Друштво књижевника Војводине
 
 


ДАМИР СМИЉАНИЋ Print E-mail
Седам теза о естетици баналног

Појам баналног није саставни део уобичајеног вокабулара филозофске естети-ке. У естетичком дискурсу су се као сродни појмови усталили они кича и шун-да. Свакако, и кич и шунд су израз баналности. Очигледно је баналност шири појам под који можемо подвести и кич и шунд и све остало што по некој ин-терној логици не задовољава критерије естетски вредног. Али шта је банал-ност као таква? Шта неку ствар или догађај чини баналним? Или у контексту уметности: шта неко уметничко дело или уметнички приказ чини баналним? Овде ћу покушати у обрисима приказати једну естетику баналног која сама треба бити све друго само не банална. Подробније разматрање тематике мора изостати јер би за то поред удубљивања у сложене естетске проблеме дефини-сања баналног и сличних феномена било неопходно разматрање бројних кон-кретних примера, пре свега из савремене уметности. Аутор се нада да ће мо-жда другом приликом дати спецификацију и егземплификацију барем неких од овде предочених језгровитих теза.


1. теза: Ништа није по себи банално.

Када нешто сматрамо баналним, шта у ствари мислимо под тиме? Чисто етимолошки та реч нема негативни смисао. Она се односи на оно што у феуда-лизму господар додељује вазалу као награду за верност и службу, односно оно што је дато на слободну употребу. Временом та реч добија све више негатив-них конотација и она значи нешто обично, отрцано, истрошено, нешто што се не истиче, што је просечно (посебно када је реч о употреби фраза у говору). Оно што је банално нема неки посебан значај – управо ако се нечему безначај-ном даје дигнитет који му не припада или који је само умишљен, онда имамо посла са нечим баналним. Банализација је прављење нечега вредним чему не припада нека посебна вредност. Али оно што је битно напоменути јесте да не-што није по себи банално, већ да оно постаје банално, односно бива банализо-вано. Ако неко на руци или другом делу тела носи истетовирану слику неког свеца, анђела или неког другог "идола", није ли то израз баналности? Не би ли исто тако било банално када би уместо неке фиктивне фигуре нека реална осо-ба заменила објект обожавања приказан на људској кожи? Или узмимо један пример из масовне културе (или боље рећи: некултуре): зар све оне телевизиј-ске емисије у којима се инсценира атмосфера опште денунцијације особа пред вишемилионским гледалиштем (нпр. Велики брат, Фарма итд.) не заслужују предикат баналног? (Овде се израз "банално" може користити и као синоним за израз "вулгарно".) Али шта год означивали као банално, оно није такво по себи него увек с обзиром на то који му се привидни или претерани значај при-писује. Пре би се могло рећи да је банализација реална, а не оно банално. Не-што делује банално, али није такво по себи.


2. теза: Не постоји банални предмет него само банални приказ предмета.

Ако се сложимо с тиме да није предмет сам по себи баналан, него да делује банално или да је учињен баналним, онда се квалитет баналног не може при-писати предмету као његов онтички предикат, него је нешто што му придола-зи споља, путем неке делатности или у склопу његовог опажања. Јасно је да онда оно банално треба тражити у неуспешној пракси цртања, сликања, пева-ња, писања, представљања, дакле у уметничкој пракси. Уметност приказује неки предмет на одређен начин, а у зависности од квалитета приказа и карак-тер самог дела ће варирати. Нека песма је банална јер је банално написана, а не зато што би њен предмет био баналан. Могуће је написати песму изузетне вредности и о ономе што се само чини баналним, али исто тако је могуће на-писати баналну песму о нечем узвишеном. (Пример за оно прво су многе пе-сме Вилхелма Буша, хроничара малограђанске баналности, који је уједно умео да разоткрије маску њене лицемерности, а пример за оно друго бројне "херој-ске" песме написане током тзв. соцреализма.) Питање је када је неки приказ баналан. Вероватно ако не представи предмет у њему својственом естетском колориту или ако сврха приказивања треба да буде нека врста задовољења н"стетских побуда на страни реципијента, дакле ако се промаши идеја предме-та или смисао рецепције. У следећој тези ће бити представљени услови под којима уметничка продукција успева, а под којима не.

 
3. теза: Права уметност даје ауру обичном предмету, лоша уметност
поништава ауру (уметничког) предмета.

