ПРОГРАМ ДЕСЕТОГ МЕЂУНАРОДНОГ НОВОСАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА  24 – 28 Авугуст 2015 Друштво књижевника Војводине, Нови Сад, Србија Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia
Десети међународни новосадски књижевни фестивал је јединствени догађај овакве врсте у Србији. Око 100 страних и домаћих писаца током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору, на Тргу младенаца и урбаним просторима Новог Сада. Реч је о фестивалу који је у досадашњем трајању представио преко 800 песника и књижевника ( од прозних писаца до критичара и филозофа), преко 150 преводилаца, око 150 музичара и друго, постајући један од најквалитенијих књижевних догађаја у Србији и у региону. Сваке године фестивал окупља од 1500 до 2000 посетилаца, представљајући Нови Сад као град са озбиљном књижевном културом. Фестивала је постао изузетно познат и поштован од САД, Мексика, Русије, Француске, Пољске до Данске, Румуније или Бугарске. Фестивал ће се ове године одржати у знаку јубилеја од 24. до 28. августа. Места одржавања ће бити Трг младенаца, Библиотека града Новог Сада, Свечана сала Сану у Новом Саду, Кафе Бистро, Клуб Абсолут, балкони у Змај Јовиној, Ресторан Марина, Магистрат у Сремским Карловцима, Брод тетар ,Сомбор, Бачки Петровац, Сремска Митровица и Београд. Преко 30 страних писаца (из Француске, Немачке, Шпаније, Ирске,Русије, САД, Пољске, Луксембурга, Мађарске, Румуније, Данске, Бугарске, Сирије, и др) и преко 30 из Србије наступиће су у средишњим програмима Фестивала. У процес ће бити укључено 15 преводилаца, као и 20 младих песника у Слем такмичењу. Учествоваће и око 30 музичара. Гост фестивала биће Француска са пет песника: Паол Кејнег, Гиј Гофет, Емануел Мозис, Шантал Дипи Дуније и Жерар Картије. Из Велике Британије долазе Метју Свини и Мари Нунан , Ланс Хенсон из САД, Михаел Донхаусер, Јан Конефке из Аустрије и Немачке, Габор Ђукић из Мађарске, Георге Вултуреску, Славомир Гвозденовић из Румуније, Хозе Рамон Рипољ из Шпаније, Валентин Голубев, Денис Балин из Русије, Жан Портант из Луксембурга/Француске), Цвета Софронијева из Бугарске /Немачке, Омар Јусуф Сулејмани из Сирије, Ларс Скинебах из Данске, Лешек Енгелкинг из Пољске, Елка Њаголова из Бугарске, Ристо Василевски из Србије/Македоније, Енес Халиловић, Драган Јовановић Данилов, Маја Фамилић, Никола Страјнић, Миклош Бенедек из Србије. Француска поезија ће бити представљена у свечаној сали САНУ у Новом Саду. Биће објављена и Антологија савремене француске поезије ( дванаест песника) у избору Жерара Картијеа, као и обимна антологија 10 година Фестивала, у којој ће бити заступљено преко 300 песника. Симпозијум ће био посвећен теми Поезија и рат. Учествоваће: Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Горана Раичевић, Срђан Дамјановић, Милена Владић Јовановић, Душан Пајин, Бојан Јовановић, Дамир Смиљанић, Бошко Томашевић. Биће организовано дијалошко представљање писаца у кафеу Абсолут у Змајјовиној. Разговоре ће водити критичари и преводиоци, Драган Бабић, Марина Жарковић, Тања Секић. Десети пут ће бити уручена Међународна награда за књижевност Нови Сад на Тргу младенаца. У оквиру фестивала је биће уручена 55. Бранкова награда у Сремским Карловцима, у свечаној сали Магистрата. Једна од важних тачака Фестивала је Слем такмичење за најбољег слемера Србије. Такмичење ће се се одржати осми пут у Кафеу Бистро. Такође, биће представљена и три преводиоца која су у последњој деценији допринели афирмацији наше књижевности у другим језицима / преводи на македонски, Ристо Василевски, Гжегож Латушињски, на пољски и Славомир Гвозденовић, на румунски... Фестивал жели да подржи издавачку и преводилачку радозналост других култура и афирмацију наше књижевности у свету. Ови преводиоци су у последњих 10 година објавили око седамдесет књига преведених са српског језика и три обимне антологије. На Фестивалу током четири дана одржаће се преко 30 књижевних и музичких програма (претежно младих новосадских музичара), уз присуство око 2000 поштовалаца књижевности. Репрезентативан избор ауторских прилога, од поезије до критичких радова, реализован на Фестивалу, биће објављен у две богате свеске Златне греде. Биће штампан Каталог фестивала, плакате, мајице, заставе. У Змај Јовиној биће постављено преко 25 застава а у излогу Библиотеке града Новог Сада биће постављен видео бим на коме ће бити емитовани садржаји и програм Фестивала. Фестивал ће организовати представљање својих активности на сајту ДКВ и на Фејсбуку. За учеснике се организују излети до Сремских Карловаца и посете Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима. Сви радови учесника изговорени на Фестивалу биће обелодањени у две обимне свеске Златне греде, а, с друге стране, очекујемо и низ текстова који ће бити објављени о Фестивалу у часописима и књижевним листовима у иностранству. Фестивал у пуној мери остварује своје циљеве омогућујући проширивање и богаћење културних веза са светом. Фестивал се организује захваљујући помоћи Покрајинског секретаријата АП Војводине за културу, Министарства културе Републике Србије, Градског већа Новог Сада и медијских и других спонзора, као и добровољног ангажовања чланова ДКВ.
РRОГРАМ*PROGRAMME КАТАЛОГ*CATALOGUE
ДЕСЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 24 – 28 Авугуст 2015 Нови Сад Друштво књижевника Војводине
24. август, понедељак 11:00 Брод ‘’Театар’’ на Дунаву код моста Дуга. Прес конференција Јован Зивлак, Владимир Гвозден, Жерар Картије (Француска), Хозе Рамон Рипољ (Шпанија), Метју Свини (Ирска)
18,00 Клуб ‘’Абсолут’’ у Змај Јовиној - Разговор Хозе Рамон Рипољ (Шпанија), Метју Свини (Ирска), Паол Кејнег (Француска)
19,30 Читање поезије са балкона клуба ’’Абсолут’’ Жан Портант ( Француска / Луксембург), Валентин Голубев (Русија), Цвета Софронијева (Бугарска/Немачка), Жерар Картије (Француска),
21,00 Трг младенаца Свечано отварање Метју Свини (Ирска), Паол Кејнег (Француска), Јан Конефке ( Немачка), Драган Јовановић Данилов (Србија), Цвета Софронијева (Бугарска/Немачка), Хозе Рамон Рипољ (Шпанија), Денис Балин (Русија)
25. август, уторак
10,30 сати Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала и новинарима 12:00 Сала Магистрата у Сремским Карловцима Уручење 55. Бранкове награде, уз подршку општине Ср. Карловци. Гост програма добитник међународне награде Нови Сад
18,00 Огранак САНУ у Новом Саду. Разговор о савременој француској поезији Паол Кејнег, Гиј Гофет, Емануел Мозис, Шантал Дипи -Дуније. О француској поезији говори Жерар Картије, песник, критичар, приређивач. Поезију на српском говори Емил Курцинак, глумац Позоришта младих. Симултано превођење обезбеђено. Програм савремене француске поезије је реализован уз сарадњу Српске академије наука и уметности, огранак у Новом Саду.
21:00. Читање поезије на Тргу младенаца. Михаел Донхаузер ( Немачка), Омар Јусеф Сулејмаи( Сирија), Георге Вултуреску (Румунија), Ланс Хенсон ( САД), Емануел Мозис (Француска), Ристо Василевски ( Србија/Македониа), Маја Фамилић ( Србија) и Јелена Блануша, добитник Бранкове награде.
26. август, среда
Градска библиотека Нови Сад 10:00-13:00 и 15:00-18:00. Симпозијум на тему ’’Поезија и рат’’. Учествују: Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Бојан Јовановић, Милена Владић Јованов, Горана Раичевић, Срђан Дамњановић, Драгана В. Тодоресков, Дамир Смиљанић; Никола Страјнић
18:00 Градска библиотека Превођење савремене српске поезије. Учесници: Славомир Гвозденовић ( Румунија), Гжегож Латушињски (Пољска), Ристо Василевски ( Србија/Македониа). 20,30 Трг младенаца Ларс Скинебах ( Данска), Лешек Енгелкинг(Пољска), Габор Г Ђукић (Мађарска), Елка Њаголова (Бугарска), Славомир Гвозденовић ( Румунија) 22,00 Трг младенаца. Уручење Међународне књижевне награде ’’Нови Сад’’.
27. август, четвртак
10,00 Биоскоп Арена Полазак аутобуса према Фрушкогорским манастирима са учесницима и новинарима
18,00 Клуб ’’Абсолут’’- Разговор Гиј Гофет (Француска), Јан Конефке (Немачка), Ланс Хенсон ( САД),
19,30 Читање поезије са балкона клуба ’’Абсолут’’. Денис Балин (Русија), Енес Халиловић ( Србија), Габор Г Ђукић (Мађарска), Георге Вултуреску (Румунија)
21,00 Трг младенаца, читање поезије. Жан Портант ( Француска / Луксембург), Енес Халиловић ( Србија),Валентин Голубев (Русија), Миклош Бенедек(Србија), Жерар Картије (Француска), Никола Страјнић ( Србија), Мери Нунан (Ирска)
23,00 Кафе ’’Бистро’’. Финале такмичења за најбољег слем песника Србије. Специјални гости: Мери Нунан (Ирска) и Емануел Мозис (Француска).
*** У случају кише програми ће се одржавати у Ресторану Марина
Десети међународни новосадски књижевни фестивал The Tenth International Novi Sad Literary Festival 24тх – 28тх Аугуст 2015 Друштво књижевника Војводине, Нови Сад, Србија Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia
The Tenth International Novi Sad Literary Festival is going to be held in Novi Sad, from 24th to 28th August 2015. This is a literature festival featuring poets and critics who represent and promote contemporary literature. More than 700 writers from Serbia and abroad participated in the previous nine Festivals, and the impressions of all the participants were very good. They were all satisfied with their stay in Novi Sad and the program of the Festival (participants were from England, France, Ireland, Germany, Mexico, Colombia, Bulgaria, Spain, Ukraine, Italy, USA, Austria, Switzerland, Norway, Hungary, Sweden, Czech Republic, Poland, Croatia, Russia, Slovakia, Montenegro, Romania, Turkey, Sudan, Bosnia, Denmark, Nigeria, Morocco etc.). The program of the Festival includes afternoon and evening readings and discussions at various venues throughout the city, as well as visiting other towns in Serbia. The readings represent national literatures, groups of authors or single authors. The main event is the evening reading on the Trg Mladenaca square in the city centre, in front of the Poetry Gate. Every year, a symposium is held to discuss important contemporary literary themes. This year, one of the programs will be Slam Poetry Competition for young poets. For the fourth time, Festival will welcome a guest country for the purpose of more complete representation of that country’s contemporary poetry. This year, the guest of the Festival is France with prestigeous authors who will read their poetry at the Festival. We will publish an anthology of contemporary Franch Poetry (twelve poets). The participants will go on a boat ride on the Danube (from Novi Sad to Sremski Karlovci) and visit the monasteries on Fruška Gora (a mountain near Novi Sad). Novi Sad is the capital of the Province of Vojvodina and the second biggest city in Serbia. Its population is over 450,000. It is an important economic, culture and university centre. The centre of the city was built during the 18th and 19th century, and on the opposite bank of the Danube, there is a magnificent fortress built in the 17th century. The monasteries on Fruška Gora were built in the period from the 15th to 18th century. A small town of Sremski Karlovci is situated on Fruška Gora. The Serbian Romanticism started in Sremski Karlovci and Novi Sad, and lasted from 1847 till 1870. It was led by poet Branko Radičević and, after him, Jovan Jovanović Zmaj and Laza Kostić. The objectives were to promote the language reform of Vuk Karadžić who modernized Serbian language and introduced the vernacular Serbian into literature, anticlassical rebellion and introduction of a new sensibility and aesthetics into Serbian literature. In Novi Sad, besides ethnic Serb majority, there are representatives of several ethnic groups, the biggest of which are Hungarians. They too have educational, cultural and informative institutions. During the Festival, a ceremony of awarding the prize to the Young Serbian poet of the Year will be held in Sremski Karlovci. Every year, International Literary Award Novi Sad is given to a world-renowned living poet or novelist for his poetic oeuvre or life achievement in the field of poetry (Christoph Meckel, Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean O Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin Schmidt, Krzysztof Karasek, Mircea Cartarescu, Antonio Deltoro). The Festival is supported by Serbian Ministry of Culture, The Department of Culture of Province of Vojvodina and Novi Sad City Council.
PROGRAMME* CATALOGUE
THE TENTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 24th – 28th August 2015 Novi Sad * Novi Sad Друштво књижевника Војводине Association of Writers of Vojvodina Braće Ribnikar 5, 21000 Novi Sad, Serbia
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
* www.dkv.org.rs * +381 21 6542 432 * www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival - Međunarodni novosadski književni festival
Monday, 24th August
11,00 pm THE SHIP THEATAR Belgrade quay Press conference Jovan Zivlak, Vladimir Gvozden, Gérard Cartier (France), José Ramón Ripoll (Spain) and Matthew Sweeney (Ireland)
6,00 pm Club Absolut in Zmaj Jovina Street José Ramón Ripoll (Spain), Matthew Sweeney (Ireland), Paol Keineg (France)
7,30 pm BALCONY ABSOLUTE IN ZMAJ JOVINA STREET Jean Portante (France / Luxembourg),Valentin Golubev (Russia), Gérard Cartier (France), Tzveta Sofronieva (Bulgaria/ Germany)
9,00 pm, Trg mladenaca Square Opening Matthew Sweeney (Ireland), Paol Keineg (France), Jan Koneffke (Germany), Dragan Jovanović Danilov (Serbia), Tzveta Sofronieva (Bulgaria/ Germany) José Ramón Ripoll (Spain), Denis Balin (Russia)
***
Tuesday, 25th August
10,30 am, Cinema Arena Bus departure to Sremski Karlovci
12,00 am, Town Hall Sremski Karlovci Awarding the best young poet in Serbia – Brankova nagrada (Branko’s Award), 55th time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Program: winner of Literary award Novi Sad
6,00 pm, Serbian Academy of Sciences and Arts, 4 Pašićeva St.
Contemporary French poetry in focus Paol Keineg, Guy Goffette, Emmanuel Moses, Chantale Dupuy -Dunier. Speech on contemporary French poetry by Gérard Cartier, literary critic, poet and editor. Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from the Youth theatre Simultaneous translation is provided The Program Contemporary France poetry is realized in cooperation with Serbian Academy of Sciences and Arts, department of Novi Sad
9,00 pm Trg Mladenaca Square Michael Donhauser (Austria), Omar Youssef (Syrie), George Vulturescu (Romania), Lance Henson (USA),Risto Vasilevski (Srbija), Emmanuel Moses (France), Maja Familić (Serbia), Winner of the Branko’s Award Marija Blanusa (Serbia)
*** Wednesday, 26th August
City Library of Novi Sad, Dunavska 1 10,00 am – 1,00 pm and 3,00 pm – 6,00 pm Symposium Poetry and War Alpar Lošonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Kornelija Farago, Bojan Jovanović, Milena Vladić Jovanov, Gorana Raičević, Dragana V. Todoreskov, Srđan Damnjanović, Damir Smiljanić, Boško Tomašević, Nikola Strajnić
*** 6,00 pm City Library of Novi Sad, Dunavska 1 Translating of contemporary Serbian Poetry Slavomir Gvozdenovic (Romania), Grzegorz Latushinsky (Poland), Risto Vasilevski (Serbia /Macedonia)
8,30 pm Lars Skinnebach (Danmark), Leszek Engelking (Poland),Gabor G Gyukics (Hungary), Elka Njagolova (Bulgaria), Slavomir Gvozdenović ( Romania)
10,00 pm International Literary Award of Novi Sad.
*** Thursday, 27th August
10,00 am, Cinema Arena Bus departure to Fruška Gora, a visit to monasteries
6,00 pm Club Absolut, Zmaj Jovina street Guy Goffete (France), Jan Koneffke (Germany), Chantale Dupuy -Dunier(France), Lance Henson (USA)
7,30 pm BALCONY ABSOLUTE IN ZMAJ JOVINA STREET Denis Balin (Russia), Enes Halilović (Serbia), Gabor G Gyukics (Hungary), George Vulturescu (Romania)
9,00 pm Trg Mladenaca Square Jean Portante (France / Luxembourg), Enes Halilović (Serbia), Valentin Golubev (Russia), Miklόs Benedek (Serbia), Gérard Cartier (France), Nikola Strajnić (Serbia), Mary Noonan (Ireland)
11,00 pm Café Bistro Poetry competition for slam champion of Serbia – finals Guest of the Program: Mary Noonan (Ireland) and Emmanuel Moses (France) ***
In the case of rain, the programs on Trg mladenaca Squre will be held in restaurant “Marina” (4 Trg mladenaca Squre).
*** Превод текстова у Каталогу: Драган Бабић, Ивана Веља, Милица Станковић,Славомир Гвозденовић, Бранко Ристић, Ерна Зеди, Ивана Барић, Јасмина Буројевић Милена Алексић,
Коректура: Јованка Николић * * * Чланови жирија за Бранкову награду Драгана В. Тодоресков, Стеван Брадић, Владимир Гвозден Jury for Branko’s Award Dragana V. Todoreskov, Stevan Bradić, Vladimir Gvozden * * * Чланови жирија за слем такмичење Милан Мијатовић, Бранислав Живановић, Драган Бабић Jury for slam competition Milan Mijatović, Branislav Živanović, Dragan Babić * * * Board of programme: Jovan Zivlak, Director of the Festival, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Đeze Bordaš, Ileana Ursu, Mihal Đuga, Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Branislav Živanović, Dragana V. Todoreskov, Dragan Babić
Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5. Association of Writers of Vojvodina, Brace Ribnikar 5, 21 000 Novi Sad Tel. +381 21 6542-432, 6542-431 Bank account: 340 – 2030 – 48; www.dkv.org.rs; e-mail:
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival
Board of Programme: Jovan Zivlak, Director of the Festival, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Ileana Ursu, Mihal Đuga, Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Branislav Živanović, Dragana V. Todoreskov, Dragan Babić Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5. Association of Writers of Vojvodina, 5 Braće Ribnikar St., 21 000 Novi Sad Tel. +381 21 6542-432, 6542-431 Bank account: 340 – 2030 – 48; www.dkv.org.rs; e-mail:
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestivalПРОГРАМ ПРОГРАМ ДЕВЕТОГ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА
Девети међународни новосадски књижевни фестивал је јединствени догађај овакве врсте у Србији. Око 100 страних и домаћих писаца током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору на Тргу младенаца и учествују у многим различитим дискусијама о савременој књижевности. У досадашњих осам фестивала, поред најбројнијих српских писаца гости су долазили из Енглеске, Русије, САД, Нигерије, Судана, Туниса, Француске,IX International Novi Sad Literature Festival О фестивалу
Девети међународни новосадски књижевни фестивал је јединствени догађај овакве врсте у Србији. Око 100 страних и домаћих писаца током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору на Тргу младенаца и учествују у многим различитим дискусијама о савременој књижевности. У досадашњих осам фестивала, поред најбројнијих српских писаца гости су долазили из Енглеске, Русије, САД, Нигерије, Судана, Туниса, Француске, Немачке, Шпаније, Данске, Норвешке, Шведске, Белгије, Мађарске, Пољске, Чешке, Словачке, Швајцарске, Турске, Шкотске, Велса, Хрватске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Украјине... Преко 480 писаца из земље и иностранства гостовало је на Фестивалу.
Фестивал је и у знаку музике коју изводе на фестивалским манифестацијама млади музичари Новог Сада. Нови Сад је овим фестивалом постао динамичан и отворен простор актуалне књижевности и књижевне мисли. У оквиру Фестивала додељују се три награде: "Бранкова награда" за младе песнике која се уручује 54. пут у Сремским Карловцима, у објекту Магистрата, уз подршку Општине Сремски Карловци и Међународна награда за књижевност "Нови Сад", која се уручује девети пут пут на Тргу младенаца истакнутим песницима, или прозним писцима и мислиоцима књижевности, који су дали допринос савременој уметничкој књижевности у свету и у Србији. Досадашњи добитници ове угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска), Мирча Картареску (Румунија). Награда за најбољег слемера Србије, додељује се за слем наступ пред великим бројем љубитеља поезије у Кафеу Бистро.
Девети Међународни новосадски књижевни фестивал одр жаће се од 25. до 29 авгу ста. Места одржавања ће бити Тр г младе на ца, Библиотека града Новог Сада, Свечана сала Сану у Новом Саду, Ка фе Би стро, Клуб Абсолут, балкони у Змај Јовиној, Ресторан Марина, Ма ги стра т у Срем ским Кар лов ци ма, простори у Сомбору, Срем ској Ми тро ви ци и Београду.
Преко 20 страних писаца (из Британије, Француске, Немачке, Руси је, Мексика, Пољ ске, Мађарске, Колумбије, Румуније, Данске, Бугарске и др) и пре ко 30 из Срби је наступиће у средишњим програмима Фестивала. У процес ће бити укључено 15 преводилаца, као и 20 мла дих песни ка у Слем такмичењу. Учествоваће и око 30 му зи ча ра. У про гра ми ма ће учествовати Ришард Крињицки и Јарослав Миколајевски /Пољска/, Јоахим Сарторијус /Немачка/, Габријела Алтан и Филип Делаво /Француска/... Гост фестивала биће Мексико са три песника и једним критичарем: Антонио Делторо, Хосе Анхел Лејва, Хулијета Гамбоа и Пабло Молинат Агилар. Из Данске долази Јеспер Стернберг Нилсен, из Русије Сергејева Ирена Андрејевна и Максим Грановски, Роберт Шербан из Румуније, Мирјам Монтоја из Колумбија, Марк Валдрон и Стивен Фоулер из Британије, Ото Фењвеши из Мађарске, Бојан Ангелов и Анамарија Коева из Бугарска, а из Србије Бојана Стојановић Пантовић, Душко Новаковић, Душан Радак, Драгомир Шошкић и Пал Бендер.
Мексичка поезија ће бити представљена у свечаној сали САНУ у Новом Саду. Биће објављена и Антологија савремене мексичке поезије /дванаест песника/ у избору Паблa Молинетa Агилара, критичара и песника и у преводу Драгане Бајић и Бојане Ковачевић Петровић.
Симпозијум ће био посвећен теми Авангарда, идеологија, уметност, антиуметност. Учествоваће: Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Иван Негришорац, Зоран Ђерић, Горана Раичевић, Бојана Стојановић Пантовић, Стеван Брадић, Милена Владић, Душан Пајин, Бојан Јовановић, Драгана В. Тодоресков, Дамир Смиљанић, Никола Страјнић, Драгиња Рамадански, Богдан Косановић. Биће орга низовано дијалошко представљање писаца у кафеу Абсолут у Змајјовиној. Разговоре ће водити критичари и преводиоци Зоран Ђерић, Стеван Брадић, Тања Секић, Бојана Ковачевић Петровић и Драгана Бајић.
На Фестивалу током четири дана одржаће се преко 25 књижевних и музичких програма (претежно младих новосадских музичара), уз присуство око 2000 поштовалаца књижевности, посебно поезије. Репрезентативан избор ауторских прилога, од поезије, прозе до критичких радова, реализован на Фестивалу, биће објављен у две богате свеске часописа Златна греда. Штампаћемо Каталог фестивала, плакате, заставе. У Змај Јовиној биће постављено преко 20 застава а у излогу Библиотеке града Новог Сада биће постављен видео бим на коме ће бити емитовани садржаји и програм Фестивала.
Трећи пут на Фестивалу организоваћемо два читања поезије са новосадских балкона у Змај Јовиној улици у раним вечерњим сатима. Учествоваће домаћи и страни песници. За учеснике се организује излет до Сремских Карловаца и посете Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима. Фестивал у пуној мери остварује своје циљеве омогућујући проширивање и богаћење културних веза са светом.
Фестивал се организује захваљујући помоћи Покрајинског секретаријата АП Војводине за културу, Министарства културе Републике Србије, Градског већа Новог Сада и медијских и других спонзора, као и добровољног ангажовања чланова ДКВ.
ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 25–29. август 2014.
Друштво књижевника Воjводине, Нови Сад, Србија
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал
About Festival
The International Novi Sad Literature Festival is the biggest and brightest in Serbia. Featuring contemporary poets, novelists and critics, the Festival lasts for 4 days filled with literature. It includes readings, performances, exhibitions, music and a wonderful atmosphere. This year’s Festival is going to be held in Novi Sad, from 25th to 29th August. It is a literature festival that features poets, novelists and critics who represent and promote contemporary literature. More than 480 writers from Serbia and abroad participated in the previous eight Festivals, and the impressions of all of the participants were very good – they were all satisfied with their stay in Novi Sad and the programme of the Festival (participants from England, Ireland, Germany, Bulgaria, Ukraine, USA, Austria, Switzerland, Sweden, Spain, Hungary, Luxembourg, Czech Republic, Norway, Poland, Russia, Slovakia, Romania, Sudan, France, Denmark, Turkey, Croatia, Bosnia, Republika Srpska, Nigeria, Morocco, etc.).
The programme of the Festival includes afternoon and evening readings and discussions in various venues throughout the city, as well as visiting other towns in Serbia. These readings represent national literatures, groups of authors or a single author.
The main event is the evening reading аt the "Trg mladenaca" (Newlyweds Square) in the city centre, in front of the Poetry Gate. Every year, a symposium is held to discuss important contemporary literary themes, as well as an exciting Slam Poetry Competition for young poets. The participants will go on a boat ride on the Danube (from Novi Sad to Sremski Karlovci) and visit the monasteries on Fruska Gora (a mountain near Novi Sad).
Novi Sad is the capital of the Province of Vojvodina and the second biggest city in Serbia Its population is over 450,000. It is an important economic, cultural and university centre. The centre of the city was built during 18th and 19th centuries, and on the opposite bank of the Danube, there is a magnificent fortress built in 17th century.
The monasteries on Fruska Gora were built in the period from 15th to 18th centuries. A small town of Sremski Karlovci is situated on Fruska Gora. The Serbian Romanticism started in Sremski Karlovci and Novi Sad, and lasted from 1847 till 1870. It was led by poet Branko Radicevic and after him by Jovan Jovanovic Zmaj and Laza Kostic. The objectives were to promote the language reform of Vuk Karadzic who modernized Serbian language and introduced the vernacular Serbian into literature, promoted an anticlassical rebellion and introduction of a new sensibility and aesthetics into Serbian literature. Romanticism attributed to the strong affirmation of Serbian culture, modern books and publishing. During the Festival, a ceremony of awarding the prize to the Young Serbian poet of the Year, titiled Brankova nagrada (Branko’s Award), will be held in Sremski Karlovci.
Every year, International Literary Award Novi Sad is given to a world renowned living poet for his poetic oeuvre or life achievement in the field of poetry (Christoph Meckel, Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean O’Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin Schmidt, Krzysztof Karasek, Mircea Cărtărescu).
For the fourth time, there is the guest of the Festival for the purpose of more complete representation of contemporary poetry of one country. This year’s guest of the Festival is Mexico with prestigious authors who will read their poetry at the Festival. Also for the third time, there are going to be organized poetry readings from balconies in Zmaj Jovina street, by both domestic and foreign participants. In the Club Absolut, foreign authors will also read and discuss their poetry and meet with Serbian audience. The Festival is supported by Serbian Ministry of Culture, The Department og Culture of Province of Voivodine and Novi Sad City Council.
THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 25–29 August 2013 Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Садржај / Contents
САДРЖАЈ / CONTENTS
О фестивалу Девети међународни новосадски књижевни фестивал 3 About Festival The Ninth International Novi Sad Literature Festival 4 Интервју ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ Интервју са Антониом Делтором – добитником Међународне награде за Књижевност "Нови Сад" 7 Interview POETRY IS GREATER, DEEPER AND MORE MYSTERIOUS THAN POITICS Interview with Antonio Deltoro – the Winner of the International Literary Award Novi Sad for 2014 10 Антонио Делторо 12 Antonio Deltoro 13 Интервју МОЈА ЗНАЊА СУ МИ ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ ЗНАЧЕЊЕ БОЛА Интервју са Хосе Анхелом Лејвом 14 Interviwe MY KNOWLEDGE HAS ENABLED ME TO RECOGNIZE THE MEANING OF PAIN Interview with Jose Angel Leyva 16 Хосе Анхел Лејва 18 Hose Anhel Leyva 18 Хулијета Гамбоа 19 Julieta Gamboa 19 Пабло Молинет Агилар 19 Pablo Molinet Aguilar 19 Габриел Алтан 19 Gabrielle Althen 20 Бојан Ангелов 20 Bojan Angelov 20 Драгана Бајић 21 Dragana Bajić 21 Пал Бендер 21 Bondor Pal 22 Стеван Брадић 22 Stevan Bradić 22 Интервју МИ СМО ЕПОХА КОЈА ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ Интервју са Филипом Делавоом 23 Interview WE ARE THE EPOCH WHICH REQUIRES RENEWAL OF THE VIEW OF HUMAN PERSONALITY Interviwe with Philippe Delaveau 26 Филип Делаво 28 Philippe Delaveau 29 Зоран Ђерић 29 Zoran Đerić 30 Ото Фењвеши 30 Oto Fenjveši 30 С. Џ. Фаулер 31 S J Fowler 31 Максим Грановски 32 Maksim Granovski 32 Владимир Гвозден 32 Vladimir Gvozden 32 Бојан Јовановић 33 Bojan Jovanović 33 Анамарија Коева 34 Anamaria Koeva 34 Богдан Косановић 34 Bogdan Kosanović 34 Бојана Ковачевић Петровић 35 Bojana Kovačević Petrović 35 Ришард Крињицки 35 Ryszard Krynicki 35 Алпар Лошонц 36 Alpar Losoncz 36 Данило Лучић 36 Danilo Lučić 36 Јарослав Миколајевски 36 Jarosław Mikołajewski 37 Мирјам Монтоја 37 Myriam Montoya 38 Иван Негришорац 38 Ivan Negrišorac 39 Душко Новаковић 39 Duško Novaković 39 Душан Пајин 40 Dušan Pajin 40 Бојана Стојановић Пантовић 41 Bojana Stojanović Pantović 41 Драган Проле 41 Dragan Prole 42 Душан Радак 42 Dušan Radak 42 Горана Раичевић 42 Горана Раичевић 43 Драгиња Рамадански 43 Draginja Ramadanski 43 Интервју ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ Интервју са Јоахимом Сарторијусом 44 Interview POETRY IS THE UNCONSCIOUS TRUTH THAT THE POLITICS IS TRYING TO AVOID Interview with Joachim Sartorius 46 Јоахим Сарторијус 48 Joachim Sartorius 48 Сергејева Ирена Андрејевна 49 Sergeyeva Irena Andreyevna 49 Јаспер Стернберг Нилсен 49 Jasper Sternberg Nielsen 49 Никола Страјнић 51 Nikola Strajnić 51 Дамир Смиљанић 51 Damir Smiljanić 52 Роберт Шербан 52 Robert S,erban 52 Драгомир Шошкић 53 Dragomir Šoškić 53 Драгана В. Тодоресков 53 Dragana V. Todoreskov 54 Јован Зивлак 54 Jovan Zivlak 54 Бранислав Живановић 55 Branislav Živanović 55 Милена Владић Јованов 55 Milena Vladić Jovanov 55 Марк Волдрон 56 Mark Waldron 56 ПРОГРАМ 57 PROGRAMME 58
IX International Novi Sad Literature Festival
ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ
Интервју са Антониом Делтором
Разговор водио Јован Зивлак Златна греда: Образовани сте нетипчно за песника. Мада то може да се оспори, јер има песника који долазе из различитих регија знања, али њихова одлука д се реализују као уметници речи их потпуно преображава. Како ви то видите? Када сте били свесни да је за ваш живот поезија најбитнији избор?
Поезију сам открио у другом разреду основне школе. Учитељица је одржавала мир у разреду тако што нам је читала грчке митове и песме из шпанског романсера. Осим тога, у буквару су били цртежи стаклене чаше и крошње дрвећа. Испод обе слике била је написана једна реч: сора . Фасцинирало ме је што се две тако различите ствари користи иста реч: не само што сам открио синониме, већ и метафоре. Касније, са једанаест година, почео сам да пишем нешто што је личило на песме. Доста касније сам помислио да бих могао да будем песник. Чак и данас мислим да величанственост може да се припише само песми, нипошто песнику. Да песма има првенство у односу на песника, који никада нема сигуран положај, већ се увек прилагођава. Будући да сам прво неколико година студирао физику, а потом завршио економски факултет – а не књижевност, као већина мојих пријатеља и колега – своју прву књигу објавио сам доста касно. Моје песничко образовање било је узгредно, а моје прве песме прилично невеште, али сам, с друге стране, на тај начин избегао замку поезије руковођене законима престижа, односно могућност да на поезију гледам као на каријеру. Укратко, то ми је дозволило да се у поезији осећам као странац, без закона и привилегија; на територији која није била готова творевина, коју је тек требало освајати. Сада већ годинама објављујем, држим радионице; ту и тамо добијам награде и стипендије. Међутим, још увек указујем више пажње песми која је преда мном, за коју никада не знам да ли ће доћи и обузети ме, него онима које сам написао.
Златна греда: За многе мексичке критичаре ви представљате издвојен глас. Ви сами кажете да према конвенционалнима критеријумима "касно сам се укључио у своју генерацију". "Моја штива и искуства била су друкчија." Како разумете улогу генерације и мислите ли да она није само социолошки релевантна?
Студирао сам економију. Читао сам у исто време Капитал, као средство за преиначење света, али и као испитни предмет; и Кастиљанска поља или Елементарне оде , из задовољства и насушне потребе, као обичан читалац у осами. Сусрет са другим читаоцима поезије, који су ми притом били вршњаци и савременици, за мене је био празник, али и откровење да поезија, осим позива, може бити истинско занимање, премда никада нисам сасвим досегао ту природност, којој заправо сви тежимо, а коју имају поједини песници моје генерације. Песма живи, она се не храни само тиме што је претходно дефинисана као поезија, већ припаја, зрело промишља или преображава ствари које нису безусловно сматране поетским. Упркос различитим наравима, искуствима и укусима, мислим да је читава генерација песника посвећенија трагању и истраживању него проналажењу, а то често више поштује генерација која је наследи. Унутар једне епохе или генерације више тежимо да видимо разлике него сличности.
Златна греда: У више наврата говорили сте о посебном карактеру мексичке поезије. Шта подразумевате под тим, будући да она у великој мери дели вредности хиспанског поетског континента и да се наслања на универзалну традицију западне културе.
Ја сам, заједно са песником Кристијаном Пењом (Christian Pena), сачинио антологију под називом Петао и бисер. Мексико Interview
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Интервју у мексичкој поезији (El gallo u la perla. Mehico en la poesia mehicana). У предговору, чији сам аутор, говорим о оним песмама, о тек малом броју песама насталих у Мексику, које такорећи не би постојале да нису написане овде и да их нису написали Мексиканци, јер представљају историјске прозиводе који истичу политичке односно културне карактеристике које нас разликују од других нација, с обзиром на присуство речи пореклом из језика науатл, мај или пурепећа, или догађај као што је Мексичка револуција. То не значи да су у поезији насталој у Мексику мање важни елементи карактеристични за хиспаноамеричку и универзалну поезију, напротив.
Златна греда: Као аутор често евоцирате гласове и вредности домородачке културе, рецимо врло је индикативан сиже из песме Фудбал. Шта значе за вас гласови Олмека, Толтека, Маја, Астека...
Не пишем поезију која би наменски била мексичка, нити сматрам да моја поезија обилује прехиспанским садржајима. Реч је о томе да у језику који се говори у Мексику опстају домородачки гласови, док мексички шпански истовремено коегзистира са језицима насталим на овом тлу, и било би једнако извештачено опирати им се као и трагати за њима. Не бих рекао да сам у песми "Фудбал" имао на уму мексичку историју или културу. Мислим да се та песма односи на универзално људско искуство: побуну ноге у односу на руку (чисте руке живе од прљавих ногу); постављање пословног свет наглавачке, што је крактеристично за фудбал, а угзред, у великој мери и за поезију.
Златна греда: Критика запажа да сте ви пронашли у поезији глас непосредне јавности, метеж живота, гласове улице, историје, али и усамљеничко трагање за смислом. Тај процес индивидуације је видим и осћам као ослобађање од притискајућих гласова заједнице и прихватање особене одговорности не само за поезију као важан моменат културе, него и за еманципацију појединца?
Недавно сам читао да је песников истински грех праћење стремљења која преовладавају у његовој епохи, заповест моћи и већине. Сваки песник мора да буде радикалан на јединствен, себи својствен начин, не треба да прати утабану стазу: наш задатак је да се ухватимо у коштац са законом гравитације потреба и обичаја; да будемо независне јединке. У том смислу, верујем да сте у праву: на песнику је да изнађе нове могућности бића ("Лако лаж уме да смисли / онај коме маште фали: / он истину тад измисли", говорио је Антонио Маћадо), знајући да ће напослетку, наше једино достигнуће, по речима мексичког песника Рубена Бонифаса Нуња (Ruben Bonifaz Nuno), бити да "другим речима исто кажемо", односно да будемо као сви други. Живимо у свету који је насељен и разнолик, недокучив, запањујуће богат када је реч о могућностима и разликама; али сваки појединац је неминовно ту где јесте: немамо дар да будемо посвуда, а опет, посредством језика можемо бити то или нешто сасвим друго, мушкарац и жена, дрво и птица. Мислим да је на песнику да за собом остави двоструко сведочанство – заједници и самоћи. Верујем у Борхесов став да су "сви људи један човек" и у тврдњу Антонија Маћада да постоји "суштинска разнородност бића". Осећање да смо живи у друштву других искуство је сваког човека, баш као и осећање насушне слободе између два датума који уоквирују наше постојања.
Златна греда: Велика фигура мексичке поезије био је Октавио Паз. Многи кажу да је он створио епоху у мексичкој књижевности. Многи су сматрали да је он својом величином и књижевним и моралним притиском спречио многе нове дијалошке појаве у мексичкој књижевности. После његове смрти, каже се да је у Мексику све другачије. Шта то може да значи...?
Не мислим да Октавио Пас (Octavio Paz), колико год значајна и иновативна била његова заоставштина, представља крај, а још мање почетак мексичке поезије. Он је најпознатији мексички песник, књижевник и интелектуалац ван граница наше земље, ја сам ватрени читалац његове поезије и његовог есејистичког опуса, али Пас није усамљен случај; напротив: он је Еверест на Хималајима. Његово дело почива на богатој традицији мексичких песника: Лопеса Велардеа (Lopez Velarde), Хавијера Виљаурутије (Xavier Villaurrutia), Хосеа Горостисе (Jose Gorostiza), да наведемо само тројицу његових великих претходника. Постоји обиље мексичке поезије. Довољно је да поменемо песника Едуарда Лисалдеа (Lizalde) који након творца Камена сунца наставља, на други начин, да обогаћује значајну традицију мексичког песништва.
Златна греда: Како се и односите према латиноамеричкој култури, књижевности. Да ли осећате да припадате том јединственом књижевном континету или налазите да се као Мексиканац морате реализовати као неко ко је другачији, особен и несводив на то искуство. Како видите улогу таквих аутора као што су Уидобро и Ваљехо, Неруда и Борхес, Лесама и Елисео Дијего и др. у вашем књижевном еманциповању?
Мислим да се у Мексику с великом пажњом и преданошћу читају латиноамерички песници које наводите, као и многи други песници, мање познати ван граница Латинске Америке. O већини њих сам писао есеје и са захвалношћу читам њихову поезију. Срећом, ми у Мексику, као и остатак Латинске Америке, немамо потребе за било каквим еманциповањем: стварамо после Рубена Дарија и модернизма – дакле, већ смо књижевно еманциповани; ми смо, као што Пас каже, "савременици сваког човека". Да је реч о политици, ту би ствари стајале сасвим другачије. Пре неколико година открио сам Елисеа Дијега (Eliseo Diego), сада откривам перуанског песника Хосеа Ватанабеа (Jose Watanabe): на сву срећу, у поезији на шпанском језику нема граница, нити канонских стаза унапред одређених за читаоца или писца.
Златна греда: Како видите улогу политике у поезији. Ваше бављење еколошким проблемима нашег опстанка на земљи је питање које долазе из политике и које се сваког од нас тиче. Сматрате ли да поезија треба да покреће та скривена питања која политика узима само за себе одузимајући нам право да будемо одговорни за себе?
Треба бежати од империјализма и политичке скучености. Не мора сва заокупљеност друштва и човека да буде усмерена ка политици: ка борби за моћ. Верујем да је поезија већа, дубља и тајанственија од политике. Студирао сам економију јер сам веровао да само ако разумемо начин функционисања капитализма можемо променити друштво, у војном и политичком смислу. Сада, са истом нелагодношћу пред неправдом и злоупотребом моћи, пишем песме; мислим да сам ближи другима и самом себи. Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић
* POETRY IS GREATER, DEEPER AND MORE MYSTERIOUS THAN POLITICS Interview with Antonio Deltoro Interviewer Jovan Zivlak Golden Beam: Your education is not typical for a poet. At the same time this statement could be disputed, since there are poets who came from different spheres of knowledge, and their decision to realize themselves as artists of language has completely transformed them. How do you see this? When were you aware that poetry was a crucial choice in your life?
I discovered poetry in the second grade. The teacher kept peace in the classroom by reading us the Greek legends and poems from the Spanish Romancero. In addition, in the spelling book there were drawings of a glass cup and a treetop. Below each picture was written one word: copa. It was fascinating to me that such different things were called by the same name: not only did I discover synonyms, but also metaphors. Later, when I was eleven, I started to write something that looked like poetry. Much later I thought that I could be a poet. Even today I think that magnificence can be attributed primarly to the poem, and not to the poet. That poem has priority over the poet, who never has a safe position and is always forced to adapt. Since I first started studying physics, and later graduated from the Faculty of Economics – not of literature, as most of my friends and colleagues – I published my first book relatively late. My poetic education was incidental, and thus my first poems were written in a quite unskilled manner, but on the other hand, I managed to avoid the trap of writing poetry guided by the laws of prestige, and an understanding of poetry as a career. In short, it allowed me to feel as a stranger in poetry, with no imperatives or privileges; in a territory that was not a finished creation, which was yet to be conquered. I have been publishing now for years, I hold workshops, and here and there, I get awards and scholarships. However, I still pay more attention to the poems that are in front of me, to the ones I still expect to arrive and overwhelm me, than to the ones I already wrote.
GB: For many Mexican critics you represent an isolated voice. You yourself said once that according to the conventional criteria you "got involved late with your generation". You also claim that your "readings and experiences were different". How do you understand the role of a generation and do you think it is more than just sociologically relevant?
I studied economics. I read the Capital as the means for the transformation of the world, and at the same time as an exam question; and Castilian Fields or Elementary Odes, for pure pleasure and from an essential need, as an ordinary solitary reader. An encounter with other readers of poetry, who have been my peers and contemporaries, was a festivity for me, and also a revelation that poetry, apart from being an interest, can be a real calling, though I never quite reached such naturalness, towards which in fact we all aspire, and which only some of the poets of my generation have attained. The poem lives, it feeds not only on what was previously defined as poetry, but incorporates, contemplates maturely, or transforms things that have not previously been considered unconditionally poetic. Despite the different natures, experiences and tastes, I think that an entire generation of poets is more devoted to searching and investigating rather than to finding, and this is often more appreciated by the generation that follows. From within a single epoch or generation we tend to focus more on the differences than on similarities.
GB: On several occasions you spoke about the specific character of Mexican poetry. What do you mean by that, since it largely shares the values of the Hispanic poetic continent and that it rests on the universal tradition of Western culture?
I have, along with poet Christian Pena, compiled an anthology titled Rooster and Pearl. Mexico in the Mexican Poetry (El gallo y la perla. Mexico en la poesia mexicana). In the preface, which I wrote, I spoke about those poems, a small number of poems written in Mexico, which practically would not exist if they were not written here or by Mexicans, because they represent historical products that highlight the political and cultural characteristics that distinguish us from other nations, given the presence of the words originating from the languages such as Nahuatl, Mayan or Purepecha, or the events such as the Mexican revolution. This does not mean that elements characteristic of Latin American and universal poetry are of less importance for the Mexican poetry, on the contrary.
GB: As an author you often evoke the voices and values of indigenous cultures, for example, the contents of the poem Football are indicative of this. What do voices of Olmec, Toltec, Maya, and Aztec etc. mean for you?
I do not write poetry that aims to be Mexican, nor do I consider my poetry to be oversaturated with Hispanic themes. The matter of the fact is that in the language spoken in Mexico exist indigenous voices, while Mexican Spanish coexists with all of them, and it would be equally artificial to either oppose them and or to look for them. I would not say that in the poem Football I had in mind Mexican history or culture. I would rather say that it refers to a universal human experience: a rebellion of feet in relation to the hands (clean hands live off dirty feet); it is an inversion of the business world, characteristic for football and, by the way, for poetry as well.
GB: Literary criticism notes how you found in your poetry the voice of immediate public, the uproar of everyday life, the voices of the street, history, but also the solitary quest for meaning. It seems to me that the process of individuation can be a sort of a release from the pressures of the community and an acceptance of a peculiar liability not only for poetry as an important cultural moment, but also for the emancipation of the individual?
I recently read that the poet’s original sin is following the tendencies that prevails in his time, as a commandment of power and the majority. Every poet has to be radical in a unique, individual way, and should not follow the trodden path: our task is to face the law of gravity that needs and customs project; to be independent individuals. In this respect, I believe you are right: the poet has to find new possibilities of being ("A lie comes easily to those / who lack imagination: / others invent the truth", spoke Antonio Machado), knowing that ultimately, our only achievement, in the words of Mexican poet Ruben Bonifaz Nuno, will be "to state the same in different words" that is, to be like everyone else. We live in a world that is populated and diverse, elusive, stunningly rich when it comes to the possibilities and differences; but each individual is inevitably where s/he is: we do not have the gift to be everywhere, and yet, through language we can achieve just that, or something completely different, to be a man or a woman, a tree or a bird. I think a poet has to leave behind both of these testimonies – of community and of solitude. I believe in Borges’ view that "all men are one man", and in the assertion of Antonio Machado that there is an "essential diversity of beings". The feeling that we live in a society of others is an experience of each individual, as well as the essential need for freedom between the two dates that frame our existence.
GB: Octavio Paz was a towering figure of Mexican poetry. Many say that he created an epoch in Mexican literature. Many thought that his stature and literary and moral pressure prevented new dialogical events to occur in Mexican literature. After his death, it is said, that in Mexico, everything is different. What could this mean...?
I do not think Octavio Paz, no matter how important and innovative was his legacy, is the end, much less the beginning of Mexican poetry. He is best known Mexican poet, writer and intellectual, beyond the borders of our country, and I am an avid reader of his poetry and his essayistic oeuvre, but Paz is not an isolated case; on the contrary: he is the Everest in the Himalayas. His work is based on a rich tradition of Mexican poetry: Lopez Velarde, Xavier Villaurrutia, and Jose Gorostiza, to name just three of his predecessors. There is plenty of Mexican poetry. Suffice it to mention the poet Eduardo Lizalde who, after the creation of the Stone Sun continues, otherwise, to enrich the broad tradition of Mexican poetry.
GB: How do you treat Latin American culture and literature? Do you feel that you belong to this unique literary continent or do you feel that you as a Mexican have to realize yourself as someone who is different, distinctive and irreducible to that experience? How do you see the role of such authors as Huidobro, Vallejo, Neruda, Borges, Lezama, Eliseo Diego and others in your literary emancipation?
I think that in Mexico we read with great care and dedication these Latin American authors, and many others, less known outside Latin America. About most of them I wrote essays, and I gratefully read their poetry. Fortunately, we in Mexico, along with the rest of Latin America, do not need for any kind of emancipation: we create after Ruben Dario and modernism – therefore, we are already literarily emancipated; we are, as Paz says, "contemporaries of every man". If we were talking about politics things would resonate quite differently, of course. A few years ago I discovered Eliseo Diego, and now I am discovering the Peruvian poet Jose Watanabe: fortunately, the poetry of the Spanish language has no boundaries or a canonical path predetermined for the reader or the writer.
GB: How do you see the role of politics in poetry? Your addressing of the environmental problems of our existence on earth is a question that comes from politics and that concerns each of us. Do you think that poetry should deal with these hidden issues that politics otherwise monopolizes depriving us of the right to be responsible for ourselves.
One must avoid imperialism and political partiality. Not all of the preoccupations of society and man need to be focused on politics: on struggle for power. I believe that poetry is larger, deeper and more mysterious than politics. I studied economics because I believe that only through the understanding of functioning of capitalism can one change society, in both military and political terms. Today, with the same discontent when faced with injustice and the abuse of power, I write poems; in this way I think I am getting closer to others and to myself.
Translated into English by Stevan Bradić * * * Антонио Делторо (Antonio Deltoro) (Сијудад деМехико, 1947). Студирао физику, и економију. Уредник је неколико часописа и члан важних културних института за књижевност. Аутор је следећих дела: Неоргански жагор (La Maquina дe Escribir, 1979), Куда је овде? (Penelope, 1984), Боси дани (Vuelta, 1992), Теразије сенки (Joaquin Mortiz/INBA, 1997), Сабрана поезија (UNAM, 1999), У водама четвртка заувек (CECA/Municipio дe Queretaro, 2002), Constance дe l’etonnement / Постојаност чуђења (UNAM/Alдus/Ecrits дes Forges, Mexico/Quebec, 2001), Куда је овде? (Conaculta/Verдehalago, 2004), Непомичан (Biblioteca Sibila/Funдacion BBVA, Sevilla, 2009), Сабрана поезија (компакт диск, UNAM, 2011), Дрвеће које ће пошумити Арктик (Era/UNAM, 2012). Поред тога, објавио је и књигу есеја Добијене услуге (FCE, 2012). Приредио је изборе из поезије Жозефа Пла и Октавиа Паза и антологију мексичке поезије која је изашла на француском у Канади. Делторо је 2013. добио иберијскоамеричку награду Carlos Pellicer за објављено дело. Поред тога, добио је награде критике Aguascalientes и Viceversa за најбољу мексичку књигу поезије. Заступљен је у свим битнијим мексичким, јужноамеричким и хиспанским антологијама. Текстове и поезију објављује у назначајнијим часописима шпанског језика. О Делтору Пабло Молинет каже: Писати поезију значи изучавати појаве, објективне или субјективне,физичке, емотивне, вербалне, како би се читаоцу понудиле поетске хипотезе о стварности.За Делтора, дакле, стварање поезије не допушта произвољност ни хировитост. Реторичка средства и формалне карактеристике рода пре свега су специфично оружје подвргнуто јединственој и строгој употреби: прва и основна јесте стих, слободан или у метру: његов дах, температура, повезаност са стиховима који му следе. У служби стиха су сва оста ла средства, а песник је у обавези да открије и примени она која су му потребна. Противно ономе што би могло да се помисли, није реч о леденој и мисаоној поезији, напротив, у делторовском поимању она је флексибилна, интуитивна, ониричка и носи повишени тон пажње за безначајно и занемарено што га везује за дечју радозналост која дејствује на приземном нивоу, и која је без престанка запитана о ономе што види стварајући објашњења и не придржавајући се правила и мишљења одраслих. Делторо не избегава традиционално велике теме: време, смрт, љубав, универзум – али им прилази без трансценденталистичке високопарности. Критичар и есејиста Хосе дела Колина је рекао да Антонио Делторо пише "најмање могуће у котурнама": јасна, без оперских излета, отпорна на неразумљивост и на тајновитост, његова поезија проживљава сву вртоглавост живота у једном врту, поподне, уз толико јаку колико и чедно уздржану емоцију.
* Deltoro Antonio (Ciudad de Mexico, 1947). He studied physics and economy. He is the editor of several journals and a member of the important cultural institutes for literature. He is the author of the following works: Inorganic Murmur (La Maquina de Escribir, 1979), Where is Here? (Penelope, 1984), Barefoot Days (Vuelta, 1992), Shadow scale (Joaquin Mortiz / INBA, 1997), Collected Poetry (UNAM, 1999), Forever in the Waters of Thursday (CECA / Municipio de Queretaro, 2002), Constance de l ’etonnement / Persistence of Wonder (UNAM / Aldus / Ecrits des Forges, Mexico / Quebec, 2001), Where is Here? (Conaculta / Verdehalago, 2004), Motionless (Biblioteca Sibila / Fundacion BBVA, Sevilla, 2009), Collected Poetry (compact disk, UNAM, 2011), Trees that will Afforest Arctic (Era / UNAM, 2012). In addition to this he has published a book of essays Favors Won (FCE, 2012). He edited poetry collections of Josep Pla and Octavio Paz, as well as an anthology of Mexican poetry, which was published in French in Canada. In 2013 Deltoro won the Ibero-American prize Carlos Pellicer for his works. In addition, he received the Aguascalientes award and Viceversa critics’award for the best Mexican book of poetry. He is represented in all relevant Mexican, Latin American and Hispanic anthologies. His poetry and other works are published in the most significant Spanish language magazines. Mexican literary critic Pablo Molinet describes Deltoro’s poetry in the following terms: To write poetry means to study the phenomena, objective or subjective, physical, emotional, or verbal, in order to present to the reader a poetic hypotheses about the reality. For Deltoro, therefore, poetry does not mean arbitrariness or capriciousness. Rhetorical means and formal characteristics of this literary genre are most of all specific weapons put to a unique and rigorous use: the most prominent one is the verse, free or in meter: its breath, temperature, relation with the verses that follow it. In its service are all other means, and a poet is obliged to discover and apply the ones that he deems necessary. Contrary to what might be thought, this is neither cold nor rigidly reflexive poetry, rather, Deltoro’s poetic world is flexible, intuitive, and oniric with a strong attention towards what is usually thought of as irrelevant and unimportant, and this is why it is so close to a childlike curiosity, which acts at the ground level, and which is constantly in wonder over what it sees and feels, creating its own explanations, by circumventing the rules and the world of the adults. Deltoro does not avoid the traditional themes such as temporality, death, love, universe – instead he approaches them without transcendentalist pathos. A critic and an essayist Jose de la Colina once said that Antonio Deltoro writes on the "lowest possible buskins": with the "I" of dreams and without operatic excursions, resistant to the incomprehensibility and the secrecy, his poetry projects the vertigo of a life spent in a garden, in the afternoon, with strong but chaste and restrained emotion.
* * * МОЈА ЗНАЊА СУ МИ ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ ЗНАЧЕЊЕ БОЛА Интервју са Хосе Анхелом Лејвом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Образовани сте као психијатр. То је врло изазовно подручје за сваког филозофа друштва, као и за песника. Колико сам могао да разумем ваше заступање психијатрије је било нестандардно за мексичке прилике, ви сте заступали једну врсту антипсихијатријског приступа који одбацује репресију и лекове у третману наводних болесника. То је једна врста отпора догматским тумачењима психијатрије која је више контролисала и искључивала, него што је помагала пацијентима. Да ли сте познавали радове Роналда Леинга и Мишела Фукоа?
Не, у ствари сам по образовању лекар, не психијатар. Годину дана сам радио у Психијатријској болници Бернардино Алварес; то је име једног шпанског пустолова из колонијалних времена када су из Европе долазили у Нову Шпанију (Мексико) да се обогате на лак начин. Пошто је био заробљен јер се здружио са неком бандом лопова и превараната, овај човек је доживео преобраћење. Послали су их на Филипине, али су пре поласка побегли. Једини кога нису поново ухватили и ко се спасао вешала био је Бернардино који је, захваљујући својој љубавници, једној удовици, пронашао пут до луке Акапулко и ту се укрцао за Перу. Тамо је створио богатство и после десет година се вратио у Нову Шпанију. Мајка и сестре су му нашле прибежиште у манастриу и одрекле се овоземаљских добара, венчале су се с Богом. Бернардино је свој новац уложио у болницу Светог Иполита за окупљање и пружање неге менталним болесницима. Тако је основао прву болницу за људе с душевним поремећајима и створио световни ред који Црква никада није признала као верски, већ као милосрдну браћу. Наравно, познавао сам Историју лудила Мишела Фукоа и друге текстове. Био сам свестан да се на менталне болеснике гледало више као на људске отпатке, него као на болесна лица. Напустио сам медицину управо онда када ми је био обезбеђен приступ специјализацији. Златна греда: Напустили сте медицину и посветили се књижевности. Завршили сте филозофски факултет и укључили се у културни активизам који је пропагирао читање. Колико је ваше искуство лекара допринело вашем разумевању друштва и језика. Да ли постоје везе?
