Друштво књижевника Војводине
 
 


ДРАГАНА В. ТОДОРЕСКОВ Print E-mail
ПУТОВАЊЕ НА БАНАТСКИ НАЧИН

Радован Влаховић: Бапа, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2016.

Када је о Радовану Влаховићу реч, једно је извесно: ради се о истрајном хроничару банатске равнице, који тематски и лексички, и у прози и у поезији, настоји да што верније прикаже живот и обичаје у банатском селу. У томе је сличан како песнику Богдану Чиплићу, тако и Младену Маркову, донекле и Милораду Грујићу. Не треба заборавити ни романе Петровградска прашина и Јепури, андраци и друга чудовишта Петрвограда и средњег Баната Војислава Деспотова. Па чак ни комедију женидба и удадба Јована Стерије Поповића или знаменити роман Стевана Сремца, чији нам приповедач не открива име села у којем се два попа боре на живот и смрт через смерног младожење. Па Бал у Елемриру... Ако би и почела, прича о банатским, илити банаћанским писцима и њиховом литерарном дугу према завичају (с изузетком Сремца, који је, будући рођен у Сенти, Бачванин) трајала би онолико колико и летњи дан или зимска ноћ, па ћемо само констатовати да су сви поменути писци на неки начин наставили да причају своје приче у најновијем роману Радована Влаховића.
Јер, у роману Бапа се и удаје и жени, раставља и мири, свађа и опрашта, сумња и верује, тргује и капарише. Највише се, међутим, стрпљиво ради и планира посао. Главни јунак је несумњиво спознао старозаветну мудрост да све има своје време: и сетва, и жетва, и гошћење и одласци у посету, и брачна заветовања и трговачки послови. Тај и такав јунак Бапе свакако је настављач традиције, оне коју је спознао пратећи живот свог Бапе, и Бапиног Бапе, и тако редом, све до аскурђела. То је онај добар пут "реда и поретка", којег се Бранко "у’ватио, и кад је видијо да се тим путом добро иде и да се напредује, онда га није мењо."
И баш као што је добар животни пут онај који је себи одредио главни јунак романа, тако је и роман исписан у форми путовања с краја на крај села. Од салаша Јарош, где живи са породицом, до самог центра села Карлова, где посећује оца и мајку, стрица Славка, а потом свраћа у биртију код Каре, како би завршио посао са Ристом Касапином. Временски и просторно сведена на један дан у банатском селу Карлову, радња започиње буђењем јунака и његове породице у рано јутро, а завршава се повратком кући у касне сате и по зимском (читај: зимњем) времену, уочи Нове године. Век је двадесети, а доба међуратно, време када се српски сељак опоравља од последица Великог рата, не слутећи да га вреба једна иста таква, ако не и гора и страшнија, пошаст. Међутим, период у који Радован Влаховић смешта своју причу одликује и остварење вишевековног сна наших предака – живот у заједничкој држави са својим сународницима, који је остварен присаједињењем Војводине Србији. Ситуирањем у овај простор, идилична слика православног банатског сељака који живи у хармоничним односима са својом околином, који поштује своје и не узима туђе, још јасније се испољава.
Између јутра и вечери кратког зимског дана аутор романа смешта догађаје и сусрете, разговоре и погодбе, који нам се наоко могу чинити мање важним, али који описују живот банатских паора у време зиме, када се одмара од послова на њиви и троши зарађено током лета, али се и праве планови за наредну годину. И све тече по неком устаљеном реду и по Бранковом плану (успева да надмудри Ристу и да му прода своју јалову краву, како би обезбедио додатни новац за зимски период), све до тренутка када среће одбеглог ајдука из Црње, Марка. У поглављу под називом Хајдук Марко приповедач се удаљава од приповести о Бранку, и даје реч самом Марку да исприча своју невољу и удес. Ова епизода има најмање двоструку улогу у роману: с једне стране, уноси динамику у саму радњу, иако је, заправо, успорава дигресивним приповедањем, а с друге стране, осветљава Бранков карактер на онај начин на који је то донекле ускраћено самом наратору, који из перспективе доживљеног говора, слика Бранков живот, са понеким изузетком (нпр. поглавље Марика, где је описан однос између Бранковог стрица Славка и његове слушкињеналожнице).
Међутим, и сам је Марко спреман да добрим врати доброчинство које му Бранко, кршећи закон и поводећи се за неким вишим принципом, чији је корен опет у традиционалном поимању вредности: "Знало се шта се како радило и пре и данас, а знало се како се поступа сас људима у невољи, па макар се радило и о ајдуцима као што је овај Марко што седи до мене, мислио је Бранко." Дакле, од почетка до краја романа, сав Бранков пут ка стицању, ка напретку, које није само материјално, него се пре свега огледа у бројности породице и слози у њој, подупрт је ослањањем на већ проверене вредности и наук стечен искуством. У том смислу, често ћемо у роману Бапа наићи на експлицитне мотивације поступака главног јунака, било да их он у мислима казује, било да приповедач говори у његово име. Свака кушња тако добија адекватан одговор који нипошто није резултат ирационалног – оно се одвија само у сновима, који, опет, нису нужно жал за прохујалим временима момачког живота и неостварених љубави, већ понајпре потврда да се одабрани пут може итекако аргументовано бранити. Бапина личност стога сања само у тренуцима када је јава у тој мери оно остварење снова, да се снови заиста доимају као оно што, са научне тачке гледишта јесу – само подсвесни садржаји који, будући потискивани, избијају на површину, да би се оправдали минули поступци. Ако Бранко сања о Даници, којом се није оженио, јер су му родитељи одабрали девојку која је погоднија за његово домаћинство, он на јави налази да је његов поступак био исправан, тј. да женидба Зорком значи и његов лични потом и породични просперитет.
Стога би се, без задршке, о Бапи могло говорити као о ангажованом роману, у којем писац награђује врлине свог јунака. У исти мах и идеализован, али и типични јунак (пре свега лексиком у виду дијалектизама, а затим и на основу појединих поступака и "резона"), Бранко је прототип јунака из протореалистичког прозног проседеа, који у идиличној атмосфери живи свој живот обичног, малог јунака. Чини се да је у том смислу и роман Радована Влаховића противтежа "урбанизацији" српске прозе, где се село јавља тек спорадично, а неретко је, када се и јави, негативно конотирано. Да је неким случајем радњу Бапе сместио у време садашње, Влаховић би без сумње изградио јунака обузетог бригом око кредита и субвенција, суоченог са одумирањем родног села, у којем се свака друга кућа продаје по врло ниској цени. Млади би се углавном иселили, хрлећи у град, како би конобарисаЊем зарадили за најам гарсоњере у некој од периферија, а многобројна сеоска породица би се с вечери опуштала уз неки од ријалити програма или би свако од укућана зурио у свој компјутер, старајући се о свом имању на Фејсбуку. Као у вицу.
Зато се Бапа, ма колико на моменте деловао анахроно и далеко од сваког критичког ангажмана, обраћа управо времену садашњем, истичући све оне предности и квалитете живота на селу од којих смо се након Другог светског рата, а посебно у годинама неуспелог хватања европског колосека, транзиционог базања трновитим путевима просперитета и општег бољитка (који, ето, никако да нам се укажу), удаљили, рекло би се, неповратно.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432