Друштво књижевника Војводине
 
 


СТЕВАН БРАДИЋ - Несагласност: избор из новијег песништва у Србији Print E-mail

У про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на иза­шло је ви­ше из­бо­ра но­ви­је срп­ске по­е­зи­је (Стој­нић, Ђу­ри­шић, Ла­зи­чић) ко­ји­ма је ус­по­ста­вље­на од­ре­ђе­на кон­сте­ла­ци­ја пе­снич­ких тек­сто­ва и ко­ји­ма су из­не­се­не од­ре­ђе­не тврд­ње о ста­њу срп­ског пе­сни­штва на по­чет­ку 21. ве­ка. Ја­сно је, ме­ђу­тим, да са­ста­вља­ње но­вог из­бо­ра под­ра­зу­ме­ва од­ре­ђе­но не­сла­га­ње око за­јед­нич­ке ства­ри, ко­је не мо­ра би­ти ап­со­лут­но, као што ни са­ми из­бо­ри ни­су ап­со­лут­ни, али ко­је им­пли­цит­но мо­ра по­сто­ја­ти. Пер­цеп­ци­ја јед­ног ан­то­ло­ги­ча­ра увек је во­ђе­на ме­стом са ко­га се из­бор вр­ши и за­то мо­же­мо ре­ћи ка­ко је по­ла­зи­шна тач­ка овог из­бо­ра та­ко­ђе јед­но ова­кво ме­сто, као по­глед ко­ји мо­же­мо има­ти из­ме­ште­ни из ад­ми­ни­стра­тив­ног, фи­нан­сиј­ког, по­ли­тич­ког и ме­диј­ског сре­ди­шта ове зе­мље, ко­је је до са­да ру­ко­во­ди­ло свим по­ме­ну­тим из­бо­ри­ма и они­ма ко­ји су из њих из­ве­де­ни. Сма­трам да у по­е­зи­ји ко­ја да­нас на­ста­је у Ср­би­ји уче­ству­ју раз­ли­чи­ти гла­со­ви, не са­мо они ко­ји се мо­гу чу­ти у ње­ном цен­тру, али ни са­мо они ко­ји се слу­же срп­ским је­зи­ком. Же­лео бих за­то да отво­рим по­сто­је­ћу по­де­лу и да де­лу­јем на ме­ха­ни­зам ко­јим се она до са­да ус­по­та­вља­ла, скре­ћу­ћи па­жњу на од­ре­ђе­не не­спо­ра­зу­ме ко­ји су њо­ме про­у­зро­ко­ва­ни.
У од­но­су на прет­ход­не из­бо­ре, ста­ро­сна гра­ни­ца је по­ме­ре­на на ау­то­ре и ау­тор­ке ро­ђе­не по­сле 1980. го­ди­не, за шта по­сто­је два раз­ло­га: пре све­га, ста­ри­ји ау­то­ри и ау­тор­ке на­ла­зе се у по­е­тич­ком сми­слу на ли­ниј до­ди­ра са прет­ход­ном ге­не­ра­ци­јом и мо­же се у мно­гим слу­ча­је­ви­ма ре­ћи да јој при­па­да­ју; по­том, они су у ве­ћој ме­ри за­сту­пље­ни и ус­по­ста­вље­ни као књи­жев­не чи­ње­ни­це и сма­тра­мо да ни­је по­треб­но по­на­вља­ти гест ко­јим се као та­кви кон­ста­ту­ју. То, да­ка­ко, не зна­чи да им се овим из­бо­ром ус­кра­ћу­је по­што­ва­ње. При­ли­ком из­бо­ра пе­сни­ка и пе­сни­ки­ња ко­ји су ов­де за­сту­пље­ни тру­дио сам се да пред­ност дам они­ма ко­ји ра­ни­је ни­су има­ли при­ли­ку или мо­гућ­ност да бу­ду пред­ста­вље­ни, по­том, они­ма ко­ји су по­сле сво­је пр­ве књи­ге на­ста­ви­ли да де­лу­ју у до­ме­ну књи­жев­но­сти, и, ко­нач­но, они­ма чи­ји се из­ра­зи и по­е­ти­ке ме­ђу­соб­но раз­ли­ку­ју. Овим из­бо­ром за­сту­пље­ни су, пре­ма азбуч­ном ре­ду, сле­де­ћи ау­то­ри и ау­тор­ке: Је­ле­на Ан­ђе­лов­ска (1980), Бо­јан Ва­сић (1985), Бра­ни­слав Жи­ва­но­вић (1984), Жељ­ко Јан­ко­вић (1984), Да­ни­ло Лу­чић (1984), Ра­до­мир Д. Ми­трић (1981), Сне­жа­на Ни­ко­лић (1990), Ни­ко­ла Ора­вец (1984), Ма­ја Со­лар (1980), Вла­ди­мир Стој­нић (1980), Ана Те­рек (1984) и Ва­лен­ти­на Чи­змар (1979).1

