Друштво књижевника Војводине
 
 


БОЈАН ЈОВАНОВИЋ Print E-mail
Песничко превладавање баналног

Одређено најпре терминима уобичајеног, свакодневног, конвенционалног, ти-пизираног, једноставног, једноликог, просечног и тривијалног, банално се од-носи на опште познате чињенице и истине у једној средини, чије евоцирање и понављање добија негативно значење дефинисано синонинима отрцаног, нео-ригиналног, немаштовитог и безвредног. Будући да није такво само по себи већ да то постаје одређеним процесом у датом контексту, банално карактери-ше феномен самог људског постојања које претпоставља понављање и ритуа-лизацију. У осигураној свакодневици, са извесношћу заснованом на репетици-ји животних поступака, оно настаје као резултат тежње за понављањем позна-тог, чији негативни предзнак долази као последица потрошеног смисла. Пона-вљање је свесна радња, вршена са циљем успостављања контроле над спонта-ним отуђујућим процесом ритуализације која банализује свакодневицу. Зато је баналност последица отуђења од непосредног, аутентичног доживљаја ствар-ности, удаљеност од њене суштине, посредног и креативног, а присутност у пукој форми. У ритуализованој стварности, понављање оличава силу јачу од човека која троши његов до тада успостављени смисао. Сагледано у контексту савременог уобичајеног људског живота, банално као резултат процеса поста-је принуда понављања и прихватања унапред датог смисла као конструкта и производа отуђене моћи која позитивне културне датости претвара у њихову супротност са негативним конотацијама.
Банално се открива се у језику, а односом према језику, третираном као предмет, исказује се спорна баналност стварности. Евидентно је да се у једном свом аспекту језик петрифицира што је исход ритуала његовог умирања1, а чији беживотни остаци постају супротност поезији (грч. поиесис – стварање) као аутентичном стварању. Препознатљива у свакодневљу, баналност се иска-зује језичким стереотипима, клишема изражавања и мишљења којима се реал-ност своди на своју датост. Међутим, виталност самог језика се потврђује у живом говору који измиче баналности и приближава се поезији, као, како ју је дефинисао Душан Матић, "вечитој свежини света". У свакодневној вербалној комуникацији заискри поезија, потврђују то песници који из колоквијалног узимају управо непосредно изречено као готове стихове за своје песме. За раз-лику од уобичајеног језика у којем преовладава комуникацијски над изражај-ним аспектом и којим је именовањем постојећег такав језик у некој врсти зака-шњења за догођеним променама, песнички језик има профетски, пророчки ка-рактер да наговештава и именује долазеће, оног утопијског "још-не" које није, а које ће бити или може бити. Енергија тог утопијског као профетског нема у поезији конкретни, догађајни карактер, већ у језичкој равни указује као могућ-ност потврђивања човековог креативног потенцијала за стварање не једног света, унус мундуса, већ мноштва светова, мултус мунди, као услова самог људског постојања.


