Друштво књижевника Војводине
 
 


СКУПШТИНА ДКВ 2017 Print E-mail

У суботу, 8. априла 2017. , у препуној сали Мађарсоа у згради Форума одржана је ванредна изборна скупштина Друштва књижевника Војводине. Оту Толнаиу, Селимиру Радуловићу и Рељи Дражићу уручене награде Друштва књижевника Војводине.
111

 Након што је поздравио присутне и захвалио се у име Друштва књижевника Војводине Форуму на уступању простора за годишњу Скупштину, председавајући Скупштине, Ђезе Бордаш, предложио је Радно председништво. Поред председавајућег по функцији, на основу Статута члана 21, предложени су Илеана Урсу, Владимир Гвозден и Јован Зивлак. Предлог је једногласно усвојен.

Скупштина је минутом ћутања одала пошту преминулим члановима између две Скупштине: Светозар Кољевић (1930–2016), Флорика Штефан (1930–2016), Илија Марковић (1940–2016), Ласло Геролд (1940–2016), Калман Фехер (1940–2017), Љиљана Каспар Јокић (1951–2016), Лазар Мерковић (1926–2016), Мирослав Егерић (1934 – 2016), Јованка Николић Зивлак (1952–2017).

Председник комисије за пријем нових чланова, Фрања Петриновић, саопштио је Скупштини да је на конкурс за пријем у ДКВ пристигло 23 молбе. УО је усвојио предлог Комисије и проширио листи предлога са предлозима чланова по позиву. Уо је закључио да се  у чланство ДКВ приме: Деана Саиловић (1971), Сремски Карловци; Нада Ђурђевић (1954), Нови Сад; Горан Јовић (1962), Бачка Паланка; Аница Гарић (1974), Српска Црња;  Милутин Ивановић, (1948), Нови Сад; Љиљана Фијат (1959), Нови Сад;  Снежана Алексић Станојловић (1962), Нови Сад; Ана Берта (1948), Инђија;  Драгутин Бег (1953), Бачка Паланка; Жељко Ј. Цеснак (1968), Пландиште;  Лидија Ћирић (1974), Београд; Милосава Павловић (1958), Пландиште;  Љубиша Ж. Војиновић Мајсторовски (1964), Петроварадин;  Наташа Бундало Микић (1983), Нови Сад;  Моника Чик (1978), Суботица;  Шандор Золтан (1973), Суботица;  Кристина Оровец (1984), Нови Сад;  Харгита Хорват Футо (1974), Србобран;  Никола Оравец (1984), Петроварадин;  Ана Терек (1984), Будимпешта;  Оршоља Бенчик (1985), Бачка Топола; Душан Вејновић (1981), Нови Сад;  Милош К. Илић (1987), Панчево; Милан Ковачевић (1987), Нови Сад;  Силвиа Дражић, Нови Сад;  Реља Дражић (1954), Нови Сад;  Душка Радивојевић (1959), Тител;  Катарина Моснак Багљаш (1984), Бачки Петровац;  Михал Бабјак (1961), Словачка;  Мирослава Дудкова, Футог;  Срђан Малешевић (1971), Шид;  Горан Сегединац (1984), Нови Сад;  Милена Алексић (1960), Нови Сад; Агнеш Озер (1955), Нови Сад.

Поводом пријема почасних чланова из иностранства Зивлак је истакао да је на последњој седници УО усвојио списак да се као почасни чланови приме у ДКВ, будући да су допринели афирмацији Друштва књижевника Војводине, а посебно Међународног новосадског књижевног фестивала, у свету: Жан Портант (Луксембург); Ханс Михаел Шпајер (Немачка); Василиј Соколов (Русија); Рајнер Кунце (Немачка) и Гжегож Латушињски (Пољска). Почасним члановима ће биту уручене почасне књићице ДКВ.  Поред тога, нагласио је Зивлак, УО је предлoжио да се због доприноса и афирмацији ДКВ, посебно Међународног новосадског књижевног фестивала, почасне дипломе доделе следећим новинарима и јавним радницима: Драгану Којићу, директору Библиотеке града Новог Сада; Јованки Симић, новинарки  Вечерњих новости; Нади Зорић, новинарки РТВ Војводине; Радмили Лотини, новинарки дневног листа „Дневник“ и Борису Павлову, новинару ТВ Нови Сад.         

