Друштво књижевника Војводине
 
 


РАНКО РИСОЈЕВИЋ Print E-mail
Све је лаж – говори ми мајка

Стално хоћу да попут писца позоришног комада дам сцену на којој се одигравају моје приче, сасвим активну сцену, да је свако види на свој начин, и као такву носи кроз живот једнако овдје као и далеко од овог града. Као на фотографији, замрзнуту у времену. Ту се стално гложе у мени два принципа, активан и пасиван. Активан је онај који одмах о свему даје свој коментар, пасиван покушава само описати простор, ништа више. Није их лако усагласити. Ја заступам пасивни опис, пасиван однос приповједача према радњи у којој он сам јесте приповједач и личност те приче. Мајка није присталица таквог приповједног става. Није ни моја Стојанка. Обје се држе оне старинске – реци ти мени какви су то људи? А ја то не знам. Држим се Светог писма које човјека опомиње да не суди. Није то његово.
Ти си, Ђорђе, наиван човјек. Толико си наиван да те твоји другови, којима највише вјерујеш, обично вуку за нос, говори моја мајка незадовољна оним што се о мени прича у граду.
Вјероватно си у праву, мајко. Само, нисам ја наиван постао, ја сам такав рођен, одговарао сам јој невољно. И тако у круг из којег није било излаза. Она ме је упозоравала на свијет, његову притворност, ја сам своје понашање правдао својом природом. Јесам ли се уопште и правдао или само размишљао о могућем оправдању? И то више не знам. Морао сам ипак нешто да јој одговорим, нисмо ми били ни на каквој дистанци која би тражила апсолутну послушност у свему, па и обичном разговору.
Гледај себе и свој посао, закључивала би она наш разговор на ту тему.
Себе и свој посао ја сада видим на сасвим посебан начин. Зато о томе причам, исповиједам се ономе који жели и има стрпљења да ме чује.  Мајка можда није била од таквих.
Својим животима сви ми свјесно или несвјесно утичемо једни на друге, овдје, у овом граду, што нас издваја од других савременика о којима знамо понешто само ако су се издигли на узвисину политичког положаја или својим дјелом постали свјетионици или гасиоци свјетлости регионално или планетарно. Зато их, те изнад, моја исповијест подразумијева али једва спомиње. Вријеме их издигло, вријеме их и поништило.
У њој, тој исповијести, или проширеној причи, можда и роману, све изгледа као мрежа различитих веза што се као потка пружа по граду а по њој, тој потки, даље се тка, свако на свој начин, али никако самостално, чак и кад му се чини да његово ткање не зависи од других, вара се, све је повезано. Ја сам те друге у себи осоколио да се огласе, да ми помогну да бисмо заједно вратили једно вријеме у коме сам ја само њихов и свој приповједач. Речено је веЋ да се не може говорити о себи а да се не говори о другима око себе, зато је најбоље да свако говори о себи, да би тако говорио и о другима, мени и теби и њему, свима нама. Тако се ствара мрежа прича која представља  мој живот. То, хтио не хтио, морам дати у директном говору, без препричавања и вредновања, чак кад се не слажем с тим, чак и кад ми је мука од таквих мишљења и таквих људи. А има их иптен, како је говорила баба Савка.
Има мудраца, наравно, разног профила, архивиста, библиотекара, књишких посвеЋеника који ће тражити од мене безброј фуснота, за сваку споменуту особу или догађај, грађевину, ко зна шта још не, бар неко објашњење заборављених ријечи и израза, али чему то. Шта би то значило у вашем свијету? Ништа. У мом свијету то је напросто заузет простор, један каменчиЋ мозаика, с којим је слика потпунија и љепша, без њега би се цјелина могла видјети, боље речено схватити, али с њим она је цјелина, тако снажна да на мене дјелује баш тај каменчиЋ често као покретач приче, без њега она би остала у мени, што значи да се никада не би родила. Тако је и са музиком. Без ње ја не бих ни постојао као приповједач.
Моје се приче распростиру као слив једне од безбројних ријека које хитају према једној матици за коју, опет, не знамо ни гдје Ће ни када Ће, ни зашто Ће тамо гдје Ће у свој час стиЋи, који је свакако, сваки наш час. Знам да је то веЋ нека врста поетског размишљања, гдје се реченице саме испредају, али осјеЋам у себи задовољство када им допустим да раде шта желе и гдје желе. Можда је то посљедица моје љубави према поезији коју сам наслиједио од мајке. Ко чита поезију, говорила је она, учи се истини. А истине је, као и поезије, као и злата, сасвим мало на овом свијету. Нисам то разумијевао све до зрелог доба у којем ме је прекрила мрежа лажи.