У том сми­слу же­лео бих да по­ну­дим јед­но мо­гу­ће ви­ђе­ње но­ве пе­снич­ке сце­не. То­ком по­след­њих пет­на­е­стак го­ди­на на њој се по­ја­ви­ло мно­штво но­вих гла­со­ва, по­кре­ну­ти су но­ве плат­фор­ме и ча­со­пи­си, пре све­га на ин­тер­не­ту, по­не­ка из­да­вач­ка ку­ћа, и низ књи­жев­них до­га­ђа­ја. Ова ди­на­ми­ка мо­же се раз­у­ме­ти као ре­ви­та­ли­за­ци­ја пе­сни­штва на на­шим пр­о­сто­ри­ма и сва­ка­ко да у ње­му по­сто­ји од­ре­ђе­на ви­тал­ност, ме­ђу­тим, да би­смо та­ко не­што кон­ста­то­ва­ли мо­ра­мо за­бо­ра­ви­ти све окол­но­сти под ко­ји­ма се ства­ра­ла­штво да­нас од­и­гра­ва; све ча­со­пи­се ко­ји су уга­ше­ни, све из­да­вач­ке ку­ће ко­је ви­ше не по­сто­је, као и ствар­ност функ­ци­о­ни­са­ња пре­о­ста­лих ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре. По­зна­то је ка­ко је за­те­че­но ста­ње по­сле­ди­ца оно­га што на­зи­ва­мо тран­зи­ци­јом, а што ни­је ни­шта дру­го до уво­ђе­ње нео­ли­бе­рал­не еко­ном­ске и иде­о­ло­шке ма­ши­не­ри­је и де­мон­ти­ра­ње со­ци­јал­не др­жа­ве, ко­ју смо на овим пр­о­сто­ри­ма има­ли до кра­ја осам­де­се­тих го­ди­на два­де­се­тог ве­ка.2 Овај про­цес по­сле­ди­ца је тре­нут­ног исто­риј­ског по­ра­за еман­ци­па­тор­них по­лич­ких прак­си, ко­ји је на За­па­ду пре­по­знат као крај исто­ри­је и као та­кав се са ма­њим или ве­ћим ен­ту­зи­ја­змом за­сту­па до да­нас. У на­шем кон­тек­сту он је озна­чио по­вла­че­ње др­жа­ве као ослон­ца кул­ту­ре и ње­но пре­пу­шта­ња си­ла­ма тр­жи­шта. Су­жа­ва­ње по­ља огра­ни­че­не ау­то­но­ми­је, ко­јој је со­ци­јал­на др­жа­ва би­ла га­рант (у им­пли­цит­ној ве­ри да се у пе­сни­штву мо­же ре­ћи не­што зна­чај­но за чи­та­ву за­јед­ни­цу) до­ве­ло је до раз­ли­чи­тих об­ли­ка ин­стру­мен­та­ли­за­ци­је пре­о­ста­лих пе­снич­ких го­во­ра. Да­нас је уо­ста­лом им­пли­цит­но об­но­вље­на иде­ја ка­ко је нај­бо­ље да по­тро­шач­ка јав­ност сво­јим нов­цем од­лу­чу­је о ста­ту­су и зна­ча­ју тек­ста, у крај­њем "уто­пиј­ском" пре­кла­па­њу "де­мо­крат­ског" из­бо­ра и ло­ги­ке кон­зу­ме­ри­зма. Мо­гли би­смо за­то ре­ћи да је не­за­ви­сно пе­сни­штво пре­ста­ло да бу­де пред­мет ин­те­ре­со­ва­ња по­рет­ка, од­но­сно, да се на­ла­зи­мо у за­јед­ни­ци ко­ја ви­ше не ве­ру­је да је пе­снич­ки го­вор ме­сто ар­ти­ку­ла­ци­је за­јед­нич­ког до­бра, већ да се пре­вас­ход­но ти­че при­ват­них ин­те­ре­са, лич­ног из­бо­ра и жи­вот­ног сти­ла.