  У свечаном делу Скупштине уручене су годишње награде ДКВ:   

111

     Жири за доделу награде за животно дело Друштва ДКВ у саставу Јован Зивлак, Зоран Ђерић, Владимир Гвозден, Зденка Валент Белић и Ђезе Бордаш (председник) на основу Правилника о додели награде донео је одлуку да се награда додели књижевнику Ото Толнаију.
Ото Толнаи је рођен је у Кањижи 1940. године. Студирао је мађарски језик и књижевност у Новом Саду и филозофију у Загребу. Песник, приповедач, драмски писац, есејиста. Превођен је на српски, немачки, пољски, енглески, холандски, словачки, француски, италијански језик. Ото Толнаи је најплоднији и најсвестранији стварлац у књижевности војвођанских Мађара. Окушао се у свим уметничким формама живећи у метаморфозама, од песме до есеја, од експерименталног романа до драме. Добитник најзначајнијих књижевних награда у бившој Југославији - два пута Хидове награде (1974, 1978), Сирмаијеве награде (1988), награде Тодор Манојловић (2007) и у Мађарској - награде Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). За члана Мађарске академије књижевности и уметности изабран је 1998. године. Највеће мађарско државно признање, Кошутову награду, добио је 2007. године.
Аутор је двадесетак песничких збирки, два романа, три збирке новела, више збирки есеја, од којих се нарочито издвајају есеји о ствараоцима и изложбама ликовних уметника. Писац је више драма које су извођене првенствено у Новосадском позоришту – Újvidéki Szinház-u.
Почео је као сарадник Ифјушага и Уј Симпозиона, као његов значајни уредник шездесетих и седамдесетих година, доприносећи новом модерном духу мађарске књижевности у Војводини. Толнаи је остао веран духу експеримента, неоавангадистичким иновацијама и особеној рефлексивости у продубљивању важних питања која су се тицала савремне књижевности, културе и судбине човека. Поред Ласла Вегела и Иштвана Домонкоша, Толнаи је остао један од најзначајних аутора мађарске књижевности у Војводини у другој половини двадесетог века и један од најбитнијих заступника обнове књижевности и њене моћи да буде важан моменат људске културе и друштвености уопште.
Ото Толнаи је поводом награде одржао беседу.

Жири за књигу године, коју додељује Друштво књижевника Војводине, ове године радио је у саставу: Фрања Петриновић (председник), Драгана В. Тодоресков и Бранислав Живановић (чланови). На последњој седници, одржаној 28. фебруара 2017. године, у ужи избор жири је уврстио следеће наслове: књигу прича Живе слике Давида Кецмана-Дака (), збирку песама Сенка осмог еона Селимира Радуловића (Културни центар Новог Сада), књигу прича Без граница Милорада Грујића (Културни центар Новог Сада) и роман Бапа Радована Влаховића (Банатски културни центар, Ново Милошево). Жири је једногласно изабрао песничку књигу Селимира Радуловића Сенка осмог еона за најбољу књигу објављену у 2016. години.
Сенка осмог еона, поред Пролошке и Епилошке песме, садржи четири поемичне целине: Исповест тумача Царевог сна, Сенка осмог еона, Девет душа Јоосифа Исихасте и Слово о неухватљивом. Можемо рећи да Селимир Радуловић својом осмом књигом наставља лирски дијалог са хришћанством и Светим писмом, који започиње збирком У сјенку улазим, оче (1995). Низом цитата из библијског контекста (како Старог тако и Новог Завета), али и сведеним дијалогом са контекстом европског песништва, понајпре Хелдерлина, Радуловић развија дискурзивно сложене стихове, који често поседују известан степен драмске динамике. Важно је напоменути да је и сам стил (алегоризација, поређења, фигуре понављања, градације, употреба архаичних глаголских облика, аориста и имперфекта, инверзија именице и придева) у функцији опонашања библијског дискурса. Радуловићева поезија већ је окарактерисана као традиционалнија у тематско-мотивском смислу, али и провокативна у погледу порука које даје савременом читаоцу и савременом свету.
Селимир Радуловић (1953, Цетиње) је објавио осам песничких књига: Последњи дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012),  О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016), књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996,1997), Књига очева (2004),  Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама:  С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010). Пре три године, у издању Српске књижевне задруге и Православне речи, објављена су му Изабрана дела у пет томова. Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова – Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015). За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ и Повељу Мораве. Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990-1992), директор Културног центра Новог Сада (1992-1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997-2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001-2012), директор Стеријиног позорја (2012-2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске. Потпредседник је Удружења књижевника Србије. Живи у Новом Саду.
Селимир Радуловић је поводом награде одржао беседу.

