Друштво књижевника Војводине
 
 


ДАМИР СМИЉАНИЋ Print E-mail
Егзистенцијални оказионализам
у приповеткама Јованке Николић

"Све што се догодило
– догодило се унапред."

Сврха овог прилога није само присећање на једну талентовану књижевницу него и покушај да се означи модел нарације који је био покретачка снага ње-ног стваралаштва. Аутор би ипак највише волео када би овај текст подстакао радозналост читалаца да прочитају неко од дела Јованке Николић (1952–2017) и сами се увере у својеврсност њеног приповедања.
Књижевни опус Јованке Николић обухвата између осталог збирку припове-дака Мену (1985), роман Извесни периоди у сто фрагмената (1997), збирку прича Кад су отпадале шљиве (1999), као и Приче из старине (2006). У одлике њених приповедака спадају непретенциозност, концизност, намерно одабран краћи формат (углавном од једне до пет страница). Форми прича одговара и њихов садржај. Тако сама ауторка у поднаслову једне збирке приповедака го-вори о "узроцима", "последицама", "епилогу", а у насловима прича реч је о "могућностима", "немогућностима", "одлагањима", "суочавањима", "нигде и негде" итд. Често се користе и временске одредбе (то показују следећи насло-ви: "Трајање", "Данас", "Једно пре подне", "Нешто после", "Малопре", "Касни-је", "Ускоро", "Одмах", "Увек", "Сада", "Као никад пре и као никад до тад"). Не ради се о случајности, него о свесном одабиру тема – овде су стил и сиже уса-глашени. Уколико бисмо хтели окарактерисати стваралаштво ове књижевни-це, могло би бити говора о ситуационој прози. Јер овде су разноразне ситуа-ције повод за – понекад и врло необична – дешавања и међуљудске сусрете, а ти догађаји и сусрети пак сами могу водити у нове ситуације – једно је нераз-двојно повезано са другим.
Као специфичност оваквог вида приповедања може да се издвоји смена на-ративних перспектива – дешавање се посматра час из перспективе првог, час из перспективе трећег лица. Паралелно с тиме, на нивоу дешавања у Николи-ћевим причама често се не прави разлика између објективних догађаја и су-бјективних доживљаја, дешавање споља одједном прелази у унутрашњу ре-флексију, ова опет бива прекинута неком згодом или незгодом која погађа ју-нака или јунакињу приче. Иако се чини да се радња појединих прича одвија у препознатљивом амбијенту (нпр. шетња кроз парк, боравак у кафићу, летова-ње на мору), често настаје утисак да је радња необична, па чак и апсурдна и да не води ка неком препознатљивом циљу – понекад чак и утисак да радње уоп-ште нема! Позадина из које своју мотивацију црпи приповедање ауторке егзи-стенцијалистичког је карактера – радња или оно што наликује радњи, што је понекад својеврсно не-дешавање, поприма различите црте: од наизглед банал-ног, преко нечег што је уходано и што је постало део рутине до скроз необич-ног, чудног, а на крају и бесмисленог.
Специфичан профил приповедака Јованке Николић формирају и њихови ју-наци – ако уопште може бити реч о јунацима. Они су углавном безимени – а када се понекад именују, онда се тиме не добија превише информација (при-мер за то је извесни С. П. у причи "Прошлог уторка", Браташ (у причи "Рођен-дан") или пак Чаруга ("Повод"), фигура која се чини деконтекстуализованом, с обзиром на њену историјску позадину). Актери ових прича су припадници оба пола, некад обични, некад необични појединци, не тако ретко љубавници или они који то више нису или пак покушавају да то буду, губитници (рецимо у причи "Изгубљени дан"). Приликом приказивања оваквих ликова наилази-мо често на парадоксе које нам ауторка предочава у својим причама: и кроз гу-битак изразитих карактерних црта настају препознатљиви и занимљиви ка-рактери. Поента овакве карактеризације јесте да се свако од нас може препо-знати у лику приповедача (када ауторка користи прво лице приликом припо-ведања) или онога о коме се ради у причи (када се употребљава треће лице). А у одређеном сплету околности деси се да приповедач уједно буде и субјект и објект приче. Дакле, не ради се о деконструкцији категорије субјекта него о њеној аспектуалној трансформацији: оно што је субјект за тили час може по-стати објект, актер онај ко трпи радњу, онај ко у одређеном тренутку распола-же разним могућностима делања да одједном остане без њих.