Ово ипак не зна­чи да је по­е­зи­ја да­нас мар­ги­на­ли­зо­ва­на, као што се че­сто кон­ста­ту­је. Са­ма ова иде­ја про­тив­на је осни­вач­ком ге­сту мо­дер­не умет­но­сти, ко­јој но­ви­је пе­сни­штво у Ср­би­ји још увек при­па­да: по­чев­ши од ро­ман­ти­зма, али пре све­га са Бо­дле­ром и Фло­бе­ром, а код нас са ме­ђу­рат­ним пе­сни­ци­ма, мо­дер­на књи­жев­ност се са­ма из­ме­шта из­ван за­ко­на по­рет­ка. Би­ти у ње­го­вој спо­ља­шњо­сти зна­чи­ло је би­ти не­за­ви­сан, пре све­га од зах­те­ва тр­жи­шта, ма­сов­не ку­лу­ре, дик­та­та вред­но­сти ко­је би би­ле пре­вас­ход­но фи­нан­сиј­ске, а по­том и мо­рал­не, иде­о­ло­шке итд. По­е­зи­ја ко­ја се ни­је за­пу­ти­ла на мар­ги­ну би­ла је двор­ска, од­но­сно, ре­жим­ска или ко­мер­ци­јал­на. Мо­же­мо не­што слич­но да при­ме­ти­мо и да­нас: ни­је тач­но да је по­е­зи­ја мар­ги­на­ли­зо­ва­на, бу­ду­ћи да је не­пре­ста­но су­сре­ће­мо у свим ме­ди­ји­ма, као но­си­о­ца ре­кла­ме, по­ли­тич­ких кам­па­ња, тек­сто­ва по­пу­лар­них пе­са­ма, али и од­ре­ђе­них ма­ни­фе­ста­ци­ја, ко­је зах­те­ва­ју по­твр­ду "ви­со­ке" кул­ту­ре, ви­де­ћи у њој га­рант суп­стан­ци­јал­но­сти соп­стве­них зах­те­ва. То је по­е­зи­ја спек­та­кла и без ње он не би мо­гао да оп­ста­не. По­е­зи­ја за­сту­пље­на овим из­бо­ром, ме­ђу­тим, од­би­ја ње­го­ва пра­ви­ла, про­гла­ша­ва има­ма­нен­ти из­у­зе­так од за­ко­на си­ту­а­ци­је и ти­ме исту­па у ње­го­ву спо­ља­шњост. Тек из ове спо­ља­шњо­сти она је у ста­њу да из­го­во­ри исти­ну, соп­стве­ну исти­ну, али и исти­ну све­та у ко­ме се за­ти­че. [та се он­да кон­ста­ту­је прет­по­ста­вље­ним про­те­ри­ва­њем по­е­зи­је из цен­тра на мар­ги­ну? Ти­ме се, у нај­бо­љем слу­ча­ју, упу­ћу­је при­го­вор по­рет­ку ко­ји је по­вла­че­ћи се из до­ме­на кул­ту­ре про­гла­сио да пе­сни­штво ни­је бит­но за ин­те­ре­се јед­ног дру­штва. Са дру­ге стра­не, ка­да исти овај зах­тев не узи­ма у об­зир да­ти кон­текст, он пре­вас­ход­но све­до­чио о фру­стра­ци­ји за­те­че­ном по­де­лом уло­га, о же­љи за сре­ди­штем и на­ди да ће се јед­ном до­ћи до по­зи­ци­ја, си­гур­но­сти и мо­ћи ко­је се та­мо на­ла­зе, као и да су оне за­слу­же­не. Уко­ли­ко на овај на­чин ми­сли­мо мар­ги­на­ли­за­ци­ју на стра­ни смо по­рет­ка ко­ји је про­тив­ник са­вре­ме­ног пе­сни­штва.

У ве­зи са ти­ме мо­же­мо се освр­ну­ти и на ин­тер­нет, бу­ду­ћи да се он ја­вља као ал­тер­на­тив­ни про­стор ви­дљи­во­сти но­ви­јег пе­сни­штва. Оно на­вод­но ни­је ви­ше ими­грант­ско у ди­ги­тал­ном све­ту, већ је уро­ђе­нич­ко, што је ста­но­ви­ште ко­је се у на­че­лу мо­же при­хва­ти­ти, бу­ду­ћи да пра­ти не­ку вр­сту ме­ха­нич­ког пре­кла­па­ња но­ве ге­не­ра­ци­је пе­сни­ка и пе­сни­ки­ња и раз­во­ја тех­но­ло­ги­је. Ин­тер­нет би та­да био је­дан од мо­гу­ћих од­го­во­ра на су­жа­ва­ње по­ља огра­ни­че­не ау­то­но­ми­је, као про­стор у ко­ме