Као што сам рекао, психијатријско образовање сам само започео. Моја медицинска знања допустила су ми да препознам значење и улогу бола у уметности, трошност не само људског бића, животиња и ствари, него и самог језика, књижевних дела која не одолевају проласку времена. Али пре свега похађајући Ибероамеричке књижевности схватио сам апсурдну поделу културе, развод између научно- технолошке и интелектуалности друштвених наука. Те две културе о којима говори Чарлс Перси Сноу (Charles Percy Snow) у свом чувеном есеју "Две културе". Такав схизоидни однос мисли нас спречава да будемо мало мудрији и разумнији. Такође ми је омогућен приступ научном и технолошком новинарству који ми је опет утро пут опстанку и отворио врата издавачком послу и новинарству културе. Та повезаност ме обавезује да опипавам стварност и да је прожимам својом поезијом и прозом, као што су моје књижевне хронике.
Златна греда: Били сте левичар. Да ли је левичарство културна и политичка традиција међу мексичким писцима и интелектуалцима. И колико је левичарство допринело вашој интелектуалној радозналости, вашим откривалачким путовањима у Европу?
Левица је, не само у Мексику, него у целој Латинској Америци, била појам правде и слободе, после се претворила у изборну борбу у којој је заједница најмање важна. Дошло је до первертирања политике у борби за власт лишену правца и вредну презира. Морално пропадање у мојој земљи делимично је настало због одсуства једне доследне левице. Не соцреалистичке и стаљинистичке, него демократске и модерне левице која би поштовала пре свега слободу и правду, која би се залагала за хумани дијалог. Из те перспективе и даље се сматрам левичарем: то је борба за достојанствио и људска права у којој се чује глас оног другог, слабог, не тако јаког, ту се налази моја политичка савест. Како је рекао Салвадор Аљенде кад је посетио Мексико, бити млад а не бити револуционар јесте противречност. Више нисам млад, али верујем да су промене потребне. Наш Алфонсо Рејес (Alfonso Reyes) кога је Борхес означио као учитеља, реко је да се шовинизам и провинцијализам лече путовањима. Гнушам се "отаџбинарења", национализама, верујем у универзалну отаџбину. Латинска Америка је делом Европа, делом Африка, а највећим делом Америка. Латиноамерика није једна земља, то је мноштво различитих стварности, више него што се обично мисли. Данас се почиње са признавањем опстајања стотина домородачких језика који су вековима одолели у сваком народу у коме им је припадност била оспоравана.
Златна греда: Како сте после европских путовања доживели Мексико, како сте након тога доживали јужноамерички континет, његов културни идентитет, његову историју?
Осећам се дубоко као Латиноамериканац по стицају историјских околности, по европском језику који нас братими, шпанском или кастиљанском, по нашим поразима и нашим сновима о бољим временима. Мексико има границу која га више удаљава него што га зближава са Сједињеним Државама. Та линија и то суседство истовремено су га онемогућили да оствари присније везе са остатком Латинске Америке укључујући и Бразил. Није лако бити сусед најмоћније војне силе на свету и још увек прве економске моћи на планети. Зато је Европа пријатнија и носталгичнија одредница латинских корена овог потконтинента.
Златна греда: Кад су у питању писци увек постоје лични митови о открићу књижевности. Међутим, ми често те митове сами производимо, јер за њих већ постоје снажне претпоставке у систему образовања, у културним представама о утемељивачима, у конструкцијама друштвеног сензибилитета. Песници их прихватају, изграђују, али и мењају, полемишу са њима...?
Јесте, посебно у Мексику где је моћ долазила из интелектуланих кругова, а држава је била врло паметна што их је кооптирала дајући им повластице које немају други латиноамерички интелектуалци у својим земљама. Ове 2014. године обележава се стогодишњица три славна мексичка аутора: Октавија Паза, мексичког нобеловца, Хосеа Ревуелтаса (Jose Revueltas), једног од наших највећих приповедача и левичарског активисте, кога видимо више из перспективе анархистичке левице, и Ефраина Уерте (Efrain Huerta), писца пуног хумора који је остао веран свом стаљинизму. Влада је Пазу одала почаст као неком хероју, а не као интелектуалцу који подлеже преиспитивању и десакрализацији. Осталој двојици, вечитим опозиционарима, приступљено је с критичким тежњама. Златна греда: Општа слика модернистичких хероја који су створили основу за нашу песничку културу је изненађујуће или очекивано истоветна. У појединим регијама постоје нијансе са локалним херојима. Али свуда срећемо Бодлера, Рембоа, Рилкеа, Дилана Томаса, Борхеса, Октавија Паза, шпанску генерацију ’27 и др. Колико дугујете као песник поретку ових канонских писаца? Дуг је огроман, пре читалачки него спистељски, они су моје обавезне одреднице. Иако сам их прочитао, увек ће ми недостајати пажљивија, критичкија читања. Не гледам на њих као на јунаке, него као на ствараоце сопствених стварности, сасвим личних и изворних естетских дискурса.
Златна греда: Писали сте о Катулу као великој изгнаничкој фигури, необичном и неконвенционалном песнику у културном поретку велике империје. Тај велики иронични и неконвенционални песник Рима могао би бити скоро наш савременик. Шта вас је мотивисало да га узмете као тему?
Моје читање дела једног мексичког преводиоца и ерудите, такође великог песника, Рубена Бонифас Нуња (Ruben Bonifaz Nuno), Љубав и бес, у коме је Катул средиште његовог проучавања и његових превода. Затим преводи Песама и Поема Лезбији. Бонифас Нуњо нам представља песника проклетог с које год стране гледано, песника који љубав дожовљава као болест, који се понаша као најгори међу људима, заражен завишћу, славољубљем, озлојеђеношћу и осујећеностима. Рањен неизлечивом и немогућом љубављу, тај песник је истовремено и геније обдарен отровом речју, животном речју. Затим, извор инспирације био је и Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder) са Мартовским идама. Али Катул ми се открио као савремена личност, становник мегалополиса као што је Сијудад де Мехико, сам усред мноштва, јединствен сред масе. Катул је песник овога града у који сам дошао да живим као да сам се у њему родио.
Златна греда: Критика каже да ви избегавате миметичке процедуре, да је у средишту вашег песничког напора језик, слика, ониричка стварност, али и бол. Опис једног песничког поступка врло је неизвестан, он је често редукован због сиромаштва критичког језика, због насиља класификација... Како ви видите себе као песника?
Сматрам се песником у трагању, аутором који се исељава из себе самог, који се не уљуљкује постигнућима. Ја сам песник противан песничкој вољи. Златна греда: После смрти Октавиа Паза и Карлоса Фуентеса, шта је стварност мексичке књижевнсти? Више удобности. Развија се јача борба да се упознају дела писаца, али ипак опстају групе, кругови моћи. Јављају се нови нараштаји којима стоје на располагању задужбине за писце, школе за образовање аутора, стипендије, награде и учесталије објављивање, што све погодује стварању веће масе интелектуалаца који хоће да учествују у књижевности писаној на шпанском језику.
Златна греда: Ангажовани сте у многим културним подухватима, институтима, часописима... Међутим, ви сте један од битних актера у деловању часописа Lа Оtrа и његових многобројних издавачких и културних активности. Шта ви у деловању часописа заступате у контексту савремене мексичке књижевности?
Занима ме, пре свега, читање. Поспешивање и подстицај на читање, нарочито поезије. Исто тако ме занима допринос традицији критике. Без критике нема будућности за једну здраву и паметну књижевност, захтевну према себи самој. Без читања немогуће је појмити будућност и промене, могуће светове.
* MY KNOWLEDGE HAS ENABLED ME TO RECOGNIZE THE MEANING OF PAIN Interview with Jose Angel Leyva Interviewer Jovan Zivlak Golden Beam: You are educated as psychiatrist. This is a very challenging field of study for every philosopher of society, as well as a poet. As far as I could understand you advocated a non-standard psychiatric practice for Mexican conditions, a type of anti-psychiatric approach that rejects oppression and drug administration for the treatment of the alleged patients. It is a kind of resistance to the dogmatic interpretations of psychiatry that is more about discipline and exclusion, than abut aiding the patients. Were you familiar with the works of Ronald Laing and Michel Foucault?
I am in fact educated as a medical doctor, not a psychiatrist. I worked for a year in a psychiatric hospital Bernardino Alvarez; it is the named after a Spanish adventurer from the colonial times when Europeans used to come to the New Spain (Mexico) to get rich quick. After being captured as a member of a gang of thieves and crooks, this man experienced a conversion. They were all sent to the Philippines, but they fled before the departure. The only one who was not re-captured and who had escaped death on the gallows was Bernardino, who, thanks to his mistress, a widow, found his way to the port of Acapulco, and embarked for Peru. There he amassed a great wealth and ten years later he returned to New Spain. His mother and sisters found him a refuge in a monastery where they lived as reverend sisters, renouncing the worldly goods, being married to God. Bernardino invested his money in the hospital of St. Hippolytus which was devoted to treating the mentally ill. This is how he founded the first hospital for mentally ill and in doing so he also created a secular order that the Church never recognized as a monastic, but only as an order of compassionate brothers. Of course, I was familiar with the History of Insanity by Michel Foucault as well as with other texts. I was aware that the mental patients were seen more as human waste, than as sick people. I left the field of medicine at the point when I had the chance to start my specialization.
GB: You left medicine and devoted yourself to literature. You have graduated at the faculty of philosophy and entered into a cultural activism that promoted reading. How did your experience of a medicine contribut to your understanding of society and language. Are there connections?
As I said, I just started with psychiatric education. My medical knowledge allowed me to recognize the importance and the role of pain in the arts, and the fragility not only of human beings, but also of animals and things, of the language itself, and of the literary works that do not withstand the passage of time. But most of all by studding Ibero- American literature, I realized the absurdity of the division of culture, of the intellectuality separation between technological and social sciences. Charles Percy Snow writes about these two cultures in his famous essay "The Two Cultures". Such a schizoid way of thinking prevents us to be a bit wiser and a bit more reasonable. I was also given an access to scientific and technological journalism that helped me to survive and that opened the door for me to the publishing business and culture journalism. This connection obliges me to monitor reality around me and to capture it in my poetry and prose, as well as in my literary chronicles.
GB: You were on the political left. Is leftism a cultural and a political tradition among Mexican writers and intellectuals? And how much has this contributed to your intellectual curiosity, your revelatory journeys to Europe?
The Left represented, not only in Mexico but throughout Latin America, the notion of justice and freedom, and later it turned into the electoral fight for which community was no longer of any importance. A perversion of politics took place, with the sole purpose of struggle for power devoid of any direction and worthy of contempt. The moral decay in my country partly resulted from the absence of a coherent left. Not a social-realist or a Stalinist left, but a democratic and modern left, which would respect freedom and justice above all, and which would advocate a humane dialogue. From this perspective I still think of myself as a leftist: it is a struggle for dignity and human rights, in a place where you hear the voice of the other, the weak, the downtrodden, this is my political conscience. As Salvador Allende once said, when he visited Mexico, to be young and not to be a revolutionary is a contradiction. I am no longer young, but I believe that changes are necessary. Our Alfonso Reyes, who was named by Borges as his teacher, said that the chauvinism and parochialism can only be treated by traveling. I abhor pathetic patriotism, nationalism, and instead I believe in the universal fatherland. Latin America is partially Europe, partially Africa, and mostly America. Latin America is not a single country, it has many different realities, more than it is usually thought. Only now have we started with the proper recognition of the existence of hundreds of native languages that have resisted for centuries every nations attempt to dispute their right to belong.
GB: How did you experience Mexico, after the European journeys, and how did you experience the South American continent, its cultural identity, its history?
I feel deeply as a Latin American by concurrence of historical circumstances, by the European language that connects us, Spanish or Castilian, and by our defeats and our dreams of better times. Mexico has a border that separates it more than it connects it with the United States. This line and this neighborhood have actually disabled it to achieve closer ties with the rest of Latin America, including Brazil. It is not easy to be a neighbor of the most powerful military force in the world and still the first economic power on the planet. This is why Europe is a more pleasant and a more nostalgic determinant of the Latin roots of this subcontinent.
GB: When it comes to writers there are always personal myths about the discovery of literature. However, we often produce these myths ourselves, because there are strong presumptions for them in the educational system, in the cultural representations of founders, in the construction of social sensibility. Poets accept them, build, and change, argue with them...?
Yes, especially in Mexico, where the power came from intellectual circles and the state was clever enough to co-opt them by giving them privileges that no other Latin American intellectuals in their own countries had. In the year 2014 we are marking the centenary of the three famous Mexican authors: Octavio Paz, the Mexican Nobel Prize laureate, Jose Revueltas, one of our greatest storytellers and leftist activists, who was based on of the anarchist left, and Efrain Huerta, a writer full of humor that stayed true to his Stalinism. The government honored Paz as a hero, not as an intellectual who is to be subjected to examination and a process of desacralization. The other two, who were eternally in the opposition, were discussed with a critical edge.
GB: General list of modernist heroes who created the basis for our poetic cultures is surprisingly or expectedly similar. In some regions, there are nuances with the local heroes. But everywhere we meet Baudelaire, Rimbaud, Rilke, Dylan Thomas, Borges, Octavio Paz, the Spanish-generation of ’27 etc. How much you owe as a poet to these canonical writers?
The debt is huge, more readerly than writerly, they were my mandatory guidelines. Although I read them all, I will always lack a more careful, critical reading. I do not look at them as heroes, but as creators of their own realities, highly personal and original aesthetic discourses.
GB: You wrote about Catullus as a great figure of exile, as an unusual and unconventional poet in the cultural order of a great empire. This famous ironic and unconventional poet of Rome could be almost our contemporary. What motivated you to choose him as a topic?
It was my reading of the work of Ruben Bonifaz Nuno, one of Mexico’s translators and erudites, and a great poet, Love and Anger, in which Catullus is at the center of his interest and his translations. He then translated Poems and To Lesbia. Bonifaz Nuno presents us with a poet who is cursed from whatever point of view we look at him, a poet that sees love as a disease, who acts as the worst person, overtaken by envy, ambition, resentment and frustration. Wounded by an incurable and impossible love, this poet is also a genius endowed with a poisonous word, the living word. At the same time, the source of inspiration was Thornton Wilder and The Ides of March. But I also understood Catullus as a modern subject, a resident of a megalopolis not unlike Mexico City, alone in the crowd, unique in the masses. Catullus is a poet of this city, in which I also came to live, as if I was born here.
GB: Literary criticism says that you avoid mimetic procedures, and that in the center of your poetic efforts is the language, image, oniric reality and pain. A description of a poetic procedure is rather uncertain and often reduced because of the poverty of the language of criticism, the violence of classification... How do you see yourself as a poet?
I consider myself to be a poet in search, an author who is constantly moving out of himself, who does not rest on his achievements. I am a poet contrary to the poetic will. GB: After the death of Octavio Paz and Carlos Fuentes, what is the reality of the Mexican literature? More comfort. There is greater struggle to get to know the works of the writers, but in general, groups, circles of power still exist. New generations are stepping onto the scene, and they have access to the endowments for writers, creative writing seminars, scholarships, prizes and more frequent publication, all of which favors the creation of the greater mass of intellectuals who are willing to participate in literature written in Spanish.
GB: You are engaged in many cultural enterprises, institutes, journals... But you are also one of the important agents in the publication of the magazine La Otra and its numerous publishing and cultural activities. What do you affirm with the activities of this journal in the context of contemporary Mexican literature?
I am interested, above all, in reading. Facilitating and encouraging reading, especially poetry. I am also interested in contributing to the tradition of criticism. Without criticism there is no future for a healthy and smart literature, which sets high standards for itself. Without reading it is impossible to conceive the future and change, or any of the possible worlds.
* * * Хосе Анхел Лејва (Jose Angel Leyva) (Сијудад де Дуранго, 1958). Аутор је следећих дела: Боце жеђи (UAS, 1998), Катул у пустињи (UNAM, 1993), Полусни (Casa дe la Cultura дe Durango/DIF, 1991; Conaculta/Unicach, 1996), Ђаволов хрбат (Juan Pablos/Fonдo Municipal para la Cultura y las Artes дe Durango, 1998), Дурангоплахи (alforja/IMACD, 2007), Игла (Essan, Punta Umbria, Espana, 2009), Становници (El Zahir, Villavicencio, Colombia, 2009), Егиј/Игла (Secretaria дe Eдucacion y Cultura дe Chihuahua/Ecrits дe Forges/Mantis Eдitores, Mexico/Quebec, 2010) и Угрушци сна (Parentalia, 2013). Писац је објавио две књиге есеја: Поморанџа у цвату. У част породице Ревуелтас (Conaculta/Gobierno дe Durango, 1994; исправљено и проширено издање: Eдiciones Sin Nombre/Juan Pablos/IMACD, 1999; Biblioteca дe Aula, SEP, 2003) и Ишчитавање новог света (UAS, 1996), као и један роман: Ноћ дивљег вепра (Praxis, 2002). Лејва је добио награду Olga Arias. * Jose Angel Leyva (Ciudad de Durango, 1958). He is the author of the following works: Bottles of Thirst (UAS 1998), Catullus in Exile (UNAM, 1993), Half-asleep (Casa de la Cultura de Durango / DIF, 1991; Conaculta / Unicachi, 1996), The Devil’s Backbone (Juan Pablos / Fondo Municipal para la Cultura y las Artes de Durango, 1998), Duranguranos (alforja / iMACD, 2007), Needle (Essani, Punta Umbria, Spain, 2009), Residents (El Zahir, Villavicencio, Colombia, 2009), Aguja/ Needle (Secretaria de Educacion y Cultura de Chihuahua / Ecrits de Forges / Mantis Editores, Mexico / Quebec, 2010) and Clots of Dream (Parentalia, 2013). In addition to this he has published several books of essays: Oranges in Bloom. In honor of the family Revueltas (Conaculta / Gobierno de Durango, 1994; corrected and expanded edition: Ediciones Sin Nombre / Juan Pablos / iMACD, 1999; Biblioteca de Aula, SEP, 2003) and Reading the New World (UAS 1996), as well as a novel: Night of the Wild Boar (Praxis, 2002). Leyva has won the Olga Arias award.
* * * Хулијета Гамбоа (Сијудад де Мехико, 1981). Основне и мастер студије књижевности завшшла је на Националном аутономном универзитету Мексика. Била је члан уређивачког одбора часописа Визуелни говор. Своје текстове објављивала је у часописима попут Речи и човека, Бејслајна, Куће времена, Оружја и слова итд. Била је стипендиста Мексичке фондације за лирику од 2008. до 2010. године у области поезије. Ауторка је Таксономије једног тела (Fondo Editorial Tierra Adentro, 2012, Coleccion La ceibita). * Julieta Gamboa was born in Mexico City in 1981. She got her BA and MA in Literature at the Universidad Nacional Autonoma de Mexico. She worked on the editorial staff of Visual Speech magazine. She has published her works in journals and magazines such as Word and man, Baseline, House of Time and Arms and Letters, among others. She had a fellowship of the Foundation for Mexican Lyrics from 2008 to 2010, in the area of poetry. She is the author of the book of poems Taxonomia de un cuerpo (Fondo Editorial Tierra Adentro, 2012, Coleccion La ceibita). * * * Пабло Молинет (Сијудад де Мехико, 1975). Написао је Ропство (ILV, 2013) и Писме из врта и са парлога (Аlforja, 2002; Национална награда за поезију Рамон Лопес Веларде 1998). Радови су му објављивани у часописима "Caravansari" (Барселона), "Casa del Tiempo", "Tierra Adentro", "La Nave", "La Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16", и другим. Био је стипендиста Задужбине за мексичку књижевност (Fundacion para las Letras Mexicanas, FLM). Члан је издавачког савета часописа за поезију " La Otra. Revista de Poesia". Координатор је дигиталних медија FLM-а, ако и издавач "Задужбине", њиховог часописа на мрежи. * Pablo Molinet (Ciudad de Mexico, 1975). He wrote The Slavery (ILV, 2013) and Letters from the garden and neglected land (Alforja, 2002; National Award for poetry Ramon Lopez Velarde 1998). His works have been published in the journals "Caravansari" (Barcelona), "Casa del Tiempo", "Tierra Adentro", "La Nave", "La Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16" and others. He obtained a schoolarship of Mexican Literature Foundation (Fundacion para las Letras Mexicanas, FLM). He is member of the Editorial Council of the magazine for poetry "La Otra. Revista de Poesia". He is also a coordinator of the digital media at FLM and the publisher of "Foundation", their online magazine. * * * Габриел Алтaн проводи време између Париза и села у Воклизу. Као песник објавила је око петнаестак збирки поезије, од којих Presomption de l’eclat (Претпоставка сјаја), 1981, Noria, 1983 et Hierarchies (Хијерархије),1988, у издавачкој кућо Rougerie ; La Raison aimante (Вољени разлог), Sud, 1985 ; Le Pelerin sentinelle (Стражар ходочасник), le Cherche Midi, 1994; Le Nu Vigile (Голи Вергилије), la Barbacane, 1995; Coeur fondateur (Срце стваралац), Voix d’encre, 2006 ; L’Arbre a terre (Дрво земље), Nu(e) (Го (ла)), 2007 ; La belle mendiante (Лепа просјакиња) праћена Lettres de Rene Char a Gabrielle Althen (Писмима Рене Шара Габриел Алтен) , l’Oreille du Loup, 2009 ; Vie saxifrage (Стара каменика), Aл Manar, Alain Gorius, 2012, et Chuchotis (Шапутања), la Lune bleue, 2013. Објавила је и новеле: Le Solo et la Cacophonie (Соло и какофонија), Contes de metaphysique domestique (Приче о домаћој метафизици), Voix d’encre, 2000, роман : Hotel du vide (Хотел празнине), Aden, 2002. Есеје : Dostoievski, le meurtre et l’esperance (Достојевски,убиство и нада), le Cerf, 2006 и La Splendeur et l’Echarde (Величанственост и Трн), Corlevour, 2012. (Осим њеног личног стваралаштва, она се бави и размишљањем о уметности и поезији и ту књигу види као есеје медитативне критике.) Интересује се и за сликарство и музику, почасни је професор компаративне књижевности Универзитета у Паризу X-Nanterre, члан је редакције Siecle 21 (Век 21), а сарађује и са бројним француским и страним часописима. Такође је и члан жирија награде Луиз Лабе и Малармеове академије. * Gabrielle Althen spends her time between Paris and a village in Vaucluse. As a poet, she has published about fifteen books of poetry, of which Presumption of gloss, 1981, Noria, 1983 and Hierarchies, 1988, by the publishing house Rougerie; Beloved reason, the Court, in 1985; The Pilgrim guard, Le Cherche Midi, 1994; Naked Virgil, la Barbacane, 1995; Heart creator, Voix d’encre, 2006; The tree of land, Nu (s) (Go (la)), 2007; Pretty beggar followed by Letters of Rene Char to Gabrielle Althen, l’Oreille du Loup, 2009; Saxifrage view, Al Manar, Alain Gorius, 2012, and Whispers, la Lune Bleue, 2013. She also published the novellas Solo and cacophony, Stories of domestic metaphysics, The Voice of Ink, 2000; the novel Hotel of void, Aden, 2002. Essays: Dostoyevsky, murder and hope, le Cerf, 2006, and Splendour and Thorn, Corlevour, 2012 (Apart from her personal creativity, she is engaged and thinking about art and poetry regarding a book as essays of meditative criticism.) She is interested in painting and music, she is an honorary professor of comparative literature at the University of Paris X-Nanterre, a member of the editorial board of Siecle 21 (Century 21) and cooperates with numerous French and foreign journals. She is also a member of the jury of Louise Labe award and Mallarme Academy. * * * Бојан Ангелов, рођен је 1955. године у Панађуришту (Бугарска). Гимназију је завршио у родном граду 1973. године Године 1980 у Софији на СУ КЛИМЕН ОХРИДСКИ завршава философију и бугарску филологију. Радио је као главни и одговорни уредник разних издања, у Министарству културе, у Комитету за телевизију и радио, у Бугарској академији наука. Докторирао је на тему УТИЦАЈ АНТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ НА БУГАРСКИ ПРЕПОРОД. До 1990. године главни је уредник часописа ЧИТАЛИШТЕ. Током 1994 године формира ИК БОГИАНА. 1998–2005. године живи и ради у Швајцарској. Почетком 2013. године постаје директор ИК БУГАРСКИ ПИСАЦ. Аутор је 19 поетских књига, књига историјско - философске и књижевно критичарске садржине и великог броја монографија. Антологичар, енциклопедиста, есејист. Аутор је великог броја сценарија за филм. Његова дела превођена су на: руски, украјински, немачки, француски, италијански, енглески, пољски, чешки, шпански, јапански, румунски, арапски, хинду, српски, мађарски језик и др. Преводи са немачког, француског, руског и грчког језика. Члан је СП. Добитник је престижних књижевних награда у Бугарској и свету, и награде ЗЛАТНО ПЕРО СБЖ (Савез бугарских новинара). Oд 2014. године Председеник је СБП (Савез бугарских писаца). Живи и ради у Софији. * Bojan Angelov, was born in 1955 in Panagyurishte (R. Bulgaria). He finished high school in his hometown in 1973. In 1980 in Sofia at University Klimen Ohridski he finished studies of philosophy and Bulgarian philology. He worked as the chief editor of various publications of the Ministry of Culture, the Committee for Television and Radio, the Bulgarian Academy of Sciences. He received his PhD with the thesis The impact of ancient philosophy on Bulgarian Revival. From 1990, he has been the main editor of the magazine ČITALIŠTE (Readership). During 1994 he formed publishing house BOGIANA. From 1998 to 2005 he lived and worked in Switzerland. In early 2013 he became the director of publishing house Bulgarian writer. He is the author of 19 books of poetry, historical – philosophical books, books of literary criticism and a large number of monographs. An anthologist, encyclopedist, essayist. The author of numerous screenplays. His works have been translated into Russian, Ukrainian, German, French, Italian, English, Polish, Czech, Spanish, Japanese, Romanian, Arabic, Hindi, Serbian, Hungarian and others. He translates from German, French, Russian and Greek. A member of the SP (Union of Writers). He has won prestigious literary awards in Bulgaria and abroad, and awards Golden Pen SBŽ (Union of Bulgarian Journalists). From 2014 he has been the chairman of Union of Bulgarian Writers. He lives and works in Sofia.
* * * Драгана Бајић дипломирала је Шпански језик и хиспанске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је завршила и постдипломске студије. Магистрирала је на Аутономном универзитету у Мадриду. Бави се педагошким радом и превођењем. Учествовала је на бројним међународним конгресима и радионицама. Објављивала је радове на тему компаративне лингвистике и књижевности, као и преводе са шпанског на српски и обратно – између осталог, дела Хорхеа Луиса Борхеса и Данила Киша. За превод књиге Музеј безувјетне предаје Дубравке Угрешић (у сарадњи са М. А. Алонсо Сарса) била је кандидат издавачке куће Алфагуара (Шпанија) за Националну награду за превод 2004. године. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. * Dragana Bajic graduated Spanish Language and Literature at the Faculty of Philology in Belgrade, where she also completed her postgraduate studies. She got her Master’s degree at the Autonomous University of Madrid. She works as a teacher and translator. She has participated in numerous international conferences and workshops. She has published papers on comparative linguistics and literature, as well as translations from Spanish to Serbian and vice versa – among others, she translated the works of Jorge Luis Borges and Danilo Kiš. Her translation of the book Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugrešić (in collaboration with M. A. Alonso Sarsa) was the candidate of the publishing house Alfaguara (Spain) for the National Award for translation in 2004. She is a member of the Association of Literary Translators of Serbia. * * * Пал Бендер (Bondor Pal), песник, писац, уредник, рођен је 1947. године у Новом Саду. Ту је похађао основну школу, гимназију, а затим је студирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета. Десет година је радио као програмер, после чега је прешао у Радио Нови Сад, где је двадесет година био драматург; а од престанка рада редакције радио је у мађарској редакцији као уредник књижевних емисија. Објављене књиге: Eső lesz (Биће кише), песме, 1970; Karszt (Крас), песме, 1974; Verkep (Крвна слика), песме, 1978; Versek – Песме (изабране песме), двојезично издање, прев. Arpad Vicko, 1976; Vigeposz (Комични еп), песма, 1982; Jegveres (Град), песме, 1985; A krupie kiosztja onmagat (Крупије је изделио себе), песме, 1986; Ebihalak (Пуноглавци), роман, 1987 ; A gazlo (Газиште), песме, 1989; Orokhatbe (Вечито шесто бе), дечије песме, 1992; Tegnap egyszerűbb volt (Јуче је било једноставније), песме, 1993 ; Eleai tanitvany (Елејски ученик), изабране и нове песме, 1997; A valtozasom konyve (Књига промена мојих), песме, 1999; Koros elvaltozasok (Лезије), песме, 2003; A holageny ornyekaban (У сенци месечине), роман, 2011; Bender & Tsa (Бендер & Компањон), роман, 2014. Превођен је на више језика. Најзначајнија му је књига изабраних песама објављена у Народној књизи, под називом Песме, Београд, 1976. године, у преводу Вицка Арпада. Заступљен је у свим битнијим антологијама мађарске поезије у Војводини, као и у антологијама песништва у Војводини. Важније награде: Награда Шинко Ервин, 1973; Хидова награда (књига године) 1993, 1999; Награда Конц Иштван ДКВ-а, 2004. године. Од 1979. године живи у Темерину. * Bondor Pal, poet, writer, editor, born in 1947 in Novi Sad where he attended elementary school, high school, and then studied at the Department of Hungarian Language and Literature, Faculty of Philosophy. He worked as a programmer for ten years, after which he moved to Radio Novi Sad, where he was a playwright for twenty years; and after the termination of the editorial staff he worked in the Hungarian newsroom as editor of the literary programs. Published books: It is going to rain, poems, 1970; Kras, poems, 1974; Blood count, poems, 1978; Selected poems, bilingual edition, trans. by Arpad Vicki, 1976; Comical epic, poems, 1982; City, poems, 1985; The dealer cuts his best, poems, 1986; Tadpoles, novel, 1987; Tread, poems, 1989; Eternal by the sixth, poems for children, 1992; Yesterday it was easier, poems, 1993; Eleic student, Selected and New Poems, 1997; A change in my book, poems, 1999; Lesions, poems, 2003; In the shadows of moonlight, novel, 2011; Bo´ndo´r & Companion, novel, 2014. His works have been translated into several languages . His most important book of selected poems, The Poems, was published by Narodna knjiga, Belgrade, 1976, and translated by Vicka Arpad. He is present in all major anthologies of Hungarian poetry in Vojvodina, as well as in anthologies of poetry in Vojvodina. Important awards: Sinko Ervin, 1973; Hid`s Award (Book of the Year) 1993, 1999; Conc Istvan Award by DKV, 2004. Since 1979 he has been living in Temerin. * * * Стеван Брадић је рођен у Новом Саду, 1982. године. Основне студије завршио је на Одсеку за компаративну књижвност Филозофског факултета у Новом Саду. Диплому мастера стекао је на на истом одсеку, а потом и на Одсеку за енглески језик и књижевност Универзитета у Стокхолму. Пише поезију, есеје, приказе и крититику, преводи са енглеског језика. Објавио је збирку песама У котларници (Нови Сад: Адреса, 2013), студију Симулација и гастрономија (Београд: Службени гласник, 2012), а као један од четири аутора и књигу песма Из сенке стиха (Београд: Граматик, 2012). Запослен је као асистент на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Члан је уређивачког одбора часописа за књижевност, уметност и културу Златна греда. Живи у Новом Саду. * Stevan Bradić was born in 1982, in Novi Sad, Serbia. He graduated at the Departmant for Comparative literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He got his master’s degree at the same Department as well as from the Department of English of Stockholm University. He is currently a PhD candidate at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He writes poetry, essays, criticism and translates from English. He has published three books: U kotlarnici (poetry, 2013), Simulacija i gastronomija (monograph, 2012), and, with three other authors, Iz senke stiha (poetry, 2012). He works as a teaching fellow at the Department for Comparative Literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He is a member of the editorial board of the magazine for literature, art, culture and thought Zlatna greda. He lives in Novi Sad. * * * Слем такмичење, које се одржава у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала, једно је од најквалитетнијих у земљи и региону. Такмичење се одржава последње фестивалске вечери, тј. 28. августа у 23,00 часа, у кафеу "Бистро" у центру града и по традицији прати га велики број медија и бројна публика. На основу конкурсних правила, које је расписао програмски одбор Деветог Међународног новосадског књижевног фестивала, комисија у саставу Бранислав Живановић, Миња Богавац и Драган Бабић донела је одлуку да се као учесници полуфиналног слем такмичења позову: Благојевић Владимир (1992, Београд), Мијатовић Милан (1972, Београд), Недић Дамир (1984, Крагујевац), Радованчевић Драган (1979, Сремска Митровица), Рудан Синиша (1978, Београд), Саиловић Деана (1971, Сремски Карловци) и Тодоровић Марјан (1979, Ниш). Победнику ће бити уручена диплома Најбољег слемера Србије и новчани износ.
* Poetry competition for slam champion of Serbia, held as a part of the International Novi Sad Literature Festival, is one of the best in the country and region. The competition is held on the Festival’s final night, i.e. 28th August at 11PM in Cafe Bisto in the city centre, and is traditionally followed by a number of media representatives and wide audience. According to the rules of the competition set by the Board of programme of the Ninth International Novi Sad Literature Festival, the Jury for slam competition, Branislav Živanović, Minja Bogavac and Dragan Babić, has reached the decision to invite the following semifinal contestants: Blagojević Vladimir (1992, Belgrade), Mijatović Milan (1972, Belgrade), Nedić Damir (1984, Kragujevac), Radovančević Dragan (1979, Sremska Mitrovica), Rudan Siniša (1978, Belgrade), Sailović Deana (1971, Sremski Karlovci) and Todorović Marjan (1979, Niš). The winner will be presented with an award for the Best slam poet of Serbia and a money award.
* * * МИ СМО ЕПОХA КОЈА ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ
Интервју са Филипом Делавоом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Живели сте у Лондону. Откривате и француску и енглеску поезију. Упознајете модерне сликаре. Да ли је могуће бити песник без духовног синкретизма модерних уметност?
Оне се покрећу рекло би се јединственим духом који руши предрасуде и каноне који сапињу модерну покретљивост и страст за новим облицима? Савремени уметник не може више да се затвори само у своју уметност игноришући остале. Појам писања, данас, подразумева конфронтацију са другим писаним материјалима, сликарским и музичким. Само дело писца је на пола пута између кодификовааног бележења абецеде и графизама који се диверсификују у мистериозне цртеже (представљајући готово увек људску главу, као што је приметио Мишо, који је начинио безброј невероватних цртежа). Да ли је то можда лекција Азије да су писци као и сликари знали да чују. Песници који су посетили Кину, као Клодел и Сегалан, били су под великим утицајем кинеске калиграфије: Клодел је кинеској калиграфији чак посветио бројне дивним странице. Стога, да ли је модерна, у ствари, да употребим ваш термин, синкретизам. Можда и то зато што, губећи свој однос према трансцеденцији, или га систематично одбацујући, она се развила у хоризонталност. Дакле, песници су тражили помоћ сликара, а сликари помоћ песника. Отуда велики број сарадњи које су стваране крајем XIX века. Музичари су такође, али након дужег периода, почели да користе песнички текст који је наметао архитектуру и тоналитет. Овај сусрет је започео у средњем веку, и веома је разноврстан и комплексан у својој еволуцији... Немам баш много простора да о томе сада овде разговарам. У исто време, али и из истог разлога, модерна је уклонила тај други облик вертикалности, не више трансцедентности већ односа у прошлости, хвалећи ново против старог (о чему говори и Аполинеров стих: "На крају си уморан од овог старог света"). Али колико је потрага за новим путем била неопходна, како би одговорила на питања свога времена – што подразумева дистанцирање визави "старудијама" – толико је идеологија која је уследила била под знаком питања. На тај начин смо били суочени са новим академизмом ново за ново, што значи да је потрага за процесом надмашивала унутрашњу авантуру. Одатле генијалност проналазака, обмане и трикови, као да је то било довољно да се обнови дело изнутра. Тако да смо се ми појавили у новом моменту у историји уметности и поезије који се не може лако дефинисати. Више нисмо у модерни ни у постмодерни, која је њен нови аспекат. Ми смо ушли у другу епоху која захтева обнављање нашег гледишта о људској личности, јер одговори које очекујемо захтевају нешто што ниједан политички, научни, рекламни, медијски говор не зна да каже.
Златна греда: Објављујете прву књигу (1989) и стичете признања. Када данас погледате стихове ваше књиге чега се сећате. Партикуларних тренутака екстазе које вам је донео динамичан живот или усхићења које сте имали откривајући евокативну и стваралачку моћ језика?
Сигурно, ако се осврнем на те године у Лондону, сећам се, између осталог – јер није све било лако – радости коју сам нашао у тим тренуцима писања, јер је радост писања без сумње једна од највећих које постоје. Инвентивна активност ствара више радости него "бола", у шта су желели да верују романтичари. Постоји радост проналазача, Балзак је тога био свестан и Пикасо нама ближи. Један од разлога те радости потиче од интимног суда уметника који открива да га оно што пише приближава ономе што осећа. Чак иако, у исто време, жали што је стигао само дотле и ни до чега бољег! Он не спречава сазнање, писање ствара невероватно откриће, да песма сарађује са песником: уметничка интелигенција песника интуитивно схвата шта је неопходно за дело, које му понекад, према веома сложеним процесима, даје решења о којима није ни размишљао. Ово искуство може да измери у исто време саму мистерију језика (исте речи које користимо не обраћајући пажњу носе неку врсту сугестивне слободе); и истину којој не посвећујемо довољно пажње, наиме све што је живо је изум, вечити избор у свом поретку. Па чак и ако оно што чини уметника није у оригиналном, библијском смислу, стварање – чињеница да "додати универзум универзуму", као што је говорио Балзак, одговара, на скромнији и метафорички начин, креацији, али у поретку речи, односно у погледу смисла.
Златна греда: Ви сте прави предстaвник савремених уметничких елита. У сталном покрету, номадистичком освајању уметничких територија: књижевност, сликарство, музика, тумачење и дискусије о литератури и уметности, фасцинације уметношћу. Да ли сте се осећали да сте можда поробљени од царства модерне уметности. Како сте посматрали свет из тог царства?
Веома је лепо од вас што ме сврставате међу "представнике уметничке елите" итд, али постоје људи који су много боље пласирани и компетентнији од мене! и боље би одговорили на питање универзалног типа! Модерна уметност је чињеница која не може да се оспори. Да ли и даље треба да се договарамо око онога што називамо "модерна уметност". Није ли тај период прошао? Она нам оставља дивна дела, велике уметнике у различитим уметностима, и без сумње добру вест да све може да се измисли, истражи! Рана модерна (1904– 1910, grosso modo) се тако налази под знаком инвенције и јубиларне инвенције! Први велики уметници модерне су били људи који су били посебно срећни што су открили, створили, произвели оригинално одлучне облике, како уништавањем тако и провоцирањем. У сваком случају, они су били уверени – с пуним правом! – да су изумевали. "Ја не тражим, ја налазим", говорио је Пикасо. Након модерне, затим "постмодерне", ушли смо у сасвим другачије доба које је теже дефинисати, јер смо у исто време унутра и свесни распадања или старења појма који, чини се, полази од себе... А затим, са званичном савременом уметношћу, ми више нисмо у фази пионира, изумитеља, већ у експлоатацији процедура које је створио сам интелект и које подржавају велики финансијски канали док права уметност наставља свој пут и своју величанствену потрагу, али на начин који влада у подземљу. Поред тога, различите уметности које имају признање и подршку публике често су извргнуте поругама и нихилизму. И још више нечему што ми се чини као једна од главних карактеристика времена: губитак смисла за реалност... Уколико је званична уметност често под знаком питања, постоје ипак уметници који настављају да сликају и да стварају своје дело, а да притом и немају пажњу медија. Сарадња са њима увек обликује. Зашто? Зато што сликар гледа постојећу стварност са посебним освртом на облике, боје и линије. Он располаже неограниченим бројем нијанси у перцепцији боја, што веома често измиче писцу. Најзад, он ради уметност тишине, уметност без утврђивања смисла као при кориштењу речи. Много тога можемо да научимо од сликара! Златна греда: Шта видите наспрам поезије. Да ли сматрате да је поезија окружена буком и глувилом које производе медији својим језиком спектакла. Својим слављењем тривијалности. Управљањем људском популацијом. Завођењем? Теоријске расправе, невидљивост толиких књига, дехуманизација писања на крају су окренули савременике од поезије. Данашња уметност је често удаљена од свакодневнице људи, који нису били обучени да схвате шта могу да буду расправе и намере уметника. Веома често универзитет, у области поезије, није знао да дa својим студентима инструменте који би омогућили задовољавајући приступ савременим делима. И обрнуто, многи приступи у књижевности збуњују и деконструишу системе уместо да омогуће препознавање трансфигурације искуства – мистериозна веза између везе која уједињује дело и живот, односно оно што надилази посебно постојање у односу на разумевање – али кроз уметност – универзалног. Што се тиче шире јавности, они радије траже лака дела, због недостатка времена да се посвете читању, када телевизија не одузима све слободне тренутке. Али још је горе погођен језик и то на два начина. Сваки национални незамењиви језик, угрожен је од стране језика савремене комуникације, односно америчког, који настоји да користи минимални вокабулар и да, без превода, наметне поједине речи које се понављају. С друге стране језик књижевности је погођен на други начин, а шира јавност губи из вида оно што може да буде суптилна анализа стања свести људске личности. Такође, језик којим се служе медији и политика настојећи да прикрију различите ситуације, без праве везе са истином. Не само да писац губи из вида мисију коју јој је приписао Маларме: "дати што чистији смисао речима племена", обнављајући својим стилским проналасцима наш поглед на свет и нас саме. Али свако се задовољава мртвим стереотипима који подривају нашу способност да разумемо свет и себе саме. "Зашто сте написали ову књигу?", питали су Бернаноса, по изласку Под сунцем сотоне (1926). Он је одговорио, зато што су они (политичари) учинили "да речи лажу". Ми данас прихватамо да језик не подлеже тесту ватре истине. Идеолози, као што су показали Орвел и Солжењицин, успели су да учине да језик лаже. То је резултат бројних политичких говора, реклама: обећати, али увек у хоризонталном реду... Дакле, шта може да буде искуство језика поезије за оне сличне нама? Како бити сигуран да поезија може да буде потрага за аутентичним говором, јер више ништа не може да нам помогне да је чујемо?
Златна греда: Шта видите данас као судбину поезије. Посебно како видите француску поезију и њене разлоге данас. Ко је у том смислу најрепрезентативнији? Судбина поезије?
Докле годпостоје жива бића, људи који преузимају своје стање људских бића, мислим на оне који су чувари језика, поезија ће бити присутна и неопходна, чак и ако се смањује број читалаца. Францускa поезија je 60–70 година упознала неку врсту грађанског рата у Француској између присталица помало уске и затворене традиције, експериментатора лабораторије, следбеника ангажоване уметности, интелектуалаца који жуде за језичким разумевањем, и песника једноставно посвећених писању песама преображавајући емоције особе. Све ово се десило на рачун онога што треба да постигне поезија: средство за људско биће да достигне одређени степен слободе, среће, кроз активно учешће у посебној чаролији песме. Оно што имплицира потребу за једноставношћу којој смо се вратили на прелазу осамдесетих година, када је свемоћност експерименталне поезије напукла: појавила се огромна досада која је открила недостатак јавности. Често се сетим прекора који ми је ангажовани новинар на радију поставио након објављивања Еухариса: "Где идемо ако поезија постане читљива?" Цео програм је био посвећен том једном питању. Песници касније генерације: Филип Жакоте, Жан Грожан, Жак Реда и Ив Бонфоа... нам отварају путеве и стварају плодне дискусије. На нама је да разумемо шта нам они приказују, посебно то мистериозно присуство садашњости и једноставности. Осим тога што представљају наставак значајних претходника (Клодел, Сен-Жон Перс, Мишо, Пјер Жан Жув, Даделсен, Шеаде...) који су и сами водили дијалоге са оснивачима модерне поезије, од Бодлера, Рембоа и Верлена до Сандрара, Аполинера и Ревердија... А један број актуелних песника су и завидни преводиоци, којима дугујемо сусрет са кључним делима савремене поезије. Почев одатле, то нас доводи до потребе да постигнемо све што покушавамо да урадимо, не знајући тачно где нас води поезија и шта очекује од нас, и још више: шта она најзад представља, јер јој приступамо преко песама, белих каменчића које оставља за собом након што нас је дотакла својим тајанственим крилом. Поезија је духовна авантура. Формално, она је испуњење контемплације кроз форме језика. Да би се развила потребни су јој повољни услови. Можда би глобални неуспех телевизија и мобилних телефона натерао људе да поново у себи открију тајну потребу за хармоничним миром, придружујући се несумњивим дубинама њеног хармоничног живота. Али, шта вреди. Треба прихватити "судбину", као што кажете – барем у Француској – малобројне публике али пуне ентузијазма. Друге земље се више отварају поезији: људи који обрађују земљу, у Турској, рецитују Јунуза Емреа већ неколико година; у Мексику, знају напамет песме Жем Сабине. Зато морамо да допремо до јавности и откријемо јој шта је поезија, да је спремна да изрази оно што свако покушава да каже али не зна да изрази. Ми треба да је откријемо деци и да помогнемо младим људима да разумеју разлику између великих књижевних текстова и културних нус-продуката који их деградирају уместо да их ослобађају. Поезија је најзад лишена прижељкиваних богатстава, уметност којом се баве сиромашни за сиромашне, ови исто као и јеванђеље позивају сиромашне из срца. Такође ће увек служити људима који ће је бранити, а то су људи који немају ништа а очекују све. Или пошто су сиромашни све бројнији у свету којим доминирају моћни, насилни и богати, мислим да поезија има пред собом много добрих времена!
(Објављујемо део обимнијег разговора који смо водили са Ф. Делавом. Потпуну верзију ћемо објавити у Златној греди) Превела са француског Пекић Тања
* WE ARE THE EPOCH WHICH REQUIRES RENEWAL OF THE VIEW OF HUMAN PERSONALITY
Interview with Philippe Delaveau
Interviewer: Jovan Zivlak
Golden Beam: You lived in London. You discovered both French and English poetry, met modern painters. Is it possible to be a poet without spiritual syncretism of modern arts? They are run, we could say, by the unique spirit that destroys prejudices and canons which tether modern agility and a passion for new forms?
A contemporary artist can no longer be closed only in his art, ignoring the others. The notion of writing today means confronting other written materials, painting and music. The work itself is halfway between codified recording of the alphabet and graphisms which diversify in mysterious drawings (representing almost always a human head, as noted by Misha, who has made countless amazing drawings). Is it perhaps the lesson of Asia that the writers, like artists, knew to hear. The poets who visited China as Claudel and Segalan, were heavily influenced by Chinese calligraphy: Claudel even dedicated many wonderful pages to Chinese calligraphy. Therefore, is the modern, in fact, to use your term, syncretism. Perhaps because, losing his relationship with transcendence, or systematically rejecting it, it has developed into a horizontal position. So, poets sought help from painters, and painters from poets. Hence, a large number of cooperations formed at the end of the nineteenth century. Musicians also, but after a long period, began to use the poetic text that imposed the architecture and mode. This encounter started in the Middle Ages, and it is very diverse and complex in its evolution... I do not have much space to talk about it now. At the same time, and for the same reason, the modernism has removed this other form of verticality, not of transcendence, but of the relationship in the past, praising the new against the old (that can be found in Apollinaire`s verse: "At the end, you’re tired of this old world"). But as the search for a new way was necessary, in order to answer the questions of its time – which means distancing vis-a-vis "old junk" – so the ideology that followed was questionable. In that way, we were faced with a new academism of new for the new, which means that the search for the process surpassed the internal adventure. Hence the genius inventions, deception and tricks, as it was enough to restore the work inside. So, we have emerged at a new moment in the history of art and poetry which cannot be easily defined. We are no longer modern in the postmodernism, which is its new aspect. We have entered into another epoch that requires renewal of our view of the human personality, because the answers we expect demand something which no political, scientific, advertising, media speech knows How to say.
GB: You published the first book (1989) and gained recognition. Today when you look at the lyrics of your book what do you remember? Particular moments of ecstasy that dynamic life brought to you or elation you had revealing evocative and creative power of language?
Certainly, if I look back on those years in London, I remember, among other things – because not everything was easy – the joy I found in those moments of writing because the joy of writing is without a doubt one of the greatest that exist. Inventive activity creates more joy than "pain", as Romantics wanted to believe. There is a joy of inventing, Balzac was aware of it and Picasso. One of the reasons of that joy comes from the intimate judgement of an artist who discovers that what he writes gets him closer to what he feels. Even though if he, at the same time, regrets that he got only that far and nothing better! It does not preclude knowledge, writing creates amazing discovery, that poem is working with the poet: artistic intelligence of a poet intuitively understands what is necessary for the work, which sometimes, in very complex processes, provides solutions which have not been considered. This experience can at the same time measure the very mystery of language (the same words we use without paying attention to carrying some kind of suggestive freedom); and the truth which we do not pay sufficient attention to, namely, all that is alive is an invention, an eternal choice in its order. And even if that what makes the artist is not in original, in biblical sense, creation – the fact that "add universe to the universe", as Balzac said, suits in more modest and metaphorical way, a creation, but in the order of words, or in terms of sense.
GB: You are a genuine representative of the contemporary artistic elites. In constant motion, a nomad conquering artistic territory: literature, painting, music, interpretation and discussion of literature and art, fascinations by art. Have you felt that you might be enslaved by the empire of modern art? How did you see the world from that empire?
It’s very kind of you to rank me among the "representatives of the artistic elite", etc. but there are people who are much better placed and more competent than me! and would better respond to the question of universal type! Modern art is a fact that cannot be disputed. Should we still dispute about what we call "modern art". Has not that time passed? It leaves us the wonderful works, great artists in various arts, and no doubt good news that all can be invented, explored! Early Modernism (1904–1910, grosso modo) can also be found under the sign of invention and inventiveness anniversary! The first great modern artists were people who were particularly happy to have discovered, created, produced originally determined forms both by destroying and provoking. In any case, they were convinced – rightly so! – that they were inventing. "I do not seek, I find," said Picasso. After the modern and the "postmodern", we’re in a completely different era, which is difficult to define because we are at a time inside of it and aware of the decay or aging of the concept that seems to start from itself... And then, with the official contemporary art, we are no longer at the stage of pioneers, inventors, but in exploitation of procedures created by the intellect alone, and supported by large financial channels while the true art continues its journey and its great quest, but in a way that rules the underworld. In addition, various arts that have recognition and support of the audience are often subjected to insults and nihilism. Moreover, to something that I think is one of the main characteristics of the time: the loss of sense of reality... If the official art is often questionable, there are still artists who continue to paint and create their own work, without media attention. Cooperation with them always shapes. Why? Because a painter observes existing reality with a special focus on shapes, colours and lines. He has an unlimited number of nuances in colour perception, unlike the writer. Finally, he does the art of silence, art without establishing meaning as with using words. Much can be learned from painters!
GB: What do you see as opposed to poetry? Do you think that poetry is surrounded by noise and deafness produced by media and their language of spectacle? Its celebration of trivial?Governance of the human population? Seduction?
Theoretical discussions, the invisibility of so many books, dehumanization of writing finally turned contemporaries from poetry. Today’s art is often distant from daily life of people who were not trained to understand what debates and intentions of an artist may be. Very often, the university, in the field of poetry, did not know to give its students the instruments to enable adequate access to modern works. Conversely, many approaches in literature confuse and deconstruct systems rather than to allow recognition of transfiguration of experience – mysterious relationship between the bond that unites work and life, that is what goes beyond the particular existence in relation to understanding – but through art – of universal. As for the general public, they prefer easy readings, due to lack of time to devote to reading, when TV does not take up all free time. But the language is even worse hit,and in two ways. Each irreplaceable national language, is threatened by the language of contemporary communication, i.e. American, which tends to use the minimum vocabulary and, without translation, to impose certain words that are repeated. On the other hand, the language of literature is affected in other way, and the general public loses sight of what may be a subtle analysis of the state of consciousness of the human personality. Also, the language used by the media and politics, trying to hide a variety of situations, with no real connection to the truth. Not only does the writer lose sight of the mission that was attributed by Mallarme: "give as clear sense to the words of the tribe as you can", renewing our view of the world and ourselves by its stylistic inventions. But everybody satisfies themselves with dead stereotypes that undermine our ability to understand the world and ourselves. "Why did you write this book?" they asked Bernanos, after publishing Under the Sun of Satan (1926). He replied, because they (politicians) made "the words lie". We now accept that the language is not subject to the test of truth. Ideologists, as shown by Orwell and Solzhenitsyn, managed to make the language lie. This is the result of numerous political speeches, advertisements: to promise, but always in a horizontal row ... So, what can the experience of language of poetry be for those like us? How to be sure that poetry can be the quest for authentic speech, because nothing can help us hear it?
GB: What do you see today as fate of poetry? Particularly, how do you see French poetry and its reasons today? Who is in this sense the most representative representative? The fate of poetry?
As long asthere are living beings, people who accept their huminity, I mean those who are the guardians of language, poetry will be present and necessary, even if the number of readers decline. French poetry in the 60–70s met some sort of a civil war in France with between supporters of a bit tight and closed traditions, laboratory experimenters, followers of engaged art, intellectuals who yearn for language understanding, and the poets simply dedicated to writing poems transforming one`s emotions. All this happened at the expense of what poetry should achieve: a means for a human being to achieve a certain degree of freedom, happiness, through active participation in the special magic of a poem. What implies the need for simplicity to which we returned at the turn of the eighties, when the omnipotence of experimental poetry cracked: huge boredom appeared, which revealed the lack of transparency. I often remember the remark by an engaged journalist on the radio after the release of Eucharis: "Where shall we go if poetry becomes readable?" The entire program was devoted to this particular issue. Poets of later generations: Philippe Jacquot, Jean Grosjean, Jacques Reda and Yves Bonnefoy... opened the ways and created fruitful discussions. We are to understand what is shown, especially that mysterious presence of the present and simplicity. In addition to the continuation of significant predecessors (Claudel, Saint-John Perse, Micheau, Pierre Jean Jouve, Dadelsen, Chaides...) who themselves discussed with the founders of the modern poetry, from Baudelaire, Rimbaud and Verlaine to Sendrara, Apollinaire and Reverdi... And a certain number of current poets are great translators, to whom we owe our meeting with key works of contemporary poetry. Starting from there, that brings us to the need to achieve everything we are trying to do, not knowing exactly where the poetry takes us and what it expects from us, and more: what it finally represents because we approach it through poems, white pebbles which it leaves behind after touching us by its mysterious wing. Poetry is a spiritual adventure. Formally, it is the fulfillment of contemplation in the form of language. In order to develop it needs suitable conditions. Perhaps the global failure of television and mobile phones would force people to re-discover in themselves the secret need for harmonious peace, joining the undoubted depths of its harmonious life. But no use. We must accept the "fate", as you say – at least in France – of meager but enthusiastic audience. Other countries are more open to poetry: farmers in Turkey, recited Yunus Emre for several years; in Mexico, they know by heart Haime Sabines` poems. So we need to reach out to the public and reveal to it what poetry is, tht it is ready to express what everyone is trying to say but it does not know the way. We must reveal it to children and help young people to understand the difference between the great literary texts and cultural byproducts that degrade them instead of freeing. Poetry is, finally, deprived of its coveted treasures, the art that is dealt with by the poor for the poor, like the gospel call the poor from the bottom of the heart. It will always serve the people who defend it, and these are the people who have nothing and expect everything. Or, since the poor are becoming more numerous in the world dominated by the powerful, violent and rich, I think that poetry is faced with a lot of good times!
