављивао је у "Летопису
матице српске", "Златној греди" и
"Трагу".
Има четири студијска албума:
"Хвала свима" (2003) са саставом
White Niggaz Nature, чији је био
члан, затим соло албуми "Испод
пера..." (2008, S17 records) и
"Угаси светло да се боље чујемо"
(2010, S17 records), и са саставом
Трећи човек албум "Анонимус"
(2010, S17 records). У припреми
му је пети, односно трећи соло
албум.
Учествовао је у бројним слем
такмичењима у Новом Саду и
слем такмичењима у оквиру
Међународног новосадског
књижевног фестивала на коме је
данас главни уредник.
Објавио је књигу песама
Погледало, Логос Бачка Паланка
и Бистрица, Нови Сад, 2010.
године, за коју је добио Бранкову
награду и Црно светло (Нови Сад,
Адреса, 2012).
*
Živanović, Branislav was born
1984 in Novi Sad. He graduated
from the Department of
Comparative Literature, Faculty of
Philosophy in Novi Sad. He is a rap
artist, he writes poetry and
reviews.
He has published his works in
"Letopis Matice srpske", "Zlatna
greda" and "Trag".
He has released four studio
albums: "Thank you all" (2003) with
the bend White Niggaz Nature,
whose member he used to be, solo
albums "Under the quill..." (2008,
S17 records) and "Switch off the
light to hear each other better"
(2010, S17 records) and album
"Anonymous" (2010, S17 records)
with the bend Treći čovek. At the
moment, he is preparing his fifth
(third solo) album.
He has participated in many
slam poetry competitions in Novi
Sad and the slam poetry
competitions which are a part of
International Novi Sad Literature
Festival. He is today chief editor of
this slam competition.
He published a book of poetry
Pogledalo (Looking glass), Bačka
Palanka and Novi Sad (2010), for
which he won Branko’s Award, in
2010, and Crno svetlo (Black Light,
2012).
* * *
Милена Владић Јованов је
доцент на Катедри за Општу
књижевност и теорију
књижевности Филолошког
факултета Универзитета у
Београду.
Бави се проучавањем модерне
и савремене англо-америчке
поезије и теорије поезије,
авангардном поезијом и
теоријом, савременом теоријом
књижевности, пpоучавањем веза
између књижевности и филма,
границом између уметничке и
неуметничке књижевности.
Преводи савремену поезију и
теорију књижевности, бави се
критичким радом. У издању
Службеног гласника превела је Х.
Портер Абота Увод у теорију
прозе, Воласа Мартина Новије
теорије приповедања и
написала студију Динамични
поетски систем Т. С. Елиота.
Превела је целокупну рану
поезију Т. С. Елиота из периода
1909–1917. године, написану пре
издања чувене збирке Пруфрок
и друга запажања из 1917.
године.
*
Milena Vladić Jovanov is an
assistant professor on the
Department of Literature and
Theory on the Faculty of Philology
of the University of Belgrade.
55
IX International Novi Sad