Као илустрацију иритација које изазивају наизглед банални догађаји, који на други поглед ипак нису тако банални, већ симптоматични, навешћу три епизоде, две из Мену-а, једну из Прича из старине. У причи "Прошлог уторка" извесни господин С. П., један од ретких актера у приповеткама Николићеве који има име, мада је и оно исписано само иницијалима, приликом јутарњег бријања примећује црвену тачку на свом челу. "Одакле му ова бубљица? По-сматрао ју је 2 минута без даха. Веровао је да га ништа не може изненадити. Буљећи у огледало подигао је леву, затим десну обрву, скупио их, набрао че-ло, развукао уста. Бубуљица је и даље стајала на свом месту."1 Одједном он примећује како се та тачка све више повећава. "[та ако је заразно?", пита се уз-немирени јунак ове приче. Под налетом интуиције да последице изостанка интервенције могу бити кобне по њега он одлучује да истисне пришт. И онда се дешава (не)очекивани апсурд: прсти пропадају у рупу на челу! "РУПА! Ста-јао је паралисан с прстом у челу. Није знао шта да чини. Када се након 10 ми-нута повратио од шока, опрезно је извукао прст и почео да је разгледа. Била је дубока и мрачна. Теглио је ивице, развлачио, узео батеријску лампу, завири-вао, чепркао, али у њој није видео ничег животног. Након 15 минута упорног тражења могао је само да констатује да му је неко ’наместио игру’. Кајао се што није послушао интуицију и ствари пустио да теку сопственим током. Убудуће неће чинити исте грешке! Пошто му је већ било доста филозофирања, закључио је да би било најпаметније да затвори рупу и прави се као да се ни-шта није догодило."2 Приликом тражења фластера којим би прекрио рупу, он проналази новински чланак у којем се препричава идентичан догађај идентич-ним речима којима почиње ова прича. У том тренутку он примећује да рупе уопште нема ... – Ова прича ефектно спаја баналност свакодневице и апсурд-ност надолазећег зла. Једна наизглед банална радња као што је бријање развија се у хорор, у стрепњу од могуће болести, а радња коју предузима дотични С. П. води у следећу катастрофу из које нема излаза. Чак се са стрепњом меша и предосећај да се ради о својеврсној завери против њега. Затим ауторка показу-је како се прожимају стварност и фикција. Чини се да субјект проживљава оно што је написано у новинском чланку, неку врсту дéјà ву доживљаја. Да ли је примећивање телесне аномалије стваран догађај или само пука пројекција де-шавања препричаног у једном медију? Човек се превише пита и преиспитује чак и у најтривијалнијим тренуцима свог живота. А када не проналази рацио-нално објашњење насталог проблема почиње да исказује сумњу да му неко не-што "намешта": "Или сам луд, или иза свега неко стоји?"3 Иза неупадљивог за-стора свакодневног дешавања крије се можда хорор сценарио. Или субјект јед-ноставно превише "филозофира", уместо да слуша своју "интуицију"? Николи-ћева не разрешава ове дилеме јер је сама стварност у својој бити апоретична.
На који начин тривијални догађаји могу евоцирати необичне успомене по-казује прича "Месо". Јунакиња одсеца парче меса које је подсећа на "рошаво лице месара" и његове "црвене образе". У тренутку када парче меса ставља у посуду за мачку, присећа се невероватног призора из детињства, наиме, сцене када је њен отац заједно са неким људима јурио свињу по дворишту. "Савла-дали су је тек у кревету сусеткином, која их је након свега тужила за покушај убиства."4 На крају су свињу извукли из стана у спаваћици, а пристигли по-лицајац је покушао да отме сироту животињу из руку будућих xелата. "Сцена је била комична", примећује протагонисткиња приче. "Присећајући се детаља, почела је гласно да се смеје. Мораће о томе да напише причу."5 Присећање на фантастичне сцене затим прекида жустри вербални напад – остаје отворено да ли се ради о некој вољеној особи (нпр. животном партнеру) која јој пребацује да јој не уме спремити оброк, иако се на почетку приче чинило да је месо на-мењено кућном љубимцу. Или је управо то иритирало другу особу која себе сматра заобиђеном. Наративна стратегија Николићеве је управо та да крај остаје неразрешен и отворен. "Кад ћеш већ једном схватити?!"6 стоји на крају ове приповетке. Али ко то каже? Можда није ни битно ...