се сло­бод­но и нео­гра­ни­че­но мо­же об­ја­вљи­ва­ти, екс­пе­ри­мен­ти­са­ти и вр­ши­ти раз­ме­на ми­шље­ња ка­ко ме­ђу пи­сци­ма та­ко и са чи­та­лач­ком јав­но­шћу. Уко­ли­ко се, ме­ђу­тим, дис­тан­ци­ра­мо од "уро­ђе­нич­ког" ста­ва и ствар по­ста­ви­мо у исто­риј­ски кон­текст по­ста­је ја­сно сле­де­ће: ин­тер­нет се за­и­ста ја­вља као пр­ва ста­ни­ца у об­ја­вљи­ва­њу но­ве ге­не­ра­ци­је, али не са­мо за­то што је то не­ки при­род­ни од­нос из­ме­ђу њих и тех­но­ло­ги­је, већ и за­то што се мо­гућ­ност штам­пе и кла­сич­ног об­ја­вљи­ва­ња дра­ма­тич­но су­зи­ла га­ше­њем ве­ли­ких из­да­ва­чих ку­ћа (ко­је су има­ле зна­чај­не еди­ци­је за по­е­зи­ју). Ин­тер­нет ни­је ме­сто ими­гра­ци­је или уро­ђе­ни­штва, он је ме­сто ну­жде и ег­зи­ла. При­го­во­ри ко­ји му се упу­ћу­ју по­чи­ва­ју на сти­хиј­ској при­ро­ди об­ја­вљи­ва­ња – на ње­му, на­вод­но, ви­ше не­ма лек­то­ра ни уред­ни­ка и све што је на­пи­са­но се не­кри­тич­ки из­но­си пред чи­та­о­це. Ово та­ко­ђе ни­је тач­но, бу­ду­ћи да све стра­ни­це на ко­ји­ма се тек­сто­ви об­ја­вљу­ју има­ју мо­де­ра­то­ре, ад­ми­ни­стра­то­ре итд. Не­ста­ла је, ме­ђу­тим, фи­гу­ра/ин­сти­ту­ци­ја уред­ни­ка ко­ја је по­сто­ја­ла у уга­ше­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре, са сви­ме што је она но­си­ла, од­но­сно, са на­вод­ном ком­пе­тен­ци­јом, ис­ку­ством и иде­о­ло­шком по­за­ди­ном ко­јом су се уред­ни­ци ру­ко­во­ди­ли при­ли­ком об­ја­вљи­ва­ња. Иа­ко тех­но­ло­ги­ја је­сте ре­ла­тив­но но­ва (у по­ре­ђе­њу са изу­мом штам­пе нпр.) мо­же­мо да ка­же­мо ка­ко је ње­на ре­ла­ци­ја пре­ма по­е­зи­ји са­мо про­ду­же­так ло­ги­ке де­ре­гу­ла­ци­је. Дру­гим ре­чи­ма, тех­ни­ка ни­је ме­сто на ко­ме се от­кри­ва не­ка но­ва исти­на, већ је симп­том исто­риј­ских окол­но­сти у ко­ји­ма се ја­вља. Уко­ли­ко је пе­сни­штво пре­пу­ште­но да се ста­ра са­мо о се­би ње­гов ег­зил на ин­тер­нет је ра­зу­мљив и оче­ки­ван. Ин­тер­нет је за­и­ста до­нео са со­бом из­ве­сну де­мо­кра­тич­ност, сло­бо­ду и ла­ко­ћу у кру­же­њу тек­ста, али исто та­ко не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да плат­фо­р­ме на ко­ји­ма се пе­сни­штво об­ја­вљу­је ско­ро ни­ка­да ни­су јав­ни про­стор, већ да при­па­да­ју мул­ти­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја­ма, ко­је на­ме­ћу соп­стве­на пра­ви­ла за уре­ђи­ва­ње са­др­жа­ја, у фор­мал­ном, етич­ком, али и по­ли­тич­ком сми­слу.3 Реч је о тек­сту­ал­ној и ви­зу­ел­ној фор­ми на ко­ју смо уна­пред при­ста­ли би­ра­ју­ћи плат­фор­му и о уго­во­ру са ко­јим смо се сви са­гла­си­ли отва­ра­ју­ћи на њој соп­стве­ни про­фил. Гра­ни­ца пе­снич­ког тек­ста та­ко по­ста­је гра­ни­ца кор­по­ра­тив­не од­го­вор­но­сти и кре­а­тив­но­сти.4 Ме­сто по­е­зи­је на ин­тер­не­ту пре­ма то­ме ни­је ни­шта дру­го до још је­дан од симп­то­ма по­зног ка­пи­та­ли­зма.
