Друштво књижевника Војводине
 
 


АЛПАР ЛОШОНЦ И ВЛАДИМИР ГВОЗДЕН Print E-mail

Зашто смо обуставили критику бирократије?

Зашто бирократија измиче из савремених рефлексија као да више није интригантна, или барем не у оној мери у којој је то била у ранијим раздобљима? Зашто нас критика бирократије као такве више не привлачи, осим спорадично? Како је могуће да после дугог рвања са бирократијом у 20. веку напросто одустајемо од њене критичке тематизације изузев када је реч о споредним питањима (број запослених, ефикасност, дигитализација)? Како је дошло до тога да уместо бирократије непрестано указујемо на "популизам" као главни извор опасности што вреба? Да ли је атак "популизма" само једна врста слабашног замењивања суочавања са бирократијом са којом не успевамо да изађемо на крај? Или:
Зашто је бирократија постала наша друга природа?

*

Један теоретичар (и надреалиста) је написао поводом бирократије: "бирократија се прерушава и жели се по дефиницији приказати иреалном, изузев у оним симптомима који се непрестано понављају и називају се грешкама... наметнуло се... њено присуство у облику снаге која поседује друштвене атрибуте. Коначно се показала као власт, или можда власт као таква".1 Овде имамо многе моменте који су битни, али за нас је најбитније да се аргументација завршава у једнозначном одређивању бирократије као власти. Другим речима речено, није могуће да третирамо власт, а да се не осврнемо на бирократију. То је, без сумње, снажна оцена, али тим пре се можемо чудити томе како је данас волшебно избледела критика бирократије као такве.
Ради рашчишћавања терена потребан је историјски осврт. Наиме, бирократију ћемо овде ситуирати у стремљења која карактеришу констелацију после Другог светског рата. Без обзира да ли се радило о социјализму или капитализму бележили су се покушаји стварања друштва са обрасцима благостања. У погледу капитализма увек се можемо позивати на толико значајног теоретичара као што је Макс Вебер који је у прорачунљивости/безличности бирократије сагледавао неопходну полугу за афирмисање рационалности која је неопходна за модерне облике живљења. Познато је такође и да је Макс Вебер сумњао да ће криза довести до пропасти капитализма, и тврдио да ће га уништити властити успех. Наиме, он се, према речима Јиргена Коке, "прибојавао опасности да би његова динамика могла бити паралисана претераном организацијом и бирократизацијом".2 Овој занимљивој назнаци вратићемо се касније.
У нашој перспективи држава благостања која припитомљује оштрицу тржишних ризика је управо машинерија рационалности која се систематичним збрињавањем онемоћалих стара о репродукцији капиталистичких односа. Држава благостања је посматрана као отеловљена бирократија рационалности која се стара о одрживости система. Истовремено, не би требало заборавити да, барем ако узимамо у обзир квантитативне податке, у питању је историјска секвенца која бележи значајне успехе, просперитет је био недвосмислен. Бирократизација је, по свој прилици, допринела томе.
Али, убрзо су се јавиле критике на рачун бирократизације друштва од стране апарата благостања, најзад позната симболична тачка (1968) се може читати као финализација/експлозија критике бирократије. Апарати благостања хомогенизују, редукују сложену морфологију различитости, друштво је захваћено значењима конформности. Сетимо се да је Бењамин у огледу "Париз, престоница деветнаестог столећа" писао о томе како је у претпрошлом столећу канцеларија постала стварни центар гравитација свакодневног живота, док је дереализована индивидуа сигурну луку пронашла у свом приватном дому. Али 1968. изречена је оптужба да је приватност бирократизована. Наиме, представници државе благостања задиру у сфере приватности, тако ће социјални радник, "кадар" државе благостања систематично да надзире да ли родитељ опскрбљује дете витаминима, или га препушта ритму улице. Нема отклона од сивила бирократизоване свакодневице, све се преводи у рационализоване норме које одржавају неупитну репродукцију друштва и стварају одређене категорије становништва (или, како то објашњава Ијан Хекинг, "врсте људи").