У причи "Причине" сусрећемо се с апсурдом који нам је познат из свако-дневног живота. Наиме, главна (безимена!) јунакиња7 ове приче гледа настра-ну телевизијску емисију, у којој се агресивна деца залећу и ударају у стомак кандидате једног ТВ шоуа, ослоњене на зид, или пак каменују кандидате који су опремљени кацигом и мрежастим металним штитником. "Програм јој се нимало није допао, јер је упорност страдалника била неуобичајена а и камен је био злоупотребљен."8 Згрожена емитованим призором, што због бруталности деце, што због немоћи кандидата да се одупру и њиховог мирења са судби-ном, јунакиња гаси телевизор, али се одједном присећа сна једне њене прија-тељице, у којем су се појавиле утваре жељне поигравања, а пошто ју је једна од њих обљубила, добила је од исте један ћошкасти камен сјајан попут дија-манта. Међутим, кад се пробудила, приметила је да се ради о парчету цигле. Када је поново укључила телевизор, чула је у вестима да је, не знајући за то, била сведок земљотреса, што је могло објаснити одакле се у њеној руци нашла цигла. Тако један реални предмет – камен – постаје посредник између јаве и сна, медијског апсурда и природне катастрофе. Али остаје питање није ли страх од медијских "причина" реалнији и драстичнији од утвара у сновима, као што је и медијски симулакрум у виду настраног ТВ шоуа постао реалност коју дневно пратимо на телевизијским екранима. А шта је у том вртлогу симу-лације са човеком, са оним што је остало од њега, са његовим "трагом"? Јуна-кињу (а вероватно и ауторку) приче брине "нестанак човека", бестијализација и губитак достојанства којег из дана у дан документују медији. Уједно је пред-стављена и капитулација човека у добу медија. Човек се не буни и не брани, а ионако нема куд да побегне и да се склони од насиља и лудила. Кошмар нас тако затиче усред стварности – причине су свуда око нас, оне су реалне!
Ово су само три примера "нормалног хаоса" који се скрива у свакодневици, у сваком тренутку спреман да нас изненади онда када то најмање очекујемо. Наравно, има их још више, и читаоци других приповедака Јованке Николић могу открити још више необичних перипетија у животима наизглед обичних ликова приказаних у њима. Но овде треба истаћи нешто друго – јединственост стила Николићеве. Било је већ речи о томе да се ради о ситуационој прози. Оно карактеристично те прозе није само акценат на појединачним догађајима, њиховим укрштањима и (поновним) разилажењима. У сâм текст је уткана јед-на врста филозофије догађајности која се сâма артикулише абруптно, изненад-но, у сегментима – упад филозофске мисли уједно иритира и фасцинира. Стра-тегија ауторке није да причу формулише тако да на крају из ње извлачи неко дубље филозофско "наравоученије" – то би више била "инстант" филозофија, грубо накалемљена на приказани сиже стварности често очишћене од мисли (како то показује изопаченост ТВ емисије у "Причинама"). Филозофија се овде јавља изненада, она препада, она је попут описаних догађаја – долази онда ка-да јој се најмање надамо.9 На исти начин како заплете и расплете својих суд-бина доживљавају јунаци у Николићевим причама. Покушаћу то да покажем на низу примера, уједно се ограђујући од могућег приговора да се овде ради о херменеутички нелегитимној лектири, такорећи "учитавању" неког споља-шњег смисла у ове приповетке. Више се ради о стратегији читања која ослу-шава скривену логику приказаних дешавања, а ова и у наизглед апсурдном проналази смисао или управо кроз приказ апсурда евоцира смисао. Ако је ло-гика приповедања оказионалистичка, онда и херменеутика читања мора бити таква. Издвојени сегменти задобијају форму, они (можда и мимо воље аутор-ке) постају својеврсни афоризми скривени у густишу испричаних догађаја и постају тако својеврстан коментар нормално ненормалног дешавања у овим причама.