Бенигна и малигна баналност

У оквиру свакодневља и ритуализације живота, осим бенигног, баналност може имати и свој малигни карактер. Будући да баналност, попут зла, нема своју онтолошку утемељеност, јер се њоме исказује карактеристичан однос према свету, човекова онтолошка недовршеност чини га отвореним према ра-зним могућностима свог довршавања, па и према злу које затвара хоризонт ху-манизма. Моћ баналног се огледа у засићењу и отупљивању човекове сензуал-ности и моралне осетљивости и навикавању на смрт која се, када су у питању удаљени други, прихвата као уобичајена информација али и као последица свакодневног  посла убијања људи2. Банално зло је показатељ неосетљивости за патње, страдања и смрт других, којима се не помаже и у чијем се усмрћива-њу учествује непосредно и посредно. Показује се, дакле, да ритуализација сва-ке активности, па и убијања и клања, може учинити уобичајеним и само усмр-ћивање људи, које постаје банално. Односом према жртвама, којима се пони-штава људскост, њихово масовно убијање, гушење или клање, банално зло се потврђује као људска реалност. Аушвиц и Јасеновац су постала страшна места како због броја жртава, тако и због баналности смрти и начина убијања у овим логорима3. У том смислу се и Адорнове речи из 1949. године да "Писати пое-зију после Аушвица је варварство", односе на немогућност поезије у светлу моћи те баналности као страшног зла почињеног над недужним жртвама. Ба-вити се поезијом после тих страхота је потврда учињеног варварства, па зато треба застати, зауставити се пред понором, до којег је човек стигао. Од поезије као симбола највише духовне активности тражи се, међутим, привремено, а не потпуно одустајање. Та привременост омогућује темељно преиспитивање до-тадашњег пута и моћи преовладалог баналног зла да би се променио смер кре-тања које води у варварски суноврат. Привремено обустављање вишезначне песничке активности не значи враћање на прави пут, већ само могућност ње-говог дотадашњег преиспитивања. Показало се, међутим, да су после Аушви-ца и Јасеновца, ипак, проговорили песници, а тематизајући холокауст, као Це-лан, потврдили моћ поезије.
Уколико је банално негативитет на који се привикавамо, сенка која постаје део живота да би преовладала над њим, онда је суочавање са баналним, као потенцијалним злом, песнички изазов. Одговор на тај изазов није ритуални конформизам, већ обред у којем понављање добија значење обнављања сми-сла. Овај наизглед парадокс да понављање као ритуал банализује и обесми-шљава, док као обред креативно осмишљава, постаје разумљив уколико пона-вљање сагледамо у оквиру Кјеркегоровог проспективног понављања као сећа-ња унапред, као и Ничеовог тумачења вечитог враћања истог, који актуализу-је људску ситуацију као могућност овладавања временом, па се и значење об-редног враћања почетку открива првенствено у човековом настојању да задо-вољи своју примарну потребу за актуализацијом поновљиве аутентичности. Овај теоријски оквир може бити основа и за његову непосредну практичну потврду уколико почнемо да понављамо неку реч. У одређеном тренутку ћемо доживети њено разлагање на слогове и, попут распаднуте стварности, суочи-ти се са бесмислом њиховог понављања. Међутим, истрајност у понављању, када преовладава субјектова воља у овом поступку, долази до слабљења дота-дашња кохезија између делова речи, што доводи до реинтегрисања разложе-них слогова у неку нову смисаону целину, која тада постаје за субјекта који понавља, потврђена креативна могућност.