(We publish only a part of a larger conversation that we had with P. Delaveau. Complete version will be published in Golden Beam) Translated from French by Tanja Sekić
* * * Филип Делаво је детињство провео у Паризу, Турену и Енглеској. Завршио је студије књижевности, историје, историје уметности и музике. (Екол нормал супериур/ Ecole Normale Superieure, Сорбона, Париз IV). Провео је шест година на ИФРУ (Institut francais du Royaume-Uni / Француски институт Уједињеног Краљевства – 1982–1988), са супругом и троје деце. Тада проналази свој пут. Учествује у бројним сустретима песника у Европи, Квебеку или Мексику. Учествује и у читањима поезије и спектаклима са глумцима и музичарима. Објавио је следеће песничке књиге код Gallimarda Eucharis, 1989; Le Veilleur amoureux, 1993; Labeur du Temps, 1995; Histoire ecclesiastique du peuple anglais о Беду Поштованом (Bede le Venerable), "L’Aube des Peuples", 1995; Petites Gloires ordinaires, 1999; Infinis brefs avec leurs ombres, 2001; Instants d’eternite faillible, 2004; Son nom secret d’une musique, 2008; Le Veilleur amoureux, којем претходи Eucharis, са предговором Мишел Жартија, 2009, "Poesie/Gallimard" N° 453) Ce que disent les vents, 2012. Остале књиге (поезија, есеји) објавиле су издавачке куће La Difference, Jose Corti, итд. Објавио је и бројне књиге о уметницима и савременим сликарима: Јулиjус Балтазар, Рожер Бертме, Андре Лобје, Филип Еленон, Алешински, Антонио Сегуи, Јул, итд. око галериста Андре Бирана и Лоре Матарасо. Члан је Малармеове академије; жирија за Малармеову награду; жирија Аполинерове награде ; жирија за награду Леопол-Седар Санго; члан je Дрyштва људи од пера (СГДЛ) и ПЕН клуба Француске. Нагаде : Аполинерова награда (1989), Макс Жакоб (1999); Гран При (Велика Награда) Француске академије "за укупно стваралаштво" (2000); Гран При Друштва људи од пера (СГДЛ) "за укупно стваралаштво" (2010); Награда Ален Боске "за укупно стваралаштво" (2012); Награда Омер Хајам (2012); Међународна награда Рајнер-Марија Рилке (2012); Награда Рожер Ковалски – град Лион (2012).
* Philippe Delaveau spent his childhood in Paris, Touraine and England. He completed his studies in literature, history, art history and music. (Ecole normal superiur / Ecole Normale Superieure, Sorbonne, Paris IV). He spent six years at the IFRU. (Institut francais du Royaume-Uni / French Institute of the United Kingdom – 1982 to 1988), with his wife and their three children. There he found his way. He Participates in a numerous meetings of poets in Europe, Quebec and Mexico. He Participates in poetry readings and performances with actors and musicians. He has Published the following poetry books with Gallimard Eucharis, 1989; Le veilleur amoureux, 1993; Labeur du Temps, 1995; Ecclesiastique Histoire du peuple anglais Bede le Venerable (Venerable Bede), "L'Aube des Peuples", 1995; Petites Gloires Ordinaires, 1999; Infinis brefs avec leurs ombres, 2001; Instants d'eternite faillible, 2004; Son nom secret d'une musique, 2008; Le veilleur amoureux, preceded by Eucharis, with a preface by Michel Jarrety, 2009, "Poesie / Gallimard" N ° 453) Ce que les vents disent, 2012. Other books (poetry, essays) were published by the publishing houses La Difference, Jose Corti, etc. He has published numerous books about artists and contemporary artists: Julius Baltazar, Roger Bertme, Andres Lobje Philip Elenon, Aleshinski, Antonio Segui, Jul, and so on. about gallery ownes Andre Biran and Lore Mataras. He is a member of the Mallarme Academy; Jury member for Mallarme award; Jury member for Apollinaire award; Jury member for Leopold-Sedar Sango Award; member of the Society of men of letters (SGDL) and the PEN Club of France. Awards: Apollinaire Prize (1989), Max Jacob (1999); Grand Prix of the French Academy "for overall work" (2000), Grand Prix of Association men of letters (SGDL) "for artistic creation" (2010); Alain Bosque Award "for artistic creation" (2012); Award Umar Khayyam (2012); International award-Rainer Maria Rilke (2012); Award Roger Kowalski – the city of Lyon (2012).
* * * Ђерић, Зоран (1960), ванредни професор на Академији уметности у Бањој Луци. Био је директор Позоришта младих у Новом Саду. Четири године предавао на Универзитету у Лођу (Пољска), држао предавања, као гостујући професор, нa Универзитету у Гдањску и нa Јагјелонском универзитету у Кракову (Пољска), на Карловом универзитету у Прагу (Чешка Република), на Универзитету у Бањој Луци (Босна и Херцеговина, Филозофски факултет) и на Универзитету у Новом Саду (Србија). Учествовао на међународним научним конференцијама: у Пољској (Познањ, Вроцлав, Шћећин, Варшава, Краков, Гњезно, Сосновјец, Лођ), у Бугарској (Софија, Лесиндрен, Велико Трново), у Хрватској (Задар, Осијек, Обровац), у Русији (Москва), у Словенији (Љубљана) и у Србији (Београд, Вршац, Суботица). Објавио монографије: Ватрено крштење (1995), Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова (2000), Данило Киш: ружа-песник (2001); Песник и његова сенка. Есеји о српској поезији XX века (2005), Незасићење. Пољска драматургија XX века (2006), Са Истока на Запад. Словенска књижевна емиграција у XX веку (2007), Дом и бездомност у поезији XX века (2007), Историја Витолда Гомбровича (2008), Тестостерон. Нова пољска драматургија (2008), Поетика српског филма (200) и Позориште и филм (2010). Приредио антологије: Powrot do domu/Повратак кући (пољска емигрантска поезија, 2002), Васкрс у српској књижевности (2006, друго издање 2010) и Божић у српској књижевности (2006). Објавио и 9 песничких књига (од којих је последња Наталожено. Изабране и нове песме, 2007), књигу изабраних песама на италијанском језику (Voglio dimenticare tutto, 2001) и дневник путовања по Апулији (Море и мраморје, 2000), као и више књига превода са руског и пољског језика (Набоков, Хармс, Гомбрович, Варга).
* Đerić, Zoran (1960), a poet, translator, essayist and literary critic. He is the associate professor at Banja Luka Academy of Arts and director of Youth theatre in Novi Sad. He taught at several universities: University Lođ in Poland, in Gdanjsk, Krakow, Prague, Banja Luka and Novi Sad. To date he has published the following books of verse: Talog (Residue, Novi Sad, 1983), Zglob (Articulation, 1985), Unutrašnja obeležja (Inner qualities, 1990), Sestra (Sister, 1992), Odušak (Respite, 1994), Voglio dimenticare tutto (selected poems in Italian, Bari, 2001), Az bo vide. Azbučne molitve (Az Bo Vide, Alphabet Prayers, 2002) and the literary declaration: Pod starom lipom (Under the Old Lime Tree, 1993); a book of criticism (with a poetic anthology): Vatreno krštenje (Baptism by Fire, Subotica, 1995); a travelogue: More i mramorje (Sea and Marble, 2000); books of essays: Andjeli nostalgije. Poezija Danila Kiša i Vladimira Nabokova (The Angels of Nostalgia. The Poetry of Danilo Kis and Vladimir Nabokov, 2000); Danilo Kiš: ruža-pesnik (Danilo Kiš: The Rose-Poet, 2001); Pesnik i njegova senka. Eseji o srpskim pesnicima XX veka (The Poet and his shadow. Essays on Serbian Poets of the 20th Century, 2005); a selection of Polish immigrant poetry: Ponjrot do domu / Povratak kući (Return Home, 2002); the translation of the novel: Krzysztof Varga, Tequila (2005) from Polish, as well as several books from Russian (Vladimir Nabokov, Danil Kharms). He edited anthologies: Powrot do domu/Return home (polish emigrant poetry, 2002), Easter in Serbian literature (2006, 2nd edition 2010) and Christmas in Serbian literature (2006). * * * Ото Фењвеши, 1954, Гунарош, Југославија. Песник, писац, ликовни уметник. Школовао се у Бачкој Тополи, а студирао на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (1973–1978). Члан је редакције књижевно-уметничког часописа "Нови Симпозион" (Uј Symposion) 1975–1983. који је маја 1983. забрањен. Око петнаест година је радио као DJ у Радију Нови Сад; био је и новинар и асистент редитеља Телевизије Нови Сад. Уређивао је колумну рок музике недељника "Кепеш ифјyшаг" (Kepes Ifjusag). Од 1987. године је био уредник књижевних програма Радија Нови Сад. 1991. се сели у Мађарску, у Веспрем. Био је сарадник и уредник разних листова, телевизијских станица и новина. Од 2002. ради као организациони секретар у Регионалном центру северног Подунавља Мађарске академије наука. Главни уредник је књижевно-уметничког часописа "Вар уца михељ" (VAR UCCA MŰHELY) из Веспрема. Збирке: Сребрни пацови у прозирним свиленим зонама (1978, песме, Нови Сад), Колапс (1988, песме, Нови Сад), Анђео хаоса (1993, песме, Будимпешта), Buzz off! (1994, колажи, калиграми, Веспрем), Америчке импровизације (1999, песме, Веспрем), Блуз изнад океана (2004, песме, Веспрем), Читајући мртве Војвођане (2009, песме, Сента), Поједини одломци (2009, проза, Сегедин), Blues uber dem Ozean (2009, песме на немачком језику, Минхен), Америчке импровизације (2009, песме на српском језику, Београд), Блуз изнад океана (2009, песме на српском, Нови Сад), Меморија је пуна (2012, Веспрем), L’ Ange du Chaos (2013, Париз. Преводи са енглеског и са јужнословенских језика. Самосталне изложбе: Нови Сад, Будимпешта, Веспрем, Балатонфиред, Ботроп, Чикаго, Лејк Хоуп, Сегедин, Бачка Топола. Учествовао на више групних изложби. * Oto Fenjveši, 1954 Gunaroš, Yugoslavia. Poet, writer, visual artist. He was educated in Bačka Topola, and studied at the Faculty of Philosophy in Novi Sad (1973– 1978). Member of the editorial board of the literary and artistic magazine "New Simpozon" (Uj Symposion) 1975–1983 which was banned in May 1983. He worked as a DJ at Radio Novi Sad for about fifteen years; he was also a journalist and assistant director of Television Novi Sad. He also edited a column of rock music in a weekly magazne "Kepeš ifjusagi" (Kepes Ifjusag). Since 1987 he has been the editor of the literary programs of Radio Novi Sad. In 1991 he moved to Hungary in Veszprem. He was associate editor of various newspapers, television stations and magatzines. Since 2002 he has been working as organizing secretary of the Regional Centre of the northern Danube region of the Hungarian Academy of Sciences. He is the chief editor of the literary and art magazine VAR UCCA MŰHELY in Veszprem. Collections: Silver rats in translucent silk zones (1978, poems, Novi Sad), Collapse (1988, poems, Novi Sad), Angel of Chaos (1993, poems, Budapest), Buzz off! (1994, collages, calligrams, Veszprem), American improvisations (1999 poems, Veszprem), Blues above the ocean (2004, poems, Veszprem), Reading the dead Vojvodinians (2009 poems, Senta) Certain extracts (2009, fiction, Szeged ), Blues uber dem Ozean (2009 poems in German, Munich), American improvisations (2009 poems in Serbian, Belgrade), Blues above the ocean (2009 poems in Serbian, Novi Sad), Memory is full (2012, Veszprem), L’Ange du Chaos (2013, Paris). He translates from English and South Slavic languages . Solo exhibitions: Novi Sad, Budapest, Veszprem, Balatonfired, Bottrop, Chicago, Lake Hope, Szeged, Bačka Topola. He has participated in several group exhibitions.
* * * С. Џ. Фаулер (1983), савремени је авангардни енглески песник и уметник. Рођен је у Труроу, Корвнолу, и студирао је на Универзитетима у Дурхаму и Лондону (Беркбек колеџ). Објавио је шест збирки песама, од укупно двадесет и једне публикације, међу којима су књиге у кутијама, песнички памфлети и постери. У свом стваралаштву бави се асемантичком, конкретном и звучном поезијом, соничком уметношћу, инсталацијама, перформансом, визуелним уметностима и прозом. Примио је наруџбине од Тејта, Мерсија, Укљештених на маргини, Лондонске синфониете, Војсворкс пројекта и Ливерпулског бијенала. Његова дела су преведена на тринаест језика, наступао је на бројним манифестацијама широм света, укључујући и Вигморску салу, Рич микс арт центар, Салу св. Џорџа, Модерни торањ, Сејџ, Лабораторио арте алмаеду (Мексико сити) и Арс поетику (Братислава). Предавао је у Саутбенк центру, Школи песништва бербечког колеџа, Колеџу св. Мартина и Британској библиотеци. Куратор је пројекта Непријатељи, покренутог 2013. године, у оквиру кога ради на оригиналним заједничким перформансима, сарадњи међу сликарима, фотографима, вајарима и другим ствараоцима. У намери да развије могућности сарадње и писану реч, овај пројекат је укључио преко две стотине стваралаца и добио нагрaде од Уметничког савета Енглеске, Џервудске фондације, Британског савета и Креативне Шкотске. За часопис 3АМ 2010. године почео је серију интервјуа "Одржавање" која до данас има око 99 наставака, у намери да енглеској публици и песницима представи значајне европске песнике и филозофе 21. века. Од 2011. главни је уредник Лириклајна за Британију и часописа 3АМ. Збирке поезије: Ротвајлеров водич за власнике паса (2014), Непријатељи: избране сарадње С. Џ. Фаулера (2013), Рецепти (2012), Зубар у затвору минималног обезбеђења (2011), Борбе (2011), Црвени музеј (2011). Живи у Лондону.
* S J Fowler or Steven J. Fowler (born 1983) is a contemporary avant garde English poet and artist. Fowler was born in Truro, Cornwall, studied at the University of Durham and the University of London, Birkbeck college. He has published 6 poetry collections among 21 publications, including books in boxes, chapbooks and poetry posters. His poetry and artworks include asemic writing, calligrams, concrete poetry and sound poetry, as well as sonic art, installation, performance art, fiction and visual art. He has received commissions from the Tate, Penned in the Margins, Mercy, the London Sinfonietta, the Voiceworks project and The Liverpool Biennial. He has been translated into 13 languages and performed at festivals and venues across the world including Wigmore Hall, Rich Mix Arts Centre, St.Georges Hall, Morden Tower, The Sage, Laboratorio Arte Alameda (Mexico City) and Ars Poetica (Bratislava). He has lectured at Southbank Centre, the Poetry School, Birkbeck college, St. Martins college, the British Library. Began in 2013, the Enemies project curates original collaborative works, performances and exhibitions between poets, artist, photographers, sculptures and other creative practitioners. Attempting to innovative the possibilities of collaboration and the written word, it has involved over 200 practitioners and received awards from Arts Council England, Jerwood Charitable Foundation, the British Council and Creative Scotland. In 2010, he began the Maintenant interview series for 3am magazine, which has 99 issues. Aiming to introduce 21st century European poets to English language audiences, the series balanced avant garde and literary poets. In 2011 he was appointed UK editor of Lyrikline and poetry editor for 3am magazine. Poetry collections: The Rottweiler’s guide to the Dog Owner (Eyewear press 2014), Enemies: the selected collaborations of SJ Fowler (Penned in the Margins 2013), Recipes (Red Ceilings press 2012), Minimum Security Prison Dentistry (Anything Anymore Anywhere press 2011), Fights (Veer books 2011), Red Museum (Knives forks & spoons press 2011). He lives in London.
* * * Максим Грановски је рођен 1971. године. Завршио је архитектонско-грађевински факултет. Песник је. Цео тираж прве књиге стихова бацио је у реку Неву, сматрајући га неуспешним. Објављивао је у различитим новинама, часописима, алманасима – "Аурора", "Нева", "Књижевне Новине", "Књижевни Петербург", "Невски алманах", "Алманах Иља" "Млади Петербург", "Северна аурора" "Дан поезије", "Лепе ствари", "Грнчарски круг", те у алманаху руске дијаспоре "Под једним небом" (Немачка). Лауреат је награде Иља за 2007. годину, као и награде "Млади Петербург" за 2009. годину. Победник је "Песничког Турнира". Аутор књига "У шпицу", "Тачка Неповрата". У припреми му је нова књига стихова. * Maksim Granovski was born in 1971. He graduated from the Faculty for Architectural and Civil Engineering. He is a poet. The entire print run of the first book of verses he threw into the river Neva, considering it a failure. He has published in various newspapers, magazines, almanacs – "Aurora", "Neva", "Literary journal", "Literary Petersburg", "Neva’s almanac", "Almanac Ilja", "Young Petersburg", "Northern aurora", "Day of Poetry" , "Good things", "Pottery circle", and in the almanac of the Russian diaspora "Under one sky" (Germany). He won the Ilja award for 2007, as well as the award "Young Petersburg" in 2009. He is the winner of "Poetic tournament." Author of the books "Rush hour", "The point of irretrieval." His new book of verse is being prepared.
* * * Гвозден, Владимир, рођен 1972. године у Новом Саду. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где предаје на Одсеку за компаративну књижевност. Био је гостујући професор на Универзитету у Регензбургу, предавања по позиву је држао на универзитетима у Бамбергу, Гисену, Прагу и Сегедину, гостујући истраживач је био на универзитетима у Торонту, Инзбруку и Брну, а радови су му превођени на мађарски, македонски, бугарски, шпански, пољски и немачки језик. Аутор је књига Јован Дучић путописац (2003), Чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста (2005), Српска путописна култура 1914–1940 (2011), Књижевност, култура, утопија (2011), Nine Serbian Poets/Девет српских песника (антологија, 2012); уредио је Прегледни речник компаративне књижевности и културе (2011; заједно са Бојаном Стојановић- Пантовић и Миодрагом Радовићем), приредио више темата у часописима; преводи са енглеског језика. Члан је УО ДКВ и УО Асоцијације за канадске студије Србије, редакције часописа Златна греда и Зборника за језике и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је Награде Друштва књижевника Војводине за превод године (2005), Награде ДКВ за књигу године (2012) и Награде Лаза Костић (2012).
* Gvozden, Vladimir born 1972 in Novi Sad, Serbia. He finished Serbian Literature at University of Novi Sad (B. A. 1996, M. A. 2003, Ph. D. in 2010) and works at the same University as a professor of Comparative Literature. He has published two books and numerous articles about modern and contemporary Serbian literature, as well as twenty entries about Serbian writers in Kindlers Literaturlexicon (2009 edition). He has written many articles and essay reviews about most prominent modern and contemporary writers like Miloš Crnjanski, Aleksandar Tišma, Danilo Kiš, Borislav Pekić, David Albahari, Jovan Zivlak, Dragan Jovanović Danilov, Vladimir Tasić, Slobodan Vladušić... He has published many articles in English and some of them were translated in Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish. He was visiting scholar at Universities of Poznan, Toronto, Innsbruck and Brno, and guest lecturer in 2006/2007 at University of Regensburg under the programme Eurolecture of Alfred Toepfer Foundation from Hamburg. He held workshops and seminars in Serbian Literature at Universities of London, Bamberg, Giessen, Prague, Budapest and Szeged, and attended many conferences home and abroad. He was member of research project at London University entitled "East Looks West". He has translated six books from English, and he is member of the Board of Writers’ Association of Vojvodina and co-editor of literary review Zlatna greda and chairman of Association for Canadian studies in Serbia. From 2009 he has been member of the jury of prestigios Serbian literary award "Golden Sunflower". He is the author of the books: Jovan Dučić, a travel writer (2003) and Acts of apropriation: from theory to pragmatics of text (2005). He edited almanac Visual culture (2003) and translated several books from English language. His texts have been translated into Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish language. He won the award for the best translation by Association of writers of Vojvodina (2005), award for young researchers (2005), and the Award Laza Kostic for the book of the year.
* * * Бојан Јовановић, рођен је 1950. године и Нишу. Завршио је гимназију у Нишу, а потом и студије етнологије на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је у Београду. Осим антропологије, бави се алтернативним филмом и пише поезију. Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ. Објавио је низ књига из доменa антропологије: Српска књига мртвих (1992, 2002), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Блискост далеког, Анахронике III, (2005), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Љу бав и опра шта ње (2011), Чита ње пр рочан ства (са М. Демићем) (2011), Играње с ништа ви лом (2011), Околни пут (2013). Приредио низ ауторских зборника тематски посвећених поетици сажетости, алтернативним знањима, британској антропологији, негативној утопији, теорији ритуала, месијанству, српској Византији, карактерологији Срба, мистици, Џојсовој поетици, Фројдовом антрополошком песимизму, делу Веселина Чајкановића. Аутор је преко десет песничких књига и четрдесет алтернативних филмова.
* Bojan Jovanović, was born in 1950 in Niš. He finished grammar school in Niš, and then studies of ethnology at Faculty of Philosophy in Belgrade. He got his PhD in Belgrade. Besides anthropology, he is into alternative film and writes poetry. A very important aspect of his literary work includes thematic essays and texts on domestic and foreign writers. He is employed as scientific counselor at Balkanologic Institute SANU. He has published series of books from the field of anthropology: Srpska knjiga mrtvih (1999), Duh paganskog nasleđa (2000, 2006), Klopka za dušu (2002, 2007), Karakter kao sudbina (2002, 2004), Govor pećinskih senki (2004), Bliskost dalekog (2005), Sudbina i magija (2007), Bliskost dalekog, Anahronike III, (2005), Sudbina I magija (2007), Prkos i inat (2008), Rečnik javašluka (2009). He has edited numerous alamanchs dedicated to poetics of brevity, alternative skills, British anthropology, negative utopia, theory of rituals, messianism, Serbian Byzantium, characterology of Serbs, mysticism, Joyce’s poetics, Freud’s anthropological pessimism, work of Veselin Čajkanović. He is the author of over ten books of poetry and 40 alternative films. * * * Анамарија Коева рођена је 1993. године у Бургасу. Завршила је Гимназију у родном граду и курс стваралачког писања код песника Љубомира Левчева. Аутор је књига: ЛЕТ АУТОСТОПА 2012, РУКОПИС 2010, ОД ПОКРИВАЧА ДУГЕ 2008. године. Њена поезија је објављивана у великом броју часописа и листова у Бугарској и иностранству. Поезија јој је превођена на: италијански, руски, енглески, пољском, чешки, турски, јапански, македонски, немачки језик. Пише и хаику поезију и носилац је неколико награда за хаику. Године 2012. добија националну награду за поезију ПЕТЈА ДУБАРОВА. Живи и ствара у Бургасу.
* Anamaria Koeva was born in 1993 in Bourgas. She finished high school in her hometown and the creative writing course given by the poet Ljubomir Levchev. She is the author of the books: Hitchhike flight 2012, Manuscript 2010, From rainbow blanket 2008. Her poetry has been published in many magazines and newspapers in Bulgaria and abroad. Her poetry has been translated into Italian, Russian, English, Polish, Czech, Turkish, Japanese, Macedonian, German. She also writes haiku poetry and has won several awards for haiku. In 2012 she received a national award for poetry Petja Dubar. She lives and works in Burgas.
* * * Богдан Косановић (1943, Владимирци, Србија). Дипломирао на Филозофском факултету, Нови Сад (Руски језик и књижевност), 1966. магистрирао на Филолошком факултету, Београд, 1970. Докторирао из подручја филологије, Загреб, 1987. тема: Трагично у делу Шолохова. Емеритус је на Универзитету у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за славистику. Предавао је Руску књижевност XIX и XX века. Књижевна компаратистика и рецепција. Културологија. Емигрантологија. Руска авангарда. Преводи са руског, пољског и украјинског. Објавио следеће монографије: Трагично у делу Шолохова, Нови Сад, 1988; Расправе из руске књижевности, Нови Сад, 1994; Истраживања руске авангарде, Сремски Карловци, 1995; Тајне живота и стваралаштва, Сремски Карловци, 1999; Славистичке компаратистичке теме, Подгорица, 2004. Превео: Владимир Проп: Проблеми комике и смеха, Нови Сад, 1984; Ruski agrarni praznici – pokusaj istorijsko-etnografskog istrazivanja, Сремски Карловци, 2012. Са В. Вулетићем уредио зб. Поетика стваралаштва Михаила Шолохова. Нови Сад, 1986; Уред. са Михаилом Тиром: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXI–XXII (1992–1993), Научни радови са интердисциплинарног симпозијума "Критика". Нови Сад, 1994; Мит. Зборник радова . Уред. Т. Бекић, Б. Косановић и др. Нови Сад, 1996; Александар Блок: Избор. Изабрао, приредио, превео седам песама и написао пропратне текстове (предговор, хронологија живота и рада). Подгорица, 2000; "Тихи Дон", књ. 1–4, Београд, 1998. Приредио, написао предговор и поговор и саставио списак мање познатих речи. – Велики православни богословски енциклопедијски речник, т. 1–2, Нови Сад, 2000, 587, 410 с. Редактор целокупног превода са руског, главни преводилац и лектор.
* Bogdan Kosanović (1943, Vladimirci, Serbia) graduated in 1966 at the Department of Russian language and literature at the University of Novi Sad. He got his MA degree at the Faculty of Philology in Belgrade in 1970 and his PhD at the Faculty of Philology in Zagreb in 1987 (thesis title: Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov). He is emeritus professor at Department of Slavistics at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He teaches XIX and XX century Russian literature, comparative literature, theory of reception, culturology, and the immigrant theory. He translates from Russian, Polish and Ukrainian. He has published the following monographs: Tragično u delu Šolohova (Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov, 1988), Rasprave iz ruske književnosti (Debates on Russian Literature, 1994), Istraživanja ruske avangarde (Explorations in the Russian Avant-Garde, 1995), Tajne života i stvaralaštva (Secrets of Life and Writing, 1999), Slavističke komparatističke teme (Slavistic Comparative Topics, 2004). His translations include: Vladimir Propp, Problems of Comic and Laughter and Russian Agrarian Festivals. He edited: Tihi Don, knj. 1–4 (And Quiet Flows the Don, vol. 1–4, 1988), Aleksandar Blok: Izbor (Alexander Blok, Selected Works, 2000), Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom 1–2 (The Big Ortodox Theological Eciclopedic Dictionary, vol. 1–2, 2002); and coedited: with V. Vuletić Poetika stvaralaštva Mihaila Šolohova (1986), with Mihail Tir, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XXI–XXII, (1992–1993), with T. Bekić Mit. Zbornik radova (1996).
* * * Бојана Ковачевић Петровић, дипломирала је шпански језик и хиспанске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је од 2013. ангажована као докторант- сарадник. Завршила је Студије културе (Дискурси о превођењу) Алтернативне академске образовне мреже. Превођењем са шпанског и енглеског језика почела је да се бави још у студентским данима, на иницијативу професорке Александре Манчић. Превела је, између осталог, романе Дијана или усамљена богиња лова Карлоса Фуентеса, Лака комедија Едуарда Мендосе, Амбасадорова кћи и Жена која плаче Сое Валдес, мемоаре Пре краја Ернеста Сабата, Драме Марија Варгаса Љосе, двадесетак позоришних комада, велики број филмова холивудске продукције. Приредила је и већим делом превела двотомну Антологију хиспаноамеричке приче Вечита смрт од љубави јача. Запослена је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. * Bojana Kovacevic Petrovic graduated Spanish Language and Literature at the Faculty of Philology in Belgrade, where she was hired in 2013 as a graduate student instructor. She also finished the Culture studies (Discourses on Translation) of the Alternative Academic Educational Network. She started translating from Spanish and English during her undergraduate studies, at the initiative of Professor Alexander Mančić. She has translated, among others, the following novels: Diana, the Goddess Who Hunts Alone by Carlos Fuentes, A Light Comedy by Eduardo Mendoza, Ambassador’s daughter and The Woman who Cries by Zoe Valdes, memoirs of Ernesto Sabato Before the End, dramas of Mario Vargas Llosa, more than twenty plays, a numerous films of Hollywood production. She edited and translated most of the twovolume anthology of Latin American stories Eternal Love is Stronger than Death. She works at the Serbian National Theatre in Novi Sad. She is a member of the Association of Literary Translators of Serbia. * * * Ришард Крињицки (Ryszard Krynicki), рођен је у 1943, у Санкт Валентину (Лагер Виндберг) у Аустрији. Песник генерације 1968; у седамдесетим и осамдесетим годинама двадесетог века повезан са демократском опозицијом; дуги низ година није могао да штампа своје књиге, због забране. Објавио је, поред осталог: Рођење (1969), Колективно тело (1975), Наш живот расте (1978), Песме, гласови (1985), Независни од ништавила (1988), Магнетна тачка (1996), Камен, мраз (2004), Хаику. Хаику мајстора (2014). Преводилац поезије (посебно Нели Сакс, Бертолт Брехт и Паул Целан). Уредник серије Песничка библиотека Издавачке куће А5, у којој су објављене, међу осталима, књиге Виславе Шимборске и Збигњева Херберта. Добитник је великог броја награда за поезију. Недавно је награђен угледном пољском наградом Јан Парандовски. Последњих петнаест година живи у Кракову. * Ryszard Krynicki, was born in 1943 in St. Valentin (Lager Vindberg) in Austria. He is a poet of the generation 1968; in the seventies and eighties of the twentieth century he was connected with the democratic opposition; for many years he could not print his books, because of the ban. He has published, among other things: Birth (1969), Corporate Body (1975), Our life grows (1978), Poems, voices (1985), Independent of Nothingness (1988), Magnetic Point (1996), Stone, Frost (2004), Haiku. Master’s Haiku (2014). Translator of poetry (especially Nelly Sachs, Bertolt Brecht, Paul Celan). He edited the series Poetic Library at Publishing house A5, where have been published, among others, the books by Wislawa Szymborska and Zbigniew Herbert. He has received numerous awards for poetry. He has been recently awarded the prestigious Polish award Jan Parandowski. He has been living in Krakowfor the past fifteen years.
* * * Лошонц, Алпар је рођен 1958. у Темерину. Професор је на Универзитету у Новом Саду, предаје на Катедри за друштвене науке Факултета техничких наука, као и на Филозофском факултету у Сегедину (Мађарска) од 1991. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише теоријске чланке, филозофску критику и есеје о књижевности. Објављивао је у многим часописима у Србији и у иностранству. Био је члан уредништва Uj Symposion, Поља, Letunka, и других часописа, и главни уредник часописа Хабитус. Сада је један од уредника Златне греде, али и других часописа. Текстови су му превођени на француски, немачки и енглески језик. Између осталих аутор је следећих књига: Облици недостатка (Форум, Нови Сад, 1988), Херменеутика сећања (Форум, Нови Сад, 1998), Модерна на Колону (Стубови културе, Београд, 1998), Европске димензије (Форум, Нови Сад, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Нови Сад, 2005), Неолиберализам: судбина или избор (коаутор), Есеји о држави благостања (коаутор), Суверенитет, моћ и криза (Светови, Нови Сад, 2006), Моћ као друштвени догађај (Адреса, Нови Сад, 2009), Отпор и моћ (Нови Сад, 2012). Награђен је наградом ДКВ Иштван Конц.
* Losoncz, Alpar was born in 1958 in Temerin. He is professor at the University of Novi Sad, where he teaches at the Department of Social Sciences of the Faculty of Technical Sciences; he has also taught at the Arts Faculty in Szeged (Hungary) since 1991. For a long time, he also taught at the Arts Faculty at Novi Sad. He writes theoretical articles, philosophical criticism, and essays on literature. He has been published in many magazines in Serbia and abroad. He was a member of the editorial board of Uj Symposion, Polja, Letunk, and other magazines, and chief editor of the magazine Habitus. He is currently one of the editors of Golden Beam, and of other magazines. The following is a list of his selected works: Hianyvonatkozasok: tarsadalomfilozofiai temak (Forms of Shortcoming, Forum, Novi Sad 1988), Az emlekezes hermeneutikaja (The Hermeneutics of Memory, Forum, Novi Sad, 1998), Moderna na Kolonu (Modernity on Colonus, Stubovi culture, Beograd, 1998), Europa-dimenziok (European Dimensions, Forum, Novi Sad, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005), Suverenitet, moć i kriza (Sovereignty, Power and Crisis, Svetovi, Novi Sad, 2006). He has received the Writers Association of Vojvodina’s Ištvan Konc (Koncz Istvan) award. He lives in Temerin.
* * * Данило Лучић је рођен у Београду 1984. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност и језик Филолошког факултета у Београду, где је завршио и мастер студије. Бранкову награду за 2014. годину добио је за за песничку књигу Белешке о меком ткиву, Студентски културни центар, 2013, Крагујевац.. Пише поезију, прозу и критику. Живи и ради у Београду. * Danilo Lučić was born in Belgrade in 1984. He graduated from the Department of Serbian Literature and Language on the Faculty of Philology in Belgrade, where he finished his masters studies as well. He is a laureate of Branko’s Award for 2014 for his poetry collection Beleške o mekom tkivu (Notes on Soft Tissue, Studentski kulturni centar Kragujevac, 2013). He writes poetry, prose and literary criticism. He lives and works in Belgrade. * * * Јарослав Миколајевски (Jaroslav Mikolajevski), рођен је 1960 у Варшави, пољски песник, есејист и публицист, писац и преводилац са италијанског, пише исто књиге за децу. Већ шеснаест година сарађује са највећим пољским дневним листом "Газета Виборча". 1983–98. радио је као предавач на Италијанистици Варшавског Универзитета. 2006-2012. вршио је дужност директора Пољског института у Риму. Добитник је књижевних и уметничких награда, између осталих Награде Казимјере Илакович за најбољи деби 1991 године, Награде светог Брата Алберта, Награде Барбаре Садовске, два пута Књижевне награде главног града Варшаве (2011 и 2012) и Награде часописа "Нова околина песника". У Италији одликован је орденом Stella della Solidarieta’, laureat je Premio Nazionale per la Traduyione, Premio Flaiano. Преводио је између осталих Дантеа, Петрарку, Микеланђела, Леопардија, Монталеа, Унгаретија, Павесеа, Пасолинија. Од класике дечје литературе превео је на пољски Пинокија Карла Колодија и неколико дела Ђанија Родарија. Његове књиге објављене су у Италији, Холандији, САД. Превођен је на албански, немачки, шпански, хрватски, српски, бугарски, чешки, украјински, грчки. Био је члан жирија награде Трансатлантик, сада је у почасном колегију награде Збигњева Херберта. Објавио је десет књига песама, једну књигу есеја и једну књигу новинских интервју. * Jarosław Mikołajewski born in 1960 in Warsaw, Polish poet, essayist and journalist, writer and translator from Italian, also writes children’s books. For sixteen years he has cooperated with the largest Polish daily "Gazeta Wyborcza". From 1983–98 he worked as a lecturer at Warsaw University, Department for Italian language and literature. 2006–2012 he was the director of the Polish Institute in Rome. He is the recipient of literary and artistic awards, among other awards Kazimjere Ilakovič for best debut in 1991, the Award of St. Brother Albert, Barbara Sadowska Award, twice Warsaw Literary Award (2011 and 2012) and the award of the magazine "New Environment of a poet". In Italy, he was awarded the Order of Stella della Solidarieta ’, and winner of the Premio Nazionale per la Traduyione, Premio Flaiano. He translated, among others, Dante, Petrarch, Michelangelo, Leopardi, Montale, Ungareti, Pavese, Pasolini. From classic children’s literature he translated into Polish Pinocchio by Carlo Collodi and several works of Gianni Rodari. His books have been published in Italy, Holland, and USA. His works have been translated into Albanian, German, Spanish, Croatian, Serbian, Bulgarian, Czech, Ukrainian, Greek. He was a member of the jury of Transatlantic award, and currently is on the honorary board of Zbigniew Herbert award. He has published ten books of poetry, a book of essays and a book of newspaper interviews.
* * * Мирјам Монтоја (Myriam Montoya) рођена је 1963 у граду Бело у Колумбији. Живи у Француској од 1994. Завршила је студије на D.E.A. d’Etudes Hispaniques et Latino-americaines : langues, litteratures et civilisations, Универзитет Сорбона, Paris III; завршила је друштвене и економске науке на Универзитету Tуња, Колумбија, студирала је на лицеју Фернадо Велез, Медељин у Колумбији. Објавила је, између осталог, La fuite (roman), превео Стефан Шоме. 2011; Brujula del dia / Boussole du jour Editions de la Lune bleue, 2010; Flor de rechazo/Fleur du refus (poesie) Editions Ecrits des Forges (Canada) et Phi (Luxembourg) 2009, превео Стефан Шоме; Huellas/Traces (poesie) Editions L’Oreille du Loup, Paris, 2008, превео Стефан Шоме; Vengo de la noche/Je viens de la nuit, anthologie poetique personnelle. Editions Ecrits des Forges, Canada, et Castor Astral, Paris, 2004, превео Стефан Шоме и Клод Кофон (Selection parmi les livres Huellas/Traces, Desarraigos/Deracinements, Fugas/Fugues, Ciudad transfigurada/La ville transfiguree, Suenos y epifanias/Songes epiphanies, Fiel huesped/L’hote fidele); Desarraigos/Deracinements (poesie) Editions Indigo, Paris, 1999, превео Клод Кофон; Fugas/Fugues (poesie) Editions L’Harmattan, Paris, 1997, превео Клод Кофон. Објављивала је у многим часописима у Француској, Мексику, Колумбији, Венецуели, Канади, Шпанији, Италији и у антологијама: у Аnthologie mondiale de la poesie feminine de langue francaise du 21eme siecle, 2012; Cinq femmes d’Amerique latine aujourd’hui, Le temps des cerises, Paris, 2009; Poesie de langue francaise, 144 poetes d’aujourd’hui autour du monde, Seghers, Paris, 2008; La poesie est dans la rue, Le temps des cerises, 2008; Desde el umbral II : Poesia colombiana en transicion, Uptc, Tunja (Colombie), 2009; Antologia de la poesia colombiana, El perro y la rana, Caracas, 2008; Le Paris latino-americain, anthologie des ecrivains latino-americains a Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen/Loin de l’origine, Linajes, Mexico, 2001; Palabras de mujer : doce poetas latinoamericanas contemporaneas, Linajes, Mexico, 2000. Превела је на шпански Антологију афричке поезије аутора који пишу на француском Гласови Африке (Verbum, Madrid). Преводила је са француског и шпанског, између осталих: Амина Саида, Бернара Ноела, Стефана Шомеа, Салаха Ал Хамданија, Жан Доминго Реја и многе друге. Учествовала је на многим међународним књижевним фестивалима. Кодиректор је издавачке куће L’Oreille du Loup, која искључиво објављује савремену поезију светских писаца. Од 2010 је члан жирија награде за поезију Louise Labe a Paris. * Myriam Montoya was born in 1963 in the city of Bello in Colombia. She has been living in France since 1994. She finished her studies at DEA d’Etudes et Hispaniques Latino-americaines: langues, Litteratures et Civilisations, University of Sorbonne, Paris III; completed social and economic sciences at the University of Tunia, Colombia, studied at the Lyceum Fernado Velez, Medellin, Colombia. She has published, among others: La fuite (novel) translated by Stephane Chaumet, 2011; Brujula del dia / Boussole du jour Editions de la Lune Bleue, 2010; Flor de rechazo / Fleur du refus (poetry) Editions Ecrits des Forges (Canada) and Phi (Luxembourg) in 2009, translated by Stephane Chaumet; Huellas / Traces (poetry) Editions L’Oreille du Loup, Paris, 2008, translated by Stephane Chaumet; Vengo de la noche /I Come from the night, Anthologie poetique personnelle. Editions Ecrits des Forges, Canada, and Castor Astral, Paris, 2004, translated by Stephane Chaumet and Claude Couffon (Selection parmi les livres Huellas / Traces, Desarraigos / Deracinements, Fugas / Fugues, Ciudad transfigurada / La ville transfiguree, Suenos y epifanias / Songes Epiphanies, Fiel huesped / L’hote fidele); Desarraigos / Uprootings (poetry) Editions Indigo, Paris, 1999, translated by Claude Couffon; Fugas / Flights (poetry) Editions L’Harmattan, Paris, 1997, translated by Claude Couffon. She has published in many magazines in France, Mexico, Colombia, Venezuela, Canada, Spain, Italy, and in many anthologies: in Anthologie mondiale de la poesie feminine de langue francaise du 21eme siecle, 2012; Cinq femmes d’Amerique latine aujourd’hui Le temps des Cerises, Paris, 2009; Poesie de langue francaise, 144 poetes d’aujourd’hui autour du monde, Seghers, Paris, 2008; La poesie est dans la rue, Le temps des Cerises, 2008; Desde el umbral II: Poesia colombiana en transicion, UPTC, Tunia (Colombie), 2009; Antologia de la poesia colombiana, El perro y la rana, Caracas, 2008; Le Paris latino-americain, Anthologie des Ecrivains Latin Americains a Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen / Loin de l’origine, Linajes, Mexico, 2001; Palabras de mujer: doce poetas latinoamericanas contemporaneas, Linajes, Mexico, 2000 She has translated into Spanish Anthology of African poetry of authors who write in French African Voices (Verbum, Madrid). She has translated books from French and Spanish of many authors, among others: Amina Said, Bernard Noel, Stephane Chaumet, Salah Al- Hamdani, Domingo Jean Ray and many others. She has participated in many international literary festivals. She is a co-director of the publishing house L’Oreille du Loup, which exclusively publishes contemporary poets. Since 2010 she has been a member of the jury for poetry award Louise Labe a Paris
* * * Иван Негришорац jе рођен 1956. године у Трстенику (Србија). Магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Ради на Новосадском универзитету, Предаје теорију књижевности на Филозофском факултету. Био је секретар Матице српске, водио Летопис Матице српске Био је члан Управног одбора Вукове задужбине, члан Редакције Лексикона писаца Југославије и сарадник Српског биографског речника. Председник је Уређивачког одбора Српске енциклопедије од 2008 (две књиге првог тома публиковане октобра 2010. и 2011), највећег енциклопедијског подухвата у нашој земљи. Сарађује на пројекту Поетичка истраживања српске књижевности, Института за књижевност и уметност у Београду, којим је руководио проф. др Новица Петковић, а потом проф. др Јован Делић. Ради на пројектима проучавања књижевности који се изводе на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове. Књиге песама: Трула јабука (1981, Награда "Горан" за младе песнике); Ракљар. Желудац (1983); Земљопис (1986); Топло, хладно (1990); Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године); Хоп (1993); Везници (1995, Награда "Ђура Јакшић"); Прилози (2002); Потајник (2007, Змајева награда Матице српске); Светилник (2010, Награде "Раде Драинац", "Бранко Ћопић" и Жичка хрисовуља), Камена чтенија (2013). Публиковао је роман Анђели умиру (1998), као и драме: Фреди умире (1987); Куц- куц (1989); Истрага је у току, зар не? (2000); Видиш ли свице на небу? (2006, Награда "Унирекс" за драму). Критичка расправа: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996). Приређивач је изабраних песама Јована Дучића (три издања) и романа Корени Добрице Ћосића. Текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки, чешки, грчки, албански, кинески. Живи у Новом Саду.
* Ivan Negrišorac, Trstenik, 1956, poet. He has been secretary of Matica Srpska. He now teaches theory of literature at the Faculty of Letters and Humanities of Novi Sad. He lives in Novi Sad. He made his poetic debut as a proponent of the neo-vanguard. In addition to poetry, Negrisorac also publishes drama, prose and literary criticism. His most important books are Trula Jabuka (Rotten apple, poems, 1981); Rakljar. Želudac (Dowser. Oesophagus, poems 1983), Veznici (Conjunctions, poems, 1995); Prilozi (Adverbs, selected poems, 2002); Anđeli umiru (Angles die, novel, 1998), Legitimacija za beskućnike (Homeless-person ID, critical study, 1996). He has received the literary prizes Goran, the Writers’ Association of Vojvodina’s award, Đura Jakšić and others. * * * Душко Новаковић, рођен је 1948. године у Подгорици (некадашњи Титоград) у Црној Гори, одакле потиче и његова мајка, позната интерпретаторка народних песама, Ксенија Цицварић Брацовић, а отац из Струмице, варошице на југу Македоније, који је у Другом светском рату био пилот РАФ-а (енглеског краљевског ваздухопловства). Новаковић се школовао, у Македонији, Црној Гори и Србији. Студирао је на Филолошком факултету у Београду на групи за југословенску и светску књижевност и дуго је радио у Југословенском аеротранспорту на разним пословима прихвата и отпреме путника и терета, потом у информативно-пропагандном сектору компаније као новинар. Више деценија био је уредник за поезију у многим листовима и часописима бивше Југославије. Бави се превођењем са македонског језика. Књиге песама: Зналац огледала (1976), Подеротине на врећи (1979), Сати и животиње (1980), Надзорник кварта (1982), Дијалог о немару (1986), Ходником (1991), Зналац огледала и придружене песме (1995), Стационарије – песме рата и месечарења (1998), Сметењаков цртеж 2002), Достављено музама (2005), Тупан и његов педагог (2007), Клупе ненаграђених (2008, 2009), Кад ћемо светла погасити (2010), Овуда је прошао Башо (2014). Књиге преведених и изабраних песама: Сати и животиње/ Часови и животни, двојезично на српском и македонском ( Скопље, 1976), Изабрао сам Месец (Чачак, 2003), Биоскоп Лимијер/ Cinema Lumiere, двојезично на српском и француском ( Београд – Лодев, 2007), Сећање на прве људе (Рашка, 2012), Забава за утучене (Београд, 2012), Кратке песме и једна подужа о презиру/ Куси песни и една подолга за презирот, двојезично на српском и македонском (Смедерево- Скопље, 2013). Капитулација, на македонском ( Скопље, 2013). Песме, краћи и дужи избори из Новаковићеве поезије преведени су на многе светске језике, а заступљен је у антологијама југословенске, српске и црногорске савремене поезије објављеним код домаћих и иностраних издавача. Изабрао је, превео и написао поговор за антологију савремене македонске поезије "Сан над хартијом" (Цетиње, 2003) а превео је неколико самосталних песничких књига, панорама и појединачних песама актуелних македонских песника. Душко Новаковић је добитник књижевних награда и признања: Васко Попа, Бранко Миљковић, Милан Ракић, Даница Марковић, Ђура Јакшић, награде Исток- Запад, међународне награде Ристо Ратковић, Арка, Млада Струга,те награде и признања за песнички опус коју дедељује Скупштина града Београда за 2008. годину. Члан је Српског ПЕН центра, Српског књижевног друштва, почасни члан Друштва писаца Македоније и Удружења књижевника Црне Горе. Живи у Београду. * Duško Novaković was born in 1948 in Podgorica (former Titograd) in Montenegro, like his mother, a famous interpreter of folk songs, Ksenija Cicvarić Bracović, and his father from Strumica, a small town in southern Macedonia, who was pilot of the RAF during the Second World War. Novaković was educated in Macedonia, Montenegro and Serbia. He studied at the Faculty of Philology in Belgrade, department of Yugoslav and world literature and long worked with Yugoslav Airlines in various roles of handling passengers and cargo, then in the information and propaganda sector of the company as a journalist. Over decades, he was the editor of the poetry in many newspapers and journals of the former Yugoslavia. He translates from Macedonian language. Books of poems: Mirror expert (1976), Tears in the bag (1979), Hours and animals (1980), Neighborhood inspector (1982), Dialogue on negligence (1986), Allong the hall (1991), Mirror expert and associated poems (1995) Stationaries – poems of war and sleepwalking (1998), Smetenjakov`s drawing (2002) Submitted to the Muses (2005), Idiot and his teacher (2007), Benches of unawarded (2008, 2009), When we turn the lights off (2010), Basho passed this way (2014). Books of translated and selected poems: Hours and Animals, bilingual Serbian and Macedonian (Skopje, 1976), I chose the Moon (Čačak, 2003), The Lumiere Cinema / Cinema Lumiere, bilingual, Serbian and French (Belgrade – Lodeve, 2007), In memory of the first people (Raška, 2012), Fun for depressed (Belgrade, 2012), Short poems and a lengthy one on scorn / Kusi songs and a longer one for prezirot bilingual Serbian and Macedonian (Smederevo Skopje, 2013). Capitulation, in Macedonian (Skopje, 2013). Poems, short and long selections from Novaković poetry have been translated into many languages , and are present in anthologies of Yugoslav, Serbian and Montenegrin contemporary poetry published by domestic and foreign publishers. He selected, translated and wrote an afterword to the anthology of contemporary Macedonian poetry "Dream over paper" (Cetinje, 2003) and has translated several individual books of poetry, panorama and the individual poems of the current Macedonian poets. Duško Novaković has won literary awards and recognitions: Vasko Popa, Branko Miljković, Milan Rakić, Danica Markovic, Đura Jakšić, East-West Awards, international awards Risto Ratković, Arka, Young Struga, as well as the award for poetic opus by City Hall Belgrade in 2008. He is the member of the Serbian PEN Centre, Serbian Literary Society, honorary member of the Macedonian Writers’ Association and Association of Writers ofMontenegro. He lives in Belgrade. * * * Душан Пајин, рођен је у Београду 1942. године, дипломирао на Филозофском факултету у Београду, а докторирао у Сарајеву 1978. године. Био је редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду и гостујући професор Универзитета у Сарајеву и Нишу. Радио је као уредник едиције за филозофију, психологију и уметност издавачке куће Нолит и као главни и одговорни уредник часописа Културе истока. У свом научном раду бавио се превасходно уметношћу, филозофијом и културом далеког Истока. Објавио је бројне студије, чланке, критике и приказе у домаћим и иностраним часописима (Енглеска, САД, Кина, Француска итд.). Објавио је следеће књиге: Друга знања: есеји о индијској медитативној традицији (Београд, 1975), Исходишта Истока и Запада (Београд, 1979), Филозофија упанишада (Београд, 1980, 1990), Тантризам и јога (Београд, 1986), Океанско осећање (Београд, 1990), Вредност неопипљивог (Београд, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993), Отеловљење и искупљење (Београд, 1995), Унутрашња светлост: филозофија индијске уметности (Нови Сад, 1997), Лепо и узвишено: филозофија уметности и естетика – од ренесансе до романтизма (Београд, 2005). Учествовао је у бројним конференцијама у Србији и иностранству (Њу Делхи, Хамбург, Беч, Сере, Тајпеј, Хонг- Конг, Лондон-Оксфорд, Сијетл, Ралеј итд). Редован је гост културних програма на радију и телевизији. Живи у Београду. * Dušan Pajin was born in 1942 in Belgrade, Serbia. He graduated at the Philosophy Department of the Belgrade University, and gained his PhD diploma from the University of Sarajevo. He was a full professor at the Department for Art Philosophy and Aesthetics, of Belgrade Art Faculty, and a guest lecturer in several universities in former Yugoslavia. He also worked as a senior editor for philosophy, psychology and art in Nolit Publishers and as a chief editor of the Eastern Cultures magazine. His main field of interest is oriental art, culture and philosophy. He has published numerous studies, articles, critics, reviews (in Serbian, English, French, and Chinese), and written the following books: Different Knowledge (Belgrade, 1975), Sources of East and West (Belgrade, 1979), The Philosophy of the Upanishads, (Belgrade, 1980, 1990), Tantrism and Yoga (Belgrade, 1986), The Value of the Intangible (Belgrade, 1990), The Oceanic Feeling (Sarajevo, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Taipei, 1992, Beijing, 1993), Embodiment and Redemption (Belgrade, 1995), Inner Light – Philosophy of Indian Art (Novi Sad, 1997), The Beautiful and the Sublime (Belgrade, 2005). He participated in numerous conferences in Serbia and abroad (New Delhi, Hamburg, Vienna, Ceret, Taipei, Hong Kong, Pamplona, London-Oxford, Seattle, Raleigh, etc.) He is a regular guest in culture programs in TV and radio.
* * * Бојана Стојановић Пантовић је рођена је 1960. године у Београду. Критичар, песник и преводилац. Запослена је као редовни професор на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Истражује експресионистички покрет у српској, јужнословенској и европској књижевности, родне студије, генеологију кратких прозних жанрова, модерну поезију. Била je ангажована као гостујући професор у Халеу, Хамбургу, Берлину, Љубљани и Вроцлаву. Од 1995. до 2001. је такође била професор на београдском Филолошком факултету. Објављене књиге (избор): Српски експресионизам, 1998, Наслеђе суматраизма, 1998, Морфологија експресионистичке прозе, 2003, Побуна против средишта, 2006, Распони модернизма, 2011. Уредник je и коаутор издања Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури 2011, Песма у прози или прозаида, 2012. Збирке поезије: Бескрајна, 2005, Заручници ватре, 2008, Исијавање 2009, Лекције о смрти, 2013. Њени радови и песме су превођени на енглески, немачки, француски, грчки, словенски, македонски, пољски и шпански. Живи у Београду и Новом Саду. * Bojana Stojanovic Pantovic was born in Belgrade, Serbia (1960). Critic, poet and translator. Full Professor at the Department of Comparative literature, Faculty of Philosophy in Novi Sad. Researcher in the Expressionistic Movement in Serbian, South-Slavonic and European literature, Gender Studies, Genealogy of the short prose genres, Contemporary poetry. Visiting professor in Halle, Hamburg, Berlin, Ljubljana and Wroclaw. In 1995–2001 she also lectured at the Faculty of Philology in Belgrade. Selected works: Serbian Expressionism (Srpski ekspresionizam 1998), Heritage of Sumatraism (Nasleđe sumatraizma, 1998), Morphology of the Expressionist Prose (Morfologija ekspresionističke proze, 2003), Rebellion against the Centre (Pobuna protiv središta, 2006), Spans of Modernism (Rasponi modernizma, 2011). Editor and co-author of the Conscise Dictionary of Comparative Terminology in the Literature and Culture (Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi, 2011), Prose-poem or prozaida (Pesma u prozi ili prozaida, 2012). Poetry collections: Endless-She (Beskrajna 2005), Fiancees of Fire – prose poems (Zaručnici vatre 2008), Shining (Isijavanje 2009); Lections about Death (Lekcije o smrti, 2013). Her papers and poems are translated in english, german, french, greek, slovenian, macedonian, polish and spanish language. She lives in Belgrade and Novi Sad. * * * Проле, Драган, рођен у Новом Саду 1972, где је завршио основно и средње школовање. На Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду дипломирао 1997, магистрирао 2001. и докторирао 2006. године. Од 1998. године запослен је најпре у звању асистента-приправника и асистента, а данас у звању ванредног професора на предметима Онтологија, Филозофска антропологија и Филозофија историје. Студијски боравци у иностранству: Хумболт Универзитет Берлин (јун 2002), Вајмар (август 2003. и август 2004), Институт за филозофију/Хусерлов архив Лувен (октобар-децембар 2005), Институт за филозофију Карл Франценс Универзитет Грац (новембар 2006), Институт за филозофију Карл Рупрехт, Универзитет Хајделберг (октобар 2008), Институт за науке о човеку Беч (април-јун 2010). Објавио је пет превода књига са немачког језика, међу којима су две књиге Бернхарда Валденфелса, Хусерлова Прва филозофија и Први нацрт система филозофије природе Ф. В. Ј. Шелинга. Објављује есеје и књиге из области онтологије, естетике, класичне немачке и савремене филозофије, посебно тзв. феноменологије страног. Објављене књиге Хусерлова феноменолошка онтологија (2002), Ум и повест. Хајдегер и Хегел (2007), Страност бића. Прилози феноменолошкој онтологији (2010), Хуманост страног човека, (2011) и Унутрашње иностранство. Филозофска рефлексија романтизма (2013). Награду Никола Милошевић добио је за Хуманост страног човека (2011), а награде Стеван Пешић и награду ДКВ за књигу године добио је за Унутрашње иностранство (2013). * Prole, Dragan was born in 1972 in Novi Sad. He had his master’s and doctoral degrees from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He has been working at the Department of Philosophy since 1998. He teaches Ontology, Philosophical anthropology and Philosophy of history. He has translated four books from German, including Bernhard Waldenfels and F.W.J. Schelling. He writes essays and books on ontology, aesthetics, classical German and contemporary philosophy, especially the so-called phenomenology of strange. He has published Huserlova fenomenološka ontologija (2002), Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007), Stranost bića. Prilozi fenomenološkoj ontologiji (2010) and Humanost stranog čoveka, 2011. * * * Душан Радак рођен је 1955. у Кикинди, где је завршио основну школу, гимназију, и музичку школу. Филозофски факултет завршио у Новом Саду. Пише поезију, сценаријa, музику и текстове за децу и одрасле. Као ученик гимназије објавио заједничку књигу песама (са још неколико аутора) "Доста је било жмурки", 1974. Објавио самосталне песничке књиге: "Шљунак", 1979, "Самса", 1984, "Стадијум кашике", 1987, "Тркачице венеричних бодрења", 1987, "Ибзен је свирао клавсен", 2002, "Бик који лежи шест стопа испод земље", 2011. Поезија преведена на словачки, македонски, мађарски, италијански језик. Песничку награду "Печат вароши сремско-карловачке" добио 1978. Аутор 20 композиција и текстова за децу, у извођењу панк рок групе "Збогом Брус Ли", под насловом "Хогли Вогли Рок", аудио касета и CD, 1999, а са истог албума ПГП РТС 2008. објавио две композиције. Написао сценарио и музику за тв серију за децу "Дечак из Хогли Вогли парка". Аутор сценарија и музике за документарни филм "Принц ветра" о песнику Јаношу Сиверију (продукција DOF Creative Studio). Радио у Дому омладине у Кикинди као уредник уметничког програма, био главни уредник Књижевне заједнице Кикинде. Члан Друштва књижевника Војводине од 1985. године. Живи у Новом Саду као самостални уметник. * Dušan Radak was born in 1955 in Kikinda, where he finished primary school, high school and music school. He graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He writes poetry, screenplays, music and lyrics for children and adults. As a high school student, he published a joint book of poems (with a few other authors) "Enough with hide and seek", 1974. He published poetry books: "Gravel", 1979, "Samsa" 1984, "Stage of a spoon", 1987, "Runners of venereal encouragement", 1987, "Ibsen played the harpsichord", 2002, "The bull, lying six feet under" 2011. His poetry has been translated into Slovak, Macedonian, Hungarian, Italian. He won the poetry award "Stamp of the town Sremski Karlovci" in 1978. He is the author of 20 compositions and lyrics for children, performed by the punk rock band "Zbogom Brus Li", entitled "Hogli Vogli Rock", audio cassette and CD, 1999, and from the same album PGP RTS 2008 published two pieces. He wrote the script and music for the TV series for children, "The Boy from Hogli Vogli park." The author of the script and the music for the documentary film "The Prince of the Wind" about the poet Janoš Siveri (DOF Creative Studio Production). He worked at the Youth Center in Kikinda as editor of the art program, the chief editor of the literary community of Kikinda. He has been the member of the Association of Writers of Vojvodina since 1985. He lives in Novi Sad as a freelance artist. * * * Горана Раичевић завршила је Филозофски факултет у Новом Саду 1987. године, постдипломске студије на београдском Филолошком факултету. Магистрирала 1992. године на теми Теорија читања Стенлија Фиша. Од 1991. ради у Матици српској као редактор на пројекту Српски биографски речник. Као асистент на Катедри за српску књижевност ради од 1999. године. Докторирала 2004. на теми Есејистика Милоша Црњанског. За ванредног професора изабрана 2010. године. Од Учествовала је на два пројекта Министарства науке и просвете Републике Србије (2000–2010). Од 2010. руководилац је пројекта Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности. Предаје Књижевност српске модерне, Поетику Милоша Црњанског, Поетику Иве 42 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Андрића и Савремене књижевне теорије. Преводи са енглеског језика. Године 2007. објављен је њен превод капиталног дела канадског теоретичара књижевности светског гласа Нортропа Фраја Анатомија критике, а 2014. у издању Академске књиге Велики ланац бића Артура Лавџоја. Објављене књиге: Читање као креација (1997), Лаза Лазаревић – Јунак наших дана (2002, 2007), Есеји Милоша Црњанског (2005), Други свет (2010), Кротитељи судбине: о Црњанском и Андрићу (2010), Коментари "Дневника о Чарнојевићу" (2010). Аутор је 80- ак радова у домаћим и страним научним часописима и публикацијама. * Gorana Raičević (Krkljuš) was born in 1964 in Novi Sad. She graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. She was a Sasakawa Foundation scholar. Her master thesis was Criticism based on readers’ reaction: concept of reading Stanley Fish. She got her PhD at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, where she works, department of Serbian and comparative literature. She has been an assistant professor since 2010. She teaches the literature of Serbian modernism, holds thematic optional courses on Crnjanski, Andrić etc. Since 2011 she has been the director of the project Aspects of identity and their shaping in Serbian literature. Her field of interest are poetics of most significant Serbian writers of XX century: Miloš Crnjanski and Ivo Andrić, as well as studying Serbian literature of modern epoch (1901–1914). She has translated a number of theoretical books from english and French. * * * Драгиња Рамадански (Сента, 1953), професор русистике, преводилац с руског и мађарског језика. Аутор антологије савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). На основу професионалног бављења превођењем (40 књига) настала је књига есеја Снешко у тропима (2012) посвећена проблемима књижевне транслатологије. Коаутор је књиге прозе У потрази за фигурама (2012, Сента). Објављује критичке приказе, есеје и научне студије из области теорије књижевности. * Draginja Ramadanski (Senta, 1953), Professor of Russian literature, translator from Russian and Hungarian. Author of anthology of contemporary Russian women’s poetry Upstream of Tears (2009). On the basis of professional translation (40 books) created a book of essays Snowman in the Tropics (2012) devoted to the problems of literary traductology. Co-author of a book of prose In search of figures (2012, Senta). Publishes critical reviews, essays and scientific studies in the field of literary theory.