Са­вре­ме­но пе­сни­штво сту­па у спо­ља­шњост по­рет­ка ко­ји је и сам у не­пре­ста­ном кре­та­њу (не­пре­ста­ном "ре­во­лу­ци­о­ни­са­њу") и за­то је при­мо­ра­но да не­пре­ста­но ус­по­та­вља соп­стве­ну по­е­тич­ку гра­ни­цу у од­но­су на ње­га и ње­го­ве на­ра­ти­ве. У ве­зи са ти­ме мо­же­мо по­ста­ви­ти пи­та­ње но­во­сти но­ви­је пе­снич­ке сце­не. По­ред но­вих ин­ди­ви­ду­а­них сти­ло­ва и са­др­жа­ја ко­ји су не­спор­ни, стро­го го­во­ре­ћи, она ни­је до­не­ла са со­бом ра­ди­кал­но но­ве прак­се ни спо­је­ве, већ се ње­ни по­ступ­ци мо­гу пре­по­зна­ти у кон­ти­ну­и­те­ту са пе­снич­ким на­сле­ђем ових пр­о­сто­ра. Она се ја­вља у кон­тек­сту пост­мо­дер­ни­зма и са њи­ме га­ји ам­би­ва­лен­тан, а у не­ким слу­ча­је­ви­ма и отво­ре­но ан­та­го­ни­стич­ки од­нос. Из да­на­шње пер­спек­ти­ве мно­ги ау­то­ри су при­ме­ти­ли ка­ко се пост­мо­дер­ни­стич­ко умно­жа­ва­ње сти­ло­ва и иден­ти­те­та ни­је успе­шно ус­по­ста­ви­ло као стра­те­ги­ја от­по­ра мо­ћи, већ се ја­ви­ло као ње­го­ва фраг­мен­та­ци­ја. Мо­жда се за­то гра­ни­ца из­ме­ђу прет­ход­не и но­ви­је ге­не­ра­ци­је, али и уну­тар са­ме но­ви­је ге­не­ра­ци­је, мо­же по­ву­ћи упра­во у од­но­су пре­ма оно­ме што пост­мо­дер­на по­ри­че: уто­пи­ју. Са јед­не стра­не има­мо пе­сни­штво ми­кро­на­ра­ти­ва (раз­ли­чи­тих иден­ти­тет­ских гру­па), а са дру­ге по­ку­шај да се об­но­ви уни­вер­зал­ни зах­тев за еман­ци­па­ци­јом.5 Но­ва пе­снич­ка сце­на јед­ним сво­јим де­лом ви­ше ни­је пост­мо­дер­на.
О то­ме све­до­че и раз­ли­чи­ти по­ку­ша­ји апро­при­ја­ци­је аван­гар­де. Али уко­ли­ко и мо­же­мо го­во­ри­ти о од­ре­ђе­ним аван­гард­ним по­ступ­ци­ма, о екс­пе­ри­мен­тал­но­сти је­зи­ка, о сту­па­њу у до­мен пој­мов­но­сти, ви­зу­ел­но­сти и пер­фор­ма­тив­но­сти, о ге­сто­ви­ма суб­вер­зи­је ин­сти­ту­ци­је из­да­ва­штва, о аван­гар­ди, у исто­риј­ском зна­че­њу тог пој­ма, као пре­ва­зи­ла­же­ња умет­но­сти и ње­ног иден­ти­фи­ко­ва­ња са сва­ко­днев­ним жи­во­том, ипак не мо­же би­ти ре­чи. По­ступ­ци ко­ји су у оп­ти­ца­ју, чак и ка­да су ра­ди­кал­ни, у ве­ли­кој ме­ри пред­ста­вља­ју по­на­вља­ње ра­ни­јих ге­сто­ва, би­ло мо­дер­ни­зма би­ло исто­риј­ске аван­гар­де или нео­а­ван­гар­де, што пот­ко­па­ва сам њи­хов зах­тев за ра­ди­кал­но­шћу. Ова­ко не­што се за­пра­во укла­па у по­ста­ван­гард­но (од­но­сно пост­мо­дер­но) екс­пе­ри­мен­ти­са­ње. Мо­ра­мо, ме­ђу­тим, во­ди­ти ра­чу­на о исто­риј­ским окол­но­сти­ма, јер уко­ли­ко су по­ступ­ци но­вог пе­сни­штва слич­ни ра­ни­јим, кон­текст у ко­ји­ма се од­и­гра­ва­ју се дра­стич­но про­ме­нио, а са њи­ме њи­хо­во зна­че­ње и зна­чај. Би­ти нпр. ду­чи­ћев­ски "кла­си­чан" на овим про­сто­ри­ма пре по­ла ве­ка, зна­чи не­што дру­го не­го што би мо­гло зна­чи­ти да­нас. Исто та­ко, на­па­ди на ка­пи­та­ли­зам и ње­го­ве чул­не фор­ме да­нас има­ју раз­ли­чи­то зна­че­ње не­го што су га та­да мо­гли