Стварање смисла

Насупрот стереотипној, униформној, безличној, неинвентивној, нествара-лачкој и безначајној стварности у којој се човек отежано сналази, постоји и она другачија реалност до које се стиже искораком и узлетом из уобичајеног, свакодневног и баналног. Она се може означити и својеврсним повлашћеним простором у људском животу, простором среће, којима појединац приступа напуштајући стварност, када се нађе у кризи. Јунаци у делу Црњанског удаља-вају се из баналне, егзистенцијално отежане свакодневице и приступају оном извеснијем духовном простору где налазе сигурније уточиште. Овим се потвр-ђује став о важности управо те духове реалности за човеков опстанак и само његово постојање. Иако привидно изгледа да зна где му је станиште, он, у ствари, станује негде другде и другачије. Ту реалност чини и песнички свет, комплементаран овом и потребан човековом не само физичком већ и духов-ном и метафизичком постојању.
Потврђујући се клишеима и стереотипима, баналност као простота која од-води у вулгарност, показатељ је немоћи аутентичног, креативног односа пре-ма стварности. Покушај да се банално естетизује завршава као кич који неаде-кватним средствима само потврђује отуђујућу моћ баналног. У естетској фор-ми која се продукцијиски понавља, својом репетитивношћу влада човековим укусом. Таква баналност је бљутава и задовољава низак укус, али и доводи до меланхоличног нерасположења и егзистенцијалног незадовољства. Уметник се ужасне у суочавању са понављањем, стварањем већ виђеног и незадовољ-ство собом, које прераста у гнев, исказује пркосом и бунтом мотивисаним тра-гањем за изласком из таквог стања5. Премда се чини да тада почиње трагање за смислом, као нечим датим и постојећим што треба пронаћи, процес је, у ствари, потпуно другачији, јер уметник почиње да ствара смисао и долази до њега чином стварања. Супротна уобичајеном баналном, поезија је могућност човековог креативног потврђивања у реалности различитој и другачијој од конвенционалног  и рутинског. Она је нешто више и значајније од свакоднев-ног, јер се исказује повишеним доживљајем и искуством које фасцинира и даје печат људском постојању. Поезија није нека посебна природна датост, већ ре-алност настала човековом креативношћу. Она омогућује да се искорачи из уо-бичајеног, да се доживи нешто друго и другачије од пуко рационалног и праг-матичног искуства и да се "изненађење душе", како је [илер назвао песничку инспирацију, претвори и искаже у нову душевну реалност.
Поезија и баналност су супротности, које се са становишта стваралаштва разрешавају на више начина. Супротна поезији, баналност је њено искушење и изазов. Подлежући општим местима, што је показатељ стваралачке немоћи, поезија нестаје у баналном. Међутим, тематика баналног је изазов песничком стварању које захвата баналну свакодневицу и успоставља нови поредак реал-ности, различит од стварности. Оно што је банално у стварном животу мења се и преображава у песми, која је израз мењања света и креативне моћи прео-бражаја баналног. Моћ поезије се огледа у стваралачком превладању и прео-бражају баналног. Парафразирајући Лотреамонове речи да ће поезију сви пи-сати, Миљковић је, верујући у необичну моћ песничког стварања, истицао да се може препевати и Ајнштајнова једначина. Песник тако изузетне и снажне имагинације, попут Миљковића, могао је да постави овакав захтев, изражава-јући веру у такву могућост.
Сама претпоставка да од баналног може настати поезија, указује на значај рецепцијске равни за другачији доживљај не-песничких садржаја. Данас се та предвиђања остварују и продукцијом тзв. слем поезије. Као што се музика  до-живљава све више гледањем него слушањем, и рецепцијски пут поезије кре-нуо је преко сцена и провокација. Овај тренд треба сагледати како у оквиру тежње да се поезија конкретизује, да поништавањем своје метафизичке димен-зије и постане физичка, тако и у контексту дугих настојања за њеном драмати-зацијом и сценским представљањем. Међутим, покушаји да се поједина места у урбаним срединама оплемене поезијом, емитовањем звучних записа на који-ма изговарају своју поезију највећи песници, завршавају као неприметно де-шавање. Поезија сама по себи је немоћна да скрене пажњу да би била приме-ћена, јер је за њену адекватну рецепцију потребан контекст и амбијент. Естрадном атрактивношћу и својеврсним перфомансима као извођењима, пе-сници настоје да искораче из баналности и остваре право поезије да говори. Критичким односом према стварности и коришћењем редукованих, минимал-них естетских средстава успевају да привику пажњу гледалаца као слушалаца. За разлику од времена када је сама поезија била догађај, данас се догађај изво-ђења представља као поезија. Зато и читање ове поезије ствара и другачији утисак од оног стеченог слушањем и гледањем. Велики број песника оствару-је, дакле, предвиђање да ће поезију сви писати, односно говорити и изводити. Ово предвиђање треба разумети првенствено као песничко преувеличавање у којем оно "сви" има значење многи, који својим песмама исказују своју разли-читос и право на стварање сопственог света као могућности не само свог већ и људског опстанка. То "сви" је израз песничке тежње ка остварењу једног утопијског плана о којем су више од нас знали стари Кинези који су сматрали да је свему што постоји у свету потребно све, па су том смислу и поезији по-требни сви људи као песници. Уколико, дакле, не сви, данас поезију многи пишу, али без правих мотива и разлога6. Под разлогом се подразумевају раз-лози душе, чијим одсуством она губи на искрености, постаје лажна и неми-новно нестаје. Ова појава указује, међутим, на опасност од њеног банализова-ња и у оквиру стваралачких могућности нових медија и појављивања на дру-штвеним мрежама које постаје својеврстан супститут за озбиљније бављење поезијом.