* * * Међународни новосадски књижевни фестивал организује пратећи музички програм у сарадњи са Летњом радионицом за савремену музику која има за циљ да промовише и помогне развој савремене музике у нашој средини. Током августа, на Музичкој академији у Новом Саду, окупиће се око 80 композитора, извођача, музиколога и теоретичара музике из наше земље и иностранства. На почетку сваког програма Фестивала наступиће ансамбл формиран од учесника Радионице који ће извести композицију једног од учесника поменутог пројекта. Тиме ће Фестивал и у сфери музике једнако заступати савремено стравалаштво, што је наша основна намера у целини.
* International Novi Sad Literature Festival organizes an accompanying music program in cooperation with the Summer Workshop for Contemporary Music, which aims to promote and assist the development of contemporary music in our community. During August, at the Music Academy of Novi Sad, around 80 composers, performers, and music theorists from the Serbia and abroad will meet in order to work together. At the beginning of each of the Festival’s programs an ensemble formed from the workshop participants will perform a composition by one of the composers of the project. Through this cooperation our Festival will promote contemporary music as well as literature, which always was our main objective.
* * * ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ
Интервју са Јоахимом Сарториусом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Рођени сте у Баварској а одрасли у Тунису. То је свет Медитерана, али и друге културе. Какво је ваше искуство Туниса. Какве је последице имао код вас у вашем песничком раду.
Јоаким Сарторијус: Године проведене у Тунису – између 10. и 14 – биле су изузетно значајне за моје писање. Носим читаве наслаге метафора и слика из тог времена које су остале са мном до данашњег дана. И користим се овим наслагама. Тунис ме је научио неколико значајних лекција: Прву о светлости, лепоти и чулности, другу о ефемерности и пролазности свих ствари и трећу о слојевима културе. Моја школа изграђена је на рушевинама Картагине, а зими, након дугих пљускова проналазио сам пунске сребрне новчиће у барама. Тамо је било такође и безброј римских рушевина и мозаика. Али оно што се у мене чини ми се најснажније утиснуло била је исламска архитектура, беле џамије чистог и једноставног стила и калиграфија, која је можда најелегантнији начин писања на читавом свету.
Златна греда: Дуго времена сте провели у земљама Медитерана:Тунису, Кипру, Турској. Медитеран је велики амблем европске културе. Појављује се и у вашој поезији, посебно у ликовима Александрије, Сиракузе, кипариса... у звуковима многих гласова који допиру из прошлости, из културне историје која парадоксално пориче и памти. Шта је за вас као песника Медитеран?
ЈС: Па, мој преводилац са енглеског, Кристофер Мидлтон, једном је рекао: "Муза Јоакима Сарторијуса живи на Источном Медитерану", и мислим да је био у праву. Медитеран је колевка нашег западног света и препун је легенди и немирних сенки прошлости.
Златна греда: Завршили сте и докторирали право, били сте дипломата у Њујорку, Никозији, Анкари, генерални секретар Гете института, Индендант Берлинског фестивала, личност која је заступала и заступа књижевност, филм, уметност у државним институцијама Немачке итд. Бавите се превођењем са енглеског, француског. Ваша каријера је богата и разуђена. Дипломатија је била прибежиште за многе песнике Виктор Сегален, Рене Шар у Француској. У нас, такође, између два рата, Иво Андрић, Милош Црњански, песник Јован Дучић. Интересује нас како сте се определили за поезију, како сте је пронашли између права, дипломатије и улоге културног аниматора?
ЈС: На немачком себе зовем "bunter Hund", дословно, шарени пас, зато што носим многе шешире. Али када погледате боље, сви послови којима сам се бавио – наравно они су били разноврсни (мрзим рутину) – имали су везе са културом, разменом и превођењем, али у крајњем случају, са поезијом. Моје "дипломатске године" нису биле само прибежиште, већ и начин да откријем друге светове и књижевности. Посебно моје године у Њујорку у функцији културног аташеа – од 1974. до 1978 – су биле значајне. Тамо сам упознао бројне уметнике, писце, позоришне људе и композиторе и све сам их повезао са уметницима из Немачке – од Јозефа Бoјса до Рајнера Вернера Фасбиндера.
ЗГ: Преводили сте из америчке књижевности Воласа Стивенса, Џона Ешберија,Вилјама Карлоса Вилијамса, али и из француске поезије једног необичног језичко- математичког песника Жака Рибоа. Шта је за вас значило превођење.Колико је оно утицало на ваше становишта о улози поезије, о њeном значају у овом добу?
ЈС: Дозволите ми једно поређење: Идете у терететану како би сте тренирали тело, а преводите песме других песника како би сте тренирали језик. Да би сте открили вештине у сопственом језику. Не познајем ни једну другу активност која нам даје тако јасан осећај богатства и невероватних могућности језика на коме пишете. Са сваком страном речи, са сваким мелодијским заокретом морате да донесете одлуку како ћете их пренети на свој језик. Захвалан сам песницима које сам преводио – В.К.В, Стивенсу и посебно Ешберију – за све што сам научио о њиховој поезији али и о сопственој. Утицаји? Да, можда је на мене утицао Ешберијев елегантни parlando, али и неки француски песници – као нпр. Пјер Жан Жув, Рене Шар и Сен Џон Перс (још један дипломата) – научили су ме у младости много тога о поетским слободама и лудилу.
ЗГ: Били сте сведок многих историјских догађаја, многих филозофских и теоријских екстаза које су тумачиле и прогнозирале нашу будућност. Од утопија шездесетосме до пада Берлинског зида. Од хладног рата до неолибералног пакта нација и појаве нових криза и скептицизма. Како видите улогу песника у том историјском спектаклу, од ведрог језика који је обећавао избављење до песника као делегата опадања поезије. Од одговорног и ангажованог интелектуаca до техничара у расподели друштвене моћи. У вашој поезији не видимо непосредан одговор, али видимо песнике окупљене око стола који говоре језиком кашља, које страх покреће или чија је патња ништвна. Није ли то помало бурдијеовска слика тихоg ратa поезије и друштва, света?
ЈС: Средином двадесетог века естетска и политичка авангарда имале су исте циљеве. Постојао је револуционарни ентузијазам који је био лево оријентисан. Данас – осамдесет година касније и након свих криза и ратова који су се одиграли – верујем да је поезија у највећој могућој супротстављености у односу на моћ. У најбољем случају поезија је несвесна истина коју политика покушава да избегне. Зато су поезија и моћ на различитим колосецима. И зато нема тихе борбе између поезије и друштва, како то Бурдје тврди, већ раздаљина и нагледање. На известан начин покрећете и питање политичке поезије. Постоје јако добре и јако лоше политичке песме. Постоје многе песме које промишљају велике расправе и катастрофе 20. века. Највеће од њих написане су од стране пољских песника попут Збигњева Херберта, Виславе Шимборске и Чеслава Милоша. Они су живели под диктатуром, нацистичким и комунистичким режимима, и њихово је искуство у сржи неких од њихових најдирљивијих песама. Мислим да се може направити уџбеник из историје 20. века искључиво од песама, од јерменског геноцида до зелених утопија. Мислим да ћу направити ову антологију.
Златна греда: Били сте аутор многих антологија немачког и европског песништва. Антологије су, између осталог, тражење једне врсте одговора о могућностима поезије, о улози поезије у култури, о фасцинацијама које она може да произведе. Шта можете рећи о позицији песништва у нашем добу?У једној вашој песми кажете, да парафразирамо, да су руке старих песника биле пуне а руке нових су празне. Није ли то скепска у односу на моћ савремене поезије, на њену улогу?
ЈС: Одувек сам желео да ширим поезију и да придобијам нове читаоце. Зато сам приредио неколико антологија међународног песништва (најуспшнија "Atlas der neuen Poesie" продала се у преко 20.000 примерака у Немачкој), али сам и чланцима и колумнама великих немачких дневних листова представљао нове необјављене песме. Наставићу са овом борбом. Желим да поезија буде доступна као гориво на бензинским пумпама. Посматрајући данас све ове напоре подељен сам између скептицизма и оптимизма када је улога поезије у питању. Али се надам да Ханс Магнус Енценсбергер није у праву када је у једном од својих чувених есеја, уз помоћ статистике и лажних математичких формула, изјавио да је број читалаца поезије непромењив – 1.356 читалаца, ни више ни мање, у Немачкој, у последњих две стотине година. У Немачкој ово зовемо "die Enzensbergersche Konstante", "Енценсбергеровом констатном". Надам се дакле да није у праву, а осим тога, сам број читалаца није најважнији индикатор моћи или немоћи поезије.
Златна греда: Како видите данашњу немачку поезију. Ко су њени истакнути аутори?
ЈС: Иза нас је један "сув" периoд, од седамдесетих до осамдесетих година. Али је песничка сцена данас изузетно жива и покретљива. Основане су бројне мале издавачке куће. Постоји мноштво стилова, као и свуда чини ми се, као и у Србији, претпостављам. Међу најзначајнијим младим песницима су Дурс Гринбајн, Јан Вагнер, Герхард Фалкнер, Улијана Волф, Данијел Данц и Ан Котен.
ЗГ: Немачка подржава књижевност разним врстама потпора. Међу европским културама у Немачкој има највише свести о томе да треба рационално деловати у заштити уметничке књижевности од сила тржишта. Мислите ли да поезија може опстати у сложеном свету разних тржишних и спектакалских изазова и мењања стварности савременог човека?
ЈС: У праву сте када кажете да се у Немачкој значајна пажња посвећује заштити књижевности. Цене књига су фиксиране, постоји борба око трговинских споразума између ЕУ и САД (оно што Французи називају "exception culturelle"), борба против Амазона, бројне стипендије и награде за младе писце. Недавно је основана још једна награда – за најбољу књижару, која ће се додељивати сваке године. Све ово је охрабрујуће. Дубоко сам уверен да ће поезија опстати – као најстарији и најинтимнији израз човечанства.
* POETRY IS THE UNCONSCIOUS TRUTH THAT THE POLITICS IS TRYING TO AVOID
Interview with Joachim Sartorius
Conversation led by Jovan Zivlak
Golden Beam: You were born in Bavaria, but you grew up in Tunisia. Tunisia belongs to the world of the Mediterranean, as well as to other cultures. What is your experience of Tunisia? What is the impact it had on your poetic work?
JS: These years in Tunisia – beetween age 10 and 14 – were very important for my writing. I carry a depot of metaphors and images of that time with me up to the present day. And I tap on this depot. Tunisia taught me some important lessons: One about light, beauty and sensuality, another one about ephemerality and fading of all things, a third one about layers of culture. My school was located in the ruins of Carthago, and in the winter, after heavy rainfalls I discovered punic silver coins in the puddles. And there was an abundance of roman ruins and mosaics everywhere. But what struck me most, I think, was islamic architecture, white mosques of a very pure and simple style, and calligraphy, perhaps the most elegant writing existing in the world.
GB: You have spent a considerable amount of your life in the Mediterranean countries: Tunisia, Cyprus, Turkey. The Mediterranean is a significant emblem of European culture. It appears in your poetry, especially in the guise of Alexandria, Syracuse, cypresses ... as well as in the sounds of numerous voices coming from the past, from a cultural history that paradoxically simultaneously forgets and remembers. What does the Mediterranean represent to you as a poet?
JS: Well, my English translator, the poet Christopher Middleton, once said: "The muse of Joachim has its habitat in the Eastern Mediterranean", and I think he is right. The Mediterranean is the cradle of our western world and it is full of legends and restless shades of the past.
GB: You got a doctoral degree in law, and you were a diplomat in New York, Nicosia, Ankara, you were also the secretary general of the Goethe Institute, intendant of the Berlin Festival, so you can be considered as a person who has represented, and is still representing literature, film, and art in general, in public institutions of Germany, etc. You translate from English, French. Your career is rich and diverse. Diplomacy was a refuge for many poets, for example for Victor Segalen and Rene Char in France. In Serbia, too, in the Interwar period, for Ivo Andric, Milos Crnjanski and Jovan Ducic. How did you chose poetry, how did it find its way between your dealings with the law, diplomacy and your role of a cultural animator?
JS: In German I call myself "bunter Hund", literally colourful dog, because of the many hats I carry on my head. But when you look closely at all the jobs I did – yes, they have been diverse (I hate routine) – in the end they all had to do with culture, exchange and translation, and ultimately with poetry. My "diplomatic years" were not only a refuge, but also a way to discover other worlds and other literatures. Especially my four years in New York as cultural attache – from 1974 to 1978 – were important. I got to know a lot of artists, writers, theatre people and composers there and brought them together with artists from Germany – from Joseph Beuys up to Rainer Werner Fassbinder.
GB: You translated American poets such as Wallace Stevens, John Ashbery, William Carlos Williams, and from French you have translated of an unusual linguistic and mathematical poet Jacques Roubaud. What did the translation work mean to you? How much did it influence your views on the role of poetry, of its importance in our times?
JS: Allow me this comparison: You go to a fitness srtudio to train your body, you translate poems of fellow poets to train your language. To dicover the skills in your own language. I know no other activity which gives you such an acute sense of the wealth and incredible possibilities of your own language. At every word in the foreign language, at every melodic turn you must make a decision of how to render it in your own language. I am grateful to the poets I translated – WCW, Stevens and Ashbery in particular – for all I learned about their poetry and about my own. Influence? Yes, I might have been influenced at one point by Ashbery´s elegant parlando, but some french poets – like Pierre Jean Jouve, Rene Char and Saint John-Perse (another diplomat) – taught me in my early years a lot about poetic license and madness.
GB: You have witnessed numerous historical events, numerous philosophical and theoretical ecstasies that have tried to interpret and predict our future. From different utopias to the ’68, and the fall of the Berlin Wall. From the Cold War to the neoliberal pact of nations and the emergence of new crises and skepticism. How do you see the role of the poet in this spectacle of history, from the bright language that promised deliverance all the way to the understanding of a poet as a delegate of the decline of poetry. From a responsible and engaged intellectual to a technician in the distribution of social power. In your poetry one cannot see an immediate answer, but on can see poets gathered around the table speaking in the language of coughing, propelled by fear, and whose suffering is insignificant. Is this not a Bourdieusian image of silent war of poetry and society?
JS: In the middle of last century the esthetic and the political avantgarde had the same goals. There was a revoltionary enthusiasm with a tendency to the left. Now – eighty years later and after all the crises and wars that happened – I believe that poetry is the greatest possible contrast to power. At best poetry is the unconscious truth which politics tries to avoid. Therefore poetry and power are on different tracks. And there is no silent battle beetween poetry and society, as Bourdieu says, but distance and watchfulness. In a way you raise also the question of political poetry. There is very bad and there is very good political verse. There are many poems which reflect the great disputes and catastrophes of the 20th century. The greatest of them, in my view, have been written by Polish poets like Zbigniew Herbert, Wyslawa Szymborska and Ceszlaw Milosz. They have experienced dictatorship, Nazi rule and communist regimes, and somehow their experiences are the marrow of some of their most moving poems. I think one can make a history book of the 20th century entirely made with poems, from the Armenian genocide up to the green utopia. I think I will do this anthology.
GB: You were the author of many anthologies of German and European poetry. Anthologies are, among other things, a search for a kind of a response about the possibilities of poetry, about the cultural role of poetry, about the fascinations that it can produce. What can you say about the position of poetry in our times? In one of your poems you state, to paraphrase, that the hands of the old poets were full and that the hands of new poets are empty. Is this not skepticism in the power of contemporary poetry, in its role?
JS: I always wanted to spread poetry and to win over new readers of poetry. Therefore I did some anthologies of international poetry (the most succesful one "Atlas der neuen Poesie" sold more than 20.000 copies in Germany) and I had series and columns in big German daily newspapers to present new unpublished poems. I continue with this battle. I want poetry is to la available like petrol at a petrol station. Now looking back at all these efforts I am torn beetween scepticism and optimism concerning the role of poetry today. But I hope that Hans Magnus Enzensberger is not right. He once in a famous essay, with the help of statistics and mock mathematical formulas, stated that the number of readers of poetry is immutable – 1.356 readers, not more, not less in Germany over the last two centuries. In Germany we call this "die Enzensbergersche Konstante." But again, I hope he is not right, and besides, the sheer number of readers is not the most important indicator for power or powerlessness of poetry.
GB: How do you see contemporary German poetry? Who are its prominent authors?
JS: There has been a kind of "dry" period in the 1970ties and 80ties. But now the poetic scene in Germany is very much alive and kicking. A lot of new small publishing houses. A great plurality of styles as anywhere else, in Serbia too, I presume. Among the prominent younger poets are Durs Grunbein, Jan Wagner, Gerhard Falkner, Uljana Wolf, Daniela Danz and Ann Cotten.
GB: Germany supports literature with various kinds of backings. Among European cultures Germany has the highest level of awareness about the necessity of rational action for the purpose of protection of literature from the market forces. Do you think that poetry can survive in the complex world of various spectacular and market challenges and in ever changing realities of contemporary man?
JS: You are right that in Germany a great deal of attention is given to the protection of literature. Fixed book prices, fight against the new trade agreement beetween EU and USA (what the French use to call "exception culturelle"), fight against Amazon, a wealth of sholarships and awards for young writers. Just now a new prize has been set up - for the best literary bookshop, given each year. All this is rather encouraging. It is my firm conviction that Poetry will survive - as the oldest and as the most intimate espression of mankind.
* * * Jоахим Сарторијус [JOACHIM] рођен је 1946. године у Фирту [Furth], а одрастао у Тунису. Након дужих боравака у Њујорку, Истанбулу и Никозији, тренутно живи у Берлину. Од 2001. до 2011. био је директор фестивала "Berliner Festpiele ". Након завршених студија Права, 12 година је радио као дипломата (1973–1986), а касније, од 1996. до 2000. године, као генерални секретар Гете института [Goethe Institut] у Минхену. Јоахим Сарторијус је песник, преводилац америчке књижевности (нарочито Џона Ешберија [John Achbery] и Воласа Стивенса [Wаllаcе Stevens ]. Објавио је шест књига поезије, од којих је последња "Hotel des Etrangers" (2008), и поетских путописа "Die Prinzeninseln " (2009) и "Mein Zupern " (2013), као и бројне књиге настале у сарадњи са уметницима. Његов лирски опус преведен је на многе стране језике. Издаје дела Малколма Лоурија [Malcolm Lowry] и Вилијема Карлоса Вилијамса [William Carlos Williams], као и антологије "Atlas der neuen Poesie" (1995), "Minima Poetica" (1999) i "Alexandria Fata Morgana" (2001). Члан је Немачке академије за језик и књижевност [Deutsche Akademie fur Sprache und Dichtung]. * Joachim Sartorius was born in Furth in 1946, he grew up in Tunisia and, following lengthy periods in New York, Istanbul and Nicosia, currently lives in Berlin. He has run the Berliner Festspiele since 2001. After completing his legal studies, he worked as a diplomat for 12 years (1973–1986) and was then an advisor on European cultural politics In Brussels. He directed the artists’ programme for DAAD (German Academic Exchange Programme) for eight years and served as General Secretary of the Goethe Institut in Munich from 1996 to 2000 before being appointed Artistic Director of the Berliner Festspiele. Joachim Sartorius is a poet and translator of American literature. He has published five volumes of poetry ("Sage ich zu wem" 1988, "Der Tisch wird kalt" 1992, "Keiner gefriert anders" 1996, "In den agyptischen Filmen" 2000, "Ich habe die Nacht" 2003) and numerous books created together with artists such as "Vakat" (with Nan Goldin), "The Golden Tower" (with James Lee Byars), "Einszueins" (with Horst Antes) and "Aus dem Augenrund" (with Emilio Vedova, 2000). His poetic works have been translated into numerous languages. He is the editor of the complete works of Malcolm Lowry and William Carlos Williams and the anthologies "New Poetry Atlas" (1995), "Minima Poetica" (1999) and "Alexandria Fata Morgana" (2001). He was awarded the Paul Scheerbart Prize in 1998 for his translations of American poetry. He has been awarded stipendia by the Rockefeller Foundation and the Collegium Budapest, is a member of PEN and the German Academy for Language and Poetry. Joachim Sartorius is a guest professor at the University of the Arts, Berlin.
* * * Сергејева Ирена Андрејевна, позната петербуршка песникиња, књижевни критичар и историчар књижевности, рођена је у Лењинграду 1936. Завршила је библиотекарство на институту "Н. К. Крупскаја" и радила као библиотекар и библиограф, а од 1977. до 1991. године била је књижевни консултант часописа "Звезда". Прве стихове је објавила 1960. године. Члан је Савеза писаца Русије од 1976. Добитница је низа књижевних награда, међу којима су "Традиција", "Н. Заболоцки", "Св. благоверни кнез Александар Невски" и друге. Редовни је члан Међународне словенске Академије и аутор преко двадесет књига стихова, међу којима су: "Гост" (1973), "Ветар у граду" (1980), "На раскршћу славујевих песама" (1985), "Мостови над водама" (1991), "Горући камен" и "Локвањ-трава" (1996), "Мост пољубаца" (2002), "Господ ме чува" (2005), "Цвет сећања" (2006), "Да душа не ћути" (2011), "Марама малинове боје" (2011), "Драги нам долазе са годинама" (2013), као и две књиге прозе. У младости је почела да преводи С. Марковића, а потом се и лично упознала са њим. Зближила их је љубав према стиховима Јесењина и Руставелија. Преводи и са бугарског, украјинског, чешког, белоруског и грузијског језика. Оснивач је и уредник алманаха "Дан руске поезије"и "Северно цвеће", као и састављач антологија и тематских зборника поезије и прозе различитих аутора. Руководи секцијом за поезију Петербуршке филијале Савеза писаца Русије. * Sergeyeva Irena Andreyevna, a famous St. Petersburg poet, book critic and literature historian, was born in Leningrad on October 2nd 1936. She graduated librarianship from the N. K. Krupskaya Institute and worked as a librarian and bibliographer, and was a literary consultant of the Zvezda Magazine from 1977 to 1991. She published her first works in 1960. She has been a member of Russia’s Writers’ Association from 1976, and is a laureate of a number of literary awards, such as "Традиција", "Н. Заболоцки", "Св. благоверни кнез Александар Невски" and others. She is a member of International Slavic Academy and an author of over twenty poetry collections, including The Guest (1973), The Wind in the City (1980), On the Crossroads of Nightingale’s Poems (1985), Bridges over Waters (1991), Burning Rock and Lotus-Grass (1996), Bridges of Kisses (2002), The Lord Protects Me (2005), A Flower of Memory (2006), Soul Should not be Silent (2011), A Raspberry-Coloured Scarf (2011), The Loved Ones Come over Ages (2013), as well as two prose books. She started translating S. Marković when she was young, and then met him in person. They connected over a common love for Yesenin’s and Rustaveli’s poems. She translates from Bulgarian, Ukrainian, Czech, Belarusian and Georgian. She founded and edits almanacs A Day of Russian Poetry and Northern Flowers and she edited anthologies and thematic collections of poetry and prose of different authors. She manages the poetic section of Petersburg’s branch of Russia’s Writers’ Association. * * * Јеспер Стернберг Нилсен – уметничко име Ово није Стернберг – рођен је 1973. године. Започео као концептуални улични уметник с концептом "Пословице за огласну таблу"; био је члан песничке групе "Речи на точковима". Такође се "у младости" бавио и слем поезијом. 2007. са Петером Лаугесен објавио збирку "Буда са псом". Учествовао у различитим књижевним концептима: Пипшоу поезија, Изборно вече, Шапни песму и ту му је главни партнер био Ваун Раме. С Томасом Крогсболом, моторна је снага часописа "Оверсте Кирургиске" а последњих година наступа у трију Т/С СТЕРНДОЛПХ (чији су чланови и Петер Адолфсен и Т. С. Хоег). Избор из дела: "ГуГу скејтерске песме – главно дело" (2004), "Буда са псом" (заједно са Петером Лаугсеном; 2007) "Пауза за двоје" (2009), "Радикални људи и дом у одавно резнетој четврти" (2010), "Песме каменог доба" (2011), "Депресивне песме" (2014). Концепт "Пословице огласне табле" започет је 2001. у 7 супермаркета на Нореброу. Унутар жанра "стрит арта" ту се радило о анонимнојуметности у јавном простору. За магазин "Абцдетц" по позиву 2001. за први број заједно с Вигом Мадсеном и Нилсом Хенриком Свареом Нилсеном објавио експерименталне текстове. Суделовао је 2002. са још десет писаца у концептуалном пројекту "Писати шаховску таблу": методом укрштених речи аутори су попуњавали огромну уличну шаховску таблу својим стиховима који су улазили у дијалог. Годину 2002. провео је као слем песник. Резултат је била песничка група "Речи на точковима", која је путовала по Данској и иностранству показујући како се слемује. Дипломира теприју књижевности 2002. на копенхагенском универзитету на теми европска етнологија. Бави се 2003. пипшоу позеијом између осталог наступа и на Тргу градске већнице и у шведском граду Малмеу с песницима из Швеске, Норвешке, Енглеске, Гренланда и САД. Почиње сарадњу 2003. у часопису Оверсте Кирургиске и издаје низ брошираних издања која су претходница каснијих песничких књига. Објавио бројне це-де-ове на којима чита поезију заједно с дугим песницима. На прелазу у 2004. оснива концепт "Да ли ово функционише?" у Кафеу Функе. Утицајни критичари и песници су у својству трендсетера "одлучивали ко ће да наступи". Међу трендсетерима су била и таква имена као што су Ларс Букдал, Ф. П. Јак, Т. С. Хоег, Ларс Фрост и Пиа Јул. Са Вауном Ремеом организовао јуна 2004. тајно читање с јединственим концептом који је започет у Дому културе на Капелвају 44. Нступао на рок фестивалу у Роскилдеу 2004. текстовима из тада још необјављене књиге "ГуГу скејтерске песме – главно дело". 2004. наступао у данским гимназијама са шоуом Франка Лангмака: "Од панка до слем поезије". 2005. године је три месеца студијски боравио у Барселони где је писао роман. * Jesper Sternberg Nielsen – staganame This is not Sternberg – was born in 1973. He started as a conceptual street performer with the concept "Proverbs for Notice Board"; he was a part of a poetic group "Words on Wheels". Also, when he was "young", he was a slam poet. In 2007, he published a collection Buddha with a Dog with Peter Laugesen. He took part in various literary concepts: Peepshow Poetry, Election Night, Whisper a Poem (with Vagn Remme). With Tomass Krogsbol, he runs the magazine Overste Kirurgiske and, during the past several years, he has been taking part in a trio T/S STERNDOLPH (with Peter Adolfsen and T. S. Hoeg). His poetry collections: GuGu Stake Poems – Main Work (2004), Buddha with a Dog (with Peter Laugesen; 2007), A Pause for Two (2009), Radical People and a Home in a Neigbourhood Destroyed a Long Time Ago (2010), Poems of the Stoneage (2011), Depressive Poems (2014). Concept "Proverbs for Notice Board" was started in 2001 in seven supermarkets in Norrebro. It combined street art with anonimous art in public space. In 2001, he accepted an invition from Abcd,etc magazine to publish experimental texts with Vigo Madsen and Nils Henrich Svare Nilsen for their first issue. In 2002, he was a part of a conceptual project "To Write a Chess Board" with ten more writers: by using a method of solving a cross-word puzzle, they filled in a giant chess board with their intertwining verses. He spend 2002 as a slam poet. The result was a poetic group "Words on Wheels" which travelled all over Denmark and other countries showing the audience how to slam. In 2002, he graduates from the Copenhagen University on Theory of Literature with the topic of European etnology. In 2003, he experiments with Peepshow Poetry and performes on the sqaures in Malme with poets from Sweden, Norway, England, Greenland and the USA. He starts collaboration with the magazine Overste Kirurgiske and publishes a number of brochures that are predecessors of later poetry collections. He published a number of CDs with his poetry readings with other poets. At the beginning of 2004, he starts the concept "Is This Functioning?" in Cafe Funke. Relevant critics and poets became trendsetters and "decided who will perform". Among those trendsetters were Lars Bukdal, F. P. Jakk, T. S. Hoeg, Lars Frost, Pia Jyl. In July 2004, he and Vagn Remme organized a secret reading with a unique concept which was started in Culture Center on 44 Capelway. He performed on the Roskilde rock festival in 2004 with poems from then not yet published book GuGu Stake Poems – Main Work. In 2004, he performed in Danish grammar schools with Frank Langmak’s show "From Punk to Slem Poetry". In 2005, he spent three months in Barcelona on a writers’ scholarship where he was writing a novel. * * * Страјнић, Никола је рођен 1945. године у Поповцу (Барања). Завршио је књижевност и филозофију на Свеучилишту у Загребу, где је и магистрирао и докторирао. Бави се изучавањем светског и српског песништва. Објавио је тридесетак књига студија, есеја, поезије: Поезија или оптимизам (студија о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме) 1975; "Јасике беле" (студија о Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем (песме), 1982; Вид и ријеч (студије), 1984; Вожња у круг (песме), 1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање (есеји o песништву Јована Зивлака), 1993; Песме, 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о Девинским елегијама Р. М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999; Карловачки есеји, 1999; Срце пчеле (песме), 2000; Милић од Мачве (монографија), 2001; На гозби код бога (студије), 2002; Три дијалога, 2002; Плави дах шуме (изабране песме), 2004; Уметност као публика (дијалози), 2004; Огледи из класичне књижевности, 2004; Приближавање прозрачном (есеји), 2006; У сажетом облику (студије и есеји), 2006; Видљиво и невидљиво (есеји о песништву Јована Зивлака), 2007; Шумска кућа (песме), 2007. Професор је Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Сремским Карловцима. * Strajnić, Nikola was born in 1945 in Popovac (Baranja). He finished literature and philosophy at the University of Zagreb, where he gained his M. A. and PhD. He studies world and Serbian poetry. He has published about 30 books of essays, studies, poetry: Poetry or optimism (a study on Branko Miljković), 1972; Star hours (poems) 1975; White aspens (a study on Momčilo Nastasijević) 1978; Earthly eyes (poems) 1981; I am giving away my ashes (poems) 1982; Vision and word (studies) 1984; Driving in a circle (poems) 1990; Haire (essays) 1991; Swing and standstill (essays on poetry of Jovan Zivlak) 1993; Poems, 1993; Over (a study on Novalis’ Hymns to the night) 1993; Poems of Karlovci, 1994; Angel poet Rainer Maria Rilke (on Duino elegies) 1995; Old Greek lyric poets (essays) 1999; Essays of Karlovci, 1999; Heart of a bee (poems) 2000; Milić od Mačve (monograph) 2001; On the feast at God’s (studies) 2002; Three dialogues, 2002; Blue breath of forest (selected poems) 2004; Art as audience (dialogues), 2004; Experiments from classic literature 2004; Approaching the ethereally (essays), 2006; In condensed form (studies and essays) 2006; Visible and invisible (essays on poetry of Jovan Zivlak) 2007; Forest house (poems) 2007. He is the professor of world and comparative literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He lives in Sremski Karlovci. * * * Смиљанић, Дамир (1972), студирао филозофију, театрологију и социологију у Ерлангену (Немачка), где је после магистарских студија (тема магистарског рада: херменеутичка логика) уписао докторске студије. Одбранио дисертацију Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus [Филозофска позиционалност у светлу перспективизма] 2005, а објавио је 2006. Од 2007. ради као доцент на Катедри за филозофију у Новом Саду. Добитник је прве награде на конкурсу града Офенбаха о филозофији Филипа Мајнлендера (есеј: "Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein" ["Мајнлендерово упутство за срећно небивствовање"]. 51 IX International Novi Sad Literature Festival Превео са немачког на српски: Вилхелм Шмид, Леп живот? Увод у животну уметност (Светови, Нови Сад 2001), Бернхард Х. Ф. Таурек, Филозофирати: Учити умирати? Оглед о иконолошкој модернизацији наше комуникације о смрти и умирању (Адреса, Нови Сад 2009). Објавио је 2011. књигу Синестетика. * Smiljanić, Damir (1972), studied philosophy, theatrology and sociology at the University of Erlangen (Germany). He wrote his master’s thesis on hermeneutic logic and in 2005 he had his doctoral degree. The title of his doctoral thesis was Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus, and it was published in 2006. He has been an assistant professor at the Department of Philosophy in Novi Sad since 2007. His essay "Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein" won the first prize at the City of Offenbach contest on Philipp Mainlander’s philosophy. He translated Wilhelm Schmidt and Bernhardt H. F. Taurek into Serbian. He published in 2011. a book abot theory of knowledge Synaesthesia. * * * Роберт Шербан је рођен 1970. године у Турн Северину (Румунија). Живи у Темишвару. Књижевник, журналиста, издавач и телевизијски радник. Као писац дебитовао је 1994. године, с књигом песама Наравно да претерујем (Награда за прву књигу Савеза књижевника Румуније). Следиле су затим књиге Одисекс (песме, 1996), Бибер на језику (интервјуи, 1999, Награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Трагом велике реке / Auf den Spuren des grossen Stroms (заједно са Нором Иуга, Иоаном Ес. Попом, Вернером Луцем и Куртом Еблијем, песме и приче, 2002), Темишвар у три пријатеља (заједно са Даном Мирчом Ципариуом и Михаием Згондоиуом, песме, 2003, Награда часописа Поесис), Ружичаста књига комунизма (мемоаристика, коаутор, 2004), Пети точак (интервјуи, 2004), Којештарије/Anus dazumal (проза, 2005), Биоскоп у мојој кући (песме, 2006, Награда часописа Observator cultural за најбољу књигу поезије за 2006. годину, награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Атене Палас хотел (заједно са Александром Хаусватером, драма, 2007), Око са надстрешницом (публицистика, 2007), Кочија ничим натоварена / Ein karren beladen mit nichts (заједно са Иоаном Ес. Попом и Петером Срагером, песме, 2008), Парафинска смрт (песме, 2010, Награда часописа Luceafărul de dimineaţă (Јутарња звезда), награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Нарација бивања. Роберт Шербан у разговору с Шербаном Фоарцом (мемоаристика, 2013). У Немачкој је објавио 2009. књигу песама Heimkino, bei mir (Pop Verlag), 2010, у Србији, двојезичну књигу поезије Биоскоп у мојој кући / Cinema la mine-acasă (Меридијани, 2012), у Мађарској, књигу песама Illatos koporso (L’Harmattan). Користио је стипендије Фондације Сорос (1995) и студијске књижевне боравке у Кремсу (Аустрија, 2005), Тусису (Швајцарска, 2007), Винтертуру (Швајцарска, 2009), Бечу (Аустрија, 2013). Песме Роберта Шербана превођене су на више језика (немачки, српски, пољски, чешки, шпански, француски, италијански, холандски, јидиш, мађарски, норвешки, шведски, арапски, украјински итд) и објављене су у многим антологијама и књижевним публикацијама у Румунији и иностранству. * Robert Şerban was born on October 4th 1970 in Turnu Severin (Romania). He lives in Timisoara and works as a writer, journalist, publisher and TV personality. He debuted in 1994 with a book of poems Of Course I am Overreacting (Award for the First Book by Romanian Writer’s Association). After that, he published Odisex (poems, 1996), Pepper on the Tongue (interviews, 1999, Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), After a Great River / Auf den Spuren des grossen Stroms (with other writers, poems and short stories, 2002), Timisoara for Three Friends (with two other authors, poems, 2003, Award of Poesis Magazine), The Pink Book of Communism (memoars, coauthor, 2004), The Fifth Wheel (interviews, 2004), Nonsense/Anus dazumal (prose, 2005), A Cinema in My House (poems, 2006, Award of Observator cultural Magazine for the best poetic book of 2006 and Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), Athens Palace Hotel (with Alexander Hausvater, drama, 2007), An Eye with a Canopy (publicistics, 2007) Carriage Loaded with Nothing / Ein karren beladen mit nichts (poems, 2008), Paraffin Death (poems, 2010, Award of the Luceafărul de dimineaţă Magazine and Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), Naration of Being. Robert Serban Talking to Serban Foarta (memoars, 2013). He published Heimkino, bei mir (Pop Verlag) (Germany, 2009), bilingual collection Биоскоп у мојој кући / Cinema la mine-acasă (Serbia, 2010) and Illatos koporso (L’Harmattan) (Hungary). He was a beneficiary of several writers’ scholarships. Robert Serban’s poems have been translated in several languages (German, Serbian, Polish, Czech, Spanish, French, Italian, Dutch, Yiddish, Hungarian, Norwegian, Swedish, Arabian, Ukranian, etc) and included in numerous anthologies and literary publications in Romania and the world. * * * Драгомир Шошкић (Улотина код Андријевице, Црна Гора – 27. 5. 1949) Школовао се у Улотини, Мурини и Иванграду (Беранама). Дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду – Група за југословенске књижевности. Објавио збирке песама: Казимирско путовање, Кровови, Сремски Карловци, 1993; Студ и целац, Светови, Нови Сад, 1996; Предео подношљиво раскошан, Светови, Нови Сад, 2003; Поглед на сат (избор из поезије и нове песме), Прометеј, Нови Сад, 2012. године. Добитник је више награда за поезију (Ристо Ратковић 1971.) Заступљен је у више антологија и зборника поезије. Објављивао је у скоро свим релевантним књижевним листовима и часописима (Поља, Летопис Mатице српске, Златна греда, Кораци, Одјек, Овдје, Република, Споне, Одзиви, Токови, Орбис, Стварање, Политика, Новости, Дневник, Младост, Побједа, Слобода, Омладински покрет, Индекс и др.) Превођен. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Живи у Новом Саду. * Dragomir Šoškić (Ulotina kod Andrijevice, Montenegro, 27th May 1949). Graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad (the Department of Yugoslavian Literature). Published poetry collections: Kazimirsko putovanje (Krovovi, Sremski Karlovci, 1993); Stud i celac (Svetovi, Novi Sad, 1996); Predeo podnošljivo raskošan (Svetovi, Novi Sad, 2003); Pogled na sat (selected and new poems), Prometej, Novi Sad, 2012). He was a laureate of several poetry awards (Risto Ratković in 1971) and has been included in numerous anthologies and collections of poetry. He has also been published in almost all relevant literary magazines (Polja, Letopis Matice srpske, Zlatna greda, Koraci, Odjek, Ovdje, Republika, Spone, Odzivi, Tokovi, Orbis, Stvaranje, Politika, Novosti, Dnevnik, Mladost, Pobjeda, Sloboda, Omladinski pokret, Indeks, etc.) His work has been translated. He is a member of Association of Writers of Vojvodina and The Association of Serbian writers. He lives in Novi Sad. * * * Драгана В. Тодоресков, књижевна критичарка, историчарка књижевности (Нови Сад, 7. XI 1975). Дипломирала је (1999), магистрирала (2008, Пародија и пародијски поступци у текстовима Јована Стерије Поповића) и докторирала (2013, Модели стварног у контексту аутореференцијалнсти поезије и прозе Јудите Шалго) на Катедри за књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. У Матици српској запослена је као виши стручни сарадник – лексикографски редактор на пројекту Српска енциклопедија. Предавач је на Државном универзитету у Новом Пазару. Чланица је Редакције часописа Летопис Матице српске (од 2013) и Уређивачког одбора часописа Интеркултуралност (од 2011). Живи у Новом Саду, мајка је две ћерке. Објавила је велики број есеја и књижевнокритичких текстова.Највише се бавила књижевношћу XIX и XX века, као и књижевно-теоријским питањима. Књиге: Стеријине пародије – искушења (пост)модерног читања (Службени гласник, Београд, 2009); Дан, контекст, брзина ветра (Мали Немо, Панчево 2010); Писати даље – изабране критике (Дневник, Нови Сад 2012); Тело песме (Агора, Зрењанин, 2013). Приређене књиге: Тања Крагујевић: Ружа, одиста – изабране песме (Завод за културу Војводине, Нови Сад 2010); Ненад Митров: Позно биље – сабране песме (Службени гласник, Београд, 2013). * Dragana V. Todoreskov, literery critic and historian, was botn in Novi Sad on 7th November 1975. She graduated (1999) and gained her MA (2008) and PhD (2013) degrees from the Department of Serbian Literature on the Faculty of Philosophy in Novi Sad. She works in Matica srpska as a higher associate – lexicograph on the project The Serbian Encyclopedia. She teaches at the State University of Novi Pazar, and is a member of editorial board of Letopis Matice srpska (since 2013) and Interkulturalnost (2011). She lives in Novi Sad. She has published a number of essays and critical texts. Her main interests are XIX and XX century literature, as well as literarytheoretical issues. Published books: Sterijine parodije – iskušenja (post)modernog čitanja (2009); Dan, kontekst, brzina vetra (2010); Pisati dalje – izabrane kritike (2012); Telo pesme 2013). Edited books: Tanja Kragujević: Ruža, odista – selected poems (2010); Nenad Mitrov: Pozno bilje – collected poems (2013). * * * Јован Зивлак (1947, Наково), песник, есејист и критичар. У Новом Саду је дипломирао на Филозофском факултету на одсеку за Српски језик и књижевност. Био је главни уредник часописа Поља. Водио је издавачку кући Светови. Сада води издавачку кућу Адреса. Уредник је и покретач часописа Златна греда од 2001. године, а од 2005. и оснивач је и директор Међународног новосадског књижевног фрестивала. Био је председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. године. Заступљен је у многим антологијама српске и светске поезије у земљи и иностранству Књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа(1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (избор, 1989), Чегртуша (1991), Обретење (избор, 1993, 1994, 1995), Острво, 2001, Песме (1979–2005), 2006, О гајдама (2010), Они су ушли у дом наш (2012) и Под облацима (2014). Књиге есеја: Једење књиге (1996), Аурине сенке(1999), Сећање и сенке (2007). Песничке књиге у преводу: Trepied (француски,1981), Penge (мађарски, 1984), Триножник (македонски,1985), Зол гостин (македонски, 1991), Il cuore del mascalazone(италијански, 1994), Zly host (словачки, 1997), Penitenta (румунски, 1998), Poemes choisis (француски,1999), Зол гостин и други песни (македонски), 2007, Зъл гост и други стихове (бугарски, 2008), Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки, 2009), Despre gaide (румунски, 2009),Szczeliny czasu (пољски, 2011), Слизане (бугарски,2012), Winterbericht (немачки), 2013), Le roi des oies(француски, 2014). Приредио књиге: Јован Дучић: Песме, 1996; Данило Киш: аутопоетике, есеји, 1999; Душан Васиљев: Песме, 2000; Милорад Павић: Панонске легенде, приче,2000; Лаза Костић: Међу јавом и мед сном, песме, 2001;Најлепше песме Драгана Јовановића Данилова, 2002; Лаза Костић, Песме, 2009. године; Антологија Бранкове награде (1954–2010), 2010, Поезија и естетика Лазе Костића (зборник), 2010, Ђура Јакшић (зборник), 2012, Бранко Радичевић (зборник), 2012. Књижевне награде: Млада Струга 1974; Павле Марковић Адамов (поезија),1992; Круна Деспота Стефана Лазаревића (поезија), 1993; Станислав Винавер (Једење књиге, есеј), 1995; Душан Васиљев (поезија),1997; Награда Златна значка КПЗ Србије (књижевност и издаваштво), 1998; Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године (Аурине сенке, есеј),1999; Награда Стеван Пешић (целокупно дело), 2001; Октобарска награда града Новог Сада (књижевност),2001; Милица Стојадиновић Српкиња (поезија), 2003; Велика Базјашка повеља (поезија), Темишвар, 2006, награда Димитрије Митриновић (поезија), 2010. и награда Кочићево перо, 2014. * Zivlak, Jovan was born 1947 in Nakovo, Vojvodina, Serbia. He finished secondary school in Kikinda, and graduated from the University of Novi Sad with the degree in Serbian language and literature. He was editor-in-chief of magazine for modern literature and theory "Polja" (Fields, 1976– 1984) which was highly influential in ex-Yugoslavia, as it introduced and spread post-modern ideas and literature. He is currently editor-inchief of the influential magazine for literature, art and culture "Zlatna greda" (Golden beam). He was the head of Svetovi publishing, and during this period Svetovi( Worlds) published books of numerous important contemporary thinkers (from Foucault, Derrida to Baudrillard). He is now the manager of Adresa publishing. He is also the head of the International Literature Festival in Novi Sad, wich he helped found in 2001. In addition, Zivlak edited works of well known Serbian authors (Laza Kostić, Jovan Dučić, Dušan Vasiljev, Danilo Kiš, Milorad Pavić, etc.) and wrote studies about them. Jovan Zivlak has published eleven poetry and three essay volumes in the Serbian language so far (Tronožac, Čekrk, Napev, Zimski izveštaj Ostrvo, Pesme 1979–2005, O Gajdama, 2010)." In addition to Zivlak’s literary works he has published a number of essays and monographs. His poems are in important anthologies of Serbian poetry at home and abroad, and his books have been translated into numerous languages (German, French, Italian, Hungarian, Bulgarian, Slovak, Macedonian, Romanian): Trepied, Paris, 1981; Poemes choisis, Laussane, 1999; Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009; Despre Gaide, Temisoara, 2010; Слизане, Sofia, 2012; Szczeliny czasy, Warszawa, 2012; Winterbericht, Leipzig, 2013, Le roi des oies, Paris, 2014. He has received many awards. Jovan Zivlak lives and works in Novi Sad. * * * Живановић, Бранислав, рођен је1984. године у Новом Саду. Завршио је Филозофски факултет у Новом Саду, Одсек за компаративну књижевност. Реп артист, пише поезију и критику. Објављивао је у "Летопису матице српске", "Златној греди" и "Трагу". Има четири студијска албума: "Хвала свима" (2003) са саставом White Niggaz Nature, чији је био члан, затим соло албуми "Испод пера..." (2008, S17 records) и "Угаси светло да се боље чујемо" (2010, S17 records), и са саставом Трећи човек албум "Анонимус" (2010, S17 records). У припреми му је пети, односно трећи соло албум. Учествовао је у бројним слем такмичењима у Новом Саду и слем такмичењима у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала на коме је данас главни уредник. Објавио је књигу песама Погледало, Логос Бачка Паланка и Бистрица, Нови Сад, 2010. године, за коју је добио Бранкову награду и Црно светло (Нови Сад, Адреса, 2012). * Živanović, Branislav was born 1984 in Novi Sad. He graduated from the Department of Comparative Literature, Faculty of Philosophy in Novi Sad. He is a rap artist, he writes poetry and reviews. He has published his works in "Letopis Matice srpske", "Zlatna greda" and "Trag". He has released four studio albums: "Thank you all" (2003) with the bend White Niggaz Nature, whose member he used to be, solo albums "Under the quill..." (2008, S17 records) and "Switch off the light to hear each other better" (2010, S17 records) and album "Anonymous" (2010, S17 records) with the bend Treći čovek. At the moment, he is preparing his fifth (third solo) album. He has participated in many slam poetry competitions in Novi Sad and the slam poetry competitions which are a part of International Novi Sad Literature Festival. He is today chief editor of this slam competition. He published a book of poetry Pogledalo (Looking glass), Bačka Palanka and Novi Sad (2010), for which he won Branko’s Award, in 2010, and Crno svetlo (Black Light, 2012). * * * Милена Владић Јованов је доцент на Катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Бави се проучавањем модерне и савремене англо-америчке поезије и теорије поезије, авангардном поезијом и теоријом, савременом теоријом књижевности, пpоучавањем веза између књижевности и филма, границом између уметничке и неуметничке књижевности. Преводи савремену поезију и теорију књижевности, бави се критичким радом. У издању Службеног гласника превела је Х. Портер Абота Увод у теорију прозе, Воласа Мартина Новије теорије приповедања и написала студију Динамични поетски систем Т. С. Елиота. Превела је целокупну рану поезију Т. С. Елиота из периода 1909–1917. године, написану пре издања чувене збирке Пруфрок и друга запажања из 1917. године. * Milena Vladić Jovanov is an assistant professor on the Department of Literature and Theory on the Faculty of Philology of the University of Belgrade. 55 IX International Novi Sad Literature Festival 56 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Her field of interest is modern and contemporary anglo-american poetry and theory of poetry, avantgarde poetry and theory, contemporary literary theory, connection between literature and film and borderline between artistic and non-artistic literature. She translates contemporary poetry and literary theory, and writes literary criticism. She translated H. Porter Abbott’s The Cambridge Introduction to Narrative and Wallace Martin’s Recent Theories of Narrative, and wrote a monograph Dinamični poetski sistem T. S. Eliota. She translated the entire early poetry of T. S. Eliot between 1909 and 1917, written before the famous Prufrock and Other Observations in 1917. * * * Марк Волдрон је рођен у Њујорку. Његову прву збирку Потпуно нови мрак објавио је Салт 2008. године, а друга, Немирно море, изашла је септембра 2011. Његова дела појаваљују се у Парада идентитета: Нови британски и ирски песници (Bloodaxe 2010) и у Најбоља британска поезија 2012 и 2013. Награда New Writing Ventures Runner-up 2006. Посматрање настајања талента. (Бен Вилкинсон, Тајмсов књижевни додатак). Марк Волдрон је упадљив и необичан нови глас који се појавио у британској поезији у последње време. (Џон Стамерс) Ово је нужна, изазовна поезија – један од најважнијих дебија после доста времена. (Клер Полард Магма). Ово је једна од најоригиналнијих и вредних памћења првих/дебитантских збирки у последње време. (Роди Ламсден). Волдрон је био заузет ковањем новог језика празног, надреализма 21. века, отворен за утицај Џона Беримена као све написано у буђењу Песама снова, скептичан у лирици попут Џона Ешберија, и обично много духовитији. (Даи Џорџ Бостон Ривју). * Mark Waldron was born in New York. His first collection, The Brand New Dark, was published by Salt in 2008, his second, The Itchy Sea, came out in September 2011. His work appears in Identity Parade: New British and Irish Poets (Bloodaxe 2010) and Best British Poetry 2012 and 2013. An emerging talent to watch. (Ben Wilkinson Times Literary Supplement ), Mark Waldron is the most striking and unusual new voice to have emerged in British poetry for some time. (John Stammers). This is urgent, thought-provoking poetry – one of the most important debuts for a long time. (Clare Pollard Magma). This is one of the most original and memorable debut collections for many years. (Roddy Lumsden) Waldron has been busy forging a new language of deadpan, twentyfirst century surreal, as receptive to John Berryman’s influence as anything written in the wake of The Dream Songs, as sceptical of the lyric self as anything in John Ashbery, and usually a lot funnier. (Dai George Boston Review).