Критика бирократије је особито светлуцала у левичарском/социјалистичком наслеђу. Изворе исте критике можемо пронаћи већ код Карла Маркса који се окомио на бирократију поводом суочавања са Хегеловом политичком филозофијом. Различите странице левичарских саморефлексија се могу исписати на основу критику бирократије: нпр. репрезентативна личност утицајне групе Социјализам или варварство Корнелијус Касторијадис је бирократију поставио на висок ниво, у његовој анализи бирократија није скуп различитих инструментаријума моћи колико егзистенцијални однос са тенденцијом ка тоталитету. Уосталом, термин "организацијски социјализам", или социјализам који се утопио у организацијске облике, јасно сведочи о критичким намерама. Лењинова жеља да совјетска држава по њеном наступу личи на рационалну управу немачке поште многи су попратили са подсмехом.
Извесно, историју социјализма у Југославији бисмо могли испричати на основу различитих антибирократских интенција: различити партијски конгреси су грмели против бирократије, користећи овај појам као израз негативних тенденција. [та се замера бирократији? Какве се критике изричу? Поменимо неке облике критике: бирократија је "паразитска", она је облик власти која је "отуђена од народа", "бездушна" је, иживљава се над крхким људским субјектима, спроводећи апстрактне одлуке власт не разликује појединачне људске путање, него их и своди на заједнички именитељ у перспективи управљања. Бирократија се у многим анализама јавља као "бирократизовано друштво", "колективизам на бирократским основама": бирократија је повлашћена и експлоататорска класа (својевремено, Милован \илас је размишљао на тај начин да је бирократска класа заправо партија). Не можемо замислити продорно размишљање Мишела Фукоа а да се не узме у обзир послератна констелација: постоје разлике између Веберовог разумевања бирократије и Фукоовог промишљања управљаштва, али дивергенције нису апсолутне, Фуко итекако нуди могућност сагледавања "бирократизације друштва".
У седамдесетим годинама постепено настаје лом државе благостања. Напад на њу предводе они који описујемо као неолиберале а који радо истичу неиздржљивост окова државе благостања. Они имагинирају флуидизацију друштва које сада треба моделовати на основу идеалтипског обрасца тржишта. Наиме, тржиште важи као прототип спонтанитета, те као такво тржиште је противтежа бирократизацији "друштва". Сходно томе, треба реконцептуализовати друштво које би требало да буде флукс тржишних параметара. Десница је приграбила критику бирократије а левица је потпуно утихнула: као да проблем бирократије и више не постоји за њу!
Овде смо већ стигли до тачке у којој се отвара перспектива према данашњици. Бирократија и даље постоји, штавише, она је ојачана, њени делови се умножавају на основу таквих искуствених тенденција као што је повећаваје броја прописа, административних интервенција, броја државних службеника. Према томе, ни говора о томе да је бирократија спласнула, да су се исушили њени извори. То може деловати чудно, јер је одавно познато, барем од Полањијеве анализе, да наводно саморегулативно тржиште, утемељено на инсистуционалном раздвајању друштва на економску и политичку сферу, тражи подршку бирократије. Услед различитих либерализација зарад флексибилности и ослобађања од ригидности, бирократизација је још увек ту. [тавише, један анархистички антрополог, Дејвид Грејбер, ће говорити о "тоталној бирократизацији" што речито говори о исходу који се није очекивао. Тако, Грејбер налази за сходно да показује одразе и трагове исте посвемашње бирократизације у финансијској (финансијски посредници, бирократизација евалуације, итд.), образовној сфери (појављује се фигура професора који се идентификује са улогом администратора, те се јавља наука која се изједначава са квазитржишном компетицијом а кандидат за научника се изједначава са бирократски наметнутим поенимаквантитетима): универзитет клизи ка самобирократизацији на основу процедура евалуирања.3