има­ти. Од­ре­ђе­ни пе­сни­ци и пе­сни­ки­ње, ко­ји су у про­те­клих че­тврт ве­ка до­би­ли по­вла­шће­не по­зи­ци­је, као за­ступ­ни­ци на­ра­ти­ва раз­ли­чи­тих ре­жи­ма, и да­нас се тру­де да сво­је де­ла­ње пред­ста­ве као суб­вер­зив­но, иа­ко је ја­сно да је у пи­та­њу си­му­ла­крум. Са дру­ге стра­не, еман­ци­па­тор­ни по­ку­ша­ји у но­ви­јем пе­сни­штву мо­гу по­ста­ти део ове си­му­ла­ци­је уко­ли­ко ула­зе у пре­ћут­не са­ве­зе са по­сто­је­ћим ин­сти­ту­ци­о­нал­ним окви­ром. Јер ако по­сто­ји спор у до­ме­ну пе­сни­штва, он се не ти­че про­сто укљу­чи­ва­ња овог или оног гла­са, ства­ра­ња ве­ће ра­зно­ли­ко­сти ко­ја би од­го­ва­ра­ла пост­мо­дер­ној ло­ги­ци фраг­мен­та­ци­је и плу­ра­ли­зма, већ са­мог ме­ха­ни­зма ко­јим се овај про­стор ко­сти­ту­и­ше. Све док но­во пе­сни­штво бу­де по­сту­па­ло на исти на­чин, ње­го­ва ин­сти­ту­ци­о­нал­на фор­ма по­ри­ца­ће ње­го­ву на­вод­ну еман­ци­па­тор­ну са­др­жи­ну. Не­са­гла­сност из на­сло­ва овог тек­ста пре све­га се од­но­си на да­ти ме­ха­ни­зам.
Де­ре­гу­ла­ци­ја пе­сни­штва, ње­го­во про­те­ри­ва­ње на ин­тер­нет, по­ли­тич­ка/по­ли­циј­ска ин­стру­и­ра­ност пре­о­ста­лих др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја од­го­вор­них за бри­гу о за­јед­нич­ком до­бру, до­ве­ли су до ње­го­вог си­стем­ског под­ре­ђи­ва­ња ло­ги­ци про­фи­та, ко­ја нам ка­же две ства­ри: они ко­ји су си­ро­ма­шни не тре­ба ни да пи­шу ни да чи­та­ју по­е­зи­ју, а они ко­ји ко­ји же­ле да је чи­та­ју и пи­шу мо­ра­ју да бу­ду бо­га­ти или да на­пу­сте ову за­јед­ни­цу. Оба ова ис­ка­за су по­губ­на. Они све­до­че о по­ст­исто­ријској при­ва­ти­за­ци­ји људ­ске ства­ра­лач­ке спо­соб­но­сти, јер по­е­зи­ја се мо­же раз­у­ме­ти, кан­то­вим је­зи­ком го­во­ре­ћи, као јав­на упо­тре­ба уо­бра­зи­ље, као на­чин да се на­ше ства­ра­лач­ке мо­ћи усме­ре ка за­јед­нич­ким про­бле­ми­ма и за­јед­нич­кој чул­но­сти, ко­ји са­чи­ња­ва­ју на­ше ма­те­ри­јал­но по­сто­ја­ње. По­ре­дак у ко­ме се на­ла­зи­мо по­ру­чу­је нам да она­кви ка­кви је­смо та­кви тре­ба и да оста­не­мо, и још да се осло­бо­ди­мо су­ви­шних иде­ја о соп­стве­ним пра­ви­ма, ка­ква су пра­во на ком­плек­сност, пра­во на бо­гат­ство по­тре­ба, пра­во на отво­ре­ну чул­ност, ко­је су нам мо­жда за­о­ста­ле из јед­ног дру­гог вре­ме­на, вре­ме­на у ко­ме је исто­ри­ја по­сто­ја­ла. У сва­ко­днев­ном књи­жев­ном жи­во­ту то зна­чи – све је ма­ње оних ко­ји се усу­ђу­ју да нам по­ка­жу ка­ко на­ша за­јед­нич­ка чул­ност мо­же да из­гле­да, а они што су пре­о­ста­ли, окру­же­ни су гла­со­ви­ма ко­ји им не­пре­ста­но по­на­вља­ју да то и ни­је њи­хов за­да­так. Али чак и по­е­зи­ја ко­ја се на сен­ти­мен­та­лан на­чин ба­ви ин­ти­мом лир­ског су­бјек­та при­па­да јав­но­сти, бу­ду­ћи да ову ин­ти­му уз­ди­же пред по­глед свих нас. За об­ја­вље­ни текст не­ма на­чи­на да се по­ву­че пред по­ли­ти­ком књи­жев­но­сти.