Literature Festival
56
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал
Her field of interest is modern
and contemporary anglo-american
poetry and theory of poetry,
avantgarde poetry and theory,
contemporary literary theory,
connection between literature and
film and borderline between
artistic and non-artistic literature.
She translates contemporary
poetry and literary theory, and
writes literary criticism. She
translated H. Porter Abbott’s The
Cambridge Introduction to Narrative
and Wallace Martin’s Recent
Theories of Narrative, and wrote a
monograph Dinamični poetski
sistem T. S. Eliota. She translated
the entire early poetry of T. S. Eliot
between 1909 and 1917, written
before the famous Prufrock and
Other Observations in 1917.
* * *
Марк Волдрон је рођен у
Њујорку. Његову прву збирку
Потпуно нови мрак објавио је
Салт 2008. године, а друга,
Немирно море, изашла је
септембра 2011. Његова дела
појаваљују се у Парада
идентитета: Нови британски и
ирски песници (Bloodaxe 2010) и у
Најбоља британска поезија 2012
и 2013.
Награда New Writing Ventures
Runner-up 2006.
Посматрање настајања
талента. (Бен Вилкинсон, Тајмсов
књижевни додатак).
Марк Волдрон је упадљив и
необичан нови глас који се
појавио у британској поезији у
последње време. (Џон Стамерс)
Ово је нужна, изазовна поезија
– један од најважнијих дебија
после доста времена. (Клер
Полард Магма).
Ово је једна од
најоригиналнијих и вредних
памћења првих/дебитантских
збирки у последње време. (Роди
Ламсден).
Волдрон је био заузет ковањем
новог језика празног,
надреализма 21. века, отворен за
утицај Џона Беримена као све
написано у буђењу Песама снова,
скептичан у лирици попут Џона
Ешберија, и обично много
духовитији. (Даи Џорџ Бостон
Ривју).
*
Mark Waldron was born in New
York. His first collection, The Brand
New Dark, was published by Salt in
2008, his second, The Itchy Sea,
came out in September 2011. His
work appears in Identity Parade:
New British and Irish Poets
(Bloodaxe 2010) and Best British
Poetry 2012 and 2013.
An emerging talent to watch.
(Ben Wilkinson Times Literary
Supplement ), Mark Waldron is the
most striking and unusual new
voice to have emerged in British
poetry for some time. (John
Stammers). This is urgent,
thought-provoking poetry
– one of the most important
debuts for a long time. (Clare
Pollard Magma). This is one
of the most original and
memorable debut collections for
many years. (Roddy Lumsden)
Waldron has been busy forging a
new language of deadpan,
twentyfirst century surreal, as
receptive to John Berryman’s
influence as anything written in
the wake of The Dream Songs, as
sceptical of the lyric self as
anything in John Ashbery, and
usually a lot funnier. (Dai George
Boston Review).