Превод текстова у Каталогу: Стеван Брадић, Ивана Веља, Тања Секић, Драган Бабић, Милена Алексић, Бојана Ковачевић Петровић, Драгана Бојић
Коректура: Јованка Николић
* * * Чланови жирија за Бранкову награду Драгана В. Тодоресков, Стеван Брадић, Владимир Гвозден
Jury for Branko’s Award Dragana V. Todoreskov, Stevan Bradić, Vladimir Gvozden
* * * Чланови жирија за слем такмичење Миња Богавац, Бранислав Живановић, Драган Бабић
Jury for slam competition Minja Bogavac, Branislav Živanović, Dragan Babić
* * * Board of programme: Jovan Zivlak, Director of the Festival, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Đeze Bordaš, Ileana Ursu, Mihal Đuga, Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Stevan Bradić
Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5. Association of Writers of Vojvodina, Brace Ribnikar 5, 21 000 Novi Sad Tel. +381 21 6542-432, 6542-431 Bank account: 340 – 2030 – 48; www.dkv.org.rs; e-mail:
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival
Саодржај
25. 08, понедељак 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Ришард Крињицки (Пољска), Јоахим Сарторијус (Немачка) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Јарослав Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија) 21,00 сат ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА Свечано отварање Ришард Крињицки (Пољска), Филип Делаво (Француска), Миријам Монтоја (Колумбиjа), Хосе Анхел Лејва (Мексико), Максим Грановски (Русија), Душко Новаковић (Србија) 26. 08, уторак 10,00 сати Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала за Сремске Карловце СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА 12,00 сати Уручење 54. Бранкове награде за поезију на српском језику за аутора прве књиге до 29 година. Свечaно уручење се организује у сарадњи са Општином Сремски Карловци. Гост свечаности добитник Међународне награде Нови Сад Антонио Делторо СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Сала на I спрату, Николе Пашића 6 у Новом Саду 18,00 сати Савремена мексичка поезија у фокусу Антонио Делторо, Хосе Aнхел Лејва, Хулијета Гамбоа. Говори Пабло Молинет Агилар Поезију на српском чита глумац Позоришта младих Емил Курцинак Обезбеђен симултани превод Програм савремене мексичке поезије је организован уз помоћ мексичког Националног савeтa за културу и уметност Conaculta ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Габријела Алтан (Француска), Јарослав Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија), Јеспер Стернберг Нилсен (Данска), Анамарија Коева (Бугарска), добитник Бранкове награде за 2014. Данило Лучић 27. 08, среда ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Нови Сад, Дунавска 1 од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати СИМПОЗИЈУМ Авангарда, неоавангарда, поставангарда, идеологија, уметност, антиуметност Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Бојан Јовановић, Милена Владић, Душан Пајин, Иван Негришорац, Бојана Стојановић Пантовић, Горана Раичевић, Драгана М. Тодоресков, Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић ТРГ МЛАДЕНАЦА 20,30 сати Хулијета Гамбоа (Мексико), Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Бојана Стојановић Пантовић (Србија), Пал Бендер (Србија) 22,00 сат Уручење Међународне награде Нови Сад Антонију Делтору 28. 08, четвртак 10,00 сати БИОСКОП АРЕНА Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета манастирима 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Филип Делаво (Француска) и Хозе Анхел Лејва (Meксико) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Габријела Алтан (Француска), Максим Грановски (Русија), Ото Фењвеши (Мађарска), Мирјам Монтоја (Колумбија) ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Сергејева Ирена Андрејевна (Русија), Фењвеши Ото (Мађарска) , Драгомир Шошкић (Србија), Паблo Молинет Агилар (Мексико), Душан Радак (Србија), Бојан Ангелов (Бугарска), Марк Волдрон (Британија, Ирска), 23,00 сати КАФЕ БИСТРО Такмичење за најбољег слем песника Србије – финале Гост вечери Марк Волдрон (Британија, Ирска), Јеспер Стернберг Нилсен (Данска) У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у ресторану "Марина" Трг младенаца 4 ПРОГРАМ ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 25–29. август 2014, Нови Сад Друштво књижевника Војводине 58 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал ProСgаraдmржmаeј Monday, 25th August , 6,00 pm Club Absolut in Zmaj Jovina street Ryszard Krynicki (Poland) and Joachim ( Germany) 7,30 pm BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET Steven J Fowler (England), Jarosław Mikołajewski (Poland), Robert Şerban (Romania) 9.00 pm TRG MLADENACA Opening Ryszard Krynicki (Poland), Philippe Delaveau (France), Мyriam Мontoya (Colombia), Jose Angel Leyva (Mexico), Maksim Granovski (Russia), Duško Novaković ( Serbia) Tuesday, 26th August 10,00 am, CINEMA ARENA Bus departure to Sremski Karlovci 12.00 am TOWN HALL SREMSKI KARLOVCI Awarding the best young poet in Serbia - Brankova nagrada (Branko’s Award), 54. time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Programme: winner of Literary award Novi Sad Antonio Deltoro 6.00 pm SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS Pašićeva 4 Contemporary Mexican poetry in focus Antonio Deltoro, Jose Angel Leyva, Julieta Gamboa About mexican poetry speaks: Pablo Molinet (Mexico), literary critic, poet and editor and Dragana Bajić and Bojana Kovačević Petrović translators Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from Youth theatre Simultaneous translation provided The Program Contemporary Mеxican poetry is realized in cooperation with The National Council for Culture and Arts Conaculta 9.00 pm TRG MLADENACA Gabrielle Althen (France), Jarosław Mikołajewski (Poland), Robert Şerban (Romania), Jesper Sternberg Nilsen (Danmark), Anamаria Koeva (Bulgaria) and Winner of the Branko’s Award Danilo Lučić Wednesday, 27th August 10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm CITY LIBRARY OF NOVI SAD, Dunavska 1 Symposium The Avant-Garde, Neo Avant-Garde, Post Avant-garde, ideology, art, anti art Alpar Lošonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Bojan Jovanović, Milena Vladić, Bojana Stojanović Pantović, Dušan Pajin, Ivan Negrišorac, Gorana Raičević, Dragana М. Todoreskov, Bogdan Kosanović, Damir Smiljanić, Draginja Ramadanski, Nikola Strajnić, Stevan Bradić TRG MLADENACA 8,30 pm Julieta Gamboa (Mexico), Steven J Fowler (England), Bojana Stojanović Pantović (Serbia), Pal Bender (Serbia) 10,00 pm International Literary Award of Novi Sad. Winner of the award Antonio Deltoro Thursday, 28th August 10,00 am CINEMA ARENA Bus departure to Fruška gora, a visit to monasteries 6,00 pm CLUB ABSOLUT, Zmaj Jovina street Philippe Delaveau (France) and Jose Angel Leyva(Mexico) 7,30 pm BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET Мyriam Мontoya (Colombia), Maksim Granovski (Russia), Gabrielle Althen (France), Bojan Angelov (Bulgaria) 9.00 pm TRG MLADENACA Sergejeva Irena Andrejevna (Russia), Fenyvesy Otto (Hungary), Dragomir Šoškić (Serbia), Pablo Molinet Aguilar (Mexico), Dušan Radak (Serbia), Bojan Angelov (Bulgaria), Mark Waldron (Great Britain, Ireland) 11,00 pm CAFE BISTRO Poetry competition for slam champion of Serbia – finals Guest of the Programme: Mark Waldron (Great Britain, Ireland) and Jesper Sternberg Nielsen (Denmark) In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will be held in the restaurant "Marina" Trg mladenaca 4 PROGRAMME THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 25–29 August 2014, Novi Sad Association of Writers of Vojvodina
Немачке, Шпаније, Данске, Норвешке, Шведске, Белгије, Мађарске, Пољске, Чешке, Словачке, Швајцарске, Турске, Шкотске, Велса, Хрватске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Украјине... Преко 480 писаца из земље и иностранства гостовало је на Фестивалу.
Фестивал је и у знаку музике коју изводе на фестивалским манифестацијама млади музичари Новог Сада. Нови Сад је овим фестивалом постао динамичан и отворен простор актуалне књижевности и књижевне мисли. У оквиру Фестивала додељују се три награде: "Бранкова награда" за младе песнике која се уручује 54. пут у Сремским Карловцима, у објекту Магистрата, уз подршку Општине Сремски Карловци и Међународна награда за књижевност "Нови Сад", која се уручује девети пут пут на Тргу младенаца истакнутим песницима, или прозним писцима и мислиоцима књижевности, који су дали допринос савременој уметничкој књижевности у свету и у Србији. Досадашњи добитници ове угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска), Мирча Картареску (Румунија). Награда за најбољег слемера Србије, додељује се за слем наступ пред великим бројем љубитеља поезије у Кафеу Бистро.
Девети Међународни новосадски књижевни фестивал одр жаће се од 25. до 29 авгу ста. Места одржавања ће бити Тр г младе на ца, Библиотека града Новог Сада, Свечана сала Сану у Новом Саду, Ка фе Би стро, Клуб Абсолут, балкони у Змај Јовиној, Ресторан Марина, Ма ги стра т у Срем ским Кар лов ци ма, простори у Сомбору, Срем ској Ми тро ви ци и Београду.
Преко 20 страних писаца (из Британије, Француске, Немачке, Руси је, Мексика, Пољ ске, Мађарске, Колумбије, Румуније, Данске, Бугарске и др) и пре ко 30 из Срби је наступиће у средишњим програмима Фестивала. У процес ће бити укључено 15 преводилаца, као и 20 мла дих песни ка у Слем такмичењу. Учествоваће и око 30 му зи ча ра. У про гра ми ма ће учествовати Ришард Крињицки и Јарослав Миколајевски /Пољска/, Јоахим Сарторијус /Немачка/, Габријела Алтан и Филип Делаво /Француска/... Гост фестивала биће Мексико са три песника и једним критичарем: Антонио Делторо, Хосе Анхел Лејва, Хулијета Гамбоа и Пабло Молинат Агилар. Из Данске долази Јеспер Стернберг Нилсен, из Русије Сергејева Ирена Андрејевна и Максим Грановски, Роберт Шербан из Румуније, Мирјам Монтоја из Колумбија, Марк Валдрон и Стивен Фоулер из Британије, Ото Фењвеши из Мађарске, Бојан Ангелов и Анамарија Коева из Бугарска, а из Србије Бојана Стојановић Пантовић, Душко Новаковић, Душан Радак, Драгомир Шошкић и Пал Бендер.
Мексичка поезија ће бити представљена у свечаној сали САНУ у Новом Саду. Биће објављена и Антологија савремене мексичке поезије /дванаест песника/ у избору Паблa Молинетa Агилара, критичара и песника и у преводу Драгане Бајић и Бојане Ковачевић Петровић.
Симпозијум ће био посвећен теми Авангарда, идеологија, уметност, антиуметност. Учествоваће: Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Иван Негришорац, Зоран Ђерић, Горана Раичевић, Бојана Стојановић Пантовић, Стеван Брадић, Милена Владић, Душан Пајин, Бојан Јовановић, Драгана В. Тодоресков, Дамир Смиљанић, Никола Страјнић, Драгиња Рамадански, Богдан Косановић. Биће орга низовано дијалошко представљање писаца у кафеу Абсолут у Змајјовиној. Разговоре ће водити критичари и преводиоци Зоран Ђерић, Стеван Брадић, Тања Секић, Бојана Ковачевић Петровић и Драгана Бајић.
На Фестивалу током четири дана одржаће се преко 25 књижевних и музичких програма (претежно младих новосадских музичара), уз присуство око 2000 поштовалаца књижевности, посебно поезије. Репрезентативан избор ауторских прилога, од поезије, прозе до критичких радова, реализован на Фестивалу, биће објављен у две богате свеске часописа Златна греда. Штампаћемо Каталог фестивала, плакате, заставе. У Змај Јовиној биће постављено преко 20 застава а у излогу Библиотеке града Новог Сада биће постављен видео бим на коме ће бити емитовани садржаји и програм Фестивала.
Трећи пут на Фестивалу организоваћемо два читања поезије са новосадских балкона у Змај Јовиној улици у раним вечерњим сатима. Учествоваће домаћи и страни песници. За учеснике се организује излет до Сремских Карловаца и посете Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима. Фестивал у пуној мери остварује своје циљеве омогућујући проширивање и богаћење културних веза са светом.
Фестивал се организује захваљујући помоћи Покрајинског секретаријата АП Војводине за културу, Министарства културе Републике Србије, Градског већа Новог Сада и медијских и других спонзора, као и добровољног ангажовања чланова ДКВ.
ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 25–29. август 2014.
Друштво књижевника Воjводине, Нови Сад, Србија
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал
About Festival
The International Novi Sad Literature Festival is the biggest and brightest in Serbia. Featuring contemporary poets, novelists and critics, the Festival lasts for 4 days filled with literature. It includes readings, performances, exhibitions, music and a wonderful atmosphere. This year’s Festival is going to be held in Novi Sad, from 25th to 29th August. It is a literature festival that features poets, novelists and critics who represent and promote contemporary literature. More than 480 writers from Serbia and abroad participated in the previous eight Festivals, and the impressions of all of the participants were very good – they were all satisfied with their stay in Novi Sad and the programme of the Festival (participants from England, Ireland, Germany, Bulgaria, Ukraine, USA, Austria, Switzerland, Sweden, Spain, Hungary, Luxembourg, Czech Republic, Norway, Poland, Russia, Slovakia, Romania, Sudan, France, Denmark, Turkey, Croatia, Bosnia, Republika Srpska, Nigeria, Morocco, etc.).
The programme of the Festival includes afternoon and evening readings and discussions in various venues throughout the city, as well as visiting other towns in Serbia. These readings represent national literatures, groups of authors or a single author.
The main event is the evening reading аt the "Trg mladenaca" (Newlyweds Square) in the city centre, in front of the Poetry Gate. Every year, a symposium is held to discuss important contemporary literary themes, as well as an exciting Slam Poetry Competition for young poets. The participants will go on a boat ride on the Danube (from Novi Sad to Sremski Karlovci) and visit the monasteries on Fruska Gora (a mountain near Novi Sad).
Novi Sad is the capital of the Province of Vojvodina and the second biggest city in Serbia Its population is over 450,000. It is an important economic, cultural and university centre. The centre of the city was built during 18th and 19th centuries, and on the opposite bank of the Danube, there is a magnificent fortress built in 17th century.
The monasteries on Fruska Gora were built in the period from 15th to 18th centuries. A small town of Sremski Karlovci is situated on Fruska Gora. The Serbian Romanticism started in Sremski Karlovci and Novi Sad, and lasted from 1847 till 1870. It was led by poet Branko Radicevic and after him by Jovan Jovanovic Zmaj and Laza Kostic. The objectives were to promote the language reform of Vuk Karadzic who modernized Serbian language and introduced the vernacular Serbian into literature, promoted an anticlassical rebellion and introduction of a new sensibility and aesthetics into Serbian literature. Romanticism attributed to the strong affirmation of Serbian culture, modern books and publishing. During the Festival, a ceremony of awarding the prize to the Young Serbian poet of the Year, titiled Brankova nagrada (Branko’s Award), will be held in Sremski Karlovci.
Every year, International Literary Award Novi Sad is given to a world renowned living poet for his poetic oeuvre or life achievement in the field of poetry (Christoph Meckel, Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean O’Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin Schmidt, Krzysztof Karasek, Mircea Cărtărescu).
For the fourth time, there is the guest of the Festival for the purpose of more complete representation of contemporary poetry of one country. This year’s guest of the Festival is Mexico with prestigious authors who will read their poetry at the Festival. Also for the third time, there are going to be organized poetry readings from balconies in Zmaj Jovina street, by both domestic and foreign participants. In the Club Absolut, foreign authors will also read and discuss their poetry and meet with Serbian audience. The Festival is supported by Serbian Ministry of Culture, The Department og Culture of Province of Voivodine and Novi Sad City Council.
THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 25–29 August 2013 Association of Writers of Vojvodina, Novi Sad, Serbia
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Садржај / Contents
САДРЖАЈ / CONTENTS
О фестивалу Девети међународни новосадски књижевни фестивал 3 About Festival The Ninth International Novi Sad Literature Festival 4 Интервју ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ Интервју са Антониом Делтором – добитником Међународне награде за Књижевност "Нови Сад" 7 Interview POETRY IS GREATER, DEEPER AND MORE MYSTERIOUS THAN POITICS Interview with Antonio Deltoro – the Winner of the International Literary Award Novi Sad for 2014 10 Антонио Делторо 12 Antonio Deltoro 13 Интервју МОЈА ЗНАЊА СУ МИ ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ ЗНАЧЕЊЕ БОЛА Интервју са Хосе Анхелом Лејвом 14 Interviwe MY KNOWLEDGE HAS ENABLED ME TO RECOGNIZE THE MEANING OF PAIN Interview with Jose Angel Leyva 16 Хосе Анхел Лејва 18 Hose Anhel Leyva 18 Хулијета Гамбоа 19 Julieta Gamboa 19 Пабло Молинет Агилар 19 Pablo Molinet Aguilar 19 Габриел Алтан 19 Gabrielle Althen 20 Бојан Ангелов 20 Bojan Angelov 20 Драгана Бајић 21 Dragana Bajić 21 Пал Бендер 21 Bondor Pal 22 Стеван Брадић 22 Stevan Bradić 22 Интервју МИ СМО ЕПОХА КОЈА ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ Интервју са Филипом Делавоом 23 Interview WE ARE THE EPOCH WHICH REQUIRES RENEWAL OF THE VIEW OF HUMAN PERSONALITY Interviwe with Philippe Delaveau 26 Филип Делаво 28 Philippe Delaveau 29 Зоран Ђерић 29 Zoran Đerić 30 Ото Фењвеши 30 Oto Fenjveši 30 С. Џ. Фаулер 31 S J Fowler 31 Максим Грановски 32 Maksim Granovski 32 Владимир Гвозден 32 Vladimir Gvozden 32 Бојан Јовановић 33 Bojan Jovanović 33 Анамарија Коева 34 Anamaria Koeva 34 Богдан Косановић 34 Bogdan Kosanović 34 Бојана Ковачевић Петровић 35 Bojana Kovačević Petrović 35 Ришард Крињицки 35 Ryszard Krynicki 35 Алпар Лошонц 36 Alpar Losoncz 36 Данило Лучић 36 Danilo Lučić 36 Јарослав Миколајевски 36 Jarosław Mikołajewski 37 Мирјам Монтоја 37 Myriam Montoya 38 Иван Негришорац 38 Ivan Negrišorac 39 Душко Новаковић 39 Duško Novaković 39 Душан Пајин 40 Dušan Pajin 40 Бојана Стојановић Пантовић 41 Bojana Stojanović Pantović 41 Драган Проле 41 Dragan Prole 42 Душан Радак 42 Dušan Radak 42 Горана Раичевић 42 Горана Раичевић 43 Драгиња Рамадански 43 Draginja Ramadanski 43 Интервју ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ Интервју са Јоахимом Сарторијусом 44 Interview POETRY IS THE UNCONSCIOUS TRUTH THAT THE POLITICS IS TRYING TO AVOID Interview with Joachim Sartorius 46 Јоахим Сарторијус 48 Joachim Sartorius 48 Сергејева Ирена Андрејевна 49 Sergeyeva Irena Andreyevna 49 Јаспер Стернберг Нилсен 49 Jasper Sternberg Nielsen 49 Никола Страјнић 51 Nikola Strajnić 51 Дамир Смиљанић 51 Damir Smiljanić 52 Роберт Шербан 52 Robert S,erban 52 Драгомир Шошкић 53 Dragomir Šoškić 53 Драгана В. Тодоресков 53 Dragana V. Todoreskov 54 Јован Зивлак 54 Jovan Zivlak 54 Бранислав Живановић 55 Branislav Živanović 55 Милена Владић Јованов 55 Milena Vladić Jovanov 55 Марк Волдрон 56 Mark Waldron 56 ПРОГРАМ 57 PROGRAMME 58
IX International Novi Sad Literature Festival
ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЋА, ДУБЉА И ТАЈАНСТВЕНИЈА ОД ПОЛИТИКЕ
Интервју са Антониом Делтором
Разговор водио Јован Зивлак Златна греда: Образовани сте нетипчно за песника. Мада то може да се оспори, јер има песника који долазе из различитих регија знања, али њихова одлука д се реализују као уметници речи их потпуно преображава. Како ви то видите? Када сте били свесни да је за ваш живот поезија најбитнији избор?
Поезију сам открио у другом разреду основне школе. Учитељица је одржавала мир у разреду тако што нам је читала грчке митове и песме из шпанског романсера. Осим тога, у буквару су били цртежи стаклене чаше и крошње дрвећа. Испод обе слике била је написана једна реч: сора . Фасцинирало ме је што се две тако различите ствари користи иста реч: не само што сам открио синониме, већ и метафоре. Касније, са једанаест година, почео сам да пишем нешто што је личило на песме. Доста касније сам помислио да бих могао да будем песник. Чак и данас мислим да величанственост може да се припише само песми, нипошто песнику. Да песма има првенство у односу на песника, који никада нема сигуран положај, већ се увек прилагођава. Будући да сам прво неколико година студирао физику, а потом завршио економски факултет – а не књижевност, као већина мојих пријатеља и колега – своју прву књигу објавио сам доста касно. Моје песничко образовање било је узгредно, а моје прве песме прилично невеште, али сам, с друге стране, на тај начин избегао замку поезије руковођене законима престижа, односно могућност да на поезију гледам као на каријеру. Укратко, то ми је дозволило да се у поезији осећам као странац, без закона и привилегија; на територији која није била готова творевина, коју је тек требало освајати. Сада већ годинама објављујем, држим радионице; ту и тамо добијам награде и стипендије. Међутим, још увек указујем више пажње песми која је преда мном, за коју никада не знам да ли ће доћи и обузети ме, него онима које сам написао.
Златна греда: За многе мексичке критичаре ви представљате издвојен глас. Ви сами кажете да према конвенционалнима критеријумима "касно сам се укључио у своју генерацију". "Моја штива и искуства била су друкчија." Како разумете улогу генерације и мислите ли да она није само социолошки релевантна?
Студирао сам економију. Читао сам у исто време Капитал, као средство за преиначење света, али и као испитни предмет; и Кастиљанска поља или Елементарне оде , из задовољства и насушне потребе, као обичан читалац у осами. Сусрет са другим читаоцима поезије, који су ми притом били вршњаци и савременици, за мене је био празник, али и откровење да поезија, осим позива, може бити истинско занимање, премда никада нисам сасвим досегао ту природност, којој заправо сви тежимо, а коју имају поједини песници моје генерације. Песма живи, она се не храни само тиме што је претходно дефинисана као поезија, већ припаја, зрело промишља или преображава ствари које нису безусловно сматране поетским. Упркос различитим наравима, искуствима и укусима, мислим да је читава генерација песника посвећенија трагању и истраживању него проналажењу, а то често више поштује генерација која је наследи. Унутар једне епохе или генерације више тежимо да видимо разлике него сличности.
Златна греда: У више наврата говорили сте о посебном карактеру мексичке поезије. Шта подразумевате под тим, будући да она у великој мери дели вредности хиспанског поетског континента и да се наслања на универзалну традицију западне културе.
Ја сам, заједно са песником Кристијаном Пењом (Christian Pena), сачинио антологију под називом Петао и бисер. Мексико Interview
IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Интервју у мексичкој поезији (El gallo u la perla. Mehico en la poesia mehicana). У предговору, чији сам аутор, говорим о оним песмама, о тек малом броју песама насталих у Мексику, које такорећи не би постојале да нису написане овде и да их нису написали Мексиканци, јер представљају историјске прозиводе који истичу политичке односно културне карактеристике које нас разликују од других нација, с обзиром на присуство речи пореклом из језика науатл, мај или пурепећа, или догађај као што је Мексичка револуција. То не значи да су у поезији насталој у Мексику мање важни елементи карактеристични за хиспаноамеричку и универзалну поезију, напротив.
Златна греда: Као аутор често евоцирате гласове и вредности домородачке културе, рецимо врло је индикативан сиже из песме Фудбал. Шта значе за вас гласови Олмека, Толтека, Маја, Астека...
Не пишем поезију која би наменски била мексичка, нити сматрам да моја поезија обилује прехиспанским садржајима. Реч је о томе да у језику који се говори у Мексику опстају домородачки гласови, док мексички шпански истовремено коегзистира са језицима насталим на овом тлу, и било би једнако извештачено опирати им се као и трагати за њима. Не бих рекао да сам у песми "Фудбал" имао на уму мексичку историју или културу. Мислим да се та песма односи на универзално људско искуство: побуну ноге у односу на руку (чисте руке живе од прљавих ногу); постављање пословног свет наглавачке, што је крактеристично за фудбал, а угзред, у великој мери и за поезију.
Златна греда: Критика запажа да сте ви пронашли у поезији глас непосредне јавности, метеж живота, гласове улице, историје, али и усамљеничко трагање за смислом. Тај процес индивидуације је видим и осћам као ослобађање од притискајућих гласова заједнице и прихватање особене одговорности не само за поезију као важан моменат културе, него и за еманципацију појединца?
Недавно сам читао да је песников истински грех праћење стремљења која преовладавају у његовој епохи, заповест моћи и већине. Сваки песник мора да буде радикалан на јединствен, себи својствен начин, не треба да прати утабану стазу: наш задатак је да се ухватимо у коштац са законом гравитације потреба и обичаја; да будемо независне јединке. У том смислу, верујем да сте у праву: на песнику је да изнађе нове могућности бића ("Лако лаж уме да смисли / онај коме маште фали: / он истину тад измисли", говорио је Антонио Маћадо), знајући да ће напослетку, наше једино достигнуће, по речима мексичког песника Рубена Бонифаса Нуња (Ruben Bonifaz Nuno), бити да "другим речима исто кажемо", односно да будемо као сви други. Живимо у свету који је насељен и разнолик, недокучив, запањујуће богат када је реч о могућностима и разликама; али сваки појединац је неминовно ту где јесте: немамо дар да будемо посвуда, а опет, посредством језика можемо бити то или нешто сасвим друго, мушкарац и жена, дрво и птица. Мислим да је на песнику да за собом остави двоструко сведочанство – заједници и самоћи. Верујем у Борхесов став да су "сви људи један човек" и у тврдњу Антонија Маћада да постоји "суштинска разнородност бића". Осећање да смо живи у друштву других искуство је сваког човека, баш као и осећање насушне слободе између два датума који уоквирују наше постојања.
Златна греда: Велика фигура мексичке поезије био је Октавио Паз. Многи кажу да је он створио епоху у мексичкој књижевности. Многи су сматрали да је он својом величином и књижевним и моралним притиском спречио многе нове дијалошке појаве у мексичкој књижевности. После његове смрти, каже се да је у Мексику све другачије. Шта то може да значи...?
Не мислим да Октавио Пас (Octavio Paz), колико год значајна и иновативна била његова заоставштина, представља крај, а још мање почетак мексичке поезије. Он је најпознатији мексички песник, књижевник и интелектуалац ван граница наше земље, ја сам ватрени читалац његове поезије и његовог есејистичког опуса, али Пас није усамљен случај; напротив: он је Еверест на Хималајима. Његово дело почива на богатој традицији мексичких песника: Лопеса Велардеа (Lopez Velarde), Хавијера Виљаурутије (Xavier Villaurrutia), Хосеа Горостисе (Jose Gorostiza), да наведемо само тројицу његових великих претходника. Постоји обиље мексичке поезије. Довољно је да поменемо песника Едуарда Лисалдеа (Lizalde) који након творца Камена сунца наставља, на други начин, да обогаћује значајну традицију мексичког песништва.
Златна греда: Како се и односите према латиноамеричкој култури, књижевности. Да ли осећате да припадате том јединственом књижевном континету или налазите да се као Мексиканац морате реализовати као неко ко је другачији, особен и несводив на то искуство. Како видите улогу таквих аутора као што су Уидобро и Ваљехо, Неруда и Борхес, Лесама и Елисео Дијего и др. у вашем књижевном еманциповању?
Мислим да се у Мексику с великом пажњом и преданошћу читају латиноамерички песници које наводите, као и многи други песници, мање познати ван граница Латинске Америке. O већини њих сам писао есеје и са захвалношћу читам њихову поезију. Срећом, ми у Мексику, као и остатак Латинске Америке, немамо потребе за било каквим еманциповањем: стварамо после Рубена Дарија и модернизма – дакле, већ смо књижевно еманциповани; ми смо, као што Пас каже, "савременици сваког човека". Да је реч о политици, ту би ствари стајале сасвим другачије. Пре неколико година открио сам Елисеа Дијега (Eliseo Diego), сада откривам перуанског песника Хосеа Ватанабеа (Jose Watanabe): на сву срећу, у поезији на шпанском језику нема граница, нити канонских стаза унапред одређених за читаоца или писца.
Златна греда: Како видите улогу политике у поезији. Ваше бављење еколошким проблемима нашег опстанка на земљи је питање које долазе из политике и које се сваког од нас тиче. Сматрате ли да поезија треба да покреће та скривена питања која политика узима само за себе одузимајући нам право да будемо одговорни за себе?
Треба бежати од империјализма и политичке скучености. Не мора сва заокупљеност друштва и човека да буде усмерена ка политици: ка борби за моћ. Верујем да је поезија већа, дубља и тајанственија од политике. Студирао сам економију јер сам веровао да само ако разумемо начин функционисања капитализма можемо променити друштво, у војном и политичком смислу. Сада, са истом нелагодношћу пред неправдом и злоупотребом моћи, пишем песме; мислим да сам ближи другима и самом себи. Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић
* POETRY IS GREATER, DEEPER AND MORE MYSTERIOUS THAN POLITICS Interview with Antonio Deltoro Interviewer Jovan Zivlak Golden Beam: Your education is not typical for a poet. At the same time this statement could be disputed, since there are poets who came from different spheres of knowledge, and their decision to realize themselves as artists of language has completely transformed them. How do you see this? When were you aware that poetry was a crucial choice in your life?
I discovered poetry in the second grade. The teacher kept peace in the classroom by reading us the Greek legends and poems from the Spanish Romancero. In addition, in the spelling book there were drawings of a glass cup and a treetop. Below each picture was written one word: copa. It was fascinating to me that such different things were called by the same name: not only did I discover synonyms, but also metaphors. Later, when I was eleven, I started to write something that looked like poetry. Much later I thought that I could be a poet. Even today I think that magnificence can be attributed primarly to the poem, and not to the poet. That poem has priority over the poet, who never has a safe position and is always forced to adapt. Since I first started studying physics, and later graduated from the Faculty of Economics – not of literature, as most of my friends and colleagues – I published my first book relatively late. My poetic education was incidental, and thus my first poems were written in a quite unskilled manner, but on the other hand, I managed to avoid the trap of writing poetry guided by the laws of prestige, and an understanding of poetry as a career. In short, it allowed me to feel as a stranger in poetry, with no imperatives or privileges; in a territory that was not a finished creation, which was yet to be conquered. I have been publishing now for years, I hold workshops, and here and there, I get awards and scholarships. However, I still pay more attention to the poems that are in front of me, to the ones I still expect to arrive and overwhelm me, than to the ones I already wrote.
GB: For many Mexican critics you represent an isolated voice. You yourself said once that according to the conventional criteria you "got involved late with your generation". You also claim that your "readings and experiences were different". How do you understand the role of a generation and do you think it is more than just sociologically relevant?
I studied economics. I read the Capital as the means for the transformation of the world, and at the same time as an exam question; and Castilian Fields or Elementary Odes, for pure pleasure and from an essential need, as an ordinary solitary reader. An encounter with other readers of poetry, who have been my peers and contemporaries, was a festivity for me, and also a revelation that poetry, apart from being an interest, can be a real calling, though I never quite reached such naturalness, towards which in fact we all aspire, and which only some of the poets of my generation have attained. The poem lives, it feeds not only on what was previously defined as poetry, but incorporates, contemplates maturely, or transforms things that have not previously been considered unconditionally poetic. Despite the different natures, experiences and tastes, I think that an entire generation of poets is more devoted to searching and investigating rather than to finding, and this is often more appreciated by the generation that follows. From within a single epoch or generation we tend to focus more on the differences than on similarities.
GB: On several occasions you spoke about the specific character of Mexican poetry. What do you mean by that, since it largely shares the values of the Hispanic poetic continent and that it rests on the universal tradition of Western culture?
I have, along with poet Christian Pena, compiled an anthology titled Rooster and Pearl. Mexico in the Mexican Poetry (El gallo y la perla. Mexico en la poesia mexicana). In the preface, which I wrote, I spoke about those poems, a small number of poems written in Mexico, which practically would not exist if they were not written here or by Mexicans, because they represent historical products that highlight the political and cultural characteristics that distinguish us from other nations, given the presence of the words originating from the languages such as Nahuatl, Mayan or Purepecha, or the events such as the Mexican revolution. This does not mean that elements characteristic of Latin American and universal poetry are of less importance for the Mexican poetry, on the contrary.
GB: As an author you often evoke the voices and values of indigenous cultures, for example, the contents of the poem Football are indicative of this. What do voices of Olmec, Toltec, Maya, and Aztec etc. mean for you?
I do not write poetry that aims to be Mexican, nor do I consider my poetry to be oversaturated with Hispanic themes. The matter of the fact is that in the language spoken in Mexico exist indigenous voices, while Mexican Spanish coexists with all of them, and it would be equally artificial to either oppose them and or to look for them. I would not say that in the poem Football I had in mind Mexican history or culture. I would rather say that it refers to a universal human experience: a rebellion of feet in relation to the hands (clean hands live off dirty feet); it is an inversion of the business world, characteristic for football and, by the way, for poetry as well.
GB: Literary criticism notes how you found in your poetry the voice of immediate public, the uproar of everyday life, the voices of the street, history, but also the solitary quest for meaning. It seems to me that the process of individuation can be a sort of a release from the pressures of the community and an acceptance of a peculiar liability not only for poetry as an important cultural moment, but also for the emancipation of the individual?
I recently read that the poet’s original sin is following the tendencies that prevails in his time, as a commandment of power and the majority. Every poet has to be radical in a unique, individual way, and should not follow the trodden path: our task is to face the law of gravity that needs and customs project; to be independent individuals. In this respect, I believe you are right: the poet has to find new possibilities of being ("A lie comes easily to those / who lack imagination: / others invent the truth", spoke Antonio Machado), knowing that ultimately, our only achievement, in the words of Mexican poet Ruben Bonifaz Nuno, will be "to state the same in different words" that is, to be like everyone else. We live in a world that is populated and diverse, elusive, stunningly rich when it comes to the possibilities and differences; but each individual is inevitably where s/he is: we do not have the gift to be everywhere, and yet, through language we can achieve just that, or something completely different, to be a man or a woman, a tree or a bird. I think a poet has to leave behind both of these testimonies – of community and of solitude. I believe in Borges’ view that "all men are one man", and in the assertion of Antonio Machado that there is an "essential diversity of beings". The feeling that we live in a society of others is an experience of each individual, as well as the essential need for freedom between the two dates that frame our existence.
GB: Octavio Paz was a towering figure of Mexican poetry. Many say that he created an epoch in Mexican literature. Many thought that his stature and literary and moral pressure prevented new dialogical events to occur in Mexican literature. After his death, it is said, that in Mexico, everything is different. What could this mean...?
I do not think Octavio Paz, no matter how important and innovative was his legacy, is the end, much less the beginning of Mexican poetry. He is best known Mexican poet, writer and intellectual, beyond the borders of our country, and I am an avid reader of his poetry and his essayistic oeuvre, but Paz is not an isolated case; on the contrary: he is the Everest in the Himalayas. His work is based on a rich tradition of Mexican poetry: Lopez Velarde, Xavier Villaurrutia, and Jose Gorostiza, to name just three of his predecessors. There is plenty of Mexican poetry. Suffice it to mention the poet Eduardo Lizalde who, after the creation of the Stone Sun continues, otherwise, to enrich the broad tradition of Mexican poetry.
GB: How do you treat Latin American culture and literature? Do you feel that you belong to this unique literary continent or do you feel that you as a Mexican have to realize yourself as someone who is different, distinctive and irreducible to that experience? How do you see the role of such authors as Huidobro, Vallejo, Neruda, Borges, Lezama, Eliseo Diego and others in your literary emancipation?
I think that in Mexico we read with great care and dedication these Latin American authors, and many others, less known outside Latin America. About most of them I wrote essays, and I gratefully read their poetry. Fortunately, we in Mexico, along with the rest of Latin America, do not need for any kind of emancipation: we create after Ruben Dario and modernism – therefore, we are already literarily emancipated; we are, as Paz says, "contemporaries of every man". If we were talking about politics things would resonate quite differently, of course. A few years ago I discovered Eliseo Diego, and now I am discovering the Peruvian poet Jose Watanabe: fortunately, the poetry of the Spanish language has no boundaries or a canonical path predetermined for the reader or the writer.
GB: How do you see the role of politics in poetry? Your addressing of the environmental problems of our existence on earth is a question that comes from politics and that concerns each of us. Do you think that poetry should deal with these hidden issues that politics otherwise monopolizes depriving us of the right to be responsible for ourselves.
One must avoid imperialism and political partiality. Not all of the preoccupations of society and man need to be focused on politics: on struggle for power. I believe that poetry is larger, deeper and more mysterious than politics. I studied economics because I believe that only through the understanding of functioning of capitalism can one change society, in both military and political terms. Today, with the same discontent when faced with injustice and the abuse of power, I write poems; in this way I think I am getting closer to others and to myself.
Translated into English by Stevan Bradić * * * Антонио Делторо (Antonio Deltoro) (Сијудад деМехико, 1947). Студирао физику, и економију. Уредник је неколико часописа и члан важних културних института за књижевност. Аутор је следећих дела: Неоргански жагор (La Maquina дe Escribir, 1979), Куда је овде? (Penelope, 1984), Боси дани (Vuelta, 1992), Теразије сенки (Joaquin Mortiz/INBA, 1997), Сабрана поезија (UNAM, 1999), У водама четвртка заувек (CECA/Municipio дe Queretaro, 2002), Constance дe l’etonnement / Постојаност чуђења (UNAM/Alдus/Ecrits дes Forges, Mexico/Quebec, 2001), Куда је овде? (Conaculta/Verдehalago, 2004), Непомичан (Biblioteca Sibila/Funдacion BBVA, Sevilla, 2009), Сабрана поезија (компакт диск, UNAM, 2011), Дрвеће које ће пошумити Арктик (Era/UNAM, 2012). Поред тога, објавио је и књигу есеја Добијене услуге (FCE, 2012). Приредио је изборе из поезије Жозефа Пла и Октавиа Паза и антологију мексичке поезије која је изашла на француском у Канади. Делторо је 2013. добио иберијскоамеричку награду Carlos Pellicer за објављено дело. Поред тога, добио је награде критике Aguascalientes и Viceversa за најбољу мексичку књигу поезије. Заступљен је у свим битнијим мексичким, јужноамеричким и хиспанским антологијама. Текстове и поезију објављује у назначајнијим часописима шпанског језика. О Делтору Пабло Молинет каже: Писати поезију значи изучавати појаве, објективне или субјективне,физичке, емотивне, вербалне, како би се читаоцу понудиле поетске хипотезе о стварности.За Делтора, дакле, стварање поезије не допушта произвољност ни хировитост. Реторичка средства и формалне карактеристике рода пре свега су специфично оружје подвргнуто јединственој и строгој употреби: прва и основна јесте стих, слободан или у метру: његов дах, температура, повезаност са стиховима који му следе. У служби стиха су сва оста ла средства, а песник је у обавези да открије и примени она која су му потребна. Противно ономе што би могло да се помисли, није реч о леденој и мисаоној поезији, напротив, у делторовском поимању она је флексибилна, интуитивна, ониричка и носи повишени тон пажње за безначајно и занемарено што га везује за дечју радозналост која дејствује на приземном нивоу, и која је без престанка запитана о ономе што види стварајући објашњења и не придржавајући се правила и мишљења одраслих. Делторо не избегава традиционално велике теме: време, смрт, љубав, универзум – али им прилази без трансценденталистичке високопарности. Критичар и есејиста Хосе дела Колина је рекао да Антонио Делторо пише "најмање могуће у котурнама": јасна, без оперских излета, отпорна на неразумљивост и на тајновитост, његова поезија проживљава сву вртоглавост живота у једном врту, поподне, уз толико јаку колико и чедно уздржану емоцију.
* Deltoro Antonio (Ciudad de Mexico, 1947). He studied physics and economy. He is the editor of several journals and a member of the important cultural institutes for literature. He is the author of the following works: Inorganic Murmur (La Maquina de Escribir, 1979), Where is Here? (Penelope, 1984), Barefoot Days (Vuelta, 1992), Shadow scale (Joaquin Mortiz / INBA, 1997), Collected Poetry (UNAM, 1999), Forever in the Waters of Thursday (CECA / Municipio de Queretaro, 2002), Constance de l ’etonnement / Persistence of Wonder (UNAM / Aldus / Ecrits des Forges, Mexico / Quebec, 2001), Where is Here? (Conaculta / Verdehalago, 2004), Motionless (Biblioteca Sibila / Fundacion BBVA, Sevilla, 2009), Collected Poetry (compact disk, UNAM, 2011), Trees that will Afforest Arctic (Era / UNAM, 2012). In addition to this he has published a book of essays Favors Won (FCE, 2012). He edited poetry collections of Josep Pla and Octavio Paz, as well as an anthology of Mexican poetry, which was published in French in Canada. In 2013 Deltoro won the Ibero-American prize Carlos Pellicer for his works. In addition, he received the Aguascalientes award and Viceversa critics’award for the best Mexican book of poetry. He is represented in all relevant Mexican, Latin American and Hispanic anthologies. His poetry and other works are published in the most significant Spanish language magazines. Mexican literary critic Pablo Molinet describes Deltoro’s poetry in the following terms: To write poetry means to study the phenomena, objective or subjective, physical, emotional, or verbal, in order to present to the reader a poetic hypotheses about the reality. For Deltoro, therefore, poetry does not mean arbitrariness or capriciousness. Rhetorical means and formal characteristics of this literary genre are most of all specific weapons put to a unique and rigorous use: the most prominent one is the verse, free or in meter: its breath, temperature, relation with the verses that follow it. In its service are all other means, and a poet is obliged to discover and apply the ones that he deems necessary. Contrary to what might be thought, this is neither cold nor rigidly reflexive poetry, rather, Deltoro’s poetic world is flexible, intuitive, and oniric with a strong attention towards what is usually thought of as irrelevant and unimportant, and this is why it is so close to a childlike curiosity, which acts at the ground level, and which is constantly in wonder over what it sees and feels, creating its own explanations, by circumventing the rules and the world of the adults. Deltoro does not avoid the traditional themes such as temporality, death, love, universe – instead he approaches them without transcendentalist pathos. A critic and an essayist Jose de la Colina once said that Antonio Deltoro writes on the "lowest possible buskins": with the "I" of dreams and without operatic excursions, resistant to the incomprehensibility and the secrecy, his poetry projects the vertigo of a life spent in a garden, in the afternoon, with strong but chaste and restrained emotion.
* * * МОЈА ЗНАЊА СУ МИ ОМОГУЋИЛА ДА ПРЕПОЗНАМ ЗНАЧЕЊЕ БОЛА Интервју са Хосе Анхелом Лејвом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Образовани сте као психијатр. То је врло изазовно подручје за сваког филозофа друштва, као и за песника. Колико сам могао да разумем ваше заступање психијатрије је било нестандардно за мексичке прилике, ви сте заступали једну врсту антипсихијатријског приступа који одбацује репресију и лекове у третману наводних болесника. То је једна врста отпора догматским тумачењима психијатрије која је више контролисала и искључивала, него што је помагала пацијентима. Да ли сте познавали радове Роналда Леинга и Мишела Фукоа?
Не, у ствари сам по образовању лекар, не психијатар. Годину дана сам радио у Психијатријској болници Бернардино Алварес; то је име једног шпанског пустолова из колонијалних времена када су из Европе долазили у Нову Шпанију (Мексико) да се обогате на лак начин. Пошто је био заробљен јер се здружио са неком бандом лопова и превараната, овај човек је доживео преобраћење. Послали су их на Филипине, али су пре поласка побегли. Једини кога нису поново ухватили и ко се спасао вешала био је Бернардино који је, захваљујући својој љубавници, једној удовици, пронашао пут до луке Акапулко и ту се укрцао за Перу. Тамо је створио богатство и после десет година се вратио у Нову Шпанију. Мајка и сестре су му нашле прибежиште у манастриу и одрекле се овоземаљских добара, венчале су се с Богом. Бернардино је свој новац уложио у болницу Светог Иполита за окупљање и пружање неге менталним болесницима. Тако је основао прву болницу за људе с душевним поремећајима и створио световни ред који Црква никада није признала као верски, већ као милосрдну браћу. Наравно, познавао сам Историју лудила Мишела Фукоа и друге текстове. Био сам свестан да се на менталне болеснике гледало више као на људске отпатке, него као на болесна лица. Напустио сам медицину управо онда када ми је био обезбеђен приступ специјализацији. Златна греда: Напустили сте медицину и посветили се књижевности. Завршили сте филозофски факултет и укључили се у културни активизам који је пропагирао читање. Колико је ваше искуство лекара допринело вашем разумевању друштва и језика. Да ли постоје везе?
Као што сам рекао, психијатријско образовање сам само започео. Моја медицинска знања допустила су ми да препознам значење и улогу бола у уметности, трошност не само људског бића, животиња и ствари, него и самог језика, књижевних дела која не одолевају проласку времена. Али пре свега похађајући Ибероамеричке књижевности схватио сам апсурдну поделу културе, развод између научно- технолошке и интелектуалности друштвених наука. Те две културе о којима говори Чарлс Перси Сноу (Charles Percy Snow) у свом чувеном есеју "Две културе". Такав схизоидни однос мисли нас спречава да будемо мало мудрији и разумнији. Такође ми је омогућен приступ научном и технолошком новинарству који ми је опет утро пут опстанку и отворио врата издавачком послу и новинарству културе. Та повезаност ме обавезује да опипавам стварност и да је прожимам својом поезијом и прозом, као што су моје књижевне хронике.
Златна греда: Били сте левичар. Да ли је левичарство културна и политичка традиција међу мексичким писцима и интелектуалцима. И колико је левичарство допринело вашој интелектуалној радозналости, вашим откривалачким путовањима у Европу?
Левица је, не само у Мексику, него у целој Латинској Америци, била појам правде и слободе, после се претворила у изборну борбу у којој је заједница најмање важна. Дошло је до первертирања политике у борби за власт лишену правца и вредну презира. Морално пропадање у мојој земљи делимично је настало због одсуства једне доследне левице. Не соцреалистичке и стаљинистичке, него демократске и модерне левице која би поштовала пре свега слободу и правду, која би се залагала за хумани дијалог. Из те перспективе и даље се сматрам левичарем: то је борба за достојанствио и људска права у којој се чује глас оног другог, слабог, не тако јаког, ту се налази моја политичка савест. Како је рекао Салвадор Аљенде кад је посетио Мексико, бити млад а не бити револуционар јесте противречност. Више нисам млад, али верујем да су промене потребне. Наш Алфонсо Рејес (Alfonso Reyes) кога је Борхес означио као учитеља, реко је да се шовинизам и провинцијализам лече путовањима. Гнушам се "отаџбинарења", национализама, верујем у универзалну отаџбину. Латинска Америка је делом Европа, делом Африка, а највећим делом Америка. Латиноамерика није једна земља, то је мноштво различитих стварности, више него што се обично мисли. Данас се почиње са признавањем опстајања стотина домородачких језика који су вековима одолели у сваком народу у коме им је припадност била оспоравана.
Златна греда: Како сте после европских путовања доживели Мексико, како сте након тога доживали јужноамерички континет, његов културни идентитет, његову историју?
Осећам се дубоко као Латиноамериканац по стицају историјских околности, по европском језику који нас братими, шпанском или кастиљанском, по нашим поразима и нашим сновима о бољим временима. Мексико има границу која га више удаљава него што га зближава са Сједињеним Државама. Та линија и то суседство истовремено су га онемогућили да оствари присније везе са остатком Латинске Америке укључујући и Бразил. Није лако бити сусед најмоћније војне силе на свету и још увек прве економске моћи на планети. Зато је Европа пријатнија и носталгичнија одредница латинских корена овог потконтинента.
Златна греда: Кад су у питању писци увек постоје лични митови о открићу књижевности. Међутим, ми често те митове сами производимо, јер за њих већ постоје снажне претпоставке у систему образовања, у културним представама о утемељивачима, у конструкцијама друштвеног сензибилитета. Песници их прихватају, изграђују, али и мењају, полемишу са њима...?
Јесте, посебно у Мексику где је моћ долазила из интелектуланих кругова, а држава је била врло паметна што их је кооптирала дајући им повластице које немају други латиноамерички интелектуалци у својим земљама. Ове 2014. године обележава се стогодишњица три славна мексичка аутора: Октавија Паза, мексичког нобеловца, Хосеа Ревуелтаса (Jose Revueltas), једног од наших највећих приповедача и левичарског активисте, кога видимо више из перспективе анархистичке левице, и Ефраина Уерте (Efrain Huerta), писца пуног хумора који је остао веран свом стаљинизму. Влада је Пазу одала почаст као неком хероју, а не као интелектуалцу који подлеже преиспитивању и десакрализацији. Осталој двојици, вечитим опозиционарима, приступљено је с критичким тежњама. Златна греда: Општа слика модернистичких хероја који су створили основу за нашу песничку културу је изненађујуће или очекивано истоветна. У појединим регијама постоје нијансе са локалним херојима. Али свуда срећемо Бодлера, Рембоа, Рилкеа, Дилана Томаса, Борхеса, Октавија Паза, шпанску генерацију ’27 и др. Колико дугујете као песник поретку ових канонских писаца? Дуг је огроман, пре читалачки него спистељски, они су моје обавезне одреднице. Иако сам их прочитао, увек ће ми недостајати пажљивија, критичкија читања. Не гледам на њих као на јунаке, него као на ствараоце сопствених стварности, сасвим личних и изворних естетских дискурса.
Златна греда: Писали сте о Катулу као великој изгнаничкој фигури, необичном и неконвенционалном песнику у културном поретку велике империје. Тај велики иронични и неконвенционални песник Рима могао би бити скоро наш савременик. Шта вас је мотивисало да га узмете као тему?
Моје читање дела једног мексичког преводиоца и ерудите, такође великог песника, Рубена Бонифас Нуња (Ruben Bonifaz Nuno), Љубав и бес, у коме је Катул средиште његовог проучавања и његових превода. Затим преводи Песама и Поема Лезбији. Бонифас Нуњо нам представља песника проклетог с које год стране гледано, песника који љубав дожовљава као болест, који се понаша као најгори међу људима, заражен завишћу, славољубљем, озлојеђеношћу и осујећеностима. Рањен неизлечивом и немогућом љубављу, тај песник је истовремено и геније обдарен отровом речју, животном речју. Затим, извор инспирације био је и Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder) са Мартовским идама. Али Катул ми се открио као савремена личност, становник мегалополиса као што је Сијудад де Мехико, сам усред мноштва, јединствен сред масе. Катул је песник овога града у који сам дошао да живим као да сам се у њему родио.
Златна греда: Критика каже да ви избегавате миметичке процедуре, да је у средишту вашег песничког напора језик, слика, ониричка стварност, али и бол. Опис једног песничког поступка врло је неизвестан, он је често редукован због сиромаштва критичког језика, због насиља класификација... Како ви видите себе као песника?
Сматрам се песником у трагању, аутором који се исељава из себе самог, који се не уљуљкује постигнућима. Ја сам песник противан песничкој вољи. Златна греда: После смрти Октавиа Паза и Карлоса Фуентеса, шта је стварност мексичке књижевнсти? Више удобности. Развија се јача борба да се упознају дела писаца, али ипак опстају групе, кругови моћи. Јављају се нови нараштаји којима стоје на располагању задужбине за писце, школе за образовање аутора, стипендије, награде и учесталије објављивање, што све погодује стварању веће масе интелектуалаца који хоће да учествују у књижевности писаној на шпанском језику.
Златна греда: Ангажовани сте у многим културним подухватима, институтима, часописима... Међутим, ви сте један од битних актера у деловању часописа Lа Оtrа и његових многобројних издавачких и културних активности. Шта ви у деловању часописа заступате у контексту савремене мексичке књижевности?
Занима ме, пре свега, читање. Поспешивање и подстицај на читање, нарочито поезије. Исто тако ме занима допринос традицији критике. Без критике нема будућности за једну здраву и паметну књижевност, захтевну према себи самој. Без читања немогуће је појмити будућност и промене, могуће светове.
* MY KNOWLEDGE HAS ENABLED ME TO RECOGNIZE THE MEANING OF PAIN Interview with Jose Angel Leyva Interviewer Jovan Zivlak Golden Beam: You are educated as psychiatrist. This is a very challenging field of study for every philosopher of society, as well as a poet. As far as I could understand you advocated a non-standard psychiatric practice for Mexican conditions, a type of anti-psychiatric approach that rejects oppression and drug administration for the treatment of the alleged patients. It is a kind of resistance to the dogmatic interpretations of psychiatry that is more about discipline and exclusion, than abut aiding the patients. Were you familiar with the works of Ronald Laing and Michel Foucault?
I am in fact educated as a medical doctor, not a psychiatrist. I worked for a year in a psychiatric hospital Bernardino Alvarez; it is the named after a Spanish adventurer from the colonial times when Europeans used to come to the New Spain (Mexico) to get rich quick. After being captured as a member of a gang of thieves and crooks, this man experienced a conversion. They were all sent to the Philippines, but they fled before the departure. The only one who was not re-captured and who had escaped death on the gallows was Bernardino, who, thanks to his mistress, a widow, found his way to the port of Acapulco, and embarked for Peru. There he amassed a great wealth and ten years later he returned to New Spain. His mother and sisters found him a refuge in a monastery where they lived as reverend sisters, renouncing the worldly goods, being married to God. Bernardino invested his money in the hospital of St. Hippolytus which was devoted to treating the mentally ill. This is how he founded the first hospital for mentally ill and in doing so he also created a secular order that the Church never recognized as a monastic, but only as an order of compassionate brothers. Of course, I was familiar with the History of Insanity by Michel Foucault as well as with other texts. I was aware that the mental patients were seen more as human waste, than as sick people. I left the field of medicine at the point when I had the chance to start my specialization.
GB: You left medicine and devoted yourself to literature. You have graduated at the faculty of philosophy and entered into a cultural activism that promoted reading. How did your experience of a medicine contribut to your understanding of society and language. Are there connections?
As I said, I just started with psychiatric education. My medical knowledge allowed me to recognize the importance and the role of pain in the arts, and the fragility not only of human beings, but also of animals and things, of the language itself, and of the literary works that do not withstand the passage of time. But most of all by studding Ibero- American literature, I realized the absurdity of the division of culture, of the intellectuality separation between technological and social sciences. Charles Percy Snow writes about these two cultures in his famous essay "The Two Cultures". Such a schizoid way of thinking prevents us to be a bit wiser and a bit more reasonable. I was also given an access to scientific and technological journalism that helped me to survive and that opened the door for me to the publishing business and culture journalism. This connection obliges me to monitor reality around me and to capture it in my poetry and prose, as well as in my literary chronicles.
GB: You were on the political left. Is leftism a cultural and a political tradition among Mexican writers and intellectuals? And how much has this contributed to your intellectual curiosity, your revelatory journeys to Europe?
The Left represented, not only in Mexico but throughout Latin America, the notion of justice and freedom, and later it turned into the electoral fight for which community was no longer of any importance. A perversion of politics took place, with the sole purpose of struggle for power devoid of any direction and worthy of contempt. The moral decay in my country partly resulted from the absence of a coherent left. Not a social-realist or a Stalinist left, but a democratic and modern left, which would respect freedom and justice above all, and which would advocate a humane dialogue. From this perspective I still think of myself as a leftist: it is a struggle for dignity and human rights, in a place where you hear the voice of the other, the weak, the downtrodden, this is my political conscience. As Salvador Allende once said, when he visited Mexico, to be young and not to be a revolutionary is a contradiction. I am no longer young, but I believe that changes are necessary. Our Alfonso Reyes, who was named by Borges as his teacher, said that the chauvinism and parochialism can only be treated by traveling. I abhor pathetic patriotism, nationalism, and instead I believe in the universal fatherland. Latin America is partially Europe, partially Africa, and mostly America. Latin America is not a single country, it has many different realities, more than it is usually thought. Only now have we started with the proper recognition of the existence of hundreds of native languages that have resisted for centuries every nations attempt to dispute their right to belong.
GB: How did you experience Mexico, after the European journeys, and how did you experience the South American continent, its cultural identity, its history?
I feel deeply as a Latin American by concurrence of historical circumstances, by the European language that connects us, Spanish or Castilian, and by our defeats and our dreams of better times. Mexico has a border that separates it more than it connects it with the United States. This line and this neighborhood have actually disabled it to achieve closer ties with the rest of Latin America, including Brazil. It is not easy to be a neighbor of the most powerful military force in the world and still the first economic power on the planet. This is why Europe is a more pleasant and a more nostalgic determinant of the Latin roots of this subcontinent.
GB: When it comes to writers there are always personal myths about the discovery of literature. However, we often produce these myths ourselves, because there are strong presumptions for them in the educational system, in the cultural representations of founders, in the construction of social sensibility. Poets accept them, build, and change, argue with them...?
Yes, especially in Mexico, where the power came from intellectual circles and the state was clever enough to co-opt them by giving them privileges that no other Latin American intellectuals in their own countries had. In the year 2014 we are marking the centenary of the three famous Mexican authors: Octavio Paz, the Mexican Nobel Prize laureate, Jose Revueltas, one of our greatest storytellers and leftist activists, who was based on of the anarchist left, and Efrain Huerta, a writer full of humor that stayed true to his Stalinism. The government honored Paz as a hero, not as an intellectual who is to be subjected to examination and a process of desacralization. The other two, who were eternally in the opposition, were discussed with a critical edge.
GB: General list of modernist heroes who created the basis for our poetic cultures is surprisingly or expectedly similar. In some regions, there are nuances with the local heroes. But everywhere we meet Baudelaire, Rimbaud, Rilke, Dylan Thomas, Borges, Octavio Paz, the Spanish-generation of ’27 etc. How much you owe as a poet to these canonical writers?
The debt is huge, more readerly than writerly, they were my mandatory guidelines. Although I read them all, I will always lack a more careful, critical reading. I do not look at them as heroes, but as creators of their own realities, highly personal and original aesthetic discourses.
GB: You wrote about Catullus as a great figure of exile, as an unusual and unconventional poet in the cultural order of a great empire. This famous ironic and unconventional poet of Rome could be almost our contemporary. What motivated you to choose him as a topic?
It was my reading of the work of Ruben Bonifaz Nuno, one of Mexico’s translators and erudites, and a great poet, Love and Anger, in which Catullus is at the center of his interest and his translations. He then translated Poems and To Lesbia. Bonifaz Nuno presents us with a poet who is cursed from whatever point of view we look at him, a poet that sees love as a disease, who acts as the worst person, overtaken by envy, ambition, resentment and frustration. Wounded by an incurable and impossible love, this poet is also a genius endowed with a poisonous word, the living word. At the same time, the source of inspiration was Thornton Wilder and The Ides of March. But I also understood Catullus as a modern subject, a resident of a megalopolis not unlike Mexico City, alone in the crowd, unique in the masses. Catullus is a poet of this city, in which I also came to live, as if I was born here.