Ко­нач­но, не­мам пре­те­зи­ју да пи­шем исто­ри­ју но­ве пе­снич­ке сце­не, ни­ти да су­дим да ли се и ка­да "не­што" де­си­ло. Сма­трам да се но­во пе­сни­штво ни­је "де­си­ло" за­то што се још увек де­ша­ва. Ње­гов до­га­ђај још увек тра­је, не­из­ве­сно је у ком прав­цу ће се пре­ло­ми­ти и ко­је тач­ке ће се за ње­га по­ка­за­ти пре­суд­ним. Ње­го­ва бор­ба за ви­дљи­вост упр­кос свим пле­ме­ни­тим на­ме­ра­ма мо­же се за­вр­ши­ти у пу­кој ре­про­дук­ци­ји окол­но­сти у ко­ји­ма и са­мо на­ста­је, уко­ли­ко не бу­де спрем­но да на­пу­сти број­не ло­ше на­ви­ке сво­јих прет­ход­ни­ка. Ово ни­је по­зив на по­ни­шта­ва­ње про­шло­сти, јер зна­мо да би се са њи­ме она са­мо пре­не­ла у сво­ју спек­трал­ну фор­му, ко­ја ни­је све­сна соп­стве­не пре­ва­зи­ђе­ност чи­ме би по­ста­ла не­пре­ста­но од­ре­ђу­ју­ћа за бу­дућ­ност. Ов­де је реч о афир­ма­ци­ји, о за­по­чи­ња­њу ко­је се од­и­гра­ва упр­кос свим по­ка­за­те­љи­ма по­рет­ка, дру­гим ре­чи­ма, о не­мо­гу­ћем. Но­во пе­сни­штво има пред со­бом за­да­так да пре­о­бра­зи чи­та­во ли­це ствар­но­сти, упр­кос чи­ње­ни­ци да не рас­по­ла­же аде­кват­ним ала­том да та­ко не­што учи­ни. Пред њи­ме је, да­кле, не са­мо ства­ра­ње но­вих естет­ских прак­си већ и ства­ра­ње усло­ва мо­гућ­но­сти ових прак­си. Уко­ли­ко же­ли да оп­ста­не, оно мо­ра још јед­ном да пред­во­ди жи­вот уме­сто да га пра­ти и пре­сли­ка­ва. Пе­сни­штво ни­је ту­жаљ­ка над те­го­бом ко­ја нас је за­де­си­ла, оно је бор­ба са њом и ра­дост ове бор­бе.

* * *

По­ну­дио бих са­да кра­так опис по­е­ти­ка пе­сни­ка и пе­сни­ки­ња за­сту­пље­них овим из­бо­ром. Ни­је по­треб­но на­гла­ша­ва­ти ко­ли­ко је ова­кав по­сао не­за­хва­лан и пр­о­ви­зо­ран, бу­ду­ћи да по­чи­ва на уви­ди­ма ко­ји су огра­ни­че­ни си­ту­а­ци­јом у ко­јој се од­и­гра­ва­ју. Упр­кос то­ме о из­бо­ру се мо­ра по­ло­жи­ти ра­чун, та­ко да ћу из­ло­жи­ти сво­ја за­па­жа­ња и по­ну­ди­ти јед­ну мо­гу­ћу си­сте­ма­ти­за­ци­ју но­ви­је пе­снич­ке сце­не. Јед­на мо­гу­ћа по­де­ла ко­ја се у њој мо­же ус­по­ста­ви­ти по­чи­ва на од­но­су но­вих гла­со­ва пре­ма уто­пиј­ском и еман­ци­па­тор­ном у књи­жев­но­сти. У од­но­су на ње­га, ме­ђу иза­бра­ним ау­то­ри­ма и ау­тор­ка­ма ви­дим три (не­ко­хе­рент­на) прав­ца, ко­ји би се мо­гли на­зва­ти уто­пиј­ским, гра­нич­ним и по­сту­то­пиј­ским.
У пр­ву гру­пу свр­стао бих сле­де­ће ау­то­ре: Је­ле­ну Ан­ђе­лов­ску, Бо­ја­на Ва­си­ћа, Ма­ју Со­лар и Вла­ди­ми­ра Стој­ни­ћа. Они на фор­мал­ном и са­др­жин­ском ни­воу, на по­е­тич­ки раз­ли­чит на­чин, те­же да об­но­ве зах­тев за уто­пи­јом, осла­ња­ју­ћи се на са­вре­ме­не те­о­риј­ске и прак­тич­ке дис­кур­се од фе­ми­ни­зма и кви­ра*, пре­ко ла­ка­нов­ске пси­хоа­на­ли­зе, до но­ве ле­ви­це, ко­јом је че­сто по­сре­до­ва­но на­сле­ђе постструк­ту­ра­ли­зма. Сма­трам за­то ка­ко се за њи­хо­во ства­ра­ла­штво мо­же твр­ди­ти да по­ка­зу­је пре­тен­зи­ју да пре­ва­зи­ђе пост­мо­дер­ну по­е­ти­ку у по­ку­ша­ју да фор­ми­ра от­пор ње­го­вој еко­ном­ској осно­ви, по­зном ка­пи­та­ли­зму.