Превод текстова у Каталогу:
Стеван Брадић, Ивана Веља, Тања Секић, Драган Бабић,
Милена Алексић, Бојана Ковачевић Петровић, Драгана Бојић

Коректура:
Јованка Николић

* * *
Чланови жирија за Бранкову награду
Драгана В. Тодоресков, Стеван Брадић, Владимир Гвозден

Jury for Branko’s Award
Dragana V. Todoreskov, Stevan Bradić, Vladimir Gvozden

* * *
Чланови жирија за слем такмичење
Миња Богавац, Бранислав Живановић, Драган Бабић

Jury for slam competition
Minja Bogavac, Branislav Živanović, Dragan Babić

* * *
Board of programme:
Jovan Zivlak, Director of the Festival,
Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Đeze Bordaš, Ileana Ursu, Mihal Đuga,
Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Stevan Bradić

Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5.
Association of Writers of Vojvodina, Brace Ribnikar 5, 21 000 Novi Sad
Tel. +381 21 6542-432, 6542-431
Bank account: 340 – 2030 – 48;
www.dkv.org.rs; e-mail: This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival

Саодржај

25. 08, понедељак
18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Ришард Крињицки (Пољска), Јоахим Сарторијус
(Немачка)
19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Јарослав
Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија)
21,00 сат
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
Свечано отварање
Ришард Крињицки (Пољска), Филип Делаво
(Француска), Миријам Монтоја (Колумбиjа), Хосе
Анхел Лејва (Мексико), Максим Грановски (Русија),
Душко Новаковић (Србија)
26. 08, уторак
10,00 сати
Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са
учесницима Фестивала за Сремске Карловце
СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА
12,00 сати
Уручење 54. Бранкове награде за поезију на
српском језику за аутора прве књиге до 29 година.
Свечaно уручење се организује у сарадњи са
Општином Сремски Карловци.
Гост свечаности добитник Међународне награде
Нови Сад Антонио Делторо
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
Сала на I спрату, Николе Пашића 6 у Новом Саду
18,00 сати
Савремена мексичка поезија у фокусу
Антонио Делторо, Хосе Aнхел Лејва, Хулијета
Гамбоа. Говори Пабло Молинет Агилар
Поезију на српском чита глумац Позоришта младих
Емил Курцинак
Обезбеђен симултани превод
Програм савремене мексичке поезије је организован
уз помоћ мексичког Националног савeтa за културу
и уметност Conaculta
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Габријела Алтан (Француска), Јарослав
Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија),
Јеспер Стернберг Нилсен (Данска), Анамарија
Коева (Бугарска), добитник Бранкове награде за
2014. Данило Лучић
27. 08, среда
ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Нови Сад, Дунавска 1
од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати
СИМПОЗИЈУМ
Авангарда, неоавангарда, поставангарда,
идеологија, уметност, антиуметност
Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден,
Зоран Ђерић, Бојан Јовановић, Милена Владић,
Душан Пајин, Иван Негришорац, Бојана Стојановић
Пантовић, Горана Раичевић, Драгана М. Тодоресков,
Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња
Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић
ТРГ МЛАДЕНАЦА
20,30 сати
Хулијета Гамбоа (Мексико), Стивен Џ. Фаулер
(Енглеска), Бојана Стојановић Пантовић (Србија),
Пал Бендер (Србија)
22,00 сат
Уручење Међународне награде Нови Сад Антонију
Делтору
28. 08, четвртак
10,00 сати
БИОСКОП АРЕНА
Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета
манастирима
18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Филип Делаво (Француска) и Хозе Анхел Лејва
(Meксико)
19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Габријела Алтан (Француска), Максим Грановски
(Русија), Ото Фењвеши (Мађарска), Мирјам Монтоја
(Колумбија)
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Сергејева Ирена Андрејевна (Русија), Фењвеши Ото
(Мађарска) , Драгомир Шошкић (Србија), Паблo
Молинет Агилар (Мексико), Душан Радак (Србија),