Жири за превод године Друштва књижевника Војводине, који је радио у саставу: Зоран Ђерић (председник), Владимир Гвозден, Валентина Чизмар, Корнелија Фараго и Илеана Урсу, донео је одлуку да се Награда за превод године за 2016. годину додели Рељи Дражићу за преводе са немачког језика два романа Едена фон Хорвата, Омладина без бога и Дете нашег доба, оба у издању новосадског издавача „Нојзац“, из 2016. године.
Еден фон Хорват је један од најзначајнијих аустријских писаца. Рођен у Ријеци, 1901. године, од 1902. до 1908. године је живео у Београду. Потом је живео у Будимпешти, па у Братислави, у Бечу, Берлину, Мурнау, Хендорфу код Салцбурга. Погинуо је у Паризу, 1938. године, на Јелисејским пољима, од гране која се откинула током невремена и пала на њега. Писао је поезију, прославио се драмама, које су врло брзо забрањене за извођење у Немачкој, баш као и његови романи који су објављени у егзилантској издавачкој кући у Амстердаму, 1937. и 1938. године, у време надирућег фашизма, пошто се баве управо том тематиком, а изразито су антиратни и антифашистички.
Преводилац је зналачки превео ове романе који у себи носе експресионистички и песнички набој, тако да српски читалац може да несметано прати судбине јунака Едена фон Хорвата. У роману Омладина без Бога реч је о трагедији генерације рођене после Првог светског рата, која одраста без поштовања према Богу и свему што је било свето претходним генерацијама. Радња се одвија у нацистичкој Немачкој, где се ученици једне гимназије васпитавају за фанатизам. Овај роман о омладини без оријентације, без става, без грађанске храбрости, није изгубио актуелност ни данас.
Роман Деца нашег доба објављен је постхумно. И он је писан у форми исповести, из инсајдерске позиције човека у националсоцијалистичкој држави. Због преране, трагичне смрти аутора, остао је недовршен, па су уз основни текст, како у оригиналу, тако и у преводу, додате и припремне, радне верзије, што указује на недоумице писца, али и даје шансу преводиоцу за истраживања и бравуре, у формалним и садржајним решењима, које нису изостале.
Преводилац Реља Дражић рођен у Богојеву, 1954. године. Завршио је гимназију у Новом Саду и Филозофски факултет у Београду, смер филозофија. Радио је као средњошколски професор и једно време као асистент на Филозофском факултету у Новом Саду. 1990. основао је издавачку радионицу „Футура публикације“, коју и данас води. Превођењем с немачког језика почео је да се бави већ осамдесетих година прошлог века. Као филозоф, преводио је махом филозофију и филозофији блиску литературу, Шелинг (Увод у филозофију митологије, Фројд (Технички списи I и II), Ландгребе (Феноменологија и повест), Велмер (Прилог дијалектици модерне и постмодерне). Почетком деведесетих, почео је да се  бави се издаваштвом и штампарским пословима. Од 2003. се враћа превођењу и уредничком послу у оквиру едиције НОЈЗАЦ. Повремено преводи и за друге издавачке куће. 2014. појавио се његов превод „тестаментарног“ романа Томаса Бернхарда Брисање, код издавачке куће ЛОМ из Београда. Дражић је превео преко двадесет књижевних дела са немачког језика.
Реља Дражић  је поводом награде одржао беседу.