* Област критичке теорије настале кра­јем ХХ века из геј и лезбијских и фе­мини­сти­чких студија. Велики утицај на ову тео­ри­ју имали су Ив Козовски Сеџвик и Џудит Батлер, инспирисани радовима Мишела Фу­коа. (нап. уред­ништва)


Је­ле­на Ан­ђе­лов­ска (1980) свој пе­сни­чи из­раз раз­ви­ја на пре­се­ку по­е­ти­ке би­та, кон­кре­ти­зма и над­ре­а­ли­зма, дру­гим ре­чим, ње­на па­жња је усме­ре­на на све­ко­дне­ви­цу и ур­ба­но окру­же­ње, ис­ка­за­не је­зи­ком ове сре­ди­не, али та­ко што се­квен­це ди­рек­ног го­во­ра пре­се­ца асо­ци­ја­тив­ним ни­зо­ви­ма и фор­мал­ним екс­пе­ри­мен­ти­ма. Ње­но пе­сни­штво све­до­чи о гра­до­ви­ма об­ли­ко­ва­ним ка­пи­та­лом, о на­си­љу на ули­ца­ма, у по­ро­дич­ним до­мо­ви­ма, у ин­сти­ту­ци­ја­ма, над нај­у­гро­же­ни­јим по­пу­ла­ци­ја­ма, над же­на­ма, де­цом, сек­су­ал­ним ма­њи­на­ма, над жи­во­ти­ња­ма. Она са­вре­ме­ног чо­век ви­ди у ње­го­вој све­де­но­сти на ре­ла­ци­је по­се­до­ва­ња, ко­је га по­пред­ме­ћу­ју и сво­де на пу­ко ору­ђе за ужи­так и са­мо­по­твр­ду по­вла­шће­них. У ње­ним пе­сма­ма ствар­ност је об­ли­ко­ва­на кла­сним по­де­ла­ма и тен­зи­ја­ма, ко­је се у не­до­стат­ку уни­вер­зал­ног от­по­ра не­пре­ста­но об­на­вља­ју. Фор­мал­ни екс­пе­ри­мент ко­ји сво­јим пе­сни­штвом спро­во­ди мо­же се раз­у­ме­ти упра­во као ин­тер­вен­ци­ја у да­тој по­де­ли, као осло­ба­ђа­ње са­мих окви­ра ко­ји­ма је­зик до­ми­на­ци­је об­у­хва­та људ­ско по­сто­ја­ње. Њен глас за­то пред­ста­вља по­ку­шај ин­тер­вен­ци­је, од­но­сно, пре­ва­зи­ла­же­ња ме­ста ко­је је до­де­ље­но ства­ра­ла­штву у са­вре­ме­ној за­јед­ни­ци. Мо­жда је ово је­дан од раз­ло­га за­што се раз­да­љи­на из­ме­ђу ре­чи и ства­ри у ње­ном из­ра­зу че­сто скра­ћу­је на нај­ма­њу мо­гу­ћу ме­ру. Ја­сно­ћа и екс­пе­ри­мен­тал­ност, ко­му­ни­ка­тив­ност и ис­ко­рак из по­сто­је­ћег по­рет­ка, два су екс­тре­ма ко­ја се ти­ме по­ку­ша­ва­ју по­ми­ри­ти. На овај на­чин ње­но пе­сни­штво ис­тра­жу­је ка­ко се мо­же оства­ри­ти нај­де­ло­то­вор­ни­је обра­ћа­ње у за­јед­ни­ци ка­ква је на­ша.
По­е­зи­ја Бо­ја­на Ва­си­ћа (1985) по­чи­ње раз­у­ђе­ним ве­ри­стич­ким сти­хо­ви­ма, на тра­гу Јо­а­на Фло­ре, у ко­ји­ма се опа­жа и је­зич­ки пре­о­бра­жа­ва сва­ко­днев­на ствар­ност, та­ко што се стр­пљи­во ука­зу­је на од­но­се ко­је у се­би са­др­жи, али ко­ји су не­до­ступ­ни уну­тар уста­ље­них фор­ми пер­цеп­ци­је. Исто­вре­ме­но, син­так­са и ме­та­фо­ри­ка ко­јом ба­ра­та, а ко­је ће по­ста­ти до­ми­нант­не у но­ви­јим збир­ка­ма, и код ње­га се осла­ња­ју на над­ре­а­ли­стич­ку асо­ци­ја­тив­ност, са на­из­глед нео­ме­та­ним бу­ја­њем је­зи­ка као до­ми­нант­