Бојан Ангелов (Бугарска), Марк Волдрон (Британија,
Ирска),
23,00 сати
КАФЕ БИСТРО
Такмичење за најбољег слем песника Србије
– финале
Гост вечери Марк Волдрон (Британија, Ирска),
Јеспер Стернберг Нилсен (Данска)
У случају кише програми са Трга младенаца ће се
одржати у ресторану "Марина" Трг младенаца 4
ПРОГРАМ
ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ
КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
25–29. август 2014, Нови Сад
Друштво књижевника Војводине
58
IX Meђународни новосадски
књижевни фестивал ProСgаraдmржmаeј
Monday, 25th August , 6,00 pm
Club Absolut in Zmaj Jovina street
Ryszard Krynicki (Poland) and Joachim ( Germany)
7,30 pm
BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET
Steven J Fowler (England), Jarosław Mikołajewski
(Poland), Robert Şerban (Romania)
9.00 pm
TRG MLADENACA
Opening
Ryszard Krynicki (Poland), Philippe Delaveau (France),
Мyriam Мontoya (Colombia), Jose Angel Leyva
(Mexico), Maksim Granovski (Russia), Duško Novaković
( Serbia)
Tuesday, 26th August
10,00 am,
CINEMA ARENA
Bus departure to Sremski Karlovci
12.00 am
TOWN HALL SREMSKI KARLOVCI
Awarding the best young poet in Serbia - Brankova
nagrada (Branko’s Award), 54. time. Brankova nagrada
is the most important poetry prize in Serbia for young
poets. The ceremony is supported by the municipality
of Sremski Karlovci.
Guest of the Programme: winner of Literary award
Novi Sad Antonio Deltoro
6.00 pm
SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS
Pašićeva 4
Contemporary Mexican poetry in focus
Antonio Deltoro, Jose Angel Leyva, Julieta Gamboa
About mexican poetry speaks: Pablo Molinet (Mexico),
literary critic, poet and editor and Dragana Bajić and
Bojana Kovačević Petrović translators
Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from
Youth theatre
Simultaneous translation provided
The Program Contemporary Mеxican poetry is realized in
cooperation with
The National Council for Culture and Arts Conaculta
9.00 pm
TRG MLADENACA
Gabrielle Althen (France), Jarosław Mikołajewski
(Poland), Robert Şerban (Romania), Jesper Sternberg
Nilsen (Danmark), Anamаria Koeva (Bulgaria) and
Winner of the Branko’s Award Danilo Lučić
Wednesday, 27th August
10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm
CITY LIBRARY OF NOVI SAD, Dunavska 1
Symposium
The Avant-Garde, Neo Avant-Garde, Post Avant-garde,
ideology, art, anti art
Alpar Lošonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran
Đerić, Bojan Jovanović, Milena Vladić, Bojana
Stojanović Pantović, Dušan Pajin, Ivan Negrišorac,
Gorana Raičević, Dragana М. Todoreskov, Bogdan
Kosanović, Damir Smiljanić, Draginja Ramadanski,
Nikola Strajnić, Stevan Bradić
TRG MLADENACA
8,30 pm
Julieta Gamboa (Mexico), Steven J Fowler (England),
Bojana Stojanović Pantović (Serbia), Pal Bender
(Serbia)
10,00 pm
International Literary Award of Novi Sad. Winner of the
award Antonio Deltoro
Thursday, 28th August
10,00 am
CINEMA ARENA
Bus departure to Fruška gora, a visit to monasteries
6,00 pm
CLUB ABSOLUT, Zmaj Jovina street
Philippe Delaveau (France) and Jose Angel
Leyva(Mexico)
7,30 pm
BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET
Мyriam Мontoya (Colombia), Maksim Granovski
(Russia), Gabrielle Althen (France), Bojan Angelov
(Bulgaria)
9.00 pm
TRG MLADENACA
Sergejeva Irena Andrejevna (Russia), Fenyvesy Otto
(Hungary), Dragomir Šoškić (Serbia), Pablo Molinet
Aguilar (Mexico), Dušan Radak (Serbia), Bojan Angelov
(Bulgaria), Mark Waldron (Great Britain, Ireland)
11,00 pm
CAFE BISTRO
Poetry competition for slam champion of Serbia – finals
Guest of the Programme: Mark Waldron (Great Britain,
Ireland) and Jesper Sternberg Nielsen (Denmark)
In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will
be held in the restaurant "Marina" Trg mladenaca 4
PROGRAMME
THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD
LITERATURE FESTIVAL
25–29 August 2014, Novi Sad
Association of Writers of Vojvodina
 