Задржимо се на тренутак на примеру универзитета. Некада је универзитет био уточиште за ексцентричне субјекте типа Витгенштајна, данас он не би био изабран ни за асистента. Нову (и водећу) улогу универзитетске администрације је већ шездесетих година 20. века препознао амерички историчар идеја @ак Барзун. Две и по деценија касније Антонио Бореро Кабал у публикацији Унескоа Универзитет као институција данас (1993) прати претварање универзитета у статус бирократске корпорације и фокусира се не на професора, већ на администратора као главног јунака приче (или драме?) о високом школству. Још је масовни универзитет ојачао бирократизацију универзитетске и државне администрације. Данас се често јавља теза да је финансијски трошак демократизације високог образовања био превелик, а током осамдесетих година XX века почеле су да се јављају тешкоће у финансирању таквог система, па се јавила идеја предузетничког универзитета. Тиме се отварају врата све значајнијој улози администрације, а њена улога се додатно оправдава чињеницом да универзитет мора да постане део међународне сцене. Стога реторика унутар које се остварује глобална дискусија о високошколским установама није реторика културног конфликта, већ економског менаxмента. Утисак је да на данашњем универзитету администрација замењује дијалектику наставе и истраживања и делује као носилац синтезе деловања унутар универзитетског поља. На начин својствен новој реторици високог школства, то би се могло изразити на следећи начин: администратор је метаевалуатор који заузима метасубјективну позицију. Његова главна улога је да покуша да разуме образовање као процес у којем производња и дистрибуција знања (као робе) исплаћује трошкове у времену и капиталу. Сходно томе, он је супротан професору, који, као такав, настоји да оправда живот проведен у потрази за циљевима која се, анализирана у смислу трошкова/користи, по свему судећи не исплати. Ако у овај напети однос укључимо и друге актере, видећемо да је неспоразум у сржи данашњег универзитета, оличен у честој жалби студената и професора да не разумеју установу на којој студирају и раде. Када је о администрацији (бирократији) реч мора се поставити древно питање: ко чува чуваре? За сада се "транспаретност" бирократије углавном своди на употребу речи које немају јасно одређен садржај (квалитет, евалуација). У повлашћивању бирократизације универзитета заборавља се на чињеницу да рачуновође нису једини у стању да разумеју хоризонт савременог друштва, а не би се лако доказало ни да су они најспремнији за тај задатак. ^ини се да технобирократско устројство универзитета дугорочно води до низа политичких, економских и социјалних проблема на које његови носиоци неће бити у стању да одговоре. Међутим, како показује Бењамин Гинзберг, одговорност за овај неуспех биће пребачена на наставно особље универзитета, поготово ако оно настави са висине да посматра административне послове и у већој мери не преузме политичку бригу о њима.
Грејбер нас подсећа на конвергенције између Немачке и САД у погледу бирократизације (он помиње чувени пример поште): сумња према онима који одступају од норме, маргинализација оних који се не могу интегрисати у колотечину нормализованости – одиста, знамо да су се Американци миметички опходили према многобројним достигнућима Немаца. Далеко од тога да смо тиме све исрцпели, желели смо само навести неке, надајмо се репрезентативне примере у складу са ограниченим простором за овај текст.
Прихватамо ли Грејберову дијагнозу да данас бирократија полаже право на тоталитет, тада можемо јасније показати још једну идеолошку димензију данас доминантног неолиберализма.4 Наиме, напад неолиберализма на државу/бирократију је стапао бирократију и државу: ригидност је управо приписана овом двојцу, односно, овој "демонској комбинацији". То је у духу чак и класичног либерализма: проглашавати државу за највиши ниво опасности и пројектовати државу као извор свих тлачења. Али, то је далеко од истине: жели ли се озбиљно проговорити о мултипликацији бирократије данас, не сме се сметнути с ума да није реч само о државној бирократији. Као да се бирократија и њен облик владавине може приписати само држави! Као да је бирократија предодређена да се везује само за државу! Држава је, наиме, двосмислена стварност која хода по танкој жици што дели унутрашње и спољашње. Као да не постоје бирократије које обележавају различите корпорације! Као да не би требало примећивати бирократију различитих корпоративних менаxера, и осталих, укључујући ту и такозвану међнародну и наднационалну бирократију!5 Као да се различите организације са хипербирократијом не накалемљују на тржиште, односно, на тржишне субјекте! Резултат је нешто што се оправдано назива "корпоративнобирократски капитализам",6 утемељен на светски делотворном бирократском систему чији је циљ да штити слободно тржиште (кроз ширење идеологије флексибилности, прилагођавања, компаративних предности...). Па ипак, неолиберализам је сугерисао да бирократија има алтернативу а то је добро подмазано тржиште са логиком понуде и тражње и са логиком компетиције. Како је то могуће?