GB: Literary criticism says that you avoid mimetic procedures, and that in the center of your poetic efforts is the language, image, oniric reality and pain. A description of a poetic procedure is rather uncertain and often reduced because of the poverty of the language of criticism, the violence of classification... How do you see yourself as a poet?
I consider myself to be a poet in search, an author who is constantly moving out of himself, who does not rest on his achievements. I am a poet contrary to the poetic will. GB: After the death of Octavio Paz and Carlos Fuentes, what is the reality of the Mexican literature? More comfort. There is greater struggle to get to know the works of the writers, but in general, groups, circles of power still exist. New generations are stepping onto the scene, and they have access to the endowments for writers, creative writing seminars, scholarships, prizes and more frequent publication, all of which favors the creation of the greater mass of intellectuals who are willing to participate in literature written in Spanish.
GB: You are engaged in many cultural enterprises, institutes, journals... But you are also one of the important agents in the publication of the magazine La Otra and its numerous publishing and cultural activities. What do you affirm with the activities of this journal in the context of contemporary Mexican literature?
I am interested, above all, in reading. Facilitating and encouraging reading, especially poetry. I am also interested in contributing to the tradition of criticism. Without criticism there is no future for a healthy and smart literature, which sets high standards for itself. Without reading it is impossible to conceive the future and change, or any of the possible worlds.
* * * Хосе Анхел Лејва (Jose Angel Leyva) (Сијудад де Дуранго, 1958). Аутор је следећих дела: Боце жеђи (UAS, 1998), Катул у пустињи (UNAM, 1993), Полусни (Casa дe la Cultura дe Durango/DIF, 1991; Conaculta/Unicach, 1996), Ђаволов хрбат (Juan Pablos/Fonдo Municipal para la Cultura y las Artes дe Durango, 1998), Дурангоплахи (alforja/IMACD, 2007), Игла (Essan, Punta Umbria, Espana, 2009), Становници (El Zahir, Villavicencio, Colombia, 2009), Егиј/Игла (Secretaria дe Eдucacion y Cultura дe Chihuahua/Ecrits дe Forges/Mantis Eдitores, Mexico/Quebec, 2010) и Угрушци сна (Parentalia, 2013). Писац је објавио две књиге есеја: Поморанџа у цвату. У част породице Ревуелтас (Conaculta/Gobierno дe Durango, 1994; исправљено и проширено издање: Eдiciones Sin Nombre/Juan Pablos/IMACD, 1999; Biblioteca дe Aula, SEP, 2003) и Ишчитавање новог света (UAS, 1996), као и један роман: Ноћ дивљег вепра (Praxis, 2002). Лејва је добио награду Olga Arias. * Jose Angel Leyva (Ciudad de Durango, 1958). He is the author of the following works: Bottles of Thirst (UAS 1998), Catullus in Exile (UNAM, 1993), Half-asleep (Casa de la Cultura de Durango / DIF, 1991; Conaculta / Unicachi, 1996), The Devil’s Backbone (Juan Pablos / Fondo Municipal para la Cultura y las Artes de Durango, 1998), Duranguranos (alforja / iMACD, 2007), Needle (Essani, Punta Umbria, Spain, 2009), Residents (El Zahir, Villavicencio, Colombia, 2009), Aguja/ Needle (Secretaria de Educacion y Cultura de Chihuahua / Ecrits de Forges / Mantis Editores, Mexico / Quebec, 2010) and Clots of Dream (Parentalia, 2013). In addition to this he has published several books of essays: Oranges in Bloom. In honor of the family Revueltas (Conaculta / Gobierno de Durango, 1994; corrected and expanded edition: Ediciones Sin Nombre / Juan Pablos / iMACD, 1999; Biblioteca de Aula, SEP, 2003) and Reading the New World (UAS 1996), as well as a novel: Night of the Wild Boar (Praxis, 2002). Leyva has won the Olga Arias award.
* * * Хулијета Гамбоа (Сијудад де Мехико, 1981). Основне и мастер студије књижевности завшшла је на Националном аутономном универзитету Мексика. Била је члан уређивачког одбора часописа Визуелни говор. Своје текстове објављивала је у часописима попут Речи и човека, Бејслајна, Куће времена, Оружја и слова итд. Била је стипендиста Мексичке фондације за лирику од 2008. до 2010. године у области поезије. Ауторка је Таксономије једног тела (Fondo Editorial Tierra Adentro, 2012, Coleccion La ceibita). * Julieta Gamboa was born in Mexico City in 1981. She got her BA and MA in Literature at the Universidad Nacional Autonoma de Mexico. She worked on the editorial staff of Visual Speech magazine. She has published her works in journals and magazines such as Word and man, Baseline, House of Time and Arms and Letters, among others. She had a fellowship of the Foundation for Mexican Lyrics from 2008 to 2010, in the area of poetry. She is the author of the book of poems Taxonomia de un cuerpo (Fondo Editorial Tierra Adentro, 2012, Coleccion La ceibita). * * * Пабло Молинет (Сијудад де Мехико, 1975). Написао је Ропство (ILV, 2013) и Писме из врта и са парлога (Аlforja, 2002; Национална награда за поезију Рамон Лопес Веларде 1998). Радови су му објављивани у часописима "Caravansari" (Барселона), "Casa del Tiempo", "Tierra Adentro", "La Nave", "La Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16", и другим. Био је стипендиста Задужбине за мексичку књижевност (Fundacion para las Letras Mexicanas, FLM). Члан је издавачког савета часописа за поезију " La Otra. Revista de Poesia". Координатор је дигиталних медија FLM-а, ако и издавач "Задужбине", њиховог часописа на мрежи. * Pablo Molinet (Ciudad de Mexico, 1975). He wrote The Slavery (ILV, 2013) and Letters from the garden and neglected land (Alforja, 2002; National Award for poetry Ramon Lopez Velarde 1998). His works have been published in the journals "Caravansari" (Barcelona), "Casa del Tiempo", "Tierra Adentro", "La Nave", "La Otra", "La Palanca", "K. y pliego 16" and others. He obtained a schoolarship of Mexican Literature Foundation (Fundacion para las Letras Mexicanas, FLM). He is member of the Editorial Council of the magazine for poetry "La Otra. Revista de Poesia". He is also a coordinator of the digital media at FLM and the publisher of "Foundation", their online magazine. * * * Габриел Алтaн проводи време између Париза и села у Воклизу. Као песник објавила је око петнаестак збирки поезије, од којих Presomption de l’eclat (Претпоставка сјаја), 1981, Noria, 1983 et Hierarchies (Хијерархије),1988, у издавачкој кућо Rougerie ; La Raison aimante (Вољени разлог), Sud, 1985 ; Le Pelerin sentinelle (Стражар ходочасник), le Cherche Midi, 1994; Le Nu Vigile (Голи Вергилије), la Barbacane, 1995; Coeur fondateur (Срце стваралац), Voix d’encre, 2006 ; L’Arbre a terre (Дрво земље), Nu(e) (Го (ла)), 2007 ; La belle mendiante (Лепа просјакиња) праћена Lettres de Rene Char a Gabrielle Althen (Писмима Рене Шара Габриел Алтен) , l’Oreille du Loup, 2009 ; Vie saxifrage (Стара каменика), Aл Manar, Alain Gorius, 2012, et Chuchotis (Шапутања), la Lune bleue, 2013. Објавила је и новеле: Le Solo et la Cacophonie (Соло и какофонија), Contes de metaphysique domestique (Приче о домаћој метафизици), Voix d’encre, 2000, роман : Hotel du vide (Хотел празнине), Aden, 2002. Есеје : Dostoievski, le meurtre et l’esperance (Достојевски,убиство и нада), le Cerf, 2006 и La Splendeur et l’Echarde (Величанственост и Трн), Corlevour, 2012. (Осим њеног личног стваралаштва, она се бави и размишљањем о уметности и поезији и ту књигу види као есеје медитативне критике.) Интересује се и за сликарство и музику, почасни је професор компаративне књижевности Универзитета у Паризу X-Nanterre, члан је редакције Siecle 21 (Век 21), а сарађује и са бројним француским и страним часописима. Такође је и члан жирија награде Луиз Лабе и Малармеове академије. * Gabrielle Althen spends her time between Paris and a village in Vaucluse. As a poet, she has published about fifteen books of poetry, of which Presumption of gloss, 1981, Noria, 1983 and Hierarchies, 1988, by the publishing house Rougerie; Beloved reason, the Court, in 1985; The Pilgrim guard, Le Cherche Midi, 1994; Naked Virgil, la Barbacane, 1995; Heart creator, Voix d’encre, 2006; The tree of land, Nu (s) (Go (la)), 2007; Pretty beggar followed by Letters of Rene Char to Gabrielle Althen, l’Oreille du Loup, 2009; Saxifrage view, Al Manar, Alain Gorius, 2012, and Whispers, la Lune Bleue, 2013. She also published the novellas Solo and cacophony, Stories of domestic metaphysics, The Voice of Ink, 2000; the novel Hotel of void, Aden, 2002. Essays: Dostoyevsky, murder and hope, le Cerf, 2006, and Splendour and Thorn, Corlevour, 2012 (Apart from her personal creativity, she is engaged and thinking about art and poetry regarding a book as essays of meditative criticism.) She is interested in painting and music, she is an honorary professor of comparative literature at the University of Paris X-Nanterre, a member of the editorial board of Siecle 21 (Century 21) and cooperates with numerous French and foreign journals. She is also a member of the jury of Louise Labe award and Mallarme Academy. * * * Бојан Ангелов, рођен је 1955. године у Панађуришту (Бугарска). Гимназију је завршио у родном граду 1973. године Године 1980 у Софији на СУ КЛИМЕН ОХРИДСКИ завршава философију и бугарску филологију. Радио је као главни и одговорни уредник разних издања, у Министарству културе, у Комитету за телевизију и радио, у Бугарској академији наука. Докторирао је на тему УТИЦАЈ АНТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ НА БУГАРСКИ ПРЕПОРОД. До 1990. године главни је уредник часописа ЧИТАЛИШТЕ. Током 1994 године формира ИК БОГИАНА. 1998–2005. године живи и ради у Швајцарској. Почетком 2013. године постаје директор ИК БУГАРСКИ ПИСАЦ. Аутор је 19 поетских књига, књига историјско - философске и књижевно критичарске садржине и великог броја монографија. Антологичар, енциклопедиста, есејист. Аутор је великог броја сценарија за филм. Његова дела превођена су на: руски, украјински, немачки, француски, италијански, енглески, пољски, чешки, шпански, јапански, румунски, арапски, хинду, српски, мађарски језик и др. Преводи са немачког, француског, руског и грчког језика. Члан је СП. Добитник је престижних књижевних награда у Бугарској и свету, и награде ЗЛАТНО ПЕРО СБЖ (Савез бугарских новинара). Oд 2014. године Председеник је СБП (Савез бугарских писаца). Живи и ради у Софији. * Bojan Angelov, was born in 1955 in Panagyurishte (R. Bulgaria). He finished high school in his hometown in 1973. In 1980 in Sofia at University Klimen Ohridski he finished studies of philosophy and Bulgarian philology. He worked as the chief editor of various publications of the Ministry of Culture, the Committee for Television and Radio, the Bulgarian Academy of Sciences. He received his PhD with the thesis The impact of ancient philosophy on Bulgarian Revival. From 1990, he has been the main editor of the magazine ČITALIŠTE (Readership). During 1994 he formed publishing house BOGIANA. From 1998 to 2005 he lived and worked in Switzerland. In early 2013 he became the director of publishing house Bulgarian writer. He is the author of 19 books of poetry, historical – philosophical books, books of literary criticism and a large number of monographs. An anthologist, encyclopedist, essayist. The author of numerous screenplays. His works have been translated into Russian, Ukrainian, German, French, Italian, English, Polish, Czech, Spanish, Japanese, Romanian, Arabic, Hindi, Serbian, Hungarian and others. He translates from German, French, Russian and Greek. A member of the SP (Union of Writers). He has won prestigious literary awards in Bulgaria and abroad, and awards Golden Pen SBŽ (Union of Bulgarian Journalists). From 2014 he has been the chairman of Union of Bulgarian Writers. He lives and works in Sofia.
* * * Драгана Бајић дипломирала је Шпански језик и хиспанске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је завршила и постдипломске студије. Магистрирала је на Аутономном универзитету у Мадриду. Бави се педагошким радом и превођењем. Учествовала је на бројним међународним конгресима и радионицама. Објављивала је радове на тему компаративне лингвистике и књижевности, као и преводе са шпанског на српски и обратно – између осталог, дела Хорхеа Луиса Борхеса и Данила Киша. За превод књиге Музеј безувјетне предаје Дубравке Угрешић (у сарадњи са М. А. Алонсо Сарса) била је кандидат издавачке куће Алфагуара (Шпанија) за Националну награду за превод 2004. године. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. * Dragana Bajic graduated Spanish Language and Literature at the Faculty of Philology in Belgrade, where she also completed her postgraduate studies. She got her Master’s degree at the Autonomous University of Madrid. She works as a teacher and translator. She has participated in numerous international conferences and workshops. She has published papers on comparative linguistics and literature, as well as translations from Spanish to Serbian and vice versa – among others, she translated the works of Jorge Luis Borges and Danilo Kiš. Her translation of the book Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugrešić (in collaboration with M. A. Alonso Sarsa) was the candidate of the publishing house Alfaguara (Spain) for the National Award for translation in 2004. She is a member of the Association of Literary Translators of Serbia. * * * Пал Бендер (Bondor Pal), песник, писац, уредник, рођен је 1947. године у Новом Саду. Ту је похађао основну школу, гимназију, а затим је студирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета. Десет година је радио као програмер, после чега је прешао у Радио Нови Сад, где је двадесет година био драматург; а од престанка рада редакције радио је у мађарској редакцији као уредник књижевних емисија. Објављене књиге: Eső lesz (Биће кише), песме, 1970; Karszt (Крас), песме, 1974; Verkep (Крвна слика), песме, 1978; Versek – Песме (изабране песме), двојезично издање, прев. Arpad Vicko, 1976; Vigeposz (Комични еп), песма, 1982; Jegveres (Град), песме, 1985; A krupie kiosztja onmagat (Крупије је изделио себе), песме, 1986; Ebihalak (Пуноглавци), роман, 1987 ; A gazlo (Газиште), песме, 1989; Orokhatbe (Вечито шесто бе), дечије песме, 1992; Tegnap egyszerűbb volt (Јуче је било једноставније), песме, 1993 ; Eleai tanitvany (Елејски ученик), изабране и нове песме, 1997; A valtozasom konyve (Књига промена мојих), песме, 1999; Koros elvaltozasok (Лезије), песме, 2003; A holageny ornyekaban (У сенци месечине), роман, 2011; Bender & Tsa (Бендер & Компањон), роман, 2014. Превођен је на више језика. Најзначајнија му је књига изабраних песама објављена у Народној књизи, под називом Песме, Београд, 1976. године, у преводу Вицка Арпада. Заступљен је у свим битнијим антологијама мађарске поезије у Војводини, као и у антологијама песништва у Војводини. Важније награде: Награда Шинко Ервин, 1973; Хидова награда (књига године) 1993, 1999; Награда Конц Иштван ДКВ-а, 2004. године. Од 1979. године живи у Темерину. * Bondor Pal, poet, writer, editor, born in 1947 in Novi Sad where he attended elementary school, high school, and then studied at the Department of Hungarian Language and Literature, Faculty of Philosophy. He worked as a programmer for ten years, after which he moved to Radio Novi Sad, where he was a playwright for twenty years; and after the termination of the editorial staff he worked in the Hungarian newsroom as editor of the literary programs. Published books: It is going to rain, poems, 1970; Kras, poems, 1974; Blood count, poems, 1978; Selected poems, bilingual edition, trans. by Arpad Vicki, 1976; Comical epic, poems, 1982; City, poems, 1985; The dealer cuts his best, poems, 1986; Tadpoles, novel, 1987; Tread, poems, 1989; Eternal by the sixth, poems for children, 1992; Yesterday it was easier, poems, 1993; Eleic student, Selected and New Poems, 1997; A change in my book, poems, 1999; Lesions, poems, 2003; In the shadows of moonlight, novel, 2011; Bo´ndo´r & Companion, novel, 2014. His works have been translated into several languages . His most important book of selected poems, The Poems, was published by Narodna knjiga, Belgrade, 1976, and translated by Vicka Arpad. He is present in all major anthologies of Hungarian poetry in Vojvodina, as well as in anthologies of poetry in Vojvodina. Important awards: Sinko Ervin, 1973; Hid`s Award (Book of the Year) 1993, 1999; Conc Istvan Award by DKV, 2004. Since 1979 he has been living in Temerin. * * * Стеван Брадић је рођен у Новом Саду, 1982. године. Основне студије завршио је на Одсеку за компаративну књижвност Филозофског факултета у Новом Саду. Диплому мастера стекао је на на истом одсеку, а потом и на Одсеку за енглески језик и књижевност Универзитета у Стокхолму. Пише поезију, есеје, приказе и крититику, преводи са енглеског језика. Објавио је збирку песама У котларници (Нови Сад: Адреса, 2013), студију Симулација и гастрономија (Београд: Службени гласник, 2012), а као један од четири аутора и књигу песма Из сенке стиха (Београд: Граматик, 2012). Запослен је као асистент на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Члан је уређивачког одбора часописа за књижевност, уметност и културу Златна греда. Живи у Новом Саду. * Stevan Bradić was born in 1982, in Novi Sad, Serbia. He graduated at the Departmant for Comparative literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He got his master’s degree at the same Department as well as from the Department of English of Stockholm University. He is currently a PhD candidate at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He writes poetry, essays, criticism and translates from English. He has published three books: U kotlarnici (poetry, 2013), Simulacija i gastronomija (monograph, 2012), and, with three other authors, Iz senke stiha (poetry, 2012). He works as a teaching fellow at the Department for Comparative Literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He is a member of the editorial board of the magazine for literature, art, culture and thought Zlatna greda. He lives in Novi Sad. * * * Слем такмичење, које се одржава у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала, једно је од најквалитетнијих у земљи и региону. Такмичење се одржава последње фестивалске вечери, тј. 28. августа у 23,00 часа, у кафеу "Бистро" у центру града и по традицији прати га велики број медија и бројна публика. На основу конкурсних правила, које је расписао програмски одбор Деветог Међународног новосадског књижевног фестивала, комисија у саставу Бранислав Живановић, Миња Богавац и Драган Бабић донела је одлуку да се као учесници полуфиналног слем такмичења позову: Благојевић Владимир (1992, Београд), Мијатовић Милан (1972, Београд), Недић Дамир (1984, Крагујевац), Радованчевић Драган (1979, Сремска Митровица), Рудан Синиша (1978, Београд), Саиловић Деана (1971, Сремски Карловци) и Тодоровић Марјан (1979, Ниш). Победнику ће бити уручена диплома Најбољег слемера Србије и новчани износ.
* Poetry competition for slam champion of Serbia, held as a part of the International Novi Sad Literature Festival, is one of the best in the country and region. The competition is held on the Festival’s final night, i.e. 28th August at 11PM in Cafe Bisto in the city centre, and is traditionally followed by a number of media representatives and wide audience. According to the rules of the competition set by the Board of programme of the Ninth International Novi Sad Literature Festival, the Jury for slam competition, Branislav Živanović, Minja Bogavac and Dragan Babić, has reached the decision to invite the following semifinal contestants: Blagojević Vladimir (1992, Belgrade), Mijatović Milan (1972, Belgrade), Nedić Damir (1984, Kragujevac), Radovančević Dragan (1979, Sremska Mitrovica), Rudan Siniša (1978, Belgrade), Sailović Deana (1971, Sremski Karlovci) and Todorović Marjan (1979, Niš). The winner will be presented with an award for the Best slam poet of Serbia and a money award.
* * * МИ СМО ЕПОХA КОЈА ЗАХТЕВА ОБНАВЉАЊЕ ГЛЕДИШТА ОЉУДСКОЈ ЛИЧНОСТИ
Интервју са Филипом Делавоом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Живели сте у Лондону. Откривате и француску и енглеску поезију. Упознајете модерне сликаре. Да ли је могуће бити песник без духовног синкретизма модерних уметност?
Оне се покрећу рекло би се јединственим духом који руши предрасуде и каноне који сапињу модерну покретљивост и страст за новим облицима? Савремени уметник не може више да се затвори само у своју уметност игноришући остале. Појам писања, данас, подразумева конфронтацију са другим писаним материјалима, сликарским и музичким. Само дело писца је на пола пута између кодификовааног бележења абецеде и графизама који се диверсификују у мистериозне цртеже (представљајући готово увек људску главу, као што је приметио Мишо, који је начинио безброј невероватних цртежа). Да ли је то можда лекција Азије да су писци као и сликари знали да чују. Песници који су посетили Кину, као Клодел и Сегалан, били су под великим утицајем кинеске калиграфије: Клодел је кинеској калиграфији чак посветио бројне дивним странице. Стога, да ли је модерна, у ствари, да употребим ваш термин, синкретизам. Можда и то зато што, губећи свој однос према трансцеденцији, или га систематично одбацујући, она се развила у хоризонталност. Дакле, песници су тражили помоћ сликара, а сликари помоћ песника. Отуда велики број сарадњи које су стваране крајем XIX века. Музичари су такође, али након дужег периода, почели да користе песнички текст који је наметао архитектуру и тоналитет. Овај сусрет је започео у средњем веку, и веома је разноврстан и комплексан у својој еволуцији... Немам баш много простора да о томе сада овде разговарам. У исто време, али и из истог разлога, модерна је уклонила тај други облик вертикалности, не више трансцедентности већ односа у прошлости, хвалећи ново против старог (о чему говори и Аполинеров стих: "На крају си уморан од овог старог света"). Али колико је потрага за новим путем била неопходна, како би одговорила на питања свога времена – што подразумева дистанцирање визави "старудијама" – толико је идеологија која је уследила била под знаком питања. На тај начин смо били суочени са новим академизмом ново за ново, што значи да је потрага за процесом надмашивала унутрашњу авантуру. Одатле генијалност проналазака, обмане и трикови, као да је то било довољно да се обнови дело изнутра. Тако да смо се ми појавили у новом моменту у историји уметности и поезије који се не може лако дефинисати. Више нисмо у модерни ни у постмодерни, која је њен нови аспекат. Ми смо ушли у другу епоху која захтева обнављање нашег гледишта о људској личности, јер одговори које очекујемо захтевају нешто што ниједан политички, научни, рекламни, медијски говор не зна да каже.
Златна греда: Објављујете прву књигу (1989) и стичете признања. Када данас погледате стихове ваше књиге чега се сећате. Партикуларних тренутака екстазе које вам је донео динамичан живот или усхићења које сте имали откривајући евокативну и стваралачку моћ језика?
Сигурно, ако се осврнем на те године у Лондону, сећам се, између осталог – јер није све било лако – радости коју сам нашао у тим тренуцима писања, јер је радост писања без сумње једна од највећих које постоје. Инвентивна активност ствара више радости него "бола", у шта су желели да верују романтичари. Постоји радост проналазача, Балзак је тога био свестан и Пикасо нама ближи. Један од разлога те радости потиче од интимног суда уметника који открива да га оно што пише приближава ономе што осећа. Чак иако, у исто време, жали што је стигао само дотле и ни до чега бољег! Он не спречава сазнање, писање ствара невероватно откриће, да песма сарађује са песником: уметничка интелигенција песника интуитивно схвата шта је неопходно за дело, које му понекад, према веома сложеним процесима, даје решења о којима није ни размишљао. Ово искуство може да измери у исто време саму мистерију језика (исте речи које користимо не обраћајући пажњу носе неку врсту сугестивне слободе); и истину којој не посвећујемо довољно пажње, наиме све што је живо је изум, вечити избор у свом поретку. Па чак и ако оно што чини уметника није у оригиналном, библијском смислу, стварање – чињеница да "додати универзум универзуму", као што је говорио Балзак, одговара, на скромнији и метафорички начин, креацији, али у поретку речи, односно у погледу смисла.
Златна греда: Ви сте прави предстaвник савремених уметничких елита. У сталном покрету, номадистичком освајању уметничких територија: књижевност, сликарство, музика, тумачење и дискусије о литератури и уметности, фасцинације уметношћу. Да ли сте се осећали да сте можда поробљени од царства модерне уметности. Како сте посматрали свет из тог царства?
Веома је лепо од вас што ме сврставате међу "представнике уметничке елите" итд, али постоје људи који су много боље пласирани и компетентнији од мене! и боље би одговорили на питање универзалног типа! Модерна уметност је чињеница која не може да се оспори. Да ли и даље треба да се договарамо око онога што називамо "модерна уметност". Није ли тај период прошао? Она нам оставља дивна дела, велике уметнике у различитим уметностима, и без сумње добру вест да све може да се измисли, истражи! Рана модерна (1904– 1910, grosso modo) се тако налази под знаком инвенције и јубиларне инвенције! Први велики уметници модерне су били људи који су били посебно срећни што су открили, створили, произвели оригинално одлучне облике, како уништавањем тако и провоцирањем. У сваком случају, они су били уверени – с пуним правом! – да су изумевали. "Ја не тражим, ја налазим", говорио је Пикасо. Након модерне, затим "постмодерне", ушли смо у сасвим другачије доба које је теже дефинисати, јер смо у исто време унутра и свесни распадања или старења појма који, чини се, полази од себе... А затим, са званичном савременом уметношћу, ми више нисмо у фази пионира, изумитеља, већ у експлоатацији процедура које је створио сам интелект и које подржавају велики финансијски канали док права уметност наставља свој пут и своју величанствену потрагу, али на начин који влада у подземљу. Поред тога, различите уметности које имају признање и подршку публике често су извргнуте поругама и нихилизму. И још више нечему што ми се чини као једна од главних карактеристика времена: губитак смисла за реалност... Уколико је званична уметност често под знаком питања, постоје ипак уметници који настављају да сликају и да стварају своје дело, а да притом и немају пажњу медија. Сарадња са њима увек обликује. Зашто? Зато што сликар гледа постојећу стварност са посебним освртом на облике, боје и линије. Он располаже неограниченим бројем нијанси у перцепцији боја, што веома често измиче писцу. Најзад, он ради уметност тишине, уметност без утврђивања смисла као при кориштењу речи. Много тога можемо да научимо од сликара! Златна греда: Шта видите наспрам поезије. Да ли сматрате да је поезија окружена буком и глувилом које производе медији својим језиком спектакла. Својим слављењем тривијалности. Управљањем људском популацијом. Завођењем? Теоријске расправе, невидљивост толиких књига, дехуманизација писања на крају су окренули савременике од поезије. Данашња уметност је често удаљена од свакодневнице људи, који нису били обучени да схвате шта могу да буду расправе и намере уметника. Веома често универзитет, у области поезије, није знао да дa својим студентима инструменте који би омогућили задовољавајући приступ савременим делима. И обрнуто, многи приступи у књижевности збуњују и деконструишу системе уместо да омогуће препознавање трансфигурације искуства – мистериозна веза између везе која уједињује дело и живот, односно оно што надилази посебно постојање у односу на разумевање – али кроз уметност – универзалног. Што се тиче шире јавности, они радије траже лака дела, због недостатка времена да се посвете читању, када телевизија не одузима све слободне тренутке. Али још је горе погођен језик и то на два начина. Сваки национални незамењиви језик, угрожен је од стране језика савремене комуникације, односно америчког, који настоји да користи минимални вокабулар и да, без превода, наметне поједине речи које се понављају. С друге стране језик књижевности је погођен на други начин, а шира јавност губи из вида оно што може да буде суптилна анализа стања свести људске личности. Такође, језик којим се служе медији и политика настојећи да прикрију различите ситуације, без праве везе са истином. Не само да писац губи из вида мисију коју јој је приписао Маларме: "дати што чистији смисао речима племена", обнављајући својим стилским проналасцима наш поглед на свет и нас саме. Али свако се задовољава мртвим стереотипима који подривају нашу способност да разумемо свет и себе саме. "Зашто сте написали ову књигу?", питали су Бернаноса, по изласку Под сунцем сотоне (1926). Он је одговорио, зато што су они (политичари) учинили "да речи лажу". Ми данас прихватамо да језик не подлеже тесту ватре истине. Идеолози, као што су показали Орвел и Солжењицин, успели су да учине да језик лаже. То је резултат бројних политичких говора, реклама: обећати, али увек у хоризонталном реду... Дакле, шта може да буде искуство језика поезије за оне сличне нама? Како бити сигуран да поезија може да буде потрага за аутентичним говором, јер више ништа не може да нам помогне да је чујемо?
Златна греда: Шта видите данас као судбину поезије. Посебно како видите француску поезију и њене разлоге данас. Ко је у том смислу најрепрезентативнији? Судбина поезије?
Докле годпостоје жива бића, људи који преузимају своје стање људских бића, мислим на оне који су чувари језика, поезија ће бити присутна и неопходна, чак и ако се смањује број читалаца. Францускa поезија je 60–70 година упознала неку врсту грађанског рата у Француској између присталица помало уске и затворене традиције, експериментатора лабораторије, следбеника ангажоване уметности, интелектуалаца који жуде за језичким разумевањем, и песника једноставно посвећених писању песама преображавајући емоције особе. Све ово се десило на рачун онога што треба да постигне поезија: средство за људско биће да достигне одређени степен слободе, среће, кроз активно учешће у посебној чаролији песме. Оно што имплицира потребу за једноставношћу којој смо се вратили на прелазу осамдесетих година, када је свемоћност експерименталне поезије напукла: појавила се огромна досада која је открила недостатак јавности. Често се сетим прекора који ми је ангажовани новинар на радију поставио након објављивања Еухариса: "Где идемо ако поезија постане читљива?" Цео програм је био посвећен том једном питању. Песници касније генерације: Филип Жакоте, Жан Грожан, Жак Реда и Ив Бонфоа... нам отварају путеве и стварају плодне дискусије. На нама је да разумемо шта нам они приказују, посебно то мистериозно присуство садашњости и једноставности. Осим тога што представљају наставак значајних претходника (Клодел, Сен-Жон Перс, Мишо, Пјер Жан Жув, Даделсен, Шеаде...) који су и сами водили дијалоге са оснивачима модерне поезије, од Бодлера, Рембоа и Верлена до Сандрара, Аполинера и Ревердија... А један број актуелних песника су и завидни преводиоци, којима дугујемо сусрет са кључним делима савремене поезије. Почев одатле, то нас доводи до потребе да постигнемо све што покушавамо да урадимо, не знајући тачно где нас води поезија и шта очекује од нас, и још више: шта она најзад представља, јер јој приступамо преко песама, белих каменчића које оставља за собом након што нас је дотакла својим тајанственим крилом. Поезија је духовна авантура. Формално, она је испуњење контемплације кроз форме језика. Да би се развила потребни су јој повољни услови. Можда би глобални неуспех телевизија и мобилних телефона натерао људе да поново у себи открију тајну потребу за хармоничним миром, придружујући се несумњивим дубинама њеног хармоничног живота. Али, шта вреди. Треба прихватити "судбину", као што кажете – барем у Француској – малобројне публике али пуне ентузијазма. Друге земље се више отварају поезији: људи који обрађују земљу, у Турској, рецитују Јунуза Емреа већ неколико година; у Мексику, знају напамет песме Жем Сабине. Зато морамо да допремо до јавности и откријемо јој шта је поезија, да је спремна да изрази оно што свако покушава да каже али не зна да изрази. Ми треба да је откријемо деци и да помогнемо младим људима да разумеју разлику између великих књижевних текстова и културних нус-продуката који их деградирају уместо да их ослобађају. Поезија је најзад лишена прижељкиваних богатстава, уметност којом се баве сиромашни за сиромашне, ови исто као и јеванђеље позивају сиромашне из срца. Такође ће увек служити људима који ће је бранити, а то су људи који немају ништа а очекују све. Или пошто су сиромашни све бројнији у свету којим доминирају моћни, насилни и богати, мислим да поезија има пред собом много добрих времена!
(Објављујемо део обимнијег разговора који смо водили са Ф. Делавом. Потпуну верзију ћемо објавити у Златној греди) Превела са француског Пекић Тања
* WE ARE THE EPOCH WHICH REQUIRES RENEWAL OF THE VIEW OF HUMAN PERSONALITY
Interview with Philippe Delaveau
Interviewer: Jovan Zivlak
Golden Beam: You lived in London. You discovered both French and English poetry, met modern painters. Is it possible to be a poet without spiritual syncretism of modern arts? They are run, we could say, by the unique spirit that destroys prejudices and canons which tether modern agility and a passion for new forms?
A contemporary artist can no longer be closed only in his art, ignoring the others. The notion of writing today means confronting other written materials, painting and music. The work itself is halfway between codified recording of the alphabet and graphisms which diversify in mysterious drawings (representing almost always a human head, as noted by Misha, who has made countless amazing drawings). Is it perhaps the lesson of Asia that the writers, like artists, knew to hear. The poets who visited China as Claudel and Segalan, were heavily influenced by Chinese calligraphy: Claudel even dedicated many wonderful pages to Chinese calligraphy. Therefore, is the modern, in fact, to use your term, syncretism. Perhaps because, losing his relationship with transcendence, or systematically rejecting it, it has developed into a horizontal position. So, poets sought help from painters, and painters from poets. Hence, a large number of cooperations formed at the end of the nineteenth century. Musicians also, but after a long period, began to use the poetic text that imposed the architecture and mode. This encounter started in the Middle Ages, and it is very diverse and complex in its evolution... I do not have much space to talk about it now. At the same time, and for the same reason, the modernism has removed this other form of verticality, not of transcendence, but of the relationship in the past, praising the new against the old (that can be found in Apollinaire`s verse: "At the end, you’re tired of this old world"). But as the search for a new way was necessary, in order to answer the questions of its time – which means distancing vis-a-vis "old junk" – so the ideology that followed was questionable. In that way, we were faced with a new academism of new for the new, which means that the search for the process surpassed the internal adventure. Hence the genius inventions, deception and tricks, as it was enough to restore the work inside. So, we have emerged at a new moment in the history of art and poetry which cannot be easily defined. We are no longer modern in the postmodernism, which is its new aspect. We have entered into another epoch that requires renewal of our view of the human personality, because the answers we expect demand something which no political, scientific, advertising, media speech knows How to say.
GB: You published the first book (1989) and gained recognition. Today when you look at the lyrics of your book what do you remember? Particular moments of ecstasy that dynamic life brought to you or elation you had revealing evocative and creative power of language?
Certainly, if I look back on those years in London, I remember, among other things – because not everything was easy – the joy I found in those moments of writing because the joy of writing is without a doubt one of the greatest that exist. Inventive activity creates more joy than "pain", as Romantics wanted to believe. There is a joy of inventing, Balzac was aware of it and Picasso. One of the reasons of that joy comes from the intimate judgement of an artist who discovers that what he writes gets him closer to what he feels. Even though if he, at the same time, regrets that he got only that far and nothing better! It does not preclude knowledge, writing creates amazing discovery, that poem is working with the poet: artistic intelligence of a poet intuitively understands what is necessary for the work, which sometimes, in very complex processes, provides solutions which have not been considered. This experience can at the same time measure the very mystery of language (the same words we use without paying attention to carrying some kind of suggestive freedom); and the truth which we do not pay sufficient attention to, namely, all that is alive is an invention, an eternal choice in its order. And even if that what makes the artist is not in original, in biblical sense, creation – the fact that "add universe to the universe", as Balzac said, suits in more modest and metaphorical way, a creation, but in the order of words, or in terms of sense.
GB: You are a genuine representative of the contemporary artistic elites. In constant motion, a nomad conquering artistic territory: literature, painting, music, interpretation and discussion of literature and art, fascinations by art. Have you felt that you might be enslaved by the empire of modern art? How did you see the world from that empire?
It’s very kind of you to rank me among the "representatives of the artistic elite", etc. but there are people who are much better placed and more competent than me! and would better respond to the question of universal type! Modern art is a fact that cannot be disputed. Should we still dispute about what we call "modern art". Has not that time passed? It leaves us the wonderful works, great artists in various arts, and no doubt good news that all can be invented, explored! Early Modernism (1904–1910, grosso modo) can also be found under the sign of invention and inventiveness anniversary! The first great modern artists were people who were particularly happy to have discovered, created, produced originally determined forms both by destroying and provoking. In any case, they were convinced – rightly so! – that they were inventing. "I do not seek, I find," said Picasso. After the modern and the "postmodern", we’re in a completely different era, which is difficult to define because we are at a time inside of it and aware of the decay or aging of the concept that seems to start from itself... And then, with the official contemporary art, we are no longer at the stage of pioneers, inventors, but in exploitation of procedures created by the intellect alone, and supported by large financial channels while the true art continues its journey and its great quest, but in a way that rules the underworld. In addition, various arts that have recognition and support of the audience are often subjected to insults and nihilism. Moreover, to something that I think is one of the main characteristics of the time: the loss of sense of reality... If the official art is often questionable, there are still artists who continue to paint and create their own work, without media attention. Cooperation with them always shapes. Why? Because a painter observes existing reality with a special focus on shapes, colours and lines. He has an unlimited number of nuances in colour perception, unlike the writer. Finally, he does the art of silence, art without establishing meaning as with using words. Much can be learned from painters!
GB: What do you see as opposed to poetry? Do you think that poetry is surrounded by noise and deafness produced by media and their language of spectacle? Its celebration of trivial?Governance of the human population? Seduction?
Theoretical discussions, the invisibility of so many books, dehumanization of writing finally turned contemporaries from poetry. Today’s art is often distant from daily life of people who were not trained to understand what debates and intentions of an artist may be. Very often, the university, in the field of poetry, did not know to give its students the instruments to enable adequate access to modern works. Conversely, many approaches in literature confuse and deconstruct systems rather than to allow recognition of transfiguration of experience – mysterious relationship between the bond that unites work and life, that is what goes beyond the particular existence in relation to understanding – but through art – of universal. As for the general public, they prefer easy readings, due to lack of time to devote to reading, when TV does not take up all free time. But the language is even worse hit,and in two ways. Each irreplaceable national language, is threatened by the language of contemporary communication, i.e. American, which tends to use the minimum vocabulary and, without translation, to impose certain words that are repeated. On the other hand, the language of literature is affected in other way, and the general public loses sight of what may be a subtle analysis of the state of consciousness of the human personality. Also, the language used by the media and politics, trying to hide a variety of situations, with no real connection to the truth. Not only does the writer lose sight of the mission that was attributed by Mallarme: "give as clear sense to the words of the tribe as you can", renewing our view of the world and ourselves by its stylistic inventions. But everybody satisfies themselves with dead stereotypes that undermine our ability to understand the world and ourselves. "Why did you write this book?" they asked Bernanos, after publishing Under the Sun of Satan (1926). He replied, because they (politicians) made "the words lie". We now accept that the language is not subject to the test of truth. Ideologists, as shown by Orwell and Solzhenitsyn, managed to make the language lie. This is the result of numerous political speeches, advertisements: to promise, but always in a horizontal row ... So, what can the experience of language of poetry be for those like us? How to be sure that poetry can be the quest for authentic speech, because nothing can help us hear it?
GB: What do you see today as fate of poetry? Particularly, how do you see French poetry and its reasons today? Who is in this sense the most representative representative? The fate of poetry?
As long asthere are living beings, people who accept their huminity, I mean those who are the guardians of language, poetry will be present and necessary, even if the number of readers decline. French poetry in the 60–70s met some sort of a civil war in France with between supporters of a bit tight and closed traditions, laboratory experimenters, followers of engaged art, intellectuals who yearn for language understanding, and the poets simply dedicated to writing poems transforming one`s emotions. All this happened at the expense of what poetry should achieve: a means for a human being to achieve a certain degree of freedom, happiness, through active participation in the special magic of a poem. What implies the need for simplicity to which we returned at the turn of the eighties, when the omnipotence of experimental poetry cracked: huge boredom appeared, which revealed the lack of transparency. I often remember the remark by an engaged journalist on the radio after the release of Eucharis: "Where shall we go if poetry becomes readable?" The entire program was devoted to this particular issue. Poets of later generations: Philippe Jacquot, Jean Grosjean, Jacques Reda and Yves Bonnefoy... opened the ways and created fruitful discussions. We are to understand what is shown, especially that mysterious presence of the present and simplicity. In addition to the continuation of significant predecessors (Claudel, Saint-John Perse, Micheau, Pierre Jean Jouve, Dadelsen, Chaides...) who themselves discussed with the founders of the modern poetry, from Baudelaire, Rimbaud and Verlaine to Sendrara, Apollinaire and Reverdi... And a certain number of current poets are great translators, to whom we owe our meeting with key works of contemporary poetry. Starting from there, that brings us to the need to achieve everything we are trying to do, not knowing exactly where the poetry takes us and what it expects from us, and more: what it finally represents because we approach it through poems, white pebbles which it leaves behind after touching us by its mysterious wing. Poetry is a spiritual adventure. Formally, it is the fulfillment of contemplation in the form of language. In order to develop it needs suitable conditions. Perhaps the global failure of television and mobile phones would force people to re-discover in themselves the secret need for harmonious peace, joining the undoubted depths of its harmonious life. But no use. We must accept the "fate", as you say – at least in France – of meager but enthusiastic audience. Other countries are more open to poetry: farmers in Turkey, recited Yunus Emre for several years; in Mexico, they know by heart Haime Sabines` poems. So we need to reach out to the public and reveal to it what poetry is, tht it is ready to express what everyone is trying to say but it does not know the way. We must reveal it to children and help young people to understand the difference between the great literary texts and cultural byproducts that degrade them instead of freeing. Poetry is, finally, deprived of its coveted treasures, the art that is dealt with by the poor for the poor, like the gospel call the poor from the bottom of the heart. It will always serve the people who defend it, and these are the people who have nothing and expect everything. Or, since the poor are becoming more numerous in the world dominated by the powerful, violent and rich, I think that poetry is faced with a lot of good times!
(We publish only a part of a larger conversation that we had with P. Delaveau. Complete version will be published in Golden Beam) Translated from French by Tanja Sekić
* * * Филип Делаво је детињство провео у Паризу, Турену и Енглеској. Завршио је студије књижевности, историје, историје уметности и музике. (Екол нормал супериур/ Ecole Normale Superieure, Сорбона, Париз IV). Провео је шест година на ИФРУ (Institut francais du Royaume-Uni / Француски институт Уједињеног Краљевства – 1982–1988), са супругом и троје деце. Тада проналази свој пут. Учествује у бројним сустретима песника у Европи, Квебеку или Мексику. Учествује и у читањима поезије и спектаклима са глумцима и музичарима. Објавио је следеће песничке књиге код Gallimarda Eucharis, 1989; Le Veilleur amoureux, 1993; Labeur du Temps, 1995; Histoire ecclesiastique du peuple anglais о Беду Поштованом (Bede le Venerable), "L’Aube des Peuples", 1995; Petites Gloires ordinaires, 1999; Infinis brefs avec leurs ombres, 2001; Instants d’eternite faillible, 2004; Son nom secret d’une musique, 2008; Le Veilleur amoureux, којем претходи Eucharis, са предговором Мишел Жартија, 2009, "Poesie/Gallimard" N° 453) Ce que disent les vents, 2012. Остале књиге (поезија, есеји) објавиле су издавачке куће La Difference, Jose Corti, итд. Објавио је и бројне књиге о уметницима и савременим сликарима: Јулиjус Балтазар, Рожер Бертме, Андре Лобје, Филип Еленон, Алешински, Антонио Сегуи, Јул, итд. око галериста Андре Бирана и Лоре Матарасо. Члан је Малармеове академије; жирија за Малармеову награду; жирија Аполинерове награде ; жирија за награду Леопол-Седар Санго; члан je Дрyштва људи од пера (СГДЛ) и ПЕН клуба Француске. Нагаде : Аполинерова награда (1989), Макс Жакоб (1999); Гран При (Велика Награда) Француске академије "за укупно стваралаштво" (2000); Гран При Друштва људи од пера (СГДЛ) "за укупно стваралаштво" (2010); Награда Ален Боске "за укупно стваралаштво" (2012); Награда Омер Хајам (2012); Међународна награда Рајнер-Марија Рилке (2012); Награда Рожер Ковалски – град Лион (2012).
* Philippe Delaveau spent his childhood in Paris, Touraine and England. He completed his studies in literature, history, art history and music. (Ecole normal superiur / Ecole Normale Superieure, Sorbonne, Paris IV). He spent six years at the IFRU. (Institut francais du Royaume-Uni / French Institute of the United Kingdom – 1982 to 1988), with his wife and their three children. There he found his way. He Participates in a numerous meetings of poets in Europe, Quebec and Mexico. He Participates in poetry readings and performances with actors and musicians. He has Published the following poetry books with Gallimard Eucharis, 1989; Le veilleur amoureux, 1993; Labeur du Temps, 1995; Ecclesiastique Histoire du peuple anglais Bede le Venerable (Venerable Bede), "L'Aube des Peuples", 1995; Petites Gloires Ordinaires, 1999; Infinis brefs avec leurs ombres, 2001; Instants d'eternite faillible, 2004; Son nom secret d'une musique, 2008; Le veilleur amoureux, preceded by Eucharis, with a preface by Michel Jarrety, 2009, "Poesie / Gallimard" N ° 453) Ce que les vents disent, 2012. Other books (poetry, essays) were published by the publishing houses La Difference, Jose Corti, etc. He has published numerous books about artists and contemporary artists: Julius Baltazar, Roger Bertme, Andres Lobje Philip Elenon, Aleshinski, Antonio Segui, Jul, and so on. about gallery ownes Andre Biran and Lore Mataras. He is a member of the Mallarme Academy; Jury member for Mallarme award; Jury member for Apollinaire award; Jury member for Leopold-Sedar Sango Award; member of the Society of men of letters (SGDL) and the PEN Club of France. Awards: Apollinaire Prize (1989), Max Jacob (1999); Grand Prix of the French Academy "for overall work" (2000), Grand Prix of Association men of letters (SGDL) "for artistic creation" (2010); Alain Bosque Award "for artistic creation" (2012); Award Umar Khayyam (2012); International award-Rainer Maria Rilke (2012); Award Roger Kowalski – the city of Lyon (2012).
* * * Ђерић, Зоран (1960), ванредни професор на Академији уметности у Бањој Луци. Био је директор Позоришта младих у Новом Саду. Четири године предавао на Универзитету у Лођу (Пољска), држао предавања, као гостујући професор, нa Универзитету у Гдањску и нa Јагјелонском универзитету у Кракову (Пољска), на Карловом универзитету у Прагу (Чешка Република), на Универзитету у Бањој Луци (Босна и Херцеговина, Филозофски факултет) и на Универзитету у Новом Саду (Србија). Учествовао на међународним научним конференцијама: у Пољској (Познањ, Вроцлав, Шћећин, Варшава, Краков, Гњезно, Сосновјец, Лођ), у Бугарској (Софија, Лесиндрен, Велико Трново), у Хрватској (Задар, Осијек, Обровац), у Русији (Москва), у Словенији (Љубљана) и у Србији (Београд, Вршац, Суботица). Објавио монографије: Ватрено крштење (1995), Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова (2000), Данило Киш: ружа-песник (2001); Песник и његова сенка. Есеји о српској поезији XX века (2005), Незасићење. Пољска драматургија XX века (2006), Са Истока на Запад. Словенска књижевна емиграција у XX веку (2007), Дом и бездомност у поезији XX века (2007), Историја Витолда Гомбровича (2008), Тестостерон. Нова пољска драматургија (2008), Поетика српског филма (200) и Позориште и филм (2010). Приредио антологије: Powrot do domu/Повратак кући (пољска емигрантска поезија, 2002), Васкрс у српској књижевности (2006, друго издање 2010) и Божић у српској књижевности (2006). Објавио и 9 песничких књига (од којих је последња Наталожено. Изабране и нове песме, 2007), књигу изабраних песама на италијанском језику (Voglio dimenticare tutto, 2001) и дневник путовања по Апулији (Море и мраморје, 2000), као и више књига превода са руског и пољског језика (Набоков, Хармс, Гомбрович, Варга).
* Đerić, Zoran (1960), a poet, translator, essayist and literary critic. He is the associate professor at Banja Luka Academy of Arts and director of Youth theatre in Novi Sad. He taught at several universities: University Lođ in Poland, in Gdanjsk, Krakow, Prague, Banja Luka and Novi Sad. To date he has published the following books of verse: Talog (Residue, Novi Sad, 1983), Zglob (Articulation, 1985), Unutrašnja obeležja (Inner qualities, 1990), Sestra (Sister, 1992), Odušak (Respite, 1994), Voglio dimenticare tutto (selected poems in Italian, Bari, 2001), Az bo vide. Azbučne molitve (Az Bo Vide, Alphabet Prayers, 2002) and the literary declaration: Pod starom lipom (Under the Old Lime Tree, 1993); a book of criticism (with a poetic anthology): Vatreno krštenje (Baptism by Fire, Subotica, 1995); a travelogue: More i mramorje (Sea and Marble, 2000); books of essays: Andjeli nostalgije. Poezija Danila Kiša i Vladimira Nabokova (The Angels of Nostalgia. The Poetry of Danilo Kis and Vladimir Nabokov, 2000); Danilo Kiš: ruža-pesnik (Danilo Kiš: The Rose-Poet, 2001); Pesnik i njegova senka. Eseji o srpskim pesnicima XX veka (The Poet and his shadow. Essays on Serbian Poets of the 20th Century, 2005); a selection of Polish immigrant poetry: Ponjrot do domu / Povratak kući (Return Home, 2002); the translation of the novel: Krzysztof Varga, Tequila (2005) from Polish, as well as several books from Russian (Vladimir Nabokov, Danil Kharms). He edited anthologies: Powrot do domu/Return home (polish emigrant poetry, 2002), Easter in Serbian literature (2006, 2nd edition 2010) and Christmas in Serbian literature (2006). * * * Ото Фењвеши, 1954, Гунарош, Југославија. Песник, писац, ликовни уметник. Школовао се у Бачкој Тополи, а студирао на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (1973–1978). Члан је редакције књижевно-уметничког часописа "Нови Симпозион" (Uј Symposion) 1975–1983. који је маја 1983. забрањен. Око петнаест година је радио као DJ у Радију Нови Сад; био је и новинар и асистент редитеља Телевизије Нови Сад. Уређивао је колумну рок музике недељника "Кепеш ифјyшаг" (Kepes Ifjusag). Од 1987. године је био уредник књижевних програма Радија Нови Сад. 1991. се сели у Мађарску, у Веспрем. Био је сарадник и уредник разних листова, телевизијских станица и новина. Од 2002. ради као организациони секретар у Регионалном центру северног Подунавља Мађарске академије наука. Главни уредник је књижевно-уметничког часописа "Вар уца михељ" (VAR UCCA MŰHELY) из Веспрема. Збирке: Сребрни пацови у прозирним свиленим зонама (1978, песме, Нови Сад), Колапс (1988, песме, Нови Сад), Анђео хаоса (1993, песме, Будимпешта), Buzz off! (1994, колажи, калиграми, Веспрем), Америчке импровизације (1999, песме, Веспрем), Блуз изнад океана (2004, песме, Веспрем), Читајући мртве Војвођане (2009, песме, Сента), Поједини одломци (2009, проза, Сегедин), Blues uber dem Ozean (2009, песме на немачком језику, Минхен), Америчке импровизације (2009, песме на српском језику, Београд), Блуз изнад океана (2009, песме на српском, Нови Сад), Меморија је пуна (2012, Веспрем), L’ Ange du Chaos (2013, Париз. Преводи са енглеског и са јужнословенских језика. Самосталне изложбе: Нови Сад, Будимпешта, Веспрем, Балатонфиред, Ботроп, Чикаго, Лејк Хоуп, Сегедин, Бачка Топола. Учествовао на више групних изложби. * Oto Fenjveši, 1954 Gunaroš, Yugoslavia. Poet, writer, visual artist. He was educated in Bačka Topola, and studied at the Faculty of Philosophy in Novi Sad (1973– 1978). Member of the editorial board of the literary and artistic magazine "New Simpozon" (Uj Symposion) 1975–1983 which was banned in May 1983. He worked as a DJ at Radio Novi Sad for about fifteen years; he was also a journalist and assistant director of Television Novi Sad. He also edited a column of rock music in a weekly magazne "Kepeš ifjusagi" (Kepes Ifjusag). Since 1987 he has been the editor of the literary programs of Radio Novi Sad. In 1991 he moved to Hungary in Veszprem. He was associate editor of various newspapers, television stations and magatzines. Since 2002 he has been working as organizing secretary of the Regional Centre of the northern Danube region of the Hungarian Academy of Sciences. He is the chief editor of the literary and art magazine VAR UCCA MŰHELY in Veszprem. Collections: Silver rats in translucent silk zones (1978, poems, Novi Sad), Collapse (1988, poems, Novi Sad), Angel of Chaos (1993, poems, Budapest), Buzz off! (1994, collages, calligrams, Veszprem), American improvisations (1999 poems, Veszprem), Blues above the ocean (2004, poems, Veszprem), Reading the dead Vojvodinians (2009 poems, Senta) Certain extracts (2009, fiction, Szeged ), Blues uber dem Ozean (2009 poems in German, Munich), American improvisations (2009 poems in Serbian, Belgrade), Blues above the ocean (2009 poems in Serbian, Novi Sad), Memory is full (2012, Veszprem), L’Ange du Chaos (2013, Paris). He translates from English and South Slavic languages . Solo exhibitions: Novi Sad, Budapest, Veszprem, Balatonfired, Bottrop, Chicago, Lake Hope, Szeged, Bačka Topola. He has participated in several group exhibitions.
* * * С. Џ. Фаулер (1983), савремени је авангардни енглески песник и уметник. Рођен је у Труроу, Корвнолу, и студирао је на Универзитетима у Дурхаму и Лондону (Беркбек колеџ). Објавио је шест збирки песама, од укупно двадесет и једне публикације, међу којима су књиге у кутијама, песнички памфлети и постери. У свом стваралаштву бави се асемантичком, конкретном и звучном поезијом, соничком уметношћу, инсталацијама, перформансом, визуелним уметностима и прозом. Примио је наруџбине од Тејта, Мерсија, Укљештених на маргини, Лондонске синфониете, Војсворкс пројекта и Ливерпулског бијенала. Његова дела су преведена на тринаест језика, наступао је на бројним манифестацијама широм света, укључујући и Вигморску салу, Рич микс арт центар, Салу св. Џорџа, Модерни торањ, Сејџ, Лабораторио арте алмаеду (Мексико сити) и Арс поетику (Братислава). Предавао је у Саутбенк центру, Школи песништва бербечког колеџа, Колеџу св. Мартина и Британској библиотеци. Куратор је пројекта Непријатељи, покренутог 2013. године, у оквиру кога ради на оригиналним заједничким перформансима, сарадњи међу сликарима, фотографима, вајарима и другим ствараоцима. У намери да развије могућности сарадње и писану реч, овај пројекат је укључио преко две стотине стваралаца и добио нагрaде од Уметничког савета Енглеске, Џервудске фондације, Британског савета и Креативне Шкотске. За часопис 3АМ 2010. године почео је серију интервјуа "Одржавање" која до данас има око 99 наставака, у намери да енглеској публици и песницима представи значајне европске песнике и филозофе 21. века. Од 2011. главни је уредник Лириклајна за Британију и часописа 3АМ. Збирке поезије: Ротвајлеров водич за власнике паса (2014), Непријатељи: избране сарадње С. Џ. Фаулера (2013), Рецепти (2012), Зубар у затвору минималног обезбеђења (2011), Борбе (2011), Црвени музеј (2011). Живи у Лондону.
* S J Fowler or Steven J. Fowler (born 1983) is a contemporary avant garde English poet and artist. Fowler was born in Truro, Cornwall, studied at the University of Durham and the University of London, Birkbeck college. He has published 6 poetry collections among 21 publications, including books in boxes, chapbooks and poetry posters. His poetry and artworks include asemic writing, calligrams, concrete poetry and sound poetry, as well as sonic art, installation, performance art, fiction and visual art. He has received commissions from the Tate, Penned in the Margins, Mercy, the London Sinfonietta, the Voiceworks project and The Liverpool Biennial. He has been translated into 13 languages and performed at festivals and venues across the world including Wigmore Hall, Rich Mix Arts Centre, St.Georges Hall, Morden Tower, The Sage, Laboratorio Arte Alameda (Mexico City) and Ars Poetica (Bratislava). He has lectured at Southbank Centre, the Poetry School, Birkbeck college, St. Martins college, the British Library. Began in 2013, the Enemies project curates original collaborative works, performances and exhibitions between poets, artist, photographers, sculptures and other creative practitioners. Attempting to innovative the possibilities of collaboration and the written word, it has involved over 200 practitioners and received awards from Arts Council England, Jerwood Charitable Foundation, the British Council and Creative Scotland. In 2010, he began the Maintenant interview series for 3am magazine, which has 99 issues. Aiming to introduce 21st century European poets to English language audiences, the series balanced avant garde and literary poets. In 2011 he was appointed UK editor of Lyrikline and poetry editor for 3am magazine. Poetry collections: The Rottweiler’s guide to the Dog Owner (Eyewear press 2014), Enemies: the selected collaborations of SJ Fowler (Penned in the Margins 2013), Recipes (Red Ceilings press 2012), Minimum Security Prison Dentistry (Anything Anymore Anywhere press 2011), Fights (Veer books 2011), Red Museum (Knives forks & spoons press 2011). He lives in London.