У причи "@ега" главна протагонисткиња евоцира успомене на свог оца и на једном месту каже: "Говорио је да човек понекад треба да погреши, јер како би иначе знао да исправно ради."10 Није ли ово имплицитна критика нереал-ног становишта да човек све у животу треба да правилно уради? Не долази ли се управо преко (сопствених) грешака до важних увида? Јесте да се паметан човек учи на туђим грешкама, али и оне сопствене могу – и морају – да буду путоказ приликом решавања будућих проблема. – Прича "Чиновник" евоцира успомене на не тако давна времена, када је за време социјализма негован не-мушти конформизам "другова и другарица": "Сви су паметни и сви све знају, а кад треба јавно да се каже, ћуте."11 – У каквим дилемама се налази човек у ис-кушењу показује истоимена епизода у роману Извесни периоди у сто фрагме-ната ("Искушење"). Њен јунак очигледно проживљава егзистенцијалну кризу: "Око и поред овог града израсло је безбројно дрвеће. Главни пут иде около. Споредним се стиже брже. Онај даљи је за оне који знају да се на време предо-мисле."12 На то јунак саопштава одлуку: "Одабрао сам бољи. – Ишао сам да се убијем."13 Егзистенцијалне драме су суђене онима који не налазе перспективу у животу. То важи и за протагонисту приче "Осмех" у истом роману: "Сутра-шњи дан је започео негирањем."14 Осећај ништавила спопада онога ко мисли (у причи "Мисли"): "Толико усамљен и напуштен није се осећао ни у улици у којој није било ничега."15 Унутрашњи понор је дубљи од било ког споља-шњег. Овај низ езгистенцијалних драма завршићу једним цитатом из умећа преживљавања којег се придржавају Николићеви јунаци (прича "Трајање" – опет једна приповетка са егзистенцијалним насловом16): "Имао је навику да преживи, иако није потписао уговор о условима и дужини сопственог живље-ња."17 Није ли то ефектна алегорија – нико нам не нуди уговор на потпис, да ли и колико дуго ћемо живети. Ауторка је и овде свесна парадокса који за со-бом повлачи живот – или који је живот сâм по себи. – Помаже ли ту можда љубав? Изгледа да и она завршава у ћорсокаку, како то показује случај љубав-ника у причи "Чекаоница": "Цело поподне су водили љубав немајући потребе да било шта кажу, осим онога што су рекли. – Детаљи су били приказани на првом, другом и трећем каналу."18 – Књига кратких прича Кад су отпадале шљиве обилује описом парадоксалних ситуација које обележавају "нормални хаос љубави". Ево једног примера равнодушности као последице емоционал-них шокова и "пражњења" у причи "Учињено": "Све је исправно и ништа није исправно. Поднео је своју ситуацију, што сам и сама учинила. Мораћу свом фрајеру да испричам читав догађај, јер не желим да ми се све поново догоди. – Све што се догодило – догодило се унапред."19 А шта рећи о опису односа ме-ђу људима који се ипак неће волети (прича "Емоционални тренутак"): "То је био пријатељски однос из надградње, а не компромис из немогућности избо-ра."20 – Може се учинити да у оваквом прозном делу које обилује описим слу-чајности дешавања, неочекиваних обрта, наизглед баналних, па чак и апсурд-них догађаја нема места за метафизичка промишљања. Али понекад изненади такав метафизички моменат, онда када се најмање очекивао. Тако ауторка у причи "Божјак" примећује: "Ако је постојало оно што је било пре, тада је мора-ло постојати и оно што је било после."21 Наравно, не може се превидети иро-нични призвук са којим се износи овај увид. Без обзира на оваква места која се могу схватити као реминисценција на неку "позадинску" онтологију која обично прати класичне обрасце приповедања, не може се превидети акценат ауторке на неодређености дешавања, његовој неусмерености која оставља отвореном могућност да се оно развије и у сасвим супротном правцу од оног очекиваног. Чак се могу препознати кафкијански и бекетовски мотиви. На пример, у причи "Пре подне", где је приказана сцена на неком јавном месту, поводом свечаности коју је организовао делегат општинске управе. Пре него што се уопште нешто деси, ауторка описује један временски осећај главног ју-нака те приче, осећај који се често јавља у непредвидивим ситуацијама: "Седе-ћи ... сâм наспрам свих, чекао је да се нешто поново догоди, али сви остали су нетремице гледали у њега ишекујући исто тако да се нешто догоди."22 До кра-ја приче остаје неразјашњено да ли се радило о једној изложби или је нешто друго било посреди. Али код Николићеве то није ни битно – није битан кон-кретан повод дешавања, није битно да ли нешто тече по унапред одређеном плану, јер у овако неодређеном космосу разноразних догађаја свака неочеки-вана околност радњу може одвести у другом правцу. Тако и у причи "Пре под-не" ауторка примећује: "Тог преподнева се још свашта могло догодити ..."23