 

 

 

ПРОГРАМ

OСМИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ

26–29. август 2013.                  плакат

 

26. 08, понедељак

18,00 сати

КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ

Лор Камбо (Француска) 

и Михаел Кригер (Немачка)

19,00 сати

БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ

Јан Вагнер (Немачка), 

Братислав Милановић (Србија) 

21,00 сат

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА

Свечано отварање

Михаел Кригер (Немачка), Јоан Ес. Поп (Румунија), Лор Камбо (Француска), Братислав Милановић (Србија), А. Б. Џексон (Шкотска), Томас Крогсбел 

(Данска), Виктор Родригез Њуњес (Куба) 

 

27. 08, уторак

10,00 сати

Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала за Сремске Карловце 

СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА

12,00 сати

Додела 53. Бранкове награде за поезију на српском језику за аутора прве књиге до 29 година. Свечено уручење се организује у сарадњи са Општином Сремски Карловци.

Гост свечаности добитник Међународне награде Нови Сад Мирча Картареску

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

Сала на I спрату, Николе Пашића 6

18,00 сати

Савремена румунска поезија у фокусу

Мирча Картареску, Дан Коман, Јон Мурешан, Јоан Ес. Поп, Раду Ванку, Дан Сочу 

Говоре Корнел Унгуреану и Славомир Гвозденовић

Поезију на српском чита глумац Позоришта младих Емил Курцинак

Обезбеђен симултани превод 

Програм савремене румунске поезије је организован уз помоћ Савеза писаца 

Румуније

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА

21,00 сат

Ален Ланс (Француска), Зоран Богнар (Србија), Војцек Хмилевски (Пољска), Дан Сочу (Румунија), Раду Ванку (Румунија), Милован Марчетић (Србија), Ања Марковић, добитница Бранкове награде за 2013. 

 

28. 08, среда

Градска библиотека, Нови Сад, Дунавска 1

од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати 

СIМПОЗИЈУМ

Књижевност отпора – аутономија, субверзија, иронија 

Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Душан Пајин, Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић, Маја Савић 

ТРГ МЛАДЕНАЦА

20,30 сати

Јан Вагнер (Немачка), Јан Мурешан (Румунија), 

Ана Терек (Србија), Јуриј Буковски (Русија), 

Дан Коман (Румунија)

 

22,00 сат

Уручење Међународне награде Нови Сад Мирчеу Картарескуу

 

29. 08, четвртак

10,00 сати Биоскоп Арена

Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета манастирима 

 

18,00 сати

КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ

Ален Ланс (Француска) и Томас Крогсбел (Данска) 

19,00 сати

БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ

Дејвид Кристал (Енглеска) и Родригез Њуњес (Куба)

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА

21,00 сат

Дејвид Кристал (Енглеска), Јарослав Резник (Словачка), Николај Бутенко ( Русија), Јасна Мелвингер (Србија), Селимир Радуловића (Србија), Јас Атила (Мађарска) 

23,00 сати

КАФЕ БИСТРО

Такмичење за најбољег слем песника Србије – финале

Гост вечери Јан Вагнер (Немачка), А. Б. Џексон (Шкотска) 

 

У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у холу Студија М, Игњата Павласа 3

 

 

PROGRAMME

 

THЕ EIGHTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL

26 - 29 August 2013

 

Monday, 26th August , 

 

6,00 pm 

Club Absolut in Zmaj Jovina street

Laure Cambau (France) and Michael Kruger (Germany)

 

7,30 pm

BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET

Jan Wagner (Germany), Bratislav Milanovic (Serbia) 

 

9.00 pm, Trg mladenaca

Opening

Michael Kruger (Germany), Ioan Es. Pop (Romania), Laure Cambau ( France), Bratislav Milanovic (Serbia), A B Jackson (Scotland), Thomas Krogsbol (Denmark), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) 

 

Tuesday, 27th August

10,00 am

Cinema Arena

Bus departure to Sremski Karlovci

12.00 am

Town Hall Sremski Karlovci

Awarding the best young poet in Serbia Anja Markovic – Brankova nagrada (Branko’s Award), 

53. time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. 

Guest of the Programme: winner of Literary award Novi Sad Mircea Cartarescu

6.00 pm

Serbian Academy of Sciencies and Arts, Pasiceva 4 

Contemporary Romanian poetry in focus

Mircea Cartarescu, Ioan Es. Pop, Ion Muresan, Dan Coman, Dan Sociu, Radu Vancu 

About the Antolgy speak: Cornel Ungureanu, literary critic, and Slavomir Gvozdenovic, editor and translator 

Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from Youth theatre

Simultaneous translation provided 

The Program Contemporary Romanian poetry is realized in cooperation with Romanian Writers’ Association

9.00 pm 

Trg Mladenaca

Alain Lance (France), Zoran Bognar (Serbia), Radu Vancu (Romania), Wojciech Chmielewski (Poland), Dan Sociu (Romania), Milovan Marcetic (Serbia), Anja Markovic, Winner of the Branko’s Award 

 

Wednesday, 28th August

10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm 

City Library of Novi Sad, Dunavska 1

Symposium 

Literature of resistance – authonomy, 

subversion, irony 

Alpar Losonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Deric, Draginja Ramadanski, Dusan Pajin, Kornelija Farago, Bogdan Kosanovic, Damir Smiljanic, Nikola Strajnic, Stevan Bradic, Маја Savic

Trg Mladenaca

8,30 pm

Jan Wagner (Germany), Ion Muresan (Romania), Ana Terek (Serbia), Yuri Bukovsky (Russia), 

Dan Coman (Romania)

10,00 pm

International Literary Award of Novi Sad. 