Ми мислимо да неолиберална представа о смањивању бирократије не одговара стварности. [тавише, ради се о значајној идеолошкој самоапотеози данашњице. Ако је неолиберализам намеравао да афирмишући дерегулацију олабави/декодира друштвене везе, он је постигао нешто потпуно супротно. То ипак није случајно, не мислимо да је реч о тек случајном, или несрећном исходу неолиберализације (као што би, према раније наведеној назнаци, можда мислио Макс Вебер). Оно што поменути Грејбер наводи као гвоздени закон (нео)либерализма (свака тржишна реформа различитих влада, односно, свака политичка оријентација која има за циљ проширење тржишта завршава у појачаној бирократизацији) прати модерни живот, то јест, модерно обликовање тржишта од самог почетка. Неолиберализам, додуше другачије него класични либерализам, верује у почетак који је обележен логиком спонтаности: наравно, он не пледира за тржишно такмичење без икаквих правила (мада има и таквих идеја, али морали бисмо се померити од нашег задатка да то боље осветлимо), али држи да су иста правила неутрална, да тек постављају оквире за реализацију конкуренције.
Међутим, склоп тржиштеорганизација је од почетка подразумевао ненеутралност правила, као и ненеутралност оквира у којима се одиграва тржишна утакмица. Заправо, постоји или паралелна историја веза између бирократије и тржишта, или је реч о томе да бирократске процедуре увеквећ претходе развијању тржишта. Никада тржиште није стварано спонтано, него је настајало тек у оквирима "фабриковања друштва". Нема установљења тржишта без бирократске нормализације. Тако је, како је још Полањи истицао, задатак извршних власти да "прикупљају статистичке податке и информације": основна особина бентамовског либерализма јесте "замењивање парламентарних дебата деловањем путем административних органа", што свакако није неутрална ситауација.7 Бирократија репродукује језик квантификације и прихвата језик економске рационалности. За функционисање економије слободног тржишта потребно је далеко више административних процедура него што се то представља. У оваквим околностима, "политика постаје тек пракса провођења административних, техничких или управитељских функција".8
Тржиште које би требало по неолиберализму да буде врховна мера је већ унапред бирократизовано. Тржиште је увек поредак, или је у служби поретка, далеко од препуштању тока тржишта субјективним фантазијама, недозвољеним "креативним деструкцијама". Уосталом, било би довољно да се осврнемо на историјске податке, секвенце поводом генезе тржишта. Овде поменути Грејбер је у једном тренутку посегнуо за примером полиције (која постаје репрезентантом бирократије, она функционише на основу тога што ће се обесити онај који је украо једну оловку, а онај који је украо једну земљу ће се назвати краљем). Али, још битније је да су замеци модерне полиције повезани и то веома снажно са регулацијом тржишта. ^увени полицајци раног модерног доба као Фреминвиј су били неолиберали пре неолиберализма, били су присталице "слободног тржишта" које су регулисали са највећим могућим детаљима. Полице де граинс, односно, политика везана за житарице је била везана за комбинацију хвалоспева о слободном тржишту са "морбидном фасцинацијом са детаљима у погледу регулисања"9. Та "морбидна фасцинација" се нормализује као вечити бирократски вишак у односу на "спонтаност тржишта". Уосталом, није случајно да фантазије о слободном тржишту иду у пару са фантазијом о "детаљном регулисању": неки Американци фантазирају о слободном тржишту као апсолутном флуксу а истовремено показује највећу могућу индиферентност према масовном затворском раду који је ништа друго него "морбидна комбинација" слободног тржишта (затвореници су идеална радна снага, као и мигранти) и бирократије државе кажњавања.