* * * Максим Грановски је рођен 1971. године. Завршио је архитектонско-грађевински факултет. Песник је. Цео тираж прве књиге стихова бацио је у реку Неву, сматрајући га неуспешним. Објављивао је у различитим новинама, часописима, алманасима – "Аурора", "Нева", "Књижевне Новине", "Књижевни Петербург", "Невски алманах", "Алманах Иља" "Млади Петербург", "Северна аурора" "Дан поезије", "Лепе ствари", "Грнчарски круг", те у алманаху руске дијаспоре "Под једним небом" (Немачка). Лауреат је награде Иља за 2007. годину, као и награде "Млади Петербург" за 2009. годину. Победник је "Песничког Турнира". Аутор књига "У шпицу", "Тачка Неповрата". У припреми му је нова књига стихова. * Maksim Granovski was born in 1971. He graduated from the Faculty for Architectural and Civil Engineering. He is a poet. The entire print run of the first book of verses he threw into the river Neva, considering it a failure. He has published in various newspapers, magazines, almanacs – "Aurora", "Neva", "Literary journal", "Literary Petersburg", "Neva’s almanac", "Almanac Ilja", "Young Petersburg", "Northern aurora", "Day of Poetry" , "Good things", "Pottery circle", and in the almanac of the Russian diaspora "Under one sky" (Germany). He won the Ilja award for 2007, as well as the award "Young Petersburg" in 2009. He is the winner of "Poetic tournament." Author of the books "Rush hour", "The point of irretrieval." His new book of verse is being prepared.
* * * Гвозден, Владимир, рођен 1972. године у Новом Саду. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где предаје на Одсеку за компаративну књижевност. Био је гостујући професор на Универзитету у Регензбургу, предавања по позиву је држао на универзитетима у Бамбергу, Гисену, Прагу и Сегедину, гостујући истраживач је био на универзитетима у Торонту, Инзбруку и Брну, а радови су му превођени на мађарски, македонски, бугарски, шпански, пољски и немачки језик. Аутор је књига Јован Дучић путописац (2003), Чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста (2005), Српска путописна култура 1914–1940 (2011), Књижевност, култура, утопија (2011), Nine Serbian Poets/Девет српских песника (антологија, 2012); уредио је Прегледни речник компаративне књижевности и културе (2011; заједно са Бојаном Стојановић- Пантовић и Миодрагом Радовићем), приредио више темата у часописима; преводи са енглеског језика. Члан је УО ДКВ и УО Асоцијације за канадске студије Србије, редакције часописа Златна греда и Зборника за језике и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је Награде Друштва књижевника Војводине за превод године (2005), Награде ДКВ за књигу године (2012) и Награде Лаза Костић (2012).
* Gvozden, Vladimir born 1972 in Novi Sad, Serbia. He finished Serbian Literature at University of Novi Sad (B. A. 1996, M. A. 2003, Ph. D. in 2010) and works at the same University as a professor of Comparative Literature. He has published two books and numerous articles about modern and contemporary Serbian literature, as well as twenty entries about Serbian writers in Kindlers Literaturlexicon (2009 edition). He has written many articles and essay reviews about most prominent modern and contemporary writers like Miloš Crnjanski, Aleksandar Tišma, Danilo Kiš, Borislav Pekić, David Albahari, Jovan Zivlak, Dragan Jovanović Danilov, Vladimir Tasić, Slobodan Vladušić... He has published many articles in English and some of them were translated in Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish. He was visiting scholar at Universities of Poznan, Toronto, Innsbruck and Brno, and guest lecturer in 2006/2007 at University of Regensburg under the programme Eurolecture of Alfred Toepfer Foundation from Hamburg. He held workshops and seminars in Serbian Literature at Universities of London, Bamberg, Giessen, Prague, Budapest and Szeged, and attended many conferences home and abroad. He was member of research project at London University entitled "East Looks West". He has translated six books from English, and he is member of the Board of Writers’ Association of Vojvodina and co-editor of literary review Zlatna greda and chairman of Association for Canadian studies in Serbia. From 2009 he has been member of the jury of prestigios Serbian literary award "Golden Sunflower". He is the author of the books: Jovan Dučić, a travel writer (2003) and Acts of apropriation: from theory to pragmatics of text (2005). He edited almanac Visual culture (2003) and translated several books from English language. His texts have been translated into Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish language. He won the award for the best translation by Association of writers of Vojvodina (2005), award for young researchers (2005), and the Award Laza Kostic for the book of the year.
* * * Бојан Јовановић, рођен је 1950. године и Нишу. Завршио је гимназију у Нишу, а потом и студије етнологије на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је у Београду. Осим антропологије, бави се алтернативним филмом и пише поезију. Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ. Објавио је низ књига из доменa антропологије: Српска књига мртвих (1992, 2002), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Блискост далеког, Анахронике III, (2005), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Љу бав и опра шта ње (2011), Чита ње пр рочан ства (са М. Демићем) (2011), Играње с ништа ви лом (2011), Околни пут (2013). Приредио низ ауторских зборника тематски посвећених поетици сажетости, алтернативним знањима, британској антропологији, негативној утопији, теорији ритуала, месијанству, српској Византији, карактерологији Срба, мистици, Џојсовој поетици, Фројдовом антрополошком песимизму, делу Веселина Чајкановића. Аутор је преко десет песничких књига и четрдесет алтернативних филмова.
* Bojan Jovanović, was born in 1950 in Niš. He finished grammar school in Niš, and then studies of ethnology at Faculty of Philosophy in Belgrade. He got his PhD in Belgrade. Besides anthropology, he is into alternative film and writes poetry. A very important aspect of his literary work includes thematic essays and texts on domestic and foreign writers. He is employed as scientific counselor at Balkanologic Institute SANU. He has published series of books from the field of anthropology: Srpska knjiga mrtvih (1999), Duh paganskog nasleđa (2000, 2006), Klopka za dušu (2002, 2007), Karakter kao sudbina (2002, 2004), Govor pećinskih senki (2004), Bliskost dalekog (2005), Sudbina i magija (2007), Bliskost dalekog, Anahronike III, (2005), Sudbina I magija (2007), Prkos i inat (2008), Rečnik javašluka (2009). He has edited numerous alamanchs dedicated to poetics of brevity, alternative skills, British anthropology, negative utopia, theory of rituals, messianism, Serbian Byzantium, characterology of Serbs, mysticism, Joyce’s poetics, Freud’s anthropological pessimism, work of Veselin Čajkanović. He is the author of over ten books of poetry and 40 alternative films. * * * Анамарија Коева рођена је 1993. године у Бургасу. Завршила је Гимназију у родном граду и курс стваралачког писања код песника Љубомира Левчева. Аутор је књига: ЛЕТ АУТОСТОПА 2012, РУКОПИС 2010, ОД ПОКРИВАЧА ДУГЕ 2008. године. Њена поезија је објављивана у великом броју часописа и листова у Бугарској и иностранству. Поезија јој је превођена на: италијански, руски, енглески, пољском, чешки, турски, јапански, македонски, немачки језик. Пише и хаику поезију и носилац је неколико награда за хаику. Године 2012. добија националну награду за поезију ПЕТЈА ДУБАРОВА. Живи и ствара у Бургасу.
* Anamaria Koeva was born in 1993 in Bourgas. She finished high school in her hometown and the creative writing course given by the poet Ljubomir Levchev. She is the author of the books: Hitchhike flight 2012, Manuscript 2010, From rainbow blanket 2008. Her poetry has been published in many magazines and newspapers in Bulgaria and abroad. Her poetry has been translated into Italian, Russian, English, Polish, Czech, Turkish, Japanese, Macedonian, German. She also writes haiku poetry and has won several awards for haiku. In 2012 she received a national award for poetry Petja Dubar. She lives and works in Burgas.
* * * Богдан Косановић (1943, Владимирци, Србија). Дипломирао на Филозофском факултету, Нови Сад (Руски језик и књижевност), 1966. магистрирао на Филолошком факултету, Београд, 1970. Докторирао из подручја филологије, Загреб, 1987. тема: Трагично у делу Шолохова. Емеритус је на Универзитету у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за славистику. Предавао је Руску књижевност XIX и XX века. Књижевна компаратистика и рецепција. Културологија. Емигрантологија. Руска авангарда. Преводи са руског, пољског и украјинског. Објавио следеће монографије: Трагично у делу Шолохова, Нови Сад, 1988; Расправе из руске књижевности, Нови Сад, 1994; Истраживања руске авангарде, Сремски Карловци, 1995; Тајне живота и стваралаштва, Сремски Карловци, 1999; Славистичке компаратистичке теме, Подгорица, 2004. Превео: Владимир Проп: Проблеми комике и смеха, Нови Сад, 1984; Ruski agrarni praznici – pokusaj istorijsko-etnografskog istrazivanja, Сремски Карловци, 2012. Са В. Вулетићем уредио зб. Поетика стваралаштва Михаила Шолохова. Нови Сад, 1986; Уред. са Михаилом Тиром: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXI–XXII (1992–1993), Научни радови са интердисциплинарног симпозијума "Критика". Нови Сад, 1994; Мит. Зборник радова . Уред. Т. Бекић, Б. Косановић и др. Нови Сад, 1996; Александар Блок: Избор. Изабрао, приредио, превео седам песама и написао пропратне текстове (предговор, хронологија живота и рада). Подгорица, 2000; "Тихи Дон", књ. 1–4, Београд, 1998. Приредио, написао предговор и поговор и саставио списак мање познатих речи. – Велики православни богословски енциклопедијски речник, т. 1–2, Нови Сад, 2000, 587, 410 с. Редактор целокупног превода са руског, главни преводилац и лектор.
* Bogdan Kosanović (1943, Vladimirci, Serbia) graduated in 1966 at the Department of Russian language and literature at the University of Novi Sad. He got his MA degree at the Faculty of Philology in Belgrade in 1970 and his PhD at the Faculty of Philology in Zagreb in 1987 (thesis title: Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov). He is emeritus professor at Department of Slavistics at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He teaches XIX and XX century Russian literature, comparative literature, theory of reception, culturology, and the immigrant theory. He translates from Russian, Polish and Ukrainian. He has published the following monographs: Tragično u delu Šolohova (Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov, 1988), Rasprave iz ruske književnosti (Debates on Russian Literature, 1994), Istraživanja ruske avangarde (Explorations in the Russian Avant-Garde, 1995), Tajne života i stvaralaštva (Secrets of Life and Writing, 1999), Slavističke komparatističke teme (Slavistic Comparative Topics, 2004). His translations include: Vladimir Propp, Problems of Comic and Laughter and Russian Agrarian Festivals. He edited: Tihi Don, knj. 1–4 (And Quiet Flows the Don, vol. 1–4, 1988), Aleksandar Blok: Izbor (Alexander Blok, Selected Works, 2000), Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom 1–2 (The Big Ortodox Theological Eciclopedic Dictionary, vol. 1–2, 2002); and coedited: with V. Vuletić Poetika stvaralaštva Mihaila Šolohova (1986), with Mihail Tir, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XXI–XXII, (1992–1993), with T. Bekić Mit. Zbornik radova (1996).
* * * Бојана Ковачевић Петровић, дипломирала је шпански језик и хиспанске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је од 2013. ангажована као докторант- сарадник. Завршила је Студије културе (Дискурси о превођењу) Алтернативне академске образовне мреже. Превођењем са шпанског и енглеског језика почела је да се бави још у студентским данима, на иницијативу професорке Александре Манчић. Превела је, између осталог, романе Дијана или усамљена богиња лова Карлоса Фуентеса, Лака комедија Едуарда Мендосе, Амбасадорова кћи и Жена која плаче Сое Валдес, мемоаре Пре краја Ернеста Сабата, Драме Марија Варгаса Љосе, двадесетак позоришних комада, велики број филмова холивудске продукције. Приредила је и већим делом превела двотомну Антологију хиспаноамеричке приче Вечита смрт од љубави јача. Запослена је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. * Bojana Kovacevic Petrovic graduated Spanish Language and Literature at the Faculty of Philology in Belgrade, where she was hired in 2013 as a graduate student instructor. She also finished the Culture studies (Discourses on Translation) of the Alternative Academic Educational Network. She started translating from Spanish and English during her undergraduate studies, at the initiative of Professor Alexander Mančić. She has translated, among others, the following novels: Diana, the Goddess Who Hunts Alone by Carlos Fuentes, A Light Comedy by Eduardo Mendoza, Ambassador’s daughter and The Woman who Cries by Zoe Valdes, memoirs of Ernesto Sabato Before the End, dramas of Mario Vargas Llosa, more than twenty plays, a numerous films of Hollywood production. She edited and translated most of the twovolume anthology of Latin American stories Eternal Love is Stronger than Death. She works at the Serbian National Theatre in Novi Sad. She is a member of the Association of Literary Translators of Serbia. * * * Ришард Крињицки (Ryszard Krynicki), рођен је у 1943, у Санкт Валентину (Лагер Виндберг) у Аустрији. Песник генерације 1968; у седамдесетим и осамдесетим годинама двадесетог века повезан са демократском опозицијом; дуги низ година није могао да штампа своје књиге, због забране. Објавио је, поред осталог: Рођење (1969), Колективно тело (1975), Наш живот расте (1978), Песме, гласови (1985), Независни од ништавила (1988), Магнетна тачка (1996), Камен, мраз (2004), Хаику. Хаику мајстора (2014). Преводилац поезије (посебно Нели Сакс, Бертолт Брехт и Паул Целан). Уредник серије Песничка библиотека Издавачке куће А5, у којој су објављене, међу осталима, књиге Виславе Шимборске и Збигњева Херберта. Добитник је великог броја награда за поезију. Недавно је награђен угледном пољском наградом Јан Парандовски. Последњих петнаест година живи у Кракову. * Ryszard Krynicki, was born in 1943 in St. Valentin (Lager Vindberg) in Austria. He is a poet of the generation 1968; in the seventies and eighties of the twentieth century he was connected with the democratic opposition; for many years he could not print his books, because of the ban. He has published, among other things: Birth (1969), Corporate Body (1975), Our life grows (1978), Poems, voices (1985), Independent of Nothingness (1988), Magnetic Point (1996), Stone, Frost (2004), Haiku. Master’s Haiku (2014). Translator of poetry (especially Nelly Sachs, Bertolt Brecht, Paul Celan). He edited the series Poetic Library at Publishing house A5, where have been published, among others, the books by Wislawa Szymborska and Zbigniew Herbert. He has received numerous awards for poetry. He has been recently awarded the prestigious Polish award Jan Parandowski. He has been living in Krakowfor the past fifteen years.
* * * Лошонц, Алпар је рођен 1958. у Темерину. Професор је на Универзитету у Новом Саду, предаје на Катедри за друштвене науке Факултета техничких наука, као и на Филозофском факултету у Сегедину (Мађарска) од 1991. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише теоријске чланке, филозофску критику и есеје о књижевности. Објављивао је у многим часописима у Србији и у иностранству. Био је члан уредништва Uj Symposion, Поља, Letunka, и других часописа, и главни уредник часописа Хабитус. Сада је један од уредника Златне греде, али и других часописа. Текстови су му превођени на француски, немачки и енглески језик. Између осталих аутор је следећих књига: Облици недостатка (Форум, Нови Сад, 1988), Херменеутика сећања (Форум, Нови Сад, 1998), Модерна на Колону (Стубови културе, Београд, 1998), Европске димензије (Форум, Нови Сад, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Нови Сад, 2005), Неолиберализам: судбина или избор (коаутор), Есеји о држави благостања (коаутор), Суверенитет, моћ и криза (Светови, Нови Сад, 2006), Моћ као друштвени догађај (Адреса, Нови Сад, 2009), Отпор и моћ (Нови Сад, 2012). Награђен је наградом ДКВ Иштван Конц.
* Losoncz, Alpar was born in 1958 in Temerin. He is professor at the University of Novi Sad, where he teaches at the Department of Social Sciences of the Faculty of Technical Sciences; he has also taught at the Arts Faculty in Szeged (Hungary) since 1991. For a long time, he also taught at the Arts Faculty at Novi Sad. He writes theoretical articles, philosophical criticism, and essays on literature. He has been published in many magazines in Serbia and abroad. He was a member of the editorial board of Uj Symposion, Polja, Letunk, and other magazines, and chief editor of the magazine Habitus. He is currently one of the editors of Golden Beam, and of other magazines. The following is a list of his selected works: Hianyvonatkozasok: tarsadalomfilozofiai temak (Forms of Shortcoming, Forum, Novi Sad 1988), Az emlekezes hermeneutikaja (The Hermeneutics of Memory, Forum, Novi Sad, 1998), Moderna na Kolonu (Modernity on Colonus, Stubovi culture, Beograd, 1998), Europa-dimenziok (European Dimensions, Forum, Novi Sad, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005), Suverenitet, moć i kriza (Sovereignty, Power and Crisis, Svetovi, Novi Sad, 2006). He has received the Writers Association of Vojvodina’s Ištvan Konc (Koncz Istvan) award. He lives in Temerin.
* * * Данило Лучић је рођен у Београду 1984. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност и језик Филолошког факултета у Београду, где је завршио и мастер студије. Бранкову награду за 2014. годину добио је за за песничку књигу Белешке о меком ткиву, Студентски културни центар, 2013, Крагујевац.. Пише поезију, прозу и критику. Живи и ради у Београду. * Danilo Lučić was born in Belgrade in 1984. He graduated from the Department of Serbian Literature and Language on the Faculty of Philology in Belgrade, where he finished his masters studies as well. He is a laureate of Branko’s Award for 2014 for his poetry collection Beleške o mekom tkivu (Notes on Soft Tissue, Studentski kulturni centar Kragujevac, 2013). He writes poetry, prose and literary criticism. He lives and works in Belgrade. * * * Јарослав Миколајевски (Jaroslav Mikolajevski), рођен је 1960 у Варшави, пољски песник, есејист и публицист, писац и преводилац са италијанског, пише исто књиге за децу. Већ шеснаест година сарађује са највећим пољским дневним листом "Газета Виборча". 1983–98. радио је као предавач на Италијанистици Варшавског Универзитета. 2006-2012. вршио је дужност директора Пољског института у Риму. Добитник је књижевних и уметничких награда, између осталих Награде Казимјере Илакович за најбољи деби 1991 године, Награде светог Брата Алберта, Награде Барбаре Садовске, два пута Књижевне награде главног града Варшаве (2011 и 2012) и Награде часописа "Нова околина песника". У Италији одликован је орденом Stella della Solidarieta’, laureat je Premio Nazionale per la Traduyione, Premio Flaiano. Преводио је између осталих Дантеа, Петрарку, Микеланђела, Леопардија, Монталеа, Унгаретија, Павесеа, Пасолинија. Од класике дечје литературе превео је на пољски Пинокија Карла Колодија и неколико дела Ђанија Родарија. Његове књиге објављене су у Италији, Холандији, САД. Превођен је на албански, немачки, шпански, хрватски, српски, бугарски, чешки, украјински, грчки. Био је члан жирија награде Трансатлантик, сада је у почасном колегију награде Збигњева Херберта. Објавио је десет књига песама, једну књигу есеја и једну књигу новинских интервју. * Jarosław Mikołajewski born in 1960 in Warsaw, Polish poet, essayist and journalist, writer and translator from Italian, also writes children’s books. For sixteen years he has cooperated with the largest Polish daily "Gazeta Wyborcza". From 1983–98 he worked as a lecturer at Warsaw University, Department for Italian language and literature. 2006–2012 he was the director of the Polish Institute in Rome. He is the recipient of literary and artistic awards, among other awards Kazimjere Ilakovič for best debut in 1991, the Award of St. Brother Albert, Barbara Sadowska Award, twice Warsaw Literary Award (2011 and 2012) and the award of the magazine "New Environment of a poet". In Italy, he was awarded the Order of Stella della Solidarieta ’, and winner of the Premio Nazionale per la Traduyione, Premio Flaiano. He translated, among others, Dante, Petrarch, Michelangelo, Leopardi, Montale, Ungareti, Pavese, Pasolini. From classic children’s literature he translated into Polish Pinocchio by Carlo Collodi and several works of Gianni Rodari. His books have been published in Italy, Holland, and USA. His works have been translated into Albanian, German, Spanish, Croatian, Serbian, Bulgarian, Czech, Ukrainian, Greek. He was a member of the jury of Transatlantic award, and currently is on the honorary board of Zbigniew Herbert award. He has published ten books of poetry, a book of essays and a book of newspaper interviews.
* * * Мирјам Монтоја (Myriam Montoya) рођена је 1963 у граду Бело у Колумбији. Живи у Француској од 1994. Завршила је студије на D.E.A. d’Etudes Hispaniques et Latino-americaines : langues, litteratures et civilisations, Универзитет Сорбона, Paris III; завршила је друштвене и економске науке на Универзитету Tуња, Колумбија, студирала је на лицеју Фернадо Велез, Медељин у Колумбији. Објавила је, између осталог, La fuite (roman), превео Стефан Шоме. 2011; Brujula del dia / Boussole du jour Editions de la Lune bleue, 2010; Flor de rechazo/Fleur du refus (poesie) Editions Ecrits des Forges (Canada) et Phi (Luxembourg) 2009, превео Стефан Шоме; Huellas/Traces (poesie) Editions L’Oreille du Loup, Paris, 2008, превео Стефан Шоме; Vengo de la noche/Je viens de la nuit, anthologie poetique personnelle. Editions Ecrits des Forges, Canada, et Castor Astral, Paris, 2004, превео Стефан Шоме и Клод Кофон (Selection parmi les livres Huellas/Traces, Desarraigos/Deracinements, Fugas/Fugues, Ciudad transfigurada/La ville transfiguree, Suenos y epifanias/Songes epiphanies, Fiel huesped/L’hote fidele); Desarraigos/Deracinements (poesie) Editions Indigo, Paris, 1999, превео Клод Кофон; Fugas/Fugues (poesie) Editions L’Harmattan, Paris, 1997, превео Клод Кофон. Објављивала је у многим часописима у Француској, Мексику, Колумбији, Венецуели, Канади, Шпанији, Италији и у антологијама: у Аnthologie mondiale de la poesie feminine de langue francaise du 21eme siecle, 2012; Cinq femmes d’Amerique latine aujourd’hui, Le temps des cerises, Paris, 2009; Poesie de langue francaise, 144 poetes d’aujourd’hui autour du monde, Seghers, Paris, 2008; La poesie est dans la rue, Le temps des cerises, 2008; Desde el umbral II : Poesia colombiana en transicion, Uptc, Tunja (Colombie), 2009; Antologia de la poesia colombiana, El perro y la rana, Caracas, 2008; Le Paris latino-americain, anthologie des ecrivains latino-americains a Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen/Loin de l’origine, Linajes, Mexico, 2001; Palabras de mujer : doce poetas latinoamericanas contemporaneas, Linajes, Mexico, 2000. Превела је на шпански Антологију афричке поезије аутора који пишу на француском Гласови Африке (Verbum, Madrid). Преводила је са француског и шпанског, између осталих: Амина Саида, Бернара Ноела, Стефана Шомеа, Салаха Ал Хамданија, Жан Доминго Реја и многе друге. Учествовала је на многим међународним књижевним фестивалима. Кодиректор је издавачке куће L’Oreille du Loup, која искључиво објављује савремену поезију светских писаца. Од 2010 је члан жирија награде за поезију Louise Labe a Paris. * Myriam Montoya was born in 1963 in the city of Bello in Colombia. She has been living in France since 1994. She finished her studies at DEA d’Etudes et Hispaniques Latino-americaines: langues, Litteratures et Civilisations, University of Sorbonne, Paris III; completed social and economic sciences at the University of Tunia, Colombia, studied at the Lyceum Fernado Velez, Medellin, Colombia. She has published, among others: La fuite (novel) translated by Stephane Chaumet, 2011; Brujula del dia / Boussole du jour Editions de la Lune Bleue, 2010; Flor de rechazo / Fleur du refus (poetry) Editions Ecrits des Forges (Canada) and Phi (Luxembourg) in 2009, translated by Stephane Chaumet; Huellas / Traces (poetry) Editions L’Oreille du Loup, Paris, 2008, translated by Stephane Chaumet; Vengo de la noche /I Come from the night, Anthologie poetique personnelle. Editions Ecrits des Forges, Canada, and Castor Astral, Paris, 2004, translated by Stephane Chaumet and Claude Couffon (Selection parmi les livres Huellas / Traces, Desarraigos / Deracinements, Fugas / Fugues, Ciudad transfigurada / La ville transfiguree, Suenos y epifanias / Songes Epiphanies, Fiel huesped / L’hote fidele); Desarraigos / Uprootings (poetry) Editions Indigo, Paris, 1999, translated by Claude Couffon; Fugas / Flights (poetry) Editions L’Harmattan, Paris, 1997, translated by Claude Couffon. She has published in many magazines in France, Mexico, Colombia, Venezuela, Canada, Spain, Italy, and in many anthologies: in Anthologie mondiale de la poesie feminine de langue francaise du 21eme siecle, 2012; Cinq femmes d’Amerique latine aujourd’hui Le temps des Cerises, Paris, 2009; Poesie de langue francaise, 144 poetes d’aujourd’hui autour du monde, Seghers, Paris, 2008; La poesie est dans la rue, Le temps des Cerises, 2008; Desde el umbral II: Poesia colombiana en transicion, UPTC, Tunia (Colombie), 2009; Antologia de la poesia colombiana, El perro y la rana, Caracas, 2008; Le Paris latino-americain, Anthologie des Ecrivains Latin Americains a Paris, Indigo, Paris, 2006; Lejos del origen / Loin de l’origine, Linajes, Mexico, 2001; Palabras de mujer: doce poetas latinoamericanas contemporaneas, Linajes, Mexico, 2000 She has translated into Spanish Anthology of African poetry of authors who write in French African Voices (Verbum, Madrid). She has translated books from French and Spanish of many authors, among others: Amina Said, Bernard Noel, Stephane Chaumet, Salah Al- Hamdani, Domingo Jean Ray and many others. She has participated in many international literary festivals. She is a co-director of the publishing house L’Oreille du Loup, which exclusively publishes contemporary poets. Since 2010 she has been a member of the jury for poetry award Louise Labe a Paris
* * * Иван Негришорац jе рођен 1956. године у Трстенику (Србија). Магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Ради на Новосадском универзитету, Предаје теорију књижевности на Филозофском факултету. Био је секретар Матице српске, водио Летопис Матице српске Био је члан Управног одбора Вукове задужбине, члан Редакције Лексикона писаца Југославије и сарадник Српског биографског речника. Председник је Уређивачког одбора Српске енциклопедије од 2008 (две књиге првог тома публиковане октобра 2010. и 2011), највећег енциклопедијског подухвата у нашој земљи. Сарађује на пројекту Поетичка истраживања српске књижевности, Института за књижевност и уметност у Београду, којим је руководио проф. др Новица Петковић, а потом проф. др Јован Делић. Ради на пројектима проучавања књижевности који се изводе на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове. Књиге песама: Трула јабука (1981, Награда "Горан" за младе песнике); Ракљар. Желудац (1983); Земљопис (1986); Топло, хладно (1990); Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године); Хоп (1993); Везници (1995, Награда "Ђура Јакшић"); Прилози (2002); Потајник (2007, Змајева награда Матице српске); Светилник (2010, Награде "Раде Драинац", "Бранко Ћопић" и Жичка хрисовуља), Камена чтенија (2013). Публиковао је роман Анђели умиру (1998), као и драме: Фреди умире (1987); Куц- куц (1989); Истрага је у току, зар не? (2000); Видиш ли свице на небу? (2006, Награда "Унирекс" за драму). Критичка расправа: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996). Приређивач је изабраних песама Јована Дучића (три издања) и романа Корени Добрице Ћосића. Текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки, чешки, грчки, албански, кинески. Живи у Новом Саду.
* Ivan Negrišorac, Trstenik, 1956, poet. He has been secretary of Matica Srpska. He now teaches theory of literature at the Faculty of Letters and Humanities of Novi Sad. He lives in Novi Sad. He made his poetic debut as a proponent of the neo-vanguard. In addition to poetry, Negrisorac also publishes drama, prose and literary criticism. His most important books are Trula Jabuka (Rotten apple, poems, 1981); Rakljar. Želudac (Dowser. Oesophagus, poems 1983), Veznici (Conjunctions, poems, 1995); Prilozi (Adverbs, selected poems, 2002); Anđeli umiru (Angles die, novel, 1998), Legitimacija za beskućnike (Homeless-person ID, critical study, 1996). He has received the literary prizes Goran, the Writers’ Association of Vojvodina’s award, Đura Jakšić and others. * * * Душко Новаковић, рођен је 1948. године у Подгорици (некадашњи Титоград) у Црној Гори, одакле потиче и његова мајка, позната интерпретаторка народних песама, Ксенија Цицварић Брацовић, а отац из Струмице, варошице на југу Македоније, који је у Другом светском рату био пилот РАФ-а (енглеског краљевског ваздухопловства). Новаковић се школовао, у Македонији, Црној Гори и Србији. Студирао је на Филолошком факултету у Београду на групи за југословенску и светску књижевност и дуго је радио у Југословенском аеротранспорту на разним пословима прихвата и отпреме путника и терета, потом у информативно-пропагандном сектору компаније као новинар. Више деценија био је уредник за поезију у многим листовима и часописима бивше Југославије. Бави се превођењем са македонског језика. Књиге песама: Зналац огледала (1976), Подеротине на врећи (1979), Сати и животиње (1980), Надзорник кварта (1982), Дијалог о немару (1986), Ходником (1991), Зналац огледала и придружене песме (1995), Стационарије – песме рата и месечарења (1998), Сметењаков цртеж 2002), Достављено музама (2005), Тупан и његов педагог (2007), Клупе ненаграђених (2008, 2009), Кад ћемо светла погасити (2010), Овуда је прошао Башо (2014). Књиге преведених и изабраних песама: Сати и животиње/ Часови и животни, двојезично на српском и македонском ( Скопље, 1976), Изабрао сам Месец (Чачак, 2003), Биоскоп Лимијер/ Cinema Lumiere, двојезично на српском и француском ( Београд – Лодев, 2007), Сећање на прве људе (Рашка, 2012), Забава за утучене (Београд, 2012), Кратке песме и једна подужа о презиру/ Куси песни и една подолга за презирот, двојезично на српском и македонском (Смедерево- Скопље, 2013). Капитулација, на македонском ( Скопље, 2013). Песме, краћи и дужи избори из Новаковићеве поезије преведени су на многе светске језике, а заступљен је у антологијама југословенске, српске и црногорске савремене поезије објављеним код домаћих и иностраних издавача. Изабрао је, превео и написао поговор за антологију савремене македонске поезије "Сан над хартијом" (Цетиње, 2003) а превео је неколико самосталних песничких књига, панорама и појединачних песама актуелних македонских песника. Душко Новаковић је добитник књижевних награда и признања: Васко Попа, Бранко Миљковић, Милан Ракић, Даница Марковић, Ђура Јакшић, награде Исток- Запад, међународне награде Ристо Ратковић, Арка, Млада Струга,те награде и признања за песнички опус коју дедељује Скупштина града Београда за 2008. годину. Члан је Српског ПЕН центра, Српског књижевног друштва, почасни члан Друштва писаца Македоније и Удружења књижевника Црне Горе. Живи у Београду. * Duško Novaković was born in 1948 in Podgorica (former Titograd) in Montenegro, like his mother, a famous interpreter of folk songs, Ksenija Cicvarić Bracović, and his father from Strumica, a small town in southern Macedonia, who was pilot of the RAF during the Second World War. Novaković was educated in Macedonia, Montenegro and Serbia. He studied at the Faculty of Philology in Belgrade, department of Yugoslav and world literature and long worked with Yugoslav Airlines in various roles of handling passengers and cargo, then in the information and propaganda sector of the company as a journalist. Over decades, he was the editor of the poetry in many newspapers and journals of the former Yugoslavia. He translates from Macedonian language. Books of poems: Mirror expert (1976), Tears in the bag (1979), Hours and animals (1980), Neighborhood inspector (1982), Dialogue on negligence (1986), Allong the hall (1991), Mirror expert and associated poems (1995) Stationaries – poems of war and sleepwalking (1998), Smetenjakov`s drawing (2002) Submitted to the Muses (2005), Idiot and his teacher (2007), Benches of unawarded (2008, 2009), When we turn the lights off (2010), Basho passed this way (2014). Books of translated and selected poems: Hours and Animals, bilingual Serbian and Macedonian (Skopje, 1976), I chose the Moon (Čačak, 2003), The Lumiere Cinema / Cinema Lumiere, bilingual, Serbian and French (Belgrade – Lodeve, 2007), In memory of the first people (Raška, 2012), Fun for depressed (Belgrade, 2012), Short poems and a lengthy one on scorn / Kusi songs and a longer one for prezirot bilingual Serbian and Macedonian (Smederevo Skopje, 2013). Capitulation, in Macedonian (Skopje, 2013). Poems, short and long selections from Novaković poetry have been translated into many languages , and are present in anthologies of Yugoslav, Serbian and Montenegrin contemporary poetry published by domestic and foreign publishers. He selected, translated and wrote an afterword to the anthology of contemporary Macedonian poetry "Dream over paper" (Cetinje, 2003) and has translated several individual books of poetry, panorama and the individual poems of the current Macedonian poets. Duško Novaković has won literary awards and recognitions: Vasko Popa, Branko Miljković, Milan Rakić, Danica Markovic, Đura Jakšić, East-West Awards, international awards Risto Ratković, Arka, Young Struga, as well as the award for poetic opus by City Hall Belgrade in 2008. He is the member of the Serbian PEN Centre, Serbian Literary Society, honorary member of the Macedonian Writers’ Association and Association of Writers ofMontenegro. He lives in Belgrade. * * * Душан Пајин, рођен је у Београду 1942. године, дипломирао на Филозофском факултету у Београду, а докторирао у Сарајеву 1978. године. Био је редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду и гостујући професор Универзитета у Сарајеву и Нишу. Радио је као уредник едиције за филозофију, психологију и уметност издавачке куће Нолит и као главни и одговорни уредник часописа Културе истока. У свом научном раду бавио се превасходно уметношћу, филозофијом и културом далеког Истока. Објавио је бројне студије, чланке, критике и приказе у домаћим и иностраним часописима (Енглеска, САД, Кина, Француска итд.). Објавио је следеће књиге: Друга знања: есеји о индијској медитативној традицији (Београд, 1975), Исходишта Истока и Запада (Београд, 1979), Филозофија упанишада (Београд, 1980, 1990), Тантризам и јога (Београд, 1986), Океанско осећање (Београд, 1990), Вредност неопипљивог (Београд, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993), Отеловљење и искупљење (Београд, 1995), Унутрашња светлост: филозофија индијске уметности (Нови Сад, 1997), Лепо и узвишено: филозофија уметности и естетика – од ренесансе до романтизма (Београд, 2005). Учествовао је у бројним конференцијама у Србији и иностранству (Њу Делхи, Хамбург, Беч, Сере, Тајпеј, Хонг- Конг, Лондон-Оксфорд, Сијетл, Ралеј итд). Редован је гост културних програма на радију и телевизији. Живи у Београду. * Dušan Pajin was born in 1942 in Belgrade, Serbia. He graduated at the Philosophy Department of the Belgrade University, and gained his PhD diploma from the University of Sarajevo. He was a full professor at the Department for Art Philosophy and Aesthetics, of Belgrade Art Faculty, and a guest lecturer in several universities in former Yugoslavia. He also worked as a senior editor for philosophy, psychology and art in Nolit Publishers and as a chief editor of the Eastern Cultures magazine. His main field of interest is oriental art, culture and philosophy. He has published numerous studies, articles, critics, reviews (in Serbian, English, French, and Chinese), and written the following books: Different Knowledge (Belgrade, 1975), Sources of East and West (Belgrade, 1979), The Philosophy of the Upanishads, (Belgrade, 1980, 1990), Tantrism and Yoga (Belgrade, 1986), The Value of the Intangible (Belgrade, 1990), The Oceanic Feeling (Sarajevo, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Taipei, 1992, Beijing, 1993), Embodiment and Redemption (Belgrade, 1995), Inner Light – Philosophy of Indian Art (Novi Sad, 1997), The Beautiful and the Sublime (Belgrade, 2005). He participated in numerous conferences in Serbia and abroad (New Delhi, Hamburg, Vienna, Ceret, Taipei, Hong Kong, Pamplona, London-Oxford, Seattle, Raleigh, etc.) He is a regular guest in culture programs in TV and radio.
* * * Бојана Стојановић Пантовић је рођена је 1960. године у Београду. Критичар, песник и преводилац. Запослена је као редовни професор на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Истражује експресионистички покрет у српској, јужнословенској и европској књижевности, родне студије, генеологију кратких прозних жанрова, модерну поезију. Била je ангажована као гостујући професор у Халеу, Хамбургу, Берлину, Љубљани и Вроцлаву. Од 1995. до 2001. је такође била професор на београдском Филолошком факултету. Објављене књиге (избор): Српски експресионизам, 1998, Наслеђе суматраизма, 1998, Морфологија експресионистичке прозе, 2003, Побуна против средишта, 2006, Распони модернизма, 2011. Уредник je и коаутор издања Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури 2011, Песма у прози или прозаида, 2012. Збирке поезије: Бескрајна, 2005, Заручници ватре, 2008, Исијавање 2009, Лекције о смрти, 2013. Њени радови и песме су превођени на енглески, немачки, француски, грчки, словенски, македонски, пољски и шпански. Живи у Београду и Новом Саду. * Bojana Stojanovic Pantovic was born in Belgrade, Serbia (1960). Critic, poet and translator. Full Professor at the Department of Comparative literature, Faculty of Philosophy in Novi Sad. Researcher in the Expressionistic Movement in Serbian, South-Slavonic and European literature, Gender Studies, Genealogy of the short prose genres, Contemporary poetry. Visiting professor in Halle, Hamburg, Berlin, Ljubljana and Wroclaw. In 1995–2001 she also lectured at the Faculty of Philology in Belgrade. Selected works: Serbian Expressionism (Srpski ekspresionizam 1998), Heritage of Sumatraism (Nasleđe sumatraizma, 1998), Morphology of the Expressionist Prose (Morfologija ekspresionističke proze, 2003), Rebellion against the Centre (Pobuna protiv središta, 2006), Spans of Modernism (Rasponi modernizma, 2011). Editor and co-author of the Conscise Dictionary of Comparative Terminology in the Literature and Culture (Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi, 2011), Prose-poem or prozaida (Pesma u prozi ili prozaida, 2012). Poetry collections: Endless-She (Beskrajna 2005), Fiancees of Fire – prose poems (Zaručnici vatre 2008), Shining (Isijavanje 2009); Lections about Death (Lekcije o smrti, 2013). Her papers and poems are translated in english, german, french, greek, slovenian, macedonian, polish and spanish language. She lives in Belgrade and Novi Sad. * * * Проле, Драган, рођен у Новом Саду 1972, где је завршио основно и средње школовање. На Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду дипломирао 1997, магистрирао 2001. и докторирао 2006. године. Од 1998. године запослен је најпре у звању асистента-приправника и асистента, а данас у звању ванредног професора на предметима Онтологија, Филозофска антропологија и Филозофија историје. Студијски боравци у иностранству: Хумболт Универзитет Берлин (јун 2002), Вајмар (август 2003. и август 2004), Институт за филозофију/Хусерлов архив Лувен (октобар-децембар 2005), Институт за филозофију Карл Франценс Универзитет Грац (новембар 2006), Институт за филозофију Карл Рупрехт, Универзитет Хајделберг (октобар 2008), Институт за науке о човеку Беч (април-јун 2010). Објавио је пет превода књига са немачког језика, међу којима су две књиге Бернхарда Валденфелса, Хусерлова Прва филозофија и Први нацрт система филозофије природе Ф. В. Ј. Шелинга. Објављује есеје и књиге из области онтологије, естетике, класичне немачке и савремене филозофије, посебно тзв. феноменологије страног. Објављене књиге Хусерлова феноменолошка онтологија (2002), Ум и повест. Хајдегер и Хегел (2007), Страност бића. Прилози феноменолошкој онтологији (2010), Хуманост страног човека, (2011) и Унутрашње иностранство. Филозофска рефлексија романтизма (2013). Награду Никола Милошевић добио је за Хуманост страног човека (2011), а награде Стеван Пешић и награду ДКВ за књигу године добио је за Унутрашње иностранство (2013). * Prole, Dragan was born in 1972 in Novi Sad. He had his master’s and doctoral degrees from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He has been working at the Department of Philosophy since 1998. He teaches Ontology, Philosophical anthropology and Philosophy of history. He has translated four books from German, including Bernhard Waldenfels and F.W.J. Schelling. He writes essays and books on ontology, aesthetics, classical German and contemporary philosophy, especially the so-called phenomenology of strange. He has published Huserlova fenomenološka ontologija (2002), Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007), Stranost bića. Prilozi fenomenološkoj ontologiji (2010) and Humanost stranog čoveka, 2011. * * * Душан Радак рођен је 1955. у Кикинди, где је завршио основну школу, гимназију, и музичку школу. Филозофски факултет завршио у Новом Саду. Пише поезију, сценаријa, музику и текстове за децу и одрасле. Као ученик гимназије објавио заједничку књигу песама (са још неколико аутора) "Доста је било жмурки", 1974. Објавио самосталне песничке књиге: "Шљунак", 1979, "Самса", 1984, "Стадијум кашике", 1987, "Тркачице венеричних бодрења", 1987, "Ибзен је свирао клавсен", 2002, "Бик који лежи шест стопа испод земље", 2011. Поезија преведена на словачки, македонски, мађарски, италијански језик. Песничку награду "Печат вароши сремско-карловачке" добио 1978. Аутор 20 композиција и текстова за децу, у извођењу панк рок групе "Збогом Брус Ли", под насловом "Хогли Вогли Рок", аудио касета и CD, 1999, а са истог албума ПГП РТС 2008. објавио две композиције. Написао сценарио и музику за тв серију за децу "Дечак из Хогли Вогли парка". Аутор сценарија и музике за документарни филм "Принц ветра" о песнику Јаношу Сиверију (продукција DOF Creative Studio). Радио у Дому омладине у Кикинди као уредник уметничког програма, био главни уредник Књижевне заједнице Кикинде. Члан Друштва књижевника Војводине од 1985. године. Живи у Новом Саду као самостални уметник. * Dušan Radak was born in 1955 in Kikinda, where he finished primary school, high school and music school. He graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He writes poetry, screenplays, music and lyrics for children and adults. As a high school student, he published a joint book of poems (with a few other authors) "Enough with hide and seek", 1974. He published poetry books: "Gravel", 1979, "Samsa" 1984, "Stage of a spoon", 1987, "Runners of venereal encouragement", 1987, "Ibsen played the harpsichord", 2002, "The bull, lying six feet under" 2011. His poetry has been translated into Slovak, Macedonian, Hungarian, Italian. He won the poetry award "Stamp of the town Sremski Karlovci" in 1978. He is the author of 20 compositions and lyrics for children, performed by the punk rock band "Zbogom Brus Li", entitled "Hogli Vogli Rock", audio cassette and CD, 1999, and from the same album PGP RTS 2008 published two pieces. He wrote the script and music for the TV series for children, "The Boy from Hogli Vogli park." The author of the script and the music for the documentary film "The Prince of the Wind" about the poet Janoš Siveri (DOF Creative Studio Production). He worked at the Youth Center in Kikinda as editor of the art program, the chief editor of the literary community of Kikinda. He has been the member of the Association of Writers of Vojvodina since 1985. He lives in Novi Sad as a freelance artist. * * * Горана Раичевић завршила је Филозофски факултет у Новом Саду 1987. године, постдипломске студије на београдском Филолошком факултету. Магистрирала 1992. године на теми Теорија читања Стенлија Фиша. Од 1991. ради у Матици српској као редактор на пројекту Српски биографски речник. Као асистент на Катедри за српску књижевност ради од 1999. године. Докторирала 2004. на теми Есејистика Милоша Црњанског. За ванредног професора изабрана 2010. године. Од Учествовала је на два пројекта Министарства науке и просвете Републике Србије (2000–2010). Од 2010. руководилац је пројекта Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности. Предаје Књижевност српске модерне, Поетику Милоша Црњанског, Поетику Иве 42 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Андрића и Савремене књижевне теорије. Преводи са енглеског језика. Године 2007. објављен је њен превод капиталног дела канадског теоретичара књижевности светског гласа Нортропа Фраја Анатомија критике, а 2014. у издању Академске књиге Велики ланац бића Артура Лавџоја. Објављене књиге: Читање као креација (1997), Лаза Лазаревић – Јунак наших дана (2002, 2007), Есеји Милоша Црњанског (2005), Други свет (2010), Кротитељи судбине: о Црњанском и Андрићу (2010), Коментари "Дневника о Чарнојевићу" (2010). Аутор је 80- ак радова у домаћим и страним научним часописима и публикацијама. * Gorana Raičević (Krkljuš) was born in 1964 in Novi Sad. She graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. She was a Sasakawa Foundation scholar. Her master thesis was Criticism based on readers’ reaction: concept of reading Stanley Fish. She got her PhD at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, where she works, department of Serbian and comparative literature. She has been an assistant professor since 2010. She teaches the literature of Serbian modernism, holds thematic optional courses on Crnjanski, Andrić etc. Since 2011 she has been the director of the project Aspects of identity and their shaping in Serbian literature. Her field of interest are poetics of most significant Serbian writers of XX century: Miloš Crnjanski and Ivo Andrić, as well as studying Serbian literature of modern epoch (1901–1914). She has translated a number of theoretical books from english and French. * * * Драгиња Рамадански (Сента, 1953), професор русистике, преводилац с руског и мађарског језика. Аутор антологије савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). На основу професионалног бављења превођењем (40 књига) настала је књига есеја Снешко у тропима (2012) посвећена проблемима књижевне транслатологије. Коаутор је књиге прозе У потрази за фигурама (2012, Сента). Објављује критичке приказе, есеје и научне студије из области теорије књижевности. * Draginja Ramadanski (Senta, 1953), Professor of Russian literature, translator from Russian and Hungarian. Author of anthology of contemporary Russian women’s poetry Upstream of Tears (2009). On the basis of professional translation (40 books) created a book of essays Snowman in the Tropics (2012) devoted to the problems of literary traductology. Co-author of a book of prose In search of figures (2012, Senta). Publishes critical reviews, essays and scientific studies in the field of literary theory.
* * * Међународни новосадски књижевни фестивал организује пратећи музички програм у сарадњи са Летњом радионицом за савремену музику која има за циљ да промовише и помогне развој савремене музике у нашој средини. Током августа, на Музичкој академији у Новом Саду, окупиће се око 80 композитора, извођача, музиколога и теоретичара музике из наше земље и иностранства. На почетку сваког програма Фестивала наступиће ансамбл формиран од учесника Радионице који ће извести композицију једног од учесника поменутог пројекта. Тиме ће Фестивал и у сфери музике једнако заступати савремено стравалаштво, што је наша основна намера у целини.
* International Novi Sad Literature Festival organizes an accompanying music program in cooperation with the Summer Workshop for Contemporary Music, which aims to promote and assist the development of contemporary music in our community. During August, at the Music Academy of Novi Sad, around 80 composers, performers, and music theorists from the Serbia and abroad will meet in order to work together. At the beginning of each of the Festival’s programs an ensemble formed from the workshop participants will perform a composition by one of the composers of the project. Through this cooperation our Festival will promote contemporary music as well as literature, which always was our main objective.
* * * ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕСВЕСНА ИСТИНА КОЈУ ПОЛИТИКА ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ
Интервју са Јоахимом Сарториусом
Разговор водио Јован Зивлак
Златна греда: Рођени сте у Баварској а одрасли у Тунису. То је свет Медитерана, али и друге културе. Какво је ваше искуство Туниса. Какве је последице имао код вас у вашем песничком раду.
Јоаким Сарторијус: Године проведене у Тунису – између 10. и 14 – биле су изузетно значајне за моје писање. Носим читаве наслаге метафора и слика из тог времена које су остале са мном до данашњег дана. И користим се овим наслагама. Тунис ме је научио неколико значајних лекција: Прву о светлости, лепоти и чулности, другу о ефемерности и пролазности свих ствари и трећу о слојевима културе. Моја школа изграђена је на рушевинама Картагине, а зими, након дугих пљускова проналазио сам пунске сребрне новчиће у барама. Тамо је било такође и безброј римских рушевина и мозаика. Али оно што се у мене чини ми се најснажније утиснуло била је исламска архитектура, беле џамије чистог и једноставног стила и калиграфија, која је можда најелегантнији начин писања на читавом свету.
Златна греда: Дуго времена сте провели у земљама Медитерана:Тунису, Кипру, Турској. Медитеран је велики амблем европске културе. Појављује се и у вашој поезији, посебно у ликовима Александрије, Сиракузе, кипариса... у звуковима многих гласова који допиру из прошлости, из културне историје која парадоксално пориче и памти. Шта је за вас као песника Медитеран?
ЈС: Па, мој преводилац са енглеског, Кристофер Мидлтон, једном је рекао: "Муза Јоакима Сарторијуса живи на Источном Медитерану", и мислим да је био у праву. Медитеран је колевка нашег западног света и препун је легенди и немирних сенки прошлости.
Златна греда: Завршили сте и докторирали право, били сте дипломата у Њујорку, Никозији, Анкари, генерални секретар Гете института, Индендант Берлинског фестивала, личност која је заступала и заступа књижевност, филм, уметност у државним институцијама Немачке итд. Бавите се превођењем са енглеског, француског. Ваша каријера је богата и разуђена. Дипломатија је била прибежиште за многе песнике Виктор Сегален, Рене Шар у Француској. У нас, такође, између два рата, Иво Андрић, Милош Црњански, песник Јован Дучић. Интересује нас како сте се определили за поезију, како сте је пронашли између права, дипломатије и улоге културног аниматора?
ЈС: На немачком себе зовем "bunter Hund", дословно, шарени пас, зато што носим многе шешире. Али када погледате боље, сви послови којима сам се бавио – наравно они су били разноврсни (мрзим рутину) – имали су везе са културом, разменом и превођењем, али у крајњем случају, са поезијом. Моје "дипломатске године" нису биле само прибежиште, већ и начин да откријем друге светове и књижевности. Посебно моје године у Њујорку у функцији културног аташеа – од 1974. до 1978 – су биле значајне. Тамо сам упознао бројне уметнике, писце, позоришне људе и композиторе и све сам их повезао са уметницима из Немачке – од Јозефа Бoјса до Рајнера Вернера Фасбиндера.
ЗГ: Преводили сте из америчке књижевности Воласа Стивенса, Џона Ешберија,Вилјама Карлоса Вилијамса, али и из француске поезије једног необичног језичко- математичког песника Жака Рибоа. Шта је за вас значило превођење.Колико је оно утицало на ваше становишта о улози поезије, о њeном значају у овом добу?
ЈС: Дозволите ми једно поређење: Идете у терететану како би сте тренирали тело, а преводите песме других песника како би сте тренирали језик. Да би сте открили вештине у сопственом језику. Не познајем ни једну другу активност која нам даје тако јасан осећај богатства и невероватних могућности језика на коме пишете. Са сваком страном речи, са сваким мелодијским заокретом морате да донесете одлуку како ћете их пренети на свој језик. Захвалан сам песницима које сам преводио – В.К.В, Стивенсу и посебно Ешберију – за све што сам научио о њиховој поезији али и о сопственој. Утицаји? Да, можда је на мене утицао Ешберијев елегантни parlando, али и неки француски песници – као нпр. Пјер Жан Жув, Рене Шар и Сен Џон Перс (још један дипломата) – научили су ме у младости много тога о поетским слободама и лудилу.
ЗГ: Били сте сведок многих историјских догађаја, многих филозофских и теоријских екстаза које су тумачиле и прогнозирале нашу будућност. Од утопија шездесетосме до пада Берлинског зида. Од хладног рата до неолибералног пакта нација и појаве нових криза и скептицизма. Како видите улогу песника у том историјском спектаклу, од ведрог језика који је обећавао избављење до песника као делегата опадања поезије. Од одговорног и ангажованог интелектуаca до техничара у расподели друштвене моћи. У вашој поезији не видимо непосредан одговор, али видимо песнике окупљене око стола који говоре језиком кашља, које страх покреће или чија је патња ништвна. Није ли то помало бурдијеовска слика тихоg ратa поезије и друштва, света?
ЈС: Средином двадесетог века естетска и политичка авангарда имале су исте циљеве. Постојао је револуционарни ентузијазам који је био лево оријентисан. Данас – осамдесет година касније и након свих криза и ратова који су се одиграли – верујем да је поезија у највећој могућој супротстављености у односу на моћ. У најбољем случају поезија је несвесна истина коју политика покушава да избегне. Зато су поезија и моћ на различитим колосецима. И зато нема тихе борбе између поезије и друштва, како то Бурдје тврди, већ раздаљина и нагледање. На известан начин покрећете и питање политичке поезије. Постоје јако добре и јако лоше политичке песме. Постоје многе песме које промишљају велике расправе и катастрофе 20. века. Највеће од њих написане су од стране пољских песника попут Збигњева Херберта, Виславе Шимборске и Чеслава Милоша. Они су живели под диктатуром, нацистичким и комунистичким режимима, и њихово је искуство у сржи неких од њихових најдирљивијих песама. Мислим да се може направити уџбеник из историје 20. века искључиво од песама, од јерменског геноцида до зелених утопија. Мислим да ћу направити ову антологију.
Златна греда: Били сте аутор многих антологија немачког и европског песништва. Антологије су, између осталог, тражење једне врсте одговора о могућностима поезије, о улози поезије у култури, о фасцинацијама које она може да произведе. Шта можете рећи о позицији песништва у нашем добу?У једној вашој песми кажете, да парафразирамо, да су руке старих песника биле пуне а руке нових су празне. Није ли то скепска у односу на моћ савремене поезије, на њену улогу?
ЈС: Одувек сам желео да ширим поезију и да придобијам нове читаоце. Зато сам приредио неколико антологија међународног песништва (најуспшнија "Atlas der neuen Poesie" продала се у преко 20.000 примерака у Немачкој), али сам и чланцима и колумнама великих немачких дневних листова представљао нове необјављене песме. Наставићу са овом борбом. Желим да поезија буде доступна као гориво на бензинским пумпама. Посматрајући данас све ове напоре подељен сам између скептицизма и оптимизма када је улога поезије у питању. Али се надам да Ханс Магнус Енценсбергер није у праву када је у једном од својих чувених есеја, уз помоћ статистике и лажних математичких формула, изјавио да је број читалаца поезије непромењив – 1.356 читалаца, ни више ни мање, у Немачкој, у последњих две стотине година. У Немачкој ово зовемо "die Enzensbergersche Konstante", "Енценсбергеровом констатном". Надам се дакле да није у праву, а осим тога, сам број читалаца није најважнији индикатор моћи или немоћи поезије.
Златна греда: Како видите данашњу немачку поезију. Ко су њени истакнути аутори?
ЈС: Иза нас је један "сув" периoд, од седамдесетих до осамдесетих година. Али је песничка сцена данас изузетно жива и покретљива. Основане су бројне мале издавачке куће. Постоји мноштво стилова, као и свуда чини ми се, као и у Србији, претпостављам. Међу најзначајнијим младим песницима су Дурс Гринбајн, Јан Вагнер, Герхард Фалкнер, Улијана Волф, Данијел Данц и Ан Котен.
ЗГ: Немачка подржава књижевност разним врстама потпора. Међу европским културама у Немачкој има највише свести о томе да треба рационално деловати у заштити уметничке књижевности од сила тржишта. Мислите ли да поезија може опстати у сложеном свету разних тржишних и спектакалских изазова и мењања стварности савременог човека?
ЈС: У праву сте када кажете да се у Немачкој значајна пажња посвећује заштити књижевности. Цене књига су фиксиране, постоји борба око трговинских споразума између ЕУ и САД (оно што Французи називају "exception culturelle"), борба против Амазона, бројне стипендије и награде за младе писце. Недавно је основана још једна награда – за најбољу књижару, која ће се додељивати сваке године. Све ово је охрабрујуће. Дубоко сам уверен да ће поезија опстати – као најстарији и најинтимнији израз човечанства.