Песничко становање

Заслужан како за стварање другачије стварности од природне датости, тако и за перманентан материјално технолошки напредак, човек у обезбеђеном  си-гурном станишту не налази потпуно задовољство. Онтолошки недовршен, он има могућност да се потврди на различите начине, али остаје несигуран, без крова, уколико не оствари и оно најбитније: смисао свог постојања. У односу на баналну стварност, која не може у потпуности да задовољи његове суштин-ске потребе, човек се настањује песнички, У познатим Хелдерлиновим стихо-вима та истина је сажета у речима: "Пун заслуга, ипак песнички станује / чо-век на овој земљи".
Сматрајући да песништво омогућује да човек заузме праву меру свог бив-ствовања, да пронађе своје месту у космосу у односу на бескрајност васионе, бесмртне богове и сопствену коначност и смртност, Хајдегер истиче да упра-во песничко искуство показује начин човековог ослобађања сопствених илу-зија о моћи. Премда човек верује да је творац језика и његов господар, истина је, према Хајдегеру, потпуно супротна, јер, у ствари, језик господари човеком и говори кроз њега, а човек говори само онда када одговара позиву и захтеву језика. То је тај највиши, примарни позив који увек упућује на суштину ства-ри, па зато језик није људско оруђе, јер као "кућа битка" има онтолошки значај за човека. Сматрајући да је језик тај који говори и да тиме влада човеком, а не обратно, Хајдегер указује да је поезија прајезик једног народа и да се суштина језика мора схватити из суштине поезије. Импликације овог тумачења исказу-ју се критичким односом према дотадашњем разумевању субјекта, који не тре-ба одређивати само у односу на објекат и у односу на друге субјекте, већ пр-венствено у односу на оно што му претходи, а то је језик који влада њиме, па зато он и када говори, није газда у својој кући. Свако величање човека, као основ хуманизма, је не само погрешно јер спречава адекватно сагледавање ње-говог места у космосу, већ и самодеструктивно зато што га онемогућава да са-гледа своја ограничења, да увиди да постоји нешто више од њега и да само са-моограничавањем може очувати принцип своје моралности. Зато ово Хајдеге-рово схватање имплицира критички однос према традиционалној антрополо-гији и хуманизму.