Такав је и овај град што се савио око једне уздужне и неколико попречних улица бјежеЋи помало и туђеЋи се од Врбаса, своје ријеке за коју Ће свако говорити као о љепотици али Ће само ријетки моЋи да то убједљиво образложе. За разлику од ријеке, коју је одвајао од себе, овај град није ништа посебно, понављање веЋ постојеЋих и старијих градова и њихових шема и планова по принципу – ми бисмо овако, ако се може. Нема ту једне јасне идеје које су се држали градски градитељи, све је помијешано, испретурано, напросто је вријеме учинило да се ничем посебно не може да похвали. Осим, иронично речено, повременим радикалним рушењем. Ту су се сплеле људске и природне силе зла и катастрофе.
Турски вакат, аустроугарски, грађански градитељски замах, старојугословенски кратковјеки печат који је колико изградио толико и порушио дојучерашње, да би се све завршило социјалистичком изградњом послије ратних њемачких и савезничких бомбардовања. О земљотресу би се посебно требало и могло писати, али ја то неЋу, музичар треба да се држи свог инструмента, а не да критикује оно што му се не допада у сликарству. Једва да се овом музичару било шта допада у архитектури и нарочито збланутом урбанизму његовог града. Није то урбанизам веЋ расуло памети.
Градитељски прицип је веЋ дуго исти, само ти самозвани градитељу тражи, даЋе ти се. Нађи начина да одобре. Власт увијек каже може или не може и гради се. Да, и руши се, јер сви желе да граде у самом центру, зато њега у ствари и нема и никада га неЋе бити. Тако је настајао овај град у сталном преобликовању онога што је у неком времену била његова разгледница. Мање или више, градили су га они који су имали пара да нешто саграде. Без њих град и не постоји. То сам рано схватио. Као да читам неку лекцију о капитализму, али не у овом, него у оном, моме, предратном времену. Био сам тада млад и осјеЋао да је и град млад, да има пред собом довољно година да расте. Од чега и како, нисам знао. Неко је имао земљу и живио од ње, неко није имао ништа осим жеље и знања, бавио се загонетном трговином, као моја фамилија и по очевој и по мајчиној линији, губила и стицала, посртала и издржавала, нисам на крају, признајем ево, неЋу се опирати, нисам у томе видио неки смисао осим саме животне чињенице да се живо биЋе нечим мора бавити.
А бави ли се? Овај човјек, рецимо, о коме сам хтио да кажем нешто, па ме је мајка спријечила, чији је живот могао теЋи на различите начине и он сам постати неко други, мада вјероватно у себи бити исти, уколико не мислимо да послови такође не мијењају човјека. Као што је музика мијењала мене. Прво она класичних мајстора, затим црквена, хорска, православна, која се полако увлачила у моју душу малом споредном стазом док нисам стао пред хор као диригент. Више нисам био исти оном дјечаку с виолином који је срицао музичку почетницу. Све док нисам стигао до Баха. То је чудно, од првог тренутка осјетио сам да је он највеЋи, једноставан и свеобухватан као живот. Али, моја се музичка мисао ту није зауставила.  
Сада Ћу ипак реЋи, бар ту своју намјеру. Хтио сам да говорим о очевом пријатељу, Лазару ДелиЋу, загонетном члану малог друштва окупљеног око грамофона и старих тврдих плоча на којима се чувао звук другог простора, веЋини нас потпуно непознатог, далеког и страног. Да ли и заводљивог, не знам. Њима да, мени да, мајци не, није  хтјела да присуствује тим сеансама, још од првог нашег грамофона када и нисам познавао несуђеног градитеља Лазара ДелиЋа. Он Ће се заправо код нас појавити пред мајчину смрт, једном или два пута, да би послије постао сталан посјетилац наше куЋе.
Хтио сам, али се одједном у мени јавио мајчин глас и пресјекао то моје хтијење.
Тај човјек је сав лажан, рекла ми је једном, веЋ пред смрт, исцрпљена од дијабетеса, једва је гледала, али је све више и све чешЋе говорила оно што прије није чинила, сада се не бих усудио реЋи зашто, који ју је разлог прво ограничавао да би сада одједном нестао, као што ни ја више немам никаквих ограничења у овом мом исповиједању. Испољава ли се то сада мајчина природа у мени? Да, осим суђења, било коме, чак и најгорим од најгорих, који су иза себе оставили поклане и побијене људе и разорене градове. Рекох ли то веЋ?! Мајка је била оштра и према њима.