* POETRY IS THE UNCONSCIOUS TRUTH THAT THE POLITICS IS TRYING TO AVOID
Interview with Joachim Sartorius
Conversation led by Jovan Zivlak
Golden Beam: You were born in Bavaria, but you grew up in Tunisia. Tunisia belongs to the world of the Mediterranean, as well as to other cultures. What is your experience of Tunisia? What is the impact it had on your poetic work?
JS: These years in Tunisia – beetween age 10 and 14 – were very important for my writing. I carry a depot of metaphors and images of that time with me up to the present day. And I tap on this depot. Tunisia taught me some important lessons: One about light, beauty and sensuality, another one about ephemerality and fading of all things, a third one about layers of culture. My school was located in the ruins of Carthago, and in the winter, after heavy rainfalls I discovered punic silver coins in the puddles. And there was an abundance of roman ruins and mosaics everywhere. But what struck me most, I think, was islamic architecture, white mosques of a very pure and simple style, and calligraphy, perhaps the most elegant writing existing in the world.
GB: You have spent a considerable amount of your life in the Mediterranean countries: Tunisia, Cyprus, Turkey. The Mediterranean is a significant emblem of European culture. It appears in your poetry, especially in the guise of Alexandria, Syracuse, cypresses ... as well as in the sounds of numerous voices coming from the past, from a cultural history that paradoxically simultaneously forgets and remembers. What does the Mediterranean represent to you as a poet?
JS: Well, my English translator, the poet Christopher Middleton, once said: "The muse of Joachim has its habitat in the Eastern Mediterranean", and I think he is right. The Mediterranean is the cradle of our western world and it is full of legends and restless shades of the past.
GB: You got a doctoral degree in law, and you were a diplomat in New York, Nicosia, Ankara, you were also the secretary general of the Goethe Institute, intendant of the Berlin Festival, so you can be considered as a person who has represented, and is still representing literature, film, and art in general, in public institutions of Germany, etc. You translate from English, French. Your career is rich and diverse. Diplomacy was a refuge for many poets, for example for Victor Segalen and Rene Char in France. In Serbia, too, in the Interwar period, for Ivo Andric, Milos Crnjanski and Jovan Ducic. How did you chose poetry, how did it find its way between your dealings with the law, diplomacy and your role of a cultural animator?
JS: In German I call myself "bunter Hund", literally colourful dog, because of the many hats I carry on my head. But when you look closely at all the jobs I did – yes, they have been diverse (I hate routine) – in the end they all had to do with culture, exchange and translation, and ultimately with poetry. My "diplomatic years" were not only a refuge, but also a way to discover other worlds and other literatures. Especially my four years in New York as cultural attache – from 1974 to 1978 – were important. I got to know a lot of artists, writers, theatre people and composers there and brought them together with artists from Germany – from Joseph Beuys up to Rainer Werner Fassbinder.
GB: You translated American poets such as Wallace Stevens, John Ashbery, William Carlos Williams, and from French you have translated of an unusual linguistic and mathematical poet Jacques Roubaud. What did the translation work mean to you? How much did it influence your views on the role of poetry, of its importance in our times?
JS: Allow me this comparison: You go to a fitness srtudio to train your body, you translate poems of fellow poets to train your language. To dicover the skills in your own language. I know no other activity which gives you such an acute sense of the wealth and incredible possibilities of your own language. At every word in the foreign language, at every melodic turn you must make a decision of how to render it in your own language. I am grateful to the poets I translated – WCW, Stevens and Ashbery in particular – for all I learned about their poetry and about my own. Influence? Yes, I might have been influenced at one point by Ashbery´s elegant parlando, but some french poets – like Pierre Jean Jouve, Rene Char and Saint John-Perse (another diplomat) – taught me in my early years a lot about poetic license and madness.
GB: You have witnessed numerous historical events, numerous philosophical and theoretical ecstasies that have tried to interpret and predict our future. From different utopias to the ’68, and the fall of the Berlin Wall. From the Cold War to the neoliberal pact of nations and the emergence of new crises and skepticism. How do you see the role of the poet in this spectacle of history, from the bright language that promised deliverance all the way to the understanding of a poet as a delegate of the decline of poetry. From a responsible and engaged intellectual to a technician in the distribution of social power. In your poetry one cannot see an immediate answer, but on can see poets gathered around the table speaking in the language of coughing, propelled by fear, and whose suffering is insignificant. Is this not a Bourdieusian image of silent war of poetry and society?
JS: In the middle of last century the esthetic and the political avantgarde had the same goals. There was a revoltionary enthusiasm with a tendency to the left. Now – eighty years later and after all the crises and wars that happened – I believe that poetry is the greatest possible contrast to power. At best poetry is the unconscious truth which politics tries to avoid. Therefore poetry and power are on different tracks. And there is no silent battle beetween poetry and society, as Bourdieu says, but distance and watchfulness. In a way you raise also the question of political poetry. There is very bad and there is very good political verse. There are many poems which reflect the great disputes and catastrophes of the 20th century. The greatest of them, in my view, have been written by Polish poets like Zbigniew Herbert, Wyslawa Szymborska and Ceszlaw Milosz. They have experienced dictatorship, Nazi rule and communist regimes, and somehow their experiences are the marrow of some of their most moving poems. I think one can make a history book of the 20th century entirely made with poems, from the Armenian genocide up to the green utopia. I think I will do this anthology.
GB: You were the author of many anthologies of German and European poetry. Anthologies are, among other things, a search for a kind of a response about the possibilities of poetry, about the cultural role of poetry, about the fascinations that it can produce. What can you say about the position of poetry in our times? In one of your poems you state, to paraphrase, that the hands of the old poets were full and that the hands of new poets are empty. Is this not skepticism in the power of contemporary poetry, in its role?
JS: I always wanted to spread poetry and to win over new readers of poetry. Therefore I did some anthologies of international poetry (the most succesful one "Atlas der neuen Poesie" sold more than 20.000 copies in Germany) and I had series and columns in big German daily newspapers to present new unpublished poems. I continue with this battle. I want poetry is to la available like petrol at a petrol station. Now looking back at all these efforts I am torn beetween scepticism and optimism concerning the role of poetry today. But I hope that Hans Magnus Enzensberger is not right. He once in a famous essay, with the help of statistics and mock mathematical formulas, stated that the number of readers of poetry is immutable – 1.356 readers, not more, not less in Germany over the last two centuries. In Germany we call this "die Enzensbergersche Konstante." But again, I hope he is not right, and besides, the sheer number of readers is not the most important indicator for power or powerlessness of poetry.
GB: How do you see contemporary German poetry? Who are its prominent authors?
JS: There has been a kind of "dry" period in the 1970ties and 80ties. But now the poetic scene in Germany is very much alive and kicking. A lot of new small publishing houses. A great plurality of styles as anywhere else, in Serbia too, I presume. Among the prominent younger poets are Durs Grunbein, Jan Wagner, Gerhard Falkner, Uljana Wolf, Daniela Danz and Ann Cotten.
GB: Germany supports literature with various kinds of backings. Among European cultures Germany has the highest level of awareness about the necessity of rational action for the purpose of protection of literature from the market forces. Do you think that poetry can survive in the complex world of various spectacular and market challenges and in ever changing realities of contemporary man?
JS: You are right that in Germany a great deal of attention is given to the protection of literature. Fixed book prices, fight against the new trade agreement beetween EU and USA (what the French use to call "exception culturelle"), fight against Amazon, a wealth of sholarships and awards for young writers. Just now a new prize has been set up - for the best literary bookshop, given each year. All this is rather encouraging. It is my firm conviction that Poetry will survive - as the oldest and as the most intimate espression of mankind.
* * * Jоахим Сарторијус [JOACHIM] рођен је 1946. године у Фирту [Furth], а одрастао у Тунису. Након дужих боравака у Њујорку, Истанбулу и Никозији, тренутно живи у Берлину. Од 2001. до 2011. био је директор фестивала "Berliner Festpiele ". Након завршених студија Права, 12 година је радио као дипломата (1973–1986), а касније, од 1996. до 2000. године, као генерални секретар Гете института [Goethe Institut] у Минхену. Јоахим Сарторијус је песник, преводилац америчке књижевности (нарочито Џона Ешберија [John Achbery] и Воласа Стивенса [Wаllаcе Stevens ]. Објавио је шест књига поезије, од којих је последња "Hotel des Etrangers" (2008), и поетских путописа "Die Prinzeninseln " (2009) и "Mein Zupern " (2013), као и бројне књиге настале у сарадњи са уметницима. Његов лирски опус преведен је на многе стране језике. Издаје дела Малколма Лоурија [Malcolm Lowry] и Вилијема Карлоса Вилијамса [William Carlos Williams], као и антологије "Atlas der neuen Poesie" (1995), "Minima Poetica" (1999) i "Alexandria Fata Morgana" (2001). Члан је Немачке академије за језик и књижевност [Deutsche Akademie fur Sprache und Dichtung]. * Joachim Sartorius was born in Furth in 1946, he grew up in Tunisia and, following lengthy periods in New York, Istanbul and Nicosia, currently lives in Berlin. He has run the Berliner Festspiele since 2001. After completing his legal studies, he worked as a diplomat for 12 years (1973–1986) and was then an advisor on European cultural politics In Brussels. He directed the artists’ programme for DAAD (German Academic Exchange Programme) for eight years and served as General Secretary of the Goethe Institut in Munich from 1996 to 2000 before being appointed Artistic Director of the Berliner Festspiele. Joachim Sartorius is a poet and translator of American literature. He has published five volumes of poetry ("Sage ich zu wem" 1988, "Der Tisch wird kalt" 1992, "Keiner gefriert anders" 1996, "In den agyptischen Filmen" 2000, "Ich habe die Nacht" 2003) and numerous books created together with artists such as "Vakat" (with Nan Goldin), "The Golden Tower" (with James Lee Byars), "Einszueins" (with Horst Antes) and "Aus dem Augenrund" (with Emilio Vedova, 2000). His poetic works have been translated into numerous languages. He is the editor of the complete works of Malcolm Lowry and William Carlos Williams and the anthologies "New Poetry Atlas" (1995), "Minima Poetica" (1999) and "Alexandria Fata Morgana" (2001). He was awarded the Paul Scheerbart Prize in 1998 for his translations of American poetry. He has been awarded stipendia by the Rockefeller Foundation and the Collegium Budapest, is a member of PEN and the German Academy for Language and Poetry. Joachim Sartorius is a guest professor at the University of the Arts, Berlin.
* * * Сергејева Ирена Андрејевна, позната петербуршка песникиња, књижевни критичар и историчар књижевности, рођена је у Лењинграду 1936. Завршила је библиотекарство на институту "Н. К. Крупскаја" и радила као библиотекар и библиограф, а од 1977. до 1991. године била је књижевни консултант часописа "Звезда". Прве стихове је објавила 1960. године. Члан је Савеза писаца Русије од 1976. Добитница је низа књижевних награда, међу којима су "Традиција", "Н. Заболоцки", "Св. благоверни кнез Александар Невски" и друге. Редовни је члан Међународне словенске Академије и аутор преко двадесет књига стихова, међу којима су: "Гост" (1973), "Ветар у граду" (1980), "На раскршћу славујевих песама" (1985), "Мостови над водама" (1991), "Горући камен" и "Локвањ-трава" (1996), "Мост пољубаца" (2002), "Господ ме чува" (2005), "Цвет сећања" (2006), "Да душа не ћути" (2011), "Марама малинове боје" (2011), "Драги нам долазе са годинама" (2013), као и две књиге прозе. У младости је почела да преводи С. Марковића, а потом се и лично упознала са њим. Зближила их је љубав према стиховима Јесењина и Руставелија. Преводи и са бугарског, украјинског, чешког, белоруског и грузијског језика. Оснивач је и уредник алманаха "Дан руске поезије"и "Северно цвеће", као и састављач антологија и тематских зборника поезије и прозе различитих аутора. Руководи секцијом за поезију Петербуршке филијале Савеза писаца Русије. * Sergeyeva Irena Andreyevna, a famous St. Petersburg poet, book critic and literature historian, was born in Leningrad on October 2nd 1936. She graduated librarianship from the N. K. Krupskaya Institute and worked as a librarian and bibliographer, and was a literary consultant of the Zvezda Magazine from 1977 to 1991. She published her first works in 1960. She has been a member of Russia’s Writers’ Association from 1976, and is a laureate of a number of literary awards, such as "Традиција", "Н. Заболоцки", "Св. благоверни кнез Александар Невски" and others. She is a member of International Slavic Academy and an author of over twenty poetry collections, including The Guest (1973), The Wind in the City (1980), On the Crossroads of Nightingale’s Poems (1985), Bridges over Waters (1991), Burning Rock and Lotus-Grass (1996), Bridges of Kisses (2002), The Lord Protects Me (2005), A Flower of Memory (2006), Soul Should not be Silent (2011), A Raspberry-Coloured Scarf (2011), The Loved Ones Come over Ages (2013), as well as two prose books. She started translating S. Marković when she was young, and then met him in person. They connected over a common love for Yesenin’s and Rustaveli’s poems. She translates from Bulgarian, Ukrainian, Czech, Belarusian and Georgian. She founded and edits almanacs A Day of Russian Poetry and Northern Flowers and she edited anthologies and thematic collections of poetry and prose of different authors. She manages the poetic section of Petersburg’s branch of Russia’s Writers’ Association. * * * Јеспер Стернберг Нилсен – уметничко име Ово није Стернберг – рођен је 1973. године. Започео као концептуални улични уметник с концептом "Пословице за огласну таблу"; био је члан песничке групе "Речи на точковима". Такође се "у младости" бавио и слем поезијом. 2007. са Петером Лаугесен објавио збирку "Буда са псом". Учествовао у различитим књижевним концептима: Пипшоу поезија, Изборно вече, Шапни песму и ту му је главни партнер био Ваун Раме. С Томасом Крогсболом, моторна је снага часописа "Оверсте Кирургиске" а последњих година наступа у трију Т/С СТЕРНДОЛПХ (чији су чланови и Петер Адолфсен и Т. С. Хоег). Избор из дела: "ГуГу скејтерске песме – главно дело" (2004), "Буда са псом" (заједно са Петером Лаугсеном; 2007) "Пауза за двоје" (2009), "Радикални људи и дом у одавно резнетој четврти" (2010), "Песме каменог доба" (2011), "Депресивне песме" (2014). Концепт "Пословице огласне табле" започет је 2001. у 7 супермаркета на Нореброу. Унутар жанра "стрит арта" ту се радило о анонимнојуметности у јавном простору. За магазин "Абцдетц" по позиву 2001. за први број заједно с Вигом Мадсеном и Нилсом Хенриком Свареом Нилсеном објавио експерименталне текстове. Суделовао је 2002. са још десет писаца у концептуалном пројекту "Писати шаховску таблу": методом укрштених речи аутори су попуњавали огромну уличну шаховску таблу својим стиховима који су улазили у дијалог. Годину 2002. провео је као слем песник. Резултат је била песничка група "Речи на точковима", која је путовала по Данској и иностранству показујући како се слемује. Дипломира теприју књижевности 2002. на копенхагенском универзитету на теми европска етнологија. Бави се 2003. пипшоу позеијом између осталог наступа и на Тргу градске већнице и у шведском граду Малмеу с песницима из Швеске, Норвешке, Енглеске, Гренланда и САД. Почиње сарадњу 2003. у часопису Оверсте Кирургиске и издаје низ брошираних издања која су претходница каснијих песничких књига. Објавио бројне це-де-ове на којима чита поезију заједно с дугим песницима. На прелазу у 2004. оснива концепт "Да ли ово функционише?" у Кафеу Функе. Утицајни критичари и песници су у својству трендсетера "одлучивали ко ће да наступи". Међу трендсетерима су била и таква имена као што су Ларс Букдал, Ф. П. Јак, Т. С. Хоег, Ларс Фрост и Пиа Јул. Са Вауном Ремеом организовао јуна 2004. тајно читање с јединственим концептом који је започет у Дому културе на Капелвају 44. Нступао на рок фестивалу у Роскилдеу 2004. текстовима из тада још необјављене књиге "ГуГу скејтерске песме – главно дело". 2004. наступао у данским гимназијама са шоуом Франка Лангмака: "Од панка до слем поезије". 2005. године је три месеца студијски боравио у Барселони где је писао роман. * Jesper Sternberg Nielsen – staganame This is not Sternberg – was born in 1973. He started as a conceptual street performer with the concept "Proverbs for Notice Board"; he was a part of a poetic group "Words on Wheels". Also, when he was "young", he was a slam poet. In 2007, he published a collection Buddha with a Dog with Peter Laugesen. He took part in various literary concepts: Peepshow Poetry, Election Night, Whisper a Poem (with Vagn Remme). With Tomass Krogsbol, he runs the magazine Overste Kirurgiske and, during the past several years, he has been taking part in a trio T/S STERNDOLPH (with Peter Adolfsen and T. S. Hoeg). His poetry collections: GuGu Stake Poems – Main Work (2004), Buddha with a Dog (with Peter Laugesen; 2007), A Pause for Two (2009), Radical People and a Home in a Neigbourhood Destroyed a Long Time Ago (2010), Poems of the Stoneage (2011), Depressive Poems (2014). Concept "Proverbs for Notice Board" was started in 2001 in seven supermarkets in Norrebro. It combined street art with anonimous art in public space. In 2001, he accepted an invition from Abcd,etc magazine to publish experimental texts with Vigo Madsen and Nils Henrich Svare Nilsen for their first issue. In 2002, he was a part of a conceptual project "To Write a Chess Board" with ten more writers: by using a method of solving a cross-word puzzle, they filled in a giant chess board with their intertwining verses. He spend 2002 as a slam poet. The result was a poetic group "Words on Wheels" which travelled all over Denmark and other countries showing the audience how to slam. In 2002, he graduates from the Copenhagen University on Theory of Literature with the topic of European etnology. In 2003, he experiments with Peepshow Poetry and performes on the sqaures in Malme with poets from Sweden, Norway, England, Greenland and the USA. He starts collaboration with the magazine Overste Kirurgiske and publishes a number of brochures that are predecessors of later poetry collections. He published a number of CDs with his poetry readings with other poets. At the beginning of 2004, he starts the concept "Is This Functioning?" in Cafe Funke. Relevant critics and poets became trendsetters and "decided who will perform". Among those trendsetters were Lars Bukdal, F. P. Jakk, T. S. Hoeg, Lars Frost, Pia Jyl. In July 2004, he and Vagn Remme organized a secret reading with a unique concept which was started in Culture Center on 44 Capelway. He performed on the Roskilde rock festival in 2004 with poems from then not yet published book GuGu Stake Poems – Main Work. In 2004, he performed in Danish grammar schools with Frank Langmak’s show "From Punk to Slem Poetry". In 2005, he spent three months in Barcelona on a writers’ scholarship where he was writing a novel. * * * Страјнић, Никола је рођен 1945. године у Поповцу (Барања). Завршио је књижевност и филозофију на Свеучилишту у Загребу, где је и магистрирао и докторирао. Бави се изучавањем светског и српског песништва. Објавио је тридесетак књига студија, есеја, поезије: Поезија или оптимизам (студија о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме) 1975; "Јасике беле" (студија о Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем (песме), 1982; Вид и ријеч (студије), 1984; Вожња у круг (песме), 1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање (есеји o песништву Јована Зивлака), 1993; Песме, 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о Девинским елегијама Р. М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999; Карловачки есеји, 1999; Срце пчеле (песме), 2000; Милић од Мачве (монографија), 2001; На гозби код бога (студије), 2002; Три дијалога, 2002; Плави дах шуме (изабране песме), 2004; Уметност као публика (дијалози), 2004; Огледи из класичне књижевности, 2004; Приближавање прозрачном (есеји), 2006; У сажетом облику (студије и есеји), 2006; Видљиво и невидљиво (есеји о песништву Јована Зивлака), 2007; Шумска кућа (песме), 2007. Професор је Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Сремским Карловцима. * Strajnić, Nikola was born in 1945 in Popovac (Baranja). He finished literature and philosophy at the University of Zagreb, where he gained his M. A. and PhD. He studies world and Serbian poetry. He has published about 30 books of essays, studies, poetry: Poetry or optimism (a study on Branko Miljković), 1972; Star hours (poems) 1975; White aspens (a study on Momčilo Nastasijević) 1978; Earthly eyes (poems) 1981; I am giving away my ashes (poems) 1982; Vision and word (studies) 1984; Driving in a circle (poems) 1990; Haire (essays) 1991; Swing and standstill (essays on poetry of Jovan Zivlak) 1993; Poems, 1993; Over (a study on Novalis’ Hymns to the night) 1993; Poems of Karlovci, 1994; Angel poet Rainer Maria Rilke (on Duino elegies) 1995; Old Greek lyric poets (essays) 1999; Essays of Karlovci, 1999; Heart of a bee (poems) 2000; Milić od Mačve (monograph) 2001; On the feast at God’s (studies) 2002; Three dialogues, 2002; Blue breath of forest (selected poems) 2004; Art as audience (dialogues), 2004; Experiments from classic literature 2004; Approaching the ethereally (essays), 2006; In condensed form (studies and essays) 2006; Visible and invisible (essays on poetry of Jovan Zivlak) 2007; Forest house (poems) 2007. He is the professor of world and comparative literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He lives in Sremski Karlovci. * * * Смиљанић, Дамир (1972), студирао филозофију, театрологију и социологију у Ерлангену (Немачка), где је после магистарских студија (тема магистарског рада: херменеутичка логика) уписао докторске студије. Одбранио дисертацију Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus [Филозофска позиционалност у светлу перспективизма] 2005, а објавио је 2006. Од 2007. ради као доцент на Катедри за филозофију у Новом Саду. Добитник је прве награде на конкурсу града Офенбаха о филозофији Филипа Мајнлендера (есеј: "Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein" ["Мајнлендерово упутство за срећно небивствовање"]. 51 IX International Novi Sad Literature Festival Превео са немачког на српски: Вилхелм Шмид, Леп живот? Увод у животну уметност (Светови, Нови Сад 2001), Бернхард Х. Ф. Таурек, Филозофирати: Учити умирати? Оглед о иконолошкој модернизацији наше комуникације о смрти и умирању (Адреса, Нови Сад 2009). Објавио је 2011. књигу Синестетика. * Smiljanić, Damir (1972), studied philosophy, theatrology and sociology at the University of Erlangen (Germany). He wrote his master’s thesis on hermeneutic logic and in 2005 he had his doctoral degree. The title of his doctoral thesis was Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus, and it was published in 2006. He has been an assistant professor at the Department of Philosophy in Novi Sad since 2007. His essay "Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein" won the first prize at the City of Offenbach contest on Philipp Mainlander’s philosophy. He translated Wilhelm Schmidt and Bernhardt H. F. Taurek into Serbian. He published in 2011. a book abot theory of knowledge Synaesthesia. * * * Роберт Шербан је рођен 1970. године у Турн Северину (Румунија). Живи у Темишвару. Књижевник, журналиста, издавач и телевизијски радник. Као писац дебитовао је 1994. године, с књигом песама Наравно да претерујем (Награда за прву књигу Савеза књижевника Румуније). Следиле су затим књиге Одисекс (песме, 1996), Бибер на језику (интервјуи, 1999, Награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Трагом велике реке / Auf den Spuren des grossen Stroms (заједно са Нором Иуга, Иоаном Ес. Попом, Вернером Луцем и Куртом Еблијем, песме и приче, 2002), Темишвар у три пријатеља (заједно са Даном Мирчом Ципариуом и Михаием Згондоиуом, песме, 2003, Награда часописа Поесис), Ружичаста књига комунизма (мемоаристика, коаутор, 2004), Пети точак (интервјуи, 2004), Којештарије/Anus dazumal (проза, 2005), Биоскоп у мојој кући (песме, 2006, Награда часописа Observator cultural за најбољу књигу поезије за 2006. годину, награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Атене Палас хотел (заједно са Александром Хаусватером, драма, 2007), Око са надстрешницом (публицистика, 2007), Кочија ничим натоварена / Ein karren beladen mit nichts (заједно са Иоаном Ес. Попом и Петером Срагером, песме, 2008), Парафинска смрт (песме, 2010, Награда часописа Luceafărul de dimineaţă (Јутарња звезда), награда Темишварске филијале Савеза књижевника Румуније), Нарација бивања. Роберт Шербан у разговору с Шербаном Фоарцом (мемоаристика, 2013). У Немачкој је објавио 2009. књигу песама Heimkino, bei mir (Pop Verlag), 2010, у Србији, двојезичну књигу поезије Биоскоп у мојој кући / Cinema la mine-acasă (Меридијани, 2012), у Мађарској, књигу песама Illatos koporso (L’Harmattan). Користио је стипендије Фондације Сорос (1995) и студијске књижевне боравке у Кремсу (Аустрија, 2005), Тусису (Швајцарска, 2007), Винтертуру (Швајцарска, 2009), Бечу (Аустрија, 2013). Песме Роберта Шербана превођене су на више језика (немачки, српски, пољски, чешки, шпански, француски, италијански, холандски, јидиш, мађарски, норвешки, шведски, арапски, украјински итд) и објављене су у многим антологијама и књижевним публикацијама у Румунији и иностранству. * Robert Şerban was born on October 4th 1970 in Turnu Severin (Romania). He lives in Timisoara and works as a writer, journalist, publisher and TV personality. He debuted in 1994 with a book of poems Of Course I am Overreacting (Award for the First Book by Romanian Writer’s Association). After that, he published Odisex (poems, 1996), Pepper on the Tongue (interviews, 1999, Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), After a Great River / Auf den Spuren des grossen Stroms (with other writers, poems and short stories, 2002), Timisoara for Three Friends (with two other authors, poems, 2003, Award of Poesis Magazine), The Pink Book of Communism (memoars, coauthor, 2004), The Fifth Wheel (interviews, 2004), Nonsense/Anus dazumal (prose, 2005), A Cinema in My House (poems, 2006, Award of Observator cultural Magazine for the best poetic book of 2006 and Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), Athens Palace Hotel (with Alexander Hausvater, drama, 2007), An Eye with a Canopy (publicistics, 2007) Carriage Loaded with Nothing / Ein karren beladen mit nichts (poems, 2008), Paraffin Death (poems, 2010, Award of the Luceafărul de dimineaţă Magazine and Award of Timisoara Branch Romanian Writer’s Association), Naration of Being. Robert Serban Talking to Serban Foarta (memoars, 2013). He published Heimkino, bei mir (Pop Verlag) (Germany, 2009), bilingual collection Биоскоп у мојој кући / Cinema la mine-acasă (Serbia, 2010) and Illatos koporso (L’Harmattan) (Hungary). He was a beneficiary of several writers’ scholarships. Robert Serban’s poems have been translated in several languages (German, Serbian, Polish, Czech, Spanish, French, Italian, Dutch, Yiddish, Hungarian, Norwegian, Swedish, Arabian, Ukranian, etc) and included in numerous anthologies and literary publications in Romania and the world. * * * Драгомир Шошкић (Улотина код Андријевице, Црна Гора – 27. 5. 1949) Школовао се у Улотини, Мурини и Иванграду (Беранама). Дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду – Група за југословенске књижевности. Објавио збирке песама: Казимирско путовање, Кровови, Сремски Карловци, 1993; Студ и целац, Светови, Нови Сад, 1996; Предео подношљиво раскошан, Светови, Нови Сад, 2003; Поглед на сат (избор из поезије и нове песме), Прометеј, Нови Сад, 2012. године. Добитник је више награда за поезију (Ристо Ратковић 1971.) Заступљен је у више антологија и зборника поезије. Објављивао је у скоро свим релевантним књижевним листовима и часописима (Поља, Летопис Mатице српске, Златна греда, Кораци, Одјек, Овдје, Република, Споне, Одзиви, Токови, Орбис, Стварање, Политика, Новости, Дневник, Младост, Побједа, Слобода, Омладински покрет, Индекс и др.) Превођен. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Живи у Новом Саду. * Dragomir Šoškić (Ulotina kod Andrijevice, Montenegro, 27th May 1949). Graduated from the Faculty of Philosophy in Novi Sad (the Department of Yugoslavian Literature). Published poetry collections: Kazimirsko putovanje (Krovovi, Sremski Karlovci, 1993); Stud i celac (Svetovi, Novi Sad, 1996); Predeo podnošljivo raskošan (Svetovi, Novi Sad, 2003); Pogled na sat (selected and new poems), Prometej, Novi Sad, 2012). He was a laureate of several poetry awards (Risto Ratković in 1971) and has been included in numerous anthologies and collections of poetry. He has also been published in almost all relevant literary magazines (Polja, Letopis Matice srpske, Zlatna greda, Koraci, Odjek, Ovdje, Republika, Spone, Odzivi, Tokovi, Orbis, Stvaranje, Politika, Novosti, Dnevnik, Mladost, Pobjeda, Sloboda, Omladinski pokret, Indeks, etc.) His work has been translated. He is a member of Association of Writers of Vojvodina and The Association of Serbian writers. He lives in Novi Sad. * * * Драгана В. Тодоресков, књижевна критичарка, историчарка књижевности (Нови Сад, 7. XI 1975). Дипломирала је (1999), магистрирала (2008, Пародија и пародијски поступци у текстовима Јована Стерије Поповића) и докторирала (2013, Модели стварног у контексту аутореференцијалнсти поезије и прозе Јудите Шалго) на Катедри за књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. У Матици српској запослена је као виши стручни сарадник – лексикографски редактор на пројекту Српска енциклопедија. Предавач је на Државном универзитету у Новом Пазару. Чланица је Редакције часописа Летопис Матице српске (од 2013) и Уређивачког одбора часописа Интеркултуралност (од 2011). Живи у Новом Саду, мајка је две ћерке. Објавила је велики број есеја и књижевнокритичких текстова.Највише се бавила књижевношћу XIX и XX века, као и књижевно-теоријским питањима. Књиге: Стеријине пародије – искушења (пост)модерног читања (Службени гласник, Београд, 2009); Дан, контекст, брзина ветра (Мали Немо, Панчево 2010); Писати даље – изабране критике (Дневник, Нови Сад 2012); Тело песме (Агора, Зрењанин, 2013). Приређене књиге: Тања Крагујевић: Ружа, одиста – изабране песме (Завод за културу Војводине, Нови Сад 2010); Ненад Митров: Позно биље – сабране песме (Службени гласник, Београд, 2013). * Dragana V. Todoreskov, literery critic and historian, was botn in Novi Sad on 7th November 1975. She graduated (1999) and gained her MA (2008) and PhD (2013) degrees from the Department of Serbian Literature on the Faculty of Philosophy in Novi Sad. She works in Matica srpska as a higher associate – lexicograph on the project The Serbian Encyclopedia. She teaches at the State University of Novi Pazar, and is a member of editorial board of Letopis Matice srpska (since 2013) and Interkulturalnost (2011). She lives in Novi Sad. She has published a number of essays and critical texts. Her main interests are XIX and XX century literature, as well as literarytheoretical issues. Published books: Sterijine parodije – iskušenja (post)modernog čitanja (2009); Dan, kontekst, brzina vetra (2010); Pisati dalje – izabrane kritike (2012); Telo pesme 2013). Edited books: Tanja Kragujević: Ruža, odista – selected poems (2010); Nenad Mitrov: Pozno bilje – collected poems (2013). * * * Јован Зивлак (1947, Наково), песник, есејист и критичар. У Новом Саду је дипломирао на Филозофском факултету на одсеку за Српски језик и књижевност. Био је главни уредник часописа Поља. Водио је издавачку кући Светови. Сада води издавачку кућу Адреса. Уредник је и покретач часописа Златна греда од 2001. године, а од 2005. и оснивач је и директор Међународног новосадског књижевног фрестивала. Био је председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. године. Заступљен је у многим антологијама српске и светске поезије у земљи и иностранству Књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа(1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (избор, 1989), Чегртуша (1991), Обретење (избор, 1993, 1994, 1995), Острво, 2001, Песме (1979–2005), 2006, О гајдама (2010), Они су ушли у дом наш (2012) и Под облацима (2014). Књиге есеја: Једење књиге (1996), Аурине сенке(1999), Сећање и сенке (2007). Песничке књиге у преводу: Trepied (француски,1981), Penge (мађарски, 1984), Триножник (македонски,1985), Зол гостин (македонски, 1991), Il cuore del mascalazone(италијански, 1994), Zly host (словачки, 1997), Penitenta (румунски, 1998), Poemes choisis (француски,1999), Зол гостин и други песни (македонски), 2007, Зъл гост и други стихове (бугарски, 2008), Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки, 2009), Despre gaide (румунски, 2009),Szczeliny czasu (пољски, 2011), Слизане (бугарски,2012), Winterbericht (немачки), 2013), Le roi des oies(француски, 2014). Приредио књиге: Јован Дучић: Песме, 1996; Данило Киш: аутопоетике, есеји, 1999; Душан Васиљев: Песме, 2000; Милорад Павић: Панонске легенде, приче,2000; Лаза Костић: Међу јавом и мед сном, песме, 2001;Најлепше песме Драгана Јовановића Данилова, 2002; Лаза Костић, Песме, 2009. године; Антологија Бранкове награде (1954–2010), 2010, Поезија и естетика Лазе Костића (зборник), 2010, Ђура Јакшић (зборник), 2012, Бранко Радичевић (зборник), 2012. Књижевне награде: Млада Струга 1974; Павле Марковић Адамов (поезија),1992; Круна Деспота Стефана Лазаревића (поезија), 1993; Станислав Винавер (Једење књиге, есеј), 1995; Душан Васиљев (поезија),1997; Награда Златна значка КПЗ Србије (књижевност и издаваштво), 1998; Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године (Аурине сенке, есеј),1999; Награда Стеван Пешић (целокупно дело), 2001; Октобарска награда града Новог Сада (књижевност),2001; Милица Стојадиновић Српкиња (поезија), 2003; Велика Базјашка повеља (поезија), Темишвар, 2006, награда Димитрије Митриновић (поезија), 2010. и награда Кочићево перо, 2014. * Zivlak, Jovan was born 1947 in Nakovo, Vojvodina, Serbia. He finished secondary school in Kikinda, and graduated from the University of Novi Sad with the degree in Serbian language and literature. He was editor-in-chief of magazine for modern literature and theory "Polja" (Fields, 1976– 1984) which was highly influential in ex-Yugoslavia, as it introduced and spread post-modern ideas and literature. He is currently editor-inchief of the influential magazine for literature, art and culture "Zlatna greda" (Golden beam). He was the head of Svetovi publishing, and during this period Svetovi( Worlds) published books of numerous important contemporary thinkers (from Foucault, Derrida to Baudrillard). He is now the manager of Adresa publishing. He is also the head of the International Literature Festival in Novi Sad, wich he helped found in 2001. In addition, Zivlak edited works of well known Serbian authors (Laza Kostić, Jovan Dučić, Dušan Vasiljev, Danilo Kiš, Milorad Pavić, etc.) and wrote studies about them. Jovan Zivlak has published eleven poetry and three essay volumes in the Serbian language so far (Tronožac, Čekrk, Napev, Zimski izveštaj Ostrvo, Pesme 1979–2005, O Gajdama, 2010)." In addition to Zivlak’s literary works he has published a number of essays and monographs. His poems are in important anthologies of Serbian poetry at home and abroad, and his books have been translated into numerous languages (German, French, Italian, Hungarian, Bulgarian, Slovak, Macedonian, Romanian): Trepied, Paris, 1981; Poemes choisis, Laussane, 1999; Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009; Despre Gaide, Temisoara, 2010; Слизане, Sofia, 2012; Szczeliny czasy, Warszawa, 2012; Winterbericht, Leipzig, 2013, Le roi des oies, Paris, 2014. He has received many awards. Jovan Zivlak lives and works in Novi Sad. * * * Живановић, Бранислав, рођен је1984. године у Новом Саду. Завршио је Филозофски факултет у Новом Саду, Одсек за компаративну књижевност. Реп артист, пише поезију и критику. Објављивао је у "Летопису матице српске", "Златној греди" и "Трагу". Има четири студијска албума: "Хвала свима" (2003) са саставом White Niggaz Nature, чији је био члан, затим соло албуми "Испод пера..." (2008, S17 records) и "Угаси светло да се боље чујемо" (2010, S17 records), и са саставом Трећи човек албум "Анонимус" (2010, S17 records). У припреми му је пети, односно трећи соло албум. Учествовао је у бројним слем такмичењима у Новом Саду и слем такмичењима у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала на коме је данас главни уредник. Објавио је књигу песама Погледало, Логос Бачка Паланка и Бистрица, Нови Сад, 2010. године, за коју је добио Бранкову награду и Црно светло (Нови Сад, Адреса, 2012). * Živanović, Branislav was born 1984 in Novi Sad. He graduated from the Department of Comparative Literature, Faculty of Philosophy in Novi Sad. He is a rap artist, he writes poetry and reviews. He has published his works in "Letopis Matice srpske", "Zlatna greda" and "Trag". He has released four studio albums: "Thank you all" (2003) with the bend White Niggaz Nature, whose member he used to be, solo albums "Under the quill..." (2008, S17 records) and "Switch off the light to hear each other better" (2010, S17 records) and album "Anonymous" (2010, S17 records) with the bend Treći čovek. At the moment, he is preparing his fifth (third solo) album. He has participated in many slam poetry competitions in Novi Sad and the slam poetry competitions which are a part of International Novi Sad Literature Festival. He is today chief editor of this slam competition. He published a book of poetry Pogledalo (Looking glass), Bačka Palanka and Novi Sad (2010), for which he won Branko’s Award, in 2010, and Crno svetlo (Black Light, 2012). * * * Милена Владић Јованов је доцент на Катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Бави се проучавањем модерне и савремене англо-америчке поезије и теорије поезије, авангардном поезијом и теоријом, савременом теоријом књижевности, пpоучавањем веза између књижевности и филма, границом између уметничке и неуметничке књижевности. Преводи савремену поезију и теорију књижевности, бави се критичким радом. У издању Службеног гласника превела је Х. Портер Абота Увод у теорију прозе, Воласа Мартина Новије теорије приповедања и написала студију Динамични поетски систем Т. С. Елиота. Превела је целокупну рану поезију Т. С. Елиота из периода 1909–1917. године, написану пре издања чувене збирке Пруфрок и друга запажања из 1917. године. * Milena Vladić Jovanov is an assistant professor on the Department of Literature and Theory on the Faculty of Philology of the University of Belgrade. 55 IX International Novi Sad Literature Festival 56 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал Her field of interest is modern and contemporary anglo-american poetry and theory of poetry, avantgarde poetry and theory, contemporary literary theory, connection between literature and film and borderline between artistic and non-artistic literature. She translates contemporary poetry and literary theory, and writes literary criticism. She translated H. Porter Abbott’s The Cambridge Introduction to Narrative and Wallace Martin’s Recent Theories of Narrative, and wrote a monograph Dinamični poetski sistem T. S. Eliota. She translated the entire early poetry of T. S. Eliot between 1909 and 1917, written before the famous Prufrock and Other Observations in 1917. * * * Марк Волдрон је рођен у Њујорку. Његову прву збирку Потпуно нови мрак објавио је Салт 2008. године, а друга, Немирно море, изашла је септембра 2011. Његова дела појаваљују се у Парада идентитета: Нови британски и ирски песници (Bloodaxe 2010) и у Најбоља британска поезија 2012 и 2013. Награда New Writing Ventures Runner-up 2006. Посматрање настајања талента. (Бен Вилкинсон, Тајмсов књижевни додатак). Марк Волдрон је упадљив и необичан нови глас који се појавио у британској поезији у последње време. (Џон Стамерс) Ово је нужна, изазовна поезија – један од најважнијих дебија после доста времена. (Клер Полард Магма). Ово је једна од најоригиналнијих и вредних памћења првих/дебитантских збирки у последње време. (Роди Ламсден). Волдрон је био заузет ковањем новог језика празног, надреализма 21. века, отворен за утицај Џона Беримена као све написано у буђењу Песама снова, скептичан у лирици попут Џона Ешберија, и обично много духовитији. (Даи Џорџ Бостон Ривју). * Mark Waldron was born in New York. His first collection, The Brand New Dark, was published by Salt in 2008, his second, The Itchy Sea, came out in September 2011. His work appears in Identity Parade: New British and Irish Poets (Bloodaxe 2010) and Best British Poetry 2012 and 2013. An emerging talent to watch. (Ben Wilkinson Times Literary Supplement ), Mark Waldron is the most striking and unusual new voice to have emerged in British poetry for some time. (John Stammers). This is urgent, thought-provoking poetry – one of the most important debuts for a long time. (Clare Pollard Magma). This is one of the most original and memorable debut collections for many years. (Roddy Lumsden) Waldron has been busy forging a new language of deadpan, twentyfirst century surreal, as receptive to John Berryman’s influence as anything written in the wake of The Dream Songs, as sceptical of the lyric self as anything in John Ashbery, and usually a lot funnier. (Dai George Boston Review).
Превод текстова у Каталогу: Стеван Брадић, Ивана Веља, Тања Секић, Драган Бабић, Милена Алексић, Бојана Ковачевић Петровић, Драгана Бојић
Коректура: Јованка Николић
* * * Чланови жирија за Бранкову награду Драгана В. Тодоресков, Стеван Брадић, Владимир Гвозден
Jury for Branko’s Award Dragana V. Todoreskov, Stevan Bradić, Vladimir Gvozden
* * * Чланови жирија за слем такмичење Миња Богавац, Бранислав Живановић, Драган Бабић
Jury for slam competition Minja Bogavac, Branislav Živanović, Dragan Babić
* * * Board of programme: Jovan Zivlak, Director of the Festival, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Đeze Bordaš, Ileana Ursu, Mihal Đuga, Alpar Lošonc, Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić, Stevan Bradić
Društvo književnika Vojvodine, 21000 Novi Sad, Braće Ribnikar 5. Association of Writers of Vojvodina, Brace Ribnikar 5, 21 000 Novi Sad Tel. +381 21 6542-432, 6542-431 Bank account: 340 – 2030 – 48; www.dkv.org.rs; e-mail:
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
www.facebook.com/InternationalNoviSadLiteratureFestival
Саодржај
25. 08, понедељак 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Ришард Крињицки (Пољска), Јоахим Сарторијус (Немачка) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Јарослав Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија) 21,00 сат ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА Свечано отварање Ришард Крињицки (Пољска), Филип Делаво (Француска), Миријам Монтоја (Колумбиjа), Хосе Анхел Лејва (Мексико), Максим Грановски (Русија), Душко Новаковић (Србија) 26. 08, уторак 10,00 сати Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала за Сремске Карловце СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА 12,00 сати Уручење 54. Бранкове награде за поезију на српском језику за аутора прве књиге до 29 година. Свечaно уручење се организује у сарадњи са Општином Сремски Карловци. Гост свечаности добитник Међународне награде Нови Сад Антонио Делторо СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Сала на I спрату, Николе Пашића 6 у Новом Саду 18,00 сати Савремена мексичка поезија у фокусу Антонио Делторо, Хосе Aнхел Лејва, Хулијета Гамбоа. Говори Пабло Молинет Агилар Поезију на српском чита глумац Позоришта младих Емил Курцинак Обезбеђен симултани превод Програм савремене мексичке поезије је организован уз помоћ мексичког Националног савeтa за културу и уметност Conaculta ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Габријела Алтан (Француска), Јарослав Миколајевски (Пољска), Роберт Шербан (Румунија), Јеспер Стернберг Нилсен (Данска), Анамарија Коева (Бугарска), добитник Бранкове награде за 2014. Данило Лучић 27. 08, среда ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Нови Сад, Дунавска 1 од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати СИМПОЗИЈУМ Авангарда, неоавангарда, поставангарда, идеологија, уметност, антиуметност Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Бојан Јовановић, Милена Владић, Душан Пајин, Иван Негришорац, Бојана Стојановић Пантовић, Горана Раичевић, Драгана М. Тодоресков, Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић ТРГ МЛАДЕНАЦА 20,30 сати Хулијета Гамбоа (Мексико), Стивен Џ. Фаулер (Енглеска), Бојана Стојановић Пантовић (Србија), Пал Бендер (Србија) 22,00 сат Уручење Међународне награде Нови Сад Антонију Делтору 28. 08, четвртак 10,00 сати БИОСКОП АРЕНА Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета манастирима 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Филип Делаво (Француска) и Хозе Анхел Лејва (Meксико) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Габријела Алтан (Француска), Максим Грановски (Русија), Ото Фењвеши (Мађарска), Мирјам Монтоја (Колумбија) ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Сергејева Ирена Андрејевна (Русија), Фењвеши Ото (Мађарска) , Драгомир Шошкић (Србија), Паблo Молинет Агилар (Мексико), Душан Радак (Србија), Бојан Ангелов (Бугарска), Марк Волдрон (Британија, Ирска), 23,00 сати КАФЕ БИСТРО Такмичење за најбољег слем песника Србије – финале Гост вечери Марк Волдрон (Британија, Ирска), Јеспер Стернберг Нилсен (Данска) У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у ресторану "Марина" Трг младенаца 4 ПРОГРАМ ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 25–29. август 2014, Нови Сад Друштво књижевника Војводине 58 IX Meђународни новосадски књижевни фестивал ProСgаraдmржmаeј Monday, 25th August , 6,00 pm Club Absolut in Zmaj Jovina street Ryszard Krynicki (Poland) and Joachim ( Germany) 7,30 pm BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET Steven J Fowler (England), Jarosław Mikołajewski (Poland), Robert Şerban (Romania) 9.00 pm TRG MLADENACA Opening Ryszard Krynicki (Poland), Philippe Delaveau (France), Мyriam Мontoya (Colombia), Jose Angel Leyva (Mexico), Maksim Granovski (Russia), Duško Novaković ( Serbia) Tuesday, 26th August 10,00 am, CINEMA ARENA Bus departure to Sremski Karlovci 12.00 am TOWN HALL SREMSKI KARLOVCI Awarding the best young poet in Serbia - Brankova nagrada (Branko’s Award), 54. time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Programme: winner of Literary award Novi Sad Antonio Deltoro 6.00 pm SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS Pašićeva 4 Contemporary Mexican poetry in focus Antonio Deltoro, Jose Angel Leyva, Julieta Gamboa About mexican poetry speaks: Pablo Molinet (Mexico), literary critic, poet and editor and Dragana Bajić and Bojana Kovačević Petrović translators Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from Youth theatre Simultaneous translation provided The Program Contemporary Mеxican poetry is realized in cooperation with The National Council for Culture and Arts Conaculta 9.00 pm TRG MLADENACA Gabrielle Althen (France), Jarosław Mikołajewski (Poland), Robert Şerban (Romania), Jesper Sternberg Nilsen (Danmark), Anamаria Koeva (Bulgaria) and Winner of the Branko’s Award Danilo Lučić Wednesday, 27th August 10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm CITY LIBRARY OF NOVI SAD, Dunavska 1 Symposium The Avant-Garde, Neo Avant-Garde, Post Avant-garde, ideology, art, anti art Alpar Lošonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Đerić, Bojan Jovanović, Milena Vladić, Bojana Stojanović Pantović, Dušan Pajin, Ivan Negrišorac, Gorana Raičević, Dragana М. Todoreskov, Bogdan Kosanović, Damir Smiljanić, Draginja Ramadanski, Nikola Strajnić, Stevan Bradić TRG MLADENACA 8,30 pm Julieta Gamboa (Mexico), Steven J Fowler (England), Bojana Stojanović Pantović (Serbia), Pal Bender (Serbia) 10,00 pm International Literary Award of Novi Sad. Winner of the award Antonio Deltoro Thursday, 28th August 10,00 am CINEMA ARENA Bus departure to Fruška gora, a visit to monasteries 6,00 pm CLUB ABSOLUT, Zmaj Jovina street Philippe Delaveau (France) and Jose Angel Leyva(Mexico) 7,30 pm BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET Мyriam Мontoya (Colombia), Maksim Granovski (Russia), Gabrielle Althen (France), Bojan Angelov (Bulgaria) 9.00 pm TRG MLADENACA Sergejeva Irena Andrejevna (Russia), Fenyvesy Otto (Hungary), Dragomir Šoškić (Serbia), Pablo Molinet Aguilar (Mexico), Dušan Radak (Serbia), Bojan Angelov (Bulgaria), Mark Waldron (Great Britain, Ireland) 11,00 pm CAFE BISTRO Poetry competition for slam champion of Serbia – finals Guest of the Programme: Mark Waldron (Great Britain, Ireland) and Jesper Sternberg Nielsen (Denmark) In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will be held in the restaurant "Marina" Trg mladenaca 4 PROGRAMME THЕ NINTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 25–29 August 2014, Novi Sad Association of Writers of Vojvodina
ПРОГРАМ OСМИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 26–29. август 2013.  26. 08, понедељак 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Лор Камбо (Француска) и Михаел Кригер (Немачка) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Јан Вагнер (Немачка), Братислав Милановић (Србија) 21,00 сат ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА Свечано отварање Михаел Кригер (Немачка), Јоан Ес. Поп (Румунија), Лор Камбо (Француска), Братислав Милановић (Србија), А. Б. Џексон (Шкотска), Томас Крогсбел (Данска), Виктор Родригез Њуњес (Куба) 27. 08, уторак 10,00 сати Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала за Сремске Карловце СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА 12,00 сати Додела 53. Бранкове награде за поезију на српском језику за аутора прве књиге до 29 година. Свечено уручење се организује у сарадњи са Општином Сремски Карловци. Гост свечаности добитник Међународне награде Нови Сад Мирча Картареску СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Сала на I спрату, Николе Пашића 6 18,00 сати Савремена румунска поезија у фокусу Мирча Картареску, Дан Коман, Јон Мурешан, Јоан Ес. Поп, Раду Ванку, Дан Сочу Говоре Корнел Унгуреану и Славомир Гвозденовић Поезију на српском чита глумац Позоришта младих Емил Курцинак Обезбеђен симултани превод Програм савремене румунске поезије је организован уз помоћ Савеза писаца Румуније ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Ален Ланс (Француска), Зоран Богнар (Србија), Војцек Хмилевски (Пољска), Дан Сочу (Румунија), Раду Ванку (Румунија), Милован Марчетић (Србија), Ања Марковић, добитница Бранкове награде за 2013. 28. 08, среда Градска библиотека, Нови Сад, Дунавска 1 од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати СIМПОЗИЈУМ Књижевност отпора – аутономија, субверзија, иронија Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Душан Пајин, Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић, Маја Савић ТРГ МЛАДЕНАЦА 20,30 сати Јан Вагнер (Немачка), Јан Мурешан (Румунија), Ана Терек (Србија), Јуриј Буковски (Русија), Дан Коман (Румунија) 22,00 сат Уручење Међународне награде Нови Сад Мирчеу Картарескуу 29. 08, четвртак 10,00 сати Биоскоп Арена Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета манастирима 18,00 сати КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Ален Ланс (Француска) и Томас Крогсбел (Данска) 19,00 сати БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ Дејвид Кристал (Енглеска) и Родригез Њуњес (Куба) ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА 21,00 сат Дејвид Кристал (Енглеска), Јарослав Резник (Словачка), Николај Бутенко ( Русија), Јасна Мелвингер (Србија), Селимир Радуловића (Србија), Јас Атила (Мађарска) 23,00 сати КАФЕ БИСТРО Такмичење за најбољег слем песника Србије – финале Гост вечери Јан Вагнер (Немачка), А. Б. Џексон (Шкотска) У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у холу Студија М, Игњата Павласа 3 PROGRAMME THЕ EIGHTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL 26 - 29 August 2013 Monday, 26th August , 6,00 pm Club Absolut in Zmaj Jovina street Laure Cambau (France) and Michael Kruger (Germany) 7,30 pm BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET Jan Wagner (Germany), Bratislav Milanovic (Serbia) 9.00 pm, Trg mladenaca Opening Michael Kruger (Germany), Ioan Es. Pop (Romania), Laure Cambau ( France), Bratislav Milanovic (Serbia), A B Jackson (Scotland), Thomas Krogsbol (Denmark), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) Tuesday, 27th August 10,00 am Cinema Arena Bus departure to Sremski Karlovci 12.00 am Town Hall Sremski Karlovci Awarding the best young poet in Serbia Anja Markovic – Brankova nagrada (Branko’s Award), 53. time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Programme: winner of Literary award Novi Sad Mircea Cartarescu 6.00 pm Serbian Academy of Sciencies and Arts, Pasiceva 4 Contemporary Romanian poetry in focus Mircea Cartarescu, Ioan Es. Pop, Ion Muresan, Dan Coman, Dan Sociu, Radu Vancu About the Antolgy speak: Cornel Ungureanu, literary critic, and Slavomir Gvozdenovic, editor and translator Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from Youth theatre Simultaneous translation provided The Program Contemporary Romanian poetry is realized in cooperation with Romanian Writers’ Association 9.00 pm Trg Mladenaca Alain Lance (France), Zoran Bognar (Serbia), Radu Vancu (Romania), Wojciech Chmielewski (Poland), Dan Sociu (Romania), Milovan Marcetic (Serbia), Anja Markovic, Winner of the Branko’s Award Wednesday, 28th August 10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm City Library of Novi Sad, Dunavska 1 Symposium Literature of resistance – authonomy, subversion, irony Alpar Losonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Deric, Draginja Ramadanski, Dusan Pajin, Kornelija Farago, Bogdan Kosanovic, Damir Smiljanic, Nikola Strajnic, Stevan Bradic, Маја Savic Trg Mladenaca 8,30 pm Jan Wagner (Germany), Ion Muresan (Romania), Ana Terek (Serbia), Yuri Bukovsky (Russia), Dan Coman (Romania) 10,00 pm International Literary Award of Novi Sad. Winner of award Mircea Cartarescu Thursday, 29th August 10,00 am Cinema Arena Bus departure to Fruska gora, a visit to monasteries 6,00 pm Club Absolut, Zmaj Jovina street Alain Lance (France) and Thomas Krogsbol (Denmark) 7,30 pm BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET David Crystal (England), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) 9.00 pm Trg Mladenaca David Crystal (England), Jaroslav Reznik (Slovakia), Nikolai Butenko (Russia), Jasna Melvinger (Serbia), Selimir Radulovic (Serbia), Jasz Attila (Hungary) In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will be held in the Hall of Studio M, Ignjata Pavlasa 3 У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у Позоришту младих, Игњата Павласа 8
Monday, 24th August Trg mladenaca 9.00 pm, Opening Svetlana Bodrunova (Russia), Hans-Michael Speier (Germany), Annemete Kure Andersen (Denmark), Nebojsa Devetak, Karsten Alnes (Norway), Cserna-Szabo Andras (Hungary), Csehy Zoltán, (Slovakia), Milisav Savic
Tuesday, 25th August
9.30 am Beogradski kej Cruising the Danube to Sremski Karlovci
12.00 am Town Hall Sremski Karlovci Awarding the best young poet in Serbian Brankova nagrada (Branko’s Award). Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. Guest of the Programme: Sean O'Brien (England)
5.30 pm City Library, Dunavska 1 Contemporary Hungarian Literature Cserna-Szabo Andras, Csehy Zoltán, Marno Janos, Józsa Márta
9.00 pm Trg Mladenaca Jean Portante (Luxembourg), Ivan Strpka (Slovakia), Adrian Popesku (Romania), Stevan Tontic (BIH), Marno Janos (Hungary), Duško Novaković, Józsa Márta (Hungary), Slave Georgiev (Bulgaria), Maja Solar - Winner of the Branko’s Award
Wednesday, 26th August
10.00 am – 1.00 pm & 3.30 pm – 6.00 pm Association of Writers of Vojvodina Symposium: Literature and Identities: global and local Dusan Pajin, Zarko Trebjesanin, Zoran Djeric, Janos Banjai, Vladimir Tasic, Dragan Prole, Damir Smiljanic, Milena Vladic, Vladimir Gvozden, Kornelija Farago, Novica Milic, Jasmina Radojcic, Bojan Jovanovic, Ivan Milenkovic, Alpar Losonc (moderator).
9.00 pm Trg Mladenaca International Literary Award of Novi Sad – Sean O'Brien (England)
11,00 pm Café Bistro Poetry competition for slam champion of Serbia – semi- final Guest of the Programme: Hans-Michael Speier (Germany)
Thursday, 27st August
12.00 pm City Library Contemporary Bulgarian Poetry Ivan Gaberov, Slave Georgiev and Branko Ristic
4.00 pm Café Oblomov 30 Minutes of Literature
9.00 pm Trg Mladenaca Marek Novakovski (Poland), Irina Mashinska (Russia), Oleg Vulf (Russia), Slavko Almaћan, Bosko Krstic, Ivan Gaberov (Bulgaria), Lovas Ildiko, Nedeljko Terzic, Wolfgang Ratz (Austria)
11,00 pm Café Bistro Poetry competition for slam champion of Serbia –final Guest of the Programme: Jean Portante (Luxembourg) |