 У оквиру дискусије и текућих питања, за реч се јавио Зоран Хаџи-Лазин. Лазин, запослен на месту покрајинског подсекретара за културу, сложио се да су 2015. и 2016. година биле преломне године за културу, која је у ингеренцији Покрајине Владе, али се није сложио да су средства додељена ДКВ онаква како су представљена у Финансијском извештају. Лазин је се сложио са Зивлаковом констатацијом да поједини пројекти јесу били повлашћени, нагласивши да су сви пројекти ДКВ били исплаћени. Проблем је настао, приметио је Лазин, када Град није испоштовао обавезу коју је имао према ДКВ. Због тога ДКВ има дуг за закуп пословног простора, настао због нерешавања питања радног простора ДКВ од стране  градских власти и Републичког министарства у складу са Законом о кулури, што је разлог зашто је деложација још увек на снази, истакао је Лазин. Узимајући у обзир број активних чланова и средства које ДКВ има од годишних чланирина, Лазин је изразио сумњу да ДКВ може да се сачува од деложације, подсећајући на немогућство пребацивања средстава од часописа Златна греда за Фестивал и обрнуто, већ да средства морају наменски да се троше поштовањем правила конкурса, рокова и уредног достављања извештаја. Питање новог пословног простора и свеукупног деловања ДКВ, навео је је Лазин, не може да се реши док се не буде решило питање дуга и деложације.

За реч се затим јавио бивши председник Друштва књижевника Војводине, Никола Страјнић. Страјнић је изразио неслагање са неким ставовима у извештају и  по питању тога да за време свог председничког мандата није испунио своје обавезе према ДКВ, рекавши да ДКВ има несрећу што се финансира из два извора, покрајинског и државног буџета, као и то да су се средства из поменутих извора више пута показала као непоуздна и нередовна. Страјнић се извинио присутним члановима уколико је постоја утисак да је некоректно обављао своју дужност док је био на функцији председника, и напустио Скупштину.

Милена Летић је изразила незадовољство по питању тона и начина на који се Лазин обратио Скупштини и радном председништву, истичући да смо сведоци ерозије морала и да треба да се заштитимо од негативних импулса.

Зивлак се затражио од Скупштине да узме у обзир начин конкурисања и конкурсне обрасце који су пуни бесмислица, сувишних захтева и баналности које исцрпљују и доводе у питања и саму сврху конкурса.

Лазин се сложио да конкурсни обрасци садрже бесмислице, али да је то форма која мора да се поштује, истичући као компромисно решење да, на пример, часопис Златна греда треба да излази сходно средствима који су за часопис издвојена, а не онолико често колико уредник часописа сматра да треба.

 Зивлак је изразио неслагање са, како је рекао, флоскулом да је ненаменски трошио средства, наводећи да је од секретаријата за културу Покрајине, тј. од господина Штаткића,  добио обећање да ће добити средства за Фестивал, у износу од 2 милиона динара. Како је добијено свега 600.000 динара, да би се избегао скандал и евентуални инцидент, морало се наћи решење да део писаца и сарадника буде делимично исплаћен, и отуд такозвано „премошћавање“ средствима Златне греде. Уколико се погледају финансијски извештаји, може се видети да је одговарајућа документација уредно предата на време. Стога, предложио је Зивлак, неопходно је да се рационалније поштује време за испуњавање образаца и логика која неће бирократски фалсификовати активности ДКВ и вређати залагања његових чланова да основа културне политике буду квалитени програми, закључио је Зивлак.

Зивлак је на излагање Николе Страјниће рекао да потоњи као председник у скоро осмогодишњем периоду није лично учествовао у изради ниједног програмског пројекта, од Греде, Фестивала, до многих симпизијума, Светског дана поезије, Салона, међународне сарадње, књижевних вечери и сл. Није  урадио ниједан извештај, нити калкулацију, није реализовао ниједну сопствену идеју и није непосредно учествао ни у једном процесу артикулисања нормативних аката ДКВ, од правилника о раду жирија, комисија и органа ДКВ итд. Када се ово зна, просто је несхватљиво да бивши председник сматра да има право да било шта критикује.  