Својевремено је Валтер Бењамин указао на тенденцију традиционалне умет-ности да приликом приказивања предмета, одн. обрађивања медија и матери-јала којима се користи уметник, акценат стави на очување ауре тог предмета. Под ауром Бењамин подразумева "јединствену појаву неке даљине, ма колико била блиска"1. Према његовој дијагнози у контексту модерног доба аура пред-мета бива до те мере потискивана да нестаје: филму и другим масовним меди-јима стало је до тога да, управо супротно, што више приближе предмет гледао-цу (реципијенту) и да путем његове репродукције (или снимања репродукције) превазиђу индивидуалност предмета или једнократност неког догађаја. Појам ауре може да помогне приликом одређења појма баналног. Тако би се оно ба-нално могло одредити као оно што је без ауре или – можда је адекватније рећи – оно чему је аура избрисана. Могло би се онда рећи да она уметност која не уме да прикаже оно ауратично (неког предмета или догађаја) сама носи печат баналног. Оно што нам се чини надохват руке (нпр. нека филигрански израђе-на античка ваза) ипак нам није доступно, напросто осећамо неку дистанцу према том предмету, он измиче нашем погледу док га гледамо. Она уметност која уме да дочара ту трансцендентност (иако посредовану кроз неки иманент-ни доживљај тог предмета у субјекту) погађа ствар; она која, насупрот томе, хоће да нам приближи предмет, да га присвојимо, има супротан ефекат: она брише ауру и тај предмет чини обичним, другим речима она га банализује. Не-ма више ничег посебног у њему, он је изгубио своју ауру.

 
4. теза: Уметност продукује баналности ако не достигне одређени ниво
формалне издиференцираности.

Уметничка продукција подразумева и висок степен израђености форме на материјалу који се обрађује. Тамо где форма уметничког дела није у довољној мери израђена, где, дакле, дело не показује јасне контуре, може се рећи да уметничка обрада материјала није успела. Када кажемо да је нешто отрцано, онда мислимо управо то: да некој ствари недостају јасни обриси како би је препознали и разликовали од других (сличних) ствари. Исто важи и за про-дукт уметничког рада. Ако за то дело кажемо да је банално онда би то могли протумачити у смислу да су на том делу обриси до те мере избледели да се уопште више не препознаје оно што у формалном погледу то дело треба да од-ликује у односу на оно што је неизрађено и што је такорећи без "шлифа", али и као различито у односу на друге уметничке продукте. Примере за тако нешто можемо наћи и у свакодневној комуникацији: тако се за фразе каже да су отр-цане. Хегелов ученик Карл Розенкранц у Естетици ружног (1853) пише: "Оп-ште место је већ као таква позната, сазната и обележена тривијалност. Оно труистичко је некад такође било ново и интересантно; али током учесталог понављања оно се троши, губи дух. Зато оно постаје смешно ако наступи са претензијом иновативности."2 Дакле, понављање неког формалног обележја може допринети банализацији дела, али исто тако ако се то обележје пренагла-си. Добар пример у поезији је форсирање риме као формалног средства – кроз претереано инсистирање на римовању може доћи до банализације саме песме. Није случајно већ афористичар Георг Кристоф Лихтенберг написао: "Код мно-гих људи прављење риме је болест људског духа у развоју."3

 
5. теза: Уметнички предмет може бити банализован ако се не реципира адекватно.

Није само продукција она која доприноси банализацији неког дела; проблем не тако ретко лежи и у неадекватној рецепцији дела. У неким модерним есте-тичким теоријама описан је тај процес банализације кроз рецепцију, на при-мер код феноменолога Морица Гајгера. Овај феноменолог у свом делу При-ступи естетици (1928) разликује две форме н"стетског става: сентиментали-зам као наслеђе романтичарског хабитуса и неразликовање површинских и ду-бинских дејстава уметности. Он говори о дилетантизму доживљаја уметно-сти онда када ти доживљаји нису адекватни вредностима уметничког дела, а уз то се погрешно сматрају адекватним. Приликом рецепције дела акценат је на његовој материјалности уместо на његовој форми. "За велику већину умет-ничких ентузијаста уметност заиста није ништа друго до опојно средство по-пут алкохола, надражајно средство попут игре."4 Гајгеров пример је слушање музике: дилетанти конзумирају "слике" које се јављају приликом слушања му-зике које им се смењују у глави (сличну критику је касније с другог филозоф-ског становишта изнео Теодор В. Адорно). Типичан пример расположења у којем се дилетантски доживљава уметност јесте сентименталност. Гајгер ди-летантском ставу којег не практикују само лаици, већ и експерти даје назив унутрашња концентрација шИнненконзентратион] приликом које уметничко дело има статус пуког стимуланса за "меке душе". Најмање три извора може имати таква концентрација: комотност, претерано бављење сопственим осећа-њима и недостатак објективности приликом естетског расуђивања. Уместо та-квог става Гајгер преферише тзв. спољашњу концентрацију која омогућава да се уметничко дело реципира сходно његовим вредностима и главним струк-турним моментима. "За оног ко у спољашњој концентрацији доживљава умет-ност, за тога ће свака појединост на уметничком делу бити од значаја: погре-шно нацртана рука омета целокупни утисак, исто као и вокал који није на пра-ви начин употребљен у стиху, неуспели тематски прелаз у музичком кома-ду."5 Друго застрањивање у уметничкој рецепцији дешава се када се не разли-кују дубинска и површинска дејства уметности. Посебно кич и шунд произво-де површинске ефекте (нпр. сентиментална поезија, сензационалистичка дра-ма, авантуристички роман итд.). Њихов циљ је да се субјект разоноди и забо-рави проблеме свакодневног живота. Насупрот томе дубинско дејствовање представља субјективни корелат вредности уметничког дела. Уметничко дело апелује на јединство особе и живота. Субјективни доживљај само прати ду-бинско дејство уметности, али није искључива сврха као код унутрашње кон-центрације. Тако дилетантизам банализује дело, од њега прави психички сти-муланс, од процеса продукције позитивну абреакцију, а од рецепције аутое-стетски доживљај.