Моћ језика

Попут каснијег Леви Стросовог настојања да докаже идентичан став у обла-сти мита и митског стварања, да њих не измишљају људи, већ да се они на ни-воу својих надструктура мисле кроз људе и посредством људи, Хајдегер на-стоји да потврди своју тезу тумачењем Хелдерлинове песме, али и у предава-њу о језику и тумачењем Траклове песме "Зимско вече". Радикалном критич-ношћу према мишљењу које језик третира као предмет, у настојању да афир-мише значај језика и сагледа његову онтолошку суштину, он пренаглашава моћ језика у односу на човека. Сагледамо ли вредности овог тумачења у кон-тексту изнетог става о језику, који господари човеком и говори кроз њега, он-да са становишта аргументације остаје недоказан став немачког филозофа. Он је потврда вишезначности анализованих песама као језичких уметничких де-ла9, створених од стране изузетних песника као њихових аутора. Вредности ових песама проистекле су из језика као средства песничког стварања, јер су само песници, попут Хелдерлина и Тракла, могли да напишу оваква дела. Уколико би се језик као примарна претпоставка стварања исказивао као нај-битнији чинилац песничке креације, онда би се он потврђивао и у мање зна-чајним књижевно-уметничким делима. Став да из песничког дела проговара језик као најзначајнији моменат креативних тежњи песника може се провери-ти на оним Хелдерлиноим песмама написаним у време његовог помраченог ума. Да је Хајдегеров став тачан, онда би управо те песме у којима је језик не-посредно долазио до изражаја, првенствено као говор несвесног, јер није само језик несвесно структуиран, већ је и несвесно језички структуирано, биле зна-чајније од оних које је Хелдерлин написао пре тога.
Неоспорно је, дакле, да не проговара језик из песника на необуздан, стихиј-ски начин, већ је подвргнут дисциплини. Аутор је тај који влада језиком, а не обрнуто. чак и онда када се читаоцу настоји да представи спонтани израз не-свесног говора, као говора језика, на пример у роману тока свести, то је резул-тат ауторове труда и умећа да адеквано организује садржај. Показује се да пе-сници дуго раде на свом језику и начину изражавања, да поправљају своје пе-сме и да незадовољни једном праве више њихових верзија. Момчило Настаси-јевић, чији би стихови могли бити повод да се херметички стил разуме као не-посредан говор језика, стрпљиво и дуготрајно је писао своје песме, са јасном свешћу о поетском значају свих чинилаца коришћеног језика. Не говори, да-кле, језик имперсонално из песника, већ говори песник чије је изражавање условљено његовим духовним и културним искуством, искуством самог јези-ка. Иако у процесу стварања песник преиспитујући своју субјективност насто-ји да је учини одсутном, попут одсутног Бога након стварања света, и допусти да оно не-ја проговори, такве ауторске стратегије, без обзира на коначан ис-ход, не могу поништити субјективно у ауторском делу. Песник је субјект ства-рања песничког дела, а на примеру Хелдерлина и Тракла јасно се види говор тог субјективног искуства.
За разлику од других активности којима се материјалним остварењем, гра-ђењем кућа и станова, довршава, поезија коју ствара оставља човека отворе-ним. У језику, песник доводи биће до бивствовања и онтолошки довршава се-бе, али остаје отворен јер његово искуство самопотврђивања није у налажењу датог, већ у стварању задатог. Премда на крају авантуре изгледа да је прона-шао себе, негде у далеком свету и у другој култури, стечено искуство је то ко-јим је појединац путовањем створио себе. Деификација језика, који није про-нађено, већ створено станиште, проистиче из његове творачке моћи што про-говара кроз песника који у њему добија саучесника у стварању. Уколико се има у виду овај аспект језика, онда је настало дело више од намере, тежње и идеје песника да се оно створи, јер у самом чину стварања долази до изражаја непредвидљива неизвесност у којој и сам језик постаје чинилац стварања. Је-зик, наиме, заводи песника, јер препуштајући се авантури стварања, он казује оно до тада нестворено, незамишљено. Језик алтернира реалност, да би песник изградио свој пут именовањем богова који траже да проговоре кроз њега. До-лазећи до изражаја кроз песника на аутентичан, стваралачки начин, језик је творевина многих претходних генерација, па зато онтогенетско овладавање језиком, подразумева и несвесно знање о његовој филогенези, памћење грама-тике и синтаксе на нивоу примењених, али не и рационално спознатих знања.
Због специфичности свог језика и његове метафорике, различитог од уоби-чајеног говора, песма увек казује и нешто више од онога што је песник хтео да каже. То, наравно, не значи да језик влада песником, већ да он успешно кори-сти језик који га превазилази створеним вишезначним делом. Уколико бисмо дословно схватили Хајдегеров исказ да језик говори и да влада човеком, а не обратно, онда би се он тешко могао научно верификовати. Схватајући овај став у ширем значењу човековог стваралаштва, увиђамо да се он потврђује његовим делима, а да је способност да ствара као могућност преобликовања света, оно што га превазилази и што је веће од њега. Како се та величина као реализована могућност исказује тек након стварања одређеног дела, процес креирања је  својеврсна сократовска бабичка вештина која помаже духу да ро-ди већ постојећу мисао у човеку, односно да створи дела за која у њему већ постоји креативна претпоставка. Попут сваког великог дела, креативни по-тенцијал човека и могућност да превазиђе себе, да трансцендира своје дотада-шње границе, стални је доказ да постоји нешто више њега. Та величина је има-нентна човеку, али рационализација тих домета ставља их у његову субјектив-ну функцију, којом постајући средиште света, у свом самовеличању губи соп-ствену меру.
Способан да ствара не само дела која га превазилазе и којима он превазила-зи себе, у процесу да оно што ствара непосредно утиче и на њега, већ и кон-струише мислеће, интелигентне машине које ће, у догледној будућности, моћи да се самоусавршавају, човек и непосредно долази у инфериорну позицију у односу на створено, доказујући да постоји оно више које му претходи и које долази после њега. У том контексту он постаје само трансисторијска еволуци-она творевина, а актуелни стадијум одређен његовом моћи да ствара дела која га превазилазе огледа се у рецепцији и тумачењима тих дела. Баналност пони-штава управо ту стваралачку могућност, за трансцендирањем датих ограниче-ња као човекове немогућности. У баналности се гаси његов креативни дух, а преовладавањем баналног, поништавају се култура и њене вредности а у чове-ку његова исконска моћ стварања. Одвојен од креативне могућности као своје суштине и сведен на конзумента, он неупитно и прихвата банално као своју судбину. У том процесу и долази до изражаја негативно у човеку, и пред иза-зовом да потврди своје иманенте креативне могућности и буде већи и бољи, он постаје мањи и лошији од себе. Такав појединац лако прихвата релативиза-цију добра и зла и дезорјентисан да се етички определи за добро постаје слуга и актер зла.