Илена Урсу је навела да, будући је била запослена у Покрајинском секретаријату, поуздано зна да је, у периоду 2015–2016, у Секретаријату за културу и информисање донесена интерна одлука да сасвим легално, неометано и транспарентно могу да се третирају добијена средства, позивајући притом присутне да не прозивају и неосновано клевећу људе који се труде да одрже ДКВ и од мало или ничега створе нешто. Смирујући атмосферу, расплињавање и потенцијалне дигресије међу говорницима, Урсу је позвала присутне да се, уколико нема више коментара у вези са текућом тачком, финансијски извештај стави на гласање.

Предлог Извештаја о раду, Финансијски извештај и План делатности за текућу годину јавним гласањем је усвојен већинским бројем гласова, један против.

Већински је јавним гласањем прихваћен предлог да се упути примедба финасијерима да се обрасци за конкурсе и извештаје учине логичнијим и ефикаснијим и да се одбаце непотребне клаузуле које отежавају рад корисницима средстава.

Прихваћен је јавним гласањем предлог да се Министарству и секретаријатима за културу упути примедба да се поведе рачуна о компетентности комисија, заступљености у саставу комисија чланове из различитих средине Србије, а не само из Београда.

Зивлак је навео да је на XIX седници УО, 4. априла 2017. године, једногласно  усвојено да се Скупштини предложи  да се за председника Друштва књижевника Војводине на четворогодишњи мандат, на основу  Статута ДКВ, члан 16,17 и 21,  предложи Ђезе Бордаша (1948) из Новог Сада,  прозног писца, преводиоца, књижевноог критичара и уредника. Ђезе Бордаш је особа од поверења, неко ко познаје књижевну ситуацију у Војводини и у Србији, познаје и финансије и спреман је да се суочи са проблемима, неко ко одважно улази у преговоре за добробит ДКВ, истакао је Зивлак. Нико не треба да нас ућуткује, треба да се промени амбијент разговора и да се допусти другачије мишљење, да се демаскира лажна елита и да се изборимо за достојанство нашег гласа. ДКВу требају људи који ће се борити, а Ђезе Бордаш је права особа за то, закључио је Зивлак.

Предлог је акламацијом, јавним гласањем, једногласно усвојен.

Избором Ђезе Бордаша, Булевар Ослобођења 28 Нови Сад, ЈМБГ 0503948800022 за заступника, брише се Никола Страјнић, из Сремских Карловаца улица Николе Тесле 32,  као заступник ДКВа.

Никола Страјнић је дао оставку Управном одбору на место предедника ДКВ писменим путем 07.12.2016. Оставка је усвојена на XVI седници УО 07.12. 2016. тачка 3.

На XVII седници УО, 13.12. 2016,  изабран је Ђезе Бордаш за вршиоца дужности председника на основу члана 13. Статута ДКВ, до заказивања  ванредне изборне скупштине.

Скупштини се обратио Ђезе Бордаш, захваљујући на указаном поверењу, наглашавајући да ће се бранити интересе ДКВ. Том приликом предложио је да скупштина  на основу члана 17. Статута ДКВ,  прихвати следеће чланове ДКВ у састав  Управног одбора, уважавајући његово осећање да је реч о квалитеним и компетентним писцима, спремним на сарадњу и репрезентативним као ствараоци и представници различитих књижевних усмерења, националних заједница и полних одређења:  

Јован Зивлак, 1947, Нови Сад; Фрања Петриновић, 1954, Нови Сад; Драгана В. Тодоресков, 1958, Нови Сад; Мирјана Марковић, 1965, Сремска Митровица; Корнелија Фараго, 1956, Темерин; Михаил Ђуга, 1951, Бачка Паланка; Валентина Чизмар, 1979, Врбас; Давид Кецман Дако, 1947, Сомбор; Владимир Кочиш, 1949, Ђурђево; Зоран Ђерић, 1960, Нови Сад; Илеана Урсу, 1954, Нови Сад; Радомир Миљојковић, 1959, Жабаљ; Владимир Гвозден, 1972,  Нови Сад; Бранислав Живановић, 1984,  Нови Сад.

Предлог је акламацијом, јавним гласањем, једногласно усвојен.

Заседање Скупштине завршило се у 14,15 часова.                                

08.04.2017. Нови Сад

 

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432