6. теза: Контекст рецепције може допринети (де)банализацији
уметничког предмета.

Није само чин рецепције онај који може довести до банализације естетског, али исто тако и до естетизације баналног, него и оквир у склопу којег се он де-шава. То може да илуструје чувени пример када је Марсел Дишан изложио пи-соар и тиме започео еру ready-made-a у савременој уметности. Оно што је би-ло незамисливо у класичној уметности одједном је постало стварност: један предмет који због ординарности своје употребе заслужује епитет баналног по-стаје естетски релевантан предмет у оном тренутку кад бива показан у јавно-сти као експонат, дакле уметнички кодиран продукт. Тако је у новом контек-сту предмет добио нову вредност, или, штавише: тек је у њему добио вред-ност. Али ефекат деконтекстуализације може бити и супротан. Рецитовање песме неког антифашистички оријентисаног авангардистичког уметника при-ликом обележавања неког (народноослободилачког или сличног) јубилеја мо-гао је да стави печат баналности на то дело као и на име самог песника. У сва-ком случају, контекст није ирелевантан када се додељује предикат естетски вредног или баналног.


7. теза: Уметност почива на преображају наизглед баналног.

За крај бих се хтео позвати на једну формулу коју је изрекао амерички фило-зоф Артур К. Данто. Он је под уметношћу сматрао "трансфигуратион оф тхе цоммонплаце", што се може превести као: "преобликовање обичног".6 Тако бисмо и уметност могли сматрати у формално-структуралном погледу преду-зетим преображајем баналног. Тиме се жели раскинути са традицијом естет-ског мишљења које уметности додељује статус делатности која приказује ис-кључиво нешто узвишено и естетски вредно, а уједно сматра да оно што делу-је банално не заслужује уметнички приказ. Мада се уједно отвара и пут за раз-умевање уметничког дела и његовог стварања на нешто другачији начин од уобичајеног: уметност је нешто необично, нешто што се раније није појавило у истој (идентичној) форми, нешто што искаче из хоризонта наших очекивања, на шта се треба привићи, што иритира и што тражи да буде интерпретирано (из што више перспектива). Естетика треба тако да има задатак да истражи ка-ко процесе банализације естетског, тако и оне естетизације баналног. Ових се-дам теза је била припрема за тај изазовни задатак.



БЕЛЕШКЕ:

1 Упор. Валтер Бењамин, "Уметничко дело у веку своје техничке репродукци-је", у: Валтер Бењамин, Есеји, Нолит, Београд 1974, стр. 114–149, цитат: стр. 120.
2 Karl Rosenkranz, Ästhetik des Häßlichen, Verlag der Brüder Bornträger, Königsberg 1853, стр. 204. [Цитат са немачког превео аутор, Д. С.]
3 Georg Christoph Lichtenberg, Pfennigs-Nјahrheiten. Ein Lichtenberg-Brevier, De-utscher Taschenbuch Verlag, München 1992, стр. 47. [Цитат са немачког превео аутор, Д. С.]
4 Моритз Геигер, Зугäнге зур Äстхетик, Дер Неуе Геист Верлаг, Леипзиг 1928, стр. 17. [Цитат са немачког превео аутор, Д. С.]
5 Исто.
6 Упор. Arthur C. Danto, The Transfiguration of the Commonplace: A Philosophy of Art, Harvard University Press, Cambridge 1981.

* * *

Дамир Смиљанић

СЕДАМ ТЕЗА О ЕСТЕТИЦИ
БАНАЛНОГ

Сажетак

Аутор у прилогу презентује седам теза о естетици баналног. Оне се тичу он-тичког квалификовања предмета и догађаја (1. теза), начина како се неки предмет или догађај прави баналним (2. теза), везе приписивања предиката ба-налног са недостатним приказом ауре уметничког предмета (3. теза), потребе за достизањем одређеног нивоа формалне израде дела (4. теза), удела рецепци-је у (де)банализацији предмета уметничког приказа (5. теза) као и важности контекста рецепције (6. теза). Напослетку се сама уметност одређује као прео-бражај баналног (7. теза).

*

Damir Smilјanić

SEVEN THESES
ON THE ESTHETICS
OF THE BANAL

Abstract

The paper investigates seven theses on the esthetics of the banal. They cover the on-tic lјualification of objects and events (Thesis No. 1), the manner in njhich a certain object or event is made banal (Thesis No. 2), the connections of naming the object banal to the insufficient vienj of the aura of the piece of art (Thesis No. 3), the n"d to reach a certain level of formal production of the piece of art(Thesis No. 4), the level of reception in (de)banalization of the object of art (Thesis No. 5), as njell as the im-portance of the context of reception (Thesis No. 6). Finally, the art itself is defined as the transformation of the banal (Thesis No. 7).
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432