И ако смо поменули Фреминвија, онда само упућујемо на историју чије делове је исписао нико други неко Мишел Фуко: да се тржиште не може замислити без различитих модуса управљаштва, да је полицијска бирократија била конститутивни део формирања тржишта, то можемо научити од њега. Заправо, треба да схватимо чудну парадоксију која је увек обележавала динамику тржишта: са једна стране се јавило тржиште као бедем слободе, као бастион економске слободе оних који желе да присвајају, са друге стране тржиште као медиј дисциплине, заштрашивања, страха, кажњавања и најзад принуде од стране бирократије. Ипак, изгледа да савремена бирократија све мање преузима одговорност за институције које подржавају њен идентитет. Примера ради, у култури се запошљавају службеници као би вам објаснили како нема новца за културу, односно како бисте се осећали лоше у својој кожи, а да притом не постављају питање властите одговорности или чак властитог опстанка – ма где се налазили, у министарству културе или министарству енергетике, они служе само институцији бирократијевласти. Технократска ортодоксија ради на томе да инсталира допустиво, и скрије недопустиво које је главни референт политике достојне тог имена.10
У таквим околностима, кроз детаљно и закомпликовано управљање микропитањима бирократија ствара привид политичког консензуса (и активизам, као шанса за политику, у великој мери је бирократизован, читај институционализован). Стога гесло тачеризма "Нема алтернативе" не симболизује само дух деведесетих, како истиче Фуреди, већ остаје гесло нашег доба.11 Лажно транспарентна бирократија је део света без алтернативе, а то што је не именујемо као такву, прави је знак да се препуштамо судбини, односно да смо одустали од политике.
Стога се непрепознавање бирократије може сматрати огромним "успехом" капитализма, односно технологије моћи као технологије сопства. Истовремено, како је говорио Бурдије, осећа се безнађе у погледу државе одговорне за јавни интерес.12 Постоји нада: наиме, још према Полањијевој познатој дијагноза, динамика тржишне саморегулације супротстављена је интеграционим потребама друштва које се испоставља као споредна датост привредност система.13 На овај став се ослања Костас Дузинас када каже да "парадокс субјекта који постаје слободан тако што је подвргнут држави и капиталистичким моћима лежи у срцу европске кризе и њених перспектива".14 Овоме можемо додати и једну Вирилијову назнаку: "Оно што данас угрожава демократију није неки тиранин, Мао, Хитлер – угрожава је тиранија, када се настани у тренутности, посвудашњости, непосредности".15 Тако доспевамо до становишта да је страх од популизма добар основ за његов развој, јер је у питању страх од народа који би могао да успе да артикулише отпор структуралним моментима система и развије другачије облике непосредности. Ако рад – повезан са деиндустријализацијом, системском незапосленошћу и етничким супарништвима – све више престаје да пружа иденитет и статус младим људима на Западу, јасно је да се страх бирократа од популизма доживљава због свести о могућем повратку "првој природи", односно реалности да тржишно друштво не функционише онако глатко како се то тврди.
 

БЕЛЕШКЕ:

  1 Pierre Naville, Нови Левијатан, Загреб, 1989, 446.
  2 Jirgen Koka, Историја капитализма, Београд, Clio, 2016, 13.
  3 Још увек вреди прочитати о пошасти евалуирања, Yves Charles Zarka, L’ évaluation: un pouvoir supposé savoir, in La destitution des intellectuels, Paris, PUF, 2010, 57.
  4 V. Dejvid Grejber, Утопија правила, Београд, Геопоетика, 2016.
  5 Peter Fleming, The Mythology of Њork Hoњ Capitalism Persists Despite Itself, Pluto Press, 2015.
  6 D. Grejber, нав. дело, 17.
  7 K. Polaњi, Велика трансформација, Београд, Филип Вишњић, 2003, 141.
  8 F. Furedi, Политика страха: с ону страну љевице и деснице, Загреб, Антибарбарус, 2008, 28.
  9 Bernard Harcourt, The Illusion of Fr" Markets, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, and London, England 2011, 7.
10 A. Badieau, Peuton penser la politiљue?, Paris: Seuil, 1984, 113.
11 F. Furedi, нав. дело, 25.
12 Pjer Burdije, Сигнална светла: Прилози за отпор неолибералној инвазији, прев. Милица Пајевић, Београд: Завод за издавање уџбеника, 1999, 8.
13 K. Polaњi, нав. дело, 83.
14 Costas Douzinas, Philosophy and Resistance in the Crisis: Greece and the Future of Europe, Cambridge: Polity Press, 2013, 33.
15 P. Virilio, Чисти рат, Београд, 2011, 184.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432