Уколико би се тражио заједнички именилац свих ових приповедака Јованке Николић онда би се могла употребити синтагма егзистенцијални оказионали-зам. Овим неологизмом може да се изрази акценат на околностима које у склопу овог прозног микрокосмоса постају замајац за разне егзистенцијалне драме и авантуре које се развијају неком непредвидивом логиком која има смисао и онда ако води у апсурд и бесмисао. Ако је под оказионализмом у класичном филозофском смислу било сматрано становиште које усклађеност психичких и физичких стања приписује интервенцији свемоћног Бога,24 онда морамо рећи да у Николићевом оказионалном свету Божија рука мирује – це-локупно дешавање је препуштено вољи и самовољи случајности под чијим диктатом се исписује трагикомична хроника људских, сувише људских дого-довштина. Усуд људске специје је препуштен непредвидивом хаосу међуљуд-ских односа и разноразних мање или више фрагилних констелација где мора да закаже праволинијски резон приписивања једне последице једном узроку – где се, уместо тога, активира мултиопциона имагинација приповедача који та-ко, у извесном смислу на мета-нивоу, тј. на нивоу осмишљавања сценарија де-шавања, сâм преузима улогу демијурга. Али овај демијург не тежи к томе да одговорност за своје радње препусти актерима његових прича, чак му није ни стало до неког моралисања – овде су догађаји препуштени самима себи, а ли-кови постају само пролазне станице дисперзивног дешавања које измиче свр-ставању под категорије доброг и лошег. У егзистенцијалном погледу, сваки потез, предузет у некој ситуацији, подједнако је битан и небитан. Или како то ауторка каже о јунаку једне њене приче: "Донео је одлуку и ништа више."25 Тако у делу Јованке Николић човек приповедачки станује у свету прилика и неприлика.



НАПОМЕНЕ:

  1 Јованка Николић, Тако сам те волео, Драганић, Београд 1999, стр. 17.
  2 Исто, стр. 18.
  3 Исто.
  4 Исто, стр. 40.
  5 Исто.
  6 Исто, стр. 41.
  7 Можда се ради и о самој ауторки која овде препричава сопствена искуства са телевизијским медијем.
  8 Јованка Николић, Приче из старине, Светови, Нови Сад 2006, стр. 28.
  9 И сама композиција приповедака сабраних у књизи Тако сам те волео из-ведена је према том принципу испрекиданости – обично одвојено од преоста-лог текста на крају сваке приче једна реченица стоји сама за себе и даје за-кључни коментар те приче. То је идиосинкратично обележје приповедачког стила Јованке Николић.
10 Јованка Николић, Тако сам те волео, стр. 26.
11 Исто, стр. 36.
12 Исто, стр. 52.
13 Исто. – Али има ту и ироније, како показује навођење једне суфистичке ми-сли које се присећа јунак ове приче: "Још ми се није догодило да неког нисам научио да барата луком и стрелом, а да ме касније није употребио као мету." (Исто.)
14 Исто, стр. 59.
15 Исто, стр. 63.
16 Та прича у "чистој" форми описује доживљај временске димензије егзистен-ције, како потврђују следећи цитати: "Размишљао је о тренутном стању ...", "Трајао је", "Окрзнут временским размаком ... задржао је ‚извесни период’ про-пуштајући га као флуидну паучину између прстију", "Расточен у времену и из-губљен у његовом пространству ...", "Ако је трајање припадало свеукупности универзума ...", "У трајном боравку сутона, сенке су умножавале присуство ствари до бесмртности." Упор. исто, стр. 78.
17 Исто.
18 Исто, стр. 62.
19 Исто, стр. 125. (Симптоматично је да женска особа свог партнера, одн. љу-бавника назива фрајером.)
20 Исто, стр. 126.
21 Јованка Николић, Приче из старине, стр. 62.
22 Исто, стр. 66.
23 Исто, стр. 67.
24 Упор. Сајмон Блекбурн, Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад 1999, стр. 294: "Догађаји у свету само образују прилике за деловање Бога, а он се стара о догађајима обично их пратећи и размишљајући о њиховим по-следицама."
25 Јованка Николић, Тако сам те волео, стр. 79.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432