Winner of award Mircea Cartarescu

 

Thursday, 29th August

10,00 am

Cinema Arena

Bus departure to Fruska gora, 

a visit to monasteries 

 

6,00 pm 

Club Absolut, Zmaj Jovina street

Alain Lance (France) and Thomas Krogsbol (Denmark)

7,30 pm

BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET

David Crystal (England), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) 

9.00 pm 

Trg Mladenaca

David Crystal (England), Jaroslav Reznik (Slovakia), Nikolai Butenko (Russia), Jasna Melvinger (Serbia), Selimir Radulovic (Serbia), Jasz Attila (Hungary) 

In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will be held in the Hall of Studio M, 

Ignjata Pavlasa 3

 

 

У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у Позоришту младих, Игњата Павласа 8


 
Monday, 24th August 

Trg mladenaca
9.00 pm,
Opening
Svetlana Bodrunova  (Russia),  Hans-Michael Speier (Germany), Annemete Kure Andersen (Denmark), Nebojsa Devetak, Karsten Alnes (Norway), Cserna-Szabo Andras (Hungary),  Csehy Zoltán, (Slovakia), Milisav Savic

 



Tuesday, 25th August


9.30 am
Beogradski kej
Cruising the Danube to Sremski Karlovci

12.00 am
Town Hall Sremski Karlovci
Awarding the best young poet in Serbian Brankova nagrada (Branko’s Award).  Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Programme: Sean O'Brien (England)

5.30 pm
City Library, Dunavska 1
Contemporary Hungarian Literature
Cserna-Szabo Andras, Csehy Zoltán, Marno Janos,  Józsa Márta

9.00 pm
Trg Mladenaca
Jean Portante (Luxembourg), Ivan Strpka (Slovakia), Adrian Popesku (Romania), Stevan Tontic (BIH), Marno Janos (Hungary), Duško Novaković, Józsa Márta  (Hungary),  Slave Georgiev (Bulgaria), Maja Solar -  Winner of the Branko’s Award

 


Wednesday, 26th August

10.00 am – 1.00 pm & 3.30 pm – 6.00 pm
Association of Writers of Vojvodina
Symposium: Literature and Identities: global and local
Dusan Pajin, Zarko Trebjesanin, Zoran Djeric, Janos Banjai, Vladimir Tasic, Dragan Prole, Damir Smiljanic, Milena Vladic, Vladimir Gvozden, Kornelija Farago, Novica Milic, Jasmina Radojcic, Bojan Jovanovic, Ivan Milenkovic, Alpar Losonc (moderator).

9.00 pm
Trg Mladenaca
International Literary Award of Novi Sad – Sean O'Brien (England)

11,00 pm
Café Bistro
Poetry competition for slam champion of Serbia – semi- final
Guest of the Programme: Hans-Michael Speier (Germany)

 



Thursday, 27st August

12.00 pm
City Library
Contemporary Bulgarian Poetry
Ivan Gaberov, Slave Georgiev and Branko Ristic

4.00 pm
Café Oblomov
30 Minutes of Literature

9.00 pm
Trg Mladenaca
Marek Novakovski (Poland), Irina Mashinska (Russia),  Oleg Vulf (Russia), Slavko Almaћan, Bosko Krstic, Ivan Gaberov (Bulgaria), Lovas Ildiko, Nedeljko Terzic, Wolfgang Ratz (Austria)

11,00 pm
Café Bistro
Poetry competition for slam champion of Serbia –final
Guest of the Programme: Jean Portante (Luxembourg)

 
DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432