Како то мислиш, мајко? Зашто лажан?
ВеЋ својим изгледом, као да и није у Бањалуци него у Хајделбергу.
Гдје? У Хајделбергу си рекла? Одакле ти сад то?
Да, има једна прича, чула сам је од његове сестре Маре, да је он са Мариним мужем, инжињером Боровницом, ишао у Хајделберг, да види може ли тамо студирати. Као, тамо је знање које је њему потребно, а не бечко, гдје нема великих професора. Нема велике културе, нестало је то вријеме. ^уј сад, он Ће да оцјењује Беч, његову културу и професоре! Од малена нерадник и луфтика, ето шта је он био. Таквим га је начинила мајка. Наравно, тако је испало, Лазар у Хајделберг, Лазар из Хајделберга. А можда су обојица хтјели да постану неки Ханс или Петер, нека их ђаво носи. Да више не буду Срби него Швабе, оне чисте, хајделбершке. Гњиде једне, ето шта су.  
Претјерујеш, мајко. ОсјеЋао сам да то из ње говори њена болест.
Кад су њих двојица у питању не може се претјерати. Обојица су лажни. Ожењени, немају дјеце, зашто?
Немам ни ја, па шта онда?
Тога се чувај, не буди безбожник. Ако не можеш имати, то је Божија воља. Не повлађуј њима. Могли би а неЋе! Они су безбожници и неЋу више о томе. МуЋни мало том својом главом, није све у музици коју гудиш, како ти кажеш.  Уосталом, у њој је германски дух а не српски, православан. Погледај мало око себе, све је потонуло у лаж. \орђе мој, ништа није тако како изгледа. Ништа. Ни ми, твоји родитељи. О околини да ти не говорим. Доктор Букинац, Звонко, назовикум и пријатељ, све ове грофице које не могу да видим, па Пољокани, Боже ме сачувај, који су то безбожници. А хоЋе да се прикажу као велики вјерници. Што више лажу и краду то више поклањају својој богомољи. А свештеницима драго, па их хвале и славе, Боже помози и сачувај ме од те сабласти, као свете људе.
Све што је мајка говорила, тада сам приписивао њеној болести која њену жуч директно излијева у душу, па свијет гледа у свом његовом чемеру. Био сам млад и тако сам мислио. Вјероватно зато што је то била и хиљадугодишња медицинска мисао. Да сав наш чемер иде од жучи. Или се чемер душе претвара у отров за жуч и јетру? Не знам.
У мени се ипак понешто и бистрило, као Врбас послије јаке кише што се замути да би се веЋ послије дандва од падавина на необјашњив начин сасвим избистрио. Врбас да, али са животом и нашим зрењем сасвим другачије. Спорије се све то одвија. Можда је и боље што нисам попут брзог и хладног, зеленог Врбаса.
Колико јаких придјева за ову необичну ријеку која ме је у дјетињству била ухватила и понијела према оном свијету, али ме је ухватила наша праља. Долазио сам касније, као младиЋ, привучен тим призорима на обали, да гледам наге женске ноге што су до кољена у хладној води. Колико је то само узбуђења доносило моме иначе узбуђеном и неодлучном срцу! Је ли и то био дио мог бистрења? Ко би га знао, можда и јесте.
Посао у школи, дириговање, свирање, дружење пред Паласом, све ме је то на свој начин мијењало. Да ли сам се у том мијењању приближавао више мајци или оцу? Видио сам да су они два свијета, али нисам знао како се та њихова подвојеност огледа у мени. Подвојеност свијета око мене. Потреба да прихватим једну или другу страну. Или неприхватање тог сврставања.
Што се саме подвојености тиче, ту ја нисам могао ништа да урадим. Само да је видим и да се у односу на њу сналазим. Да ли да се и одређујем, којој страни припадам? Можда прије одређења самог, којој бих страни волио да припадам али не могу.
Покушај, Ђорђе мој, да не лажеш себе, покушај, говори сасвим тихо моја мајка, увијек, у мојим мислима. Покушавам, мајко, и сада као и некада.  Један у мени покушава а другоме је свеједно, јер се спрда са животом, оваквим какав јесте. Твој живот друго и не заслужује, говори, не буди толико преозбиљан. Баш тако, као да то није и његов живот.

(Из романа у рукопису, Бескућник)
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432