НАПОМЕНЕ:

1 О. Давичо, Ритуали умирања језика, Нолит, Београд, 1974.
2 Анализујући понашање Ајхмана на суђењу у Јерусалиму, Хана Арент је од-редила његову кривицу за смрт милиона људи током холокауста, као феномен баналног зла. Упор. Х. Арент, Eichmann у Јерусалиму: извештај о баналности зла, "К. В. С.", Београд, 2000. – Иако је то одређење, како се показало, непри-мерено на Ајхмана, банално зло постоји као феномен у људском свету.
3 Док је у Аушвицу, након почетних стрељања, масовно убијање као својевр-сна индустрија смрти организовано гушењем у гасним коморама, а потом и кремацијом лешева, у Јасеновцу је баналност убијања изражена у непосред-ном, својеручном клању које је толико постало банално, да су усташки кољачи настојали да изађу из те уобичајености тако што су организовали надметања у клању.  Упор. Н. Николић, Јасеновачки логор, @агор, Београд, 2015, 381.
4 П. Xаxић, Повлашћени простори у делу Милоша Црњанског, Просвета, Бео-град, 1993, 18.
5 Можда би се та баналност могла упоредити са некадашњим дугим слушањем грамофонске плоче, чија интензивна и дуга употреба доводи до њеног излиза-ња, које се испољава прескакањем игле.
6 На ту опасност је указивао још Андреј Бели у разговору са Марином Цвета-јевом, да је опасно писати песме без разлога.
7 М. Хајдегер, "...Песнички станује човек...", Мишљење и певање, Нолит, Бео-град, 1982, 152.
8 М. Хајдегер, ibid, 141.
9 Упор. В. Кајзер; Језичко уметничко дело, Српска књижевна задруга, Бео-град, 1973.

* * *

Бојан Јовановић

ПЕСНИчКО
ПРЕВЛАДАВАЊЕ
БАНАЛНОГ

Сажетак

Поезија и баналност су супротности, које се са становишта стваралаштва раз-решавају на више начина. Супротна поезији, баналност је њено искушење и изазов. Подлежући општим местима, што је показатељ стваралачке немоћи, поезија нестаје у баналном. Међутим, тематика баналног је изазов песничком стварању које захвата баналну свакодневицу и успоставља нови поредак реал-ности, различит од стварности. Оно што је банално у стварном животу мења се и преображава у песми, која је израз мењања света и креативне моћи прео-бражаја баналног. Моћ поезије се огледа у стваралачком превладању и прео-бражају баналног.

*

Bojan Jovanović

THE POETIC OVERCOMING
OF THE BANAL

Abstract

Poetry and banality are the opposites and, from the artistic standpoint, they can be resolved in several njays. Being opposite to poetry, banality is its ordeal and challen-ge. Succumbing to commonplaces, njhich is an indication of artistic njeakness, poetry disappears in the banal. Honjever, the topic of banality is a challenge for poetic crea-tion that seizes the banality of the everyday life and creates a nenj order of things, different from reality. Nјhat is banal in real life is being changed and transformed in poetry njhich shonjs the change in the njorld and the creative ponjers of transforming the banal. The ponjer of poetry is the artistic overcoming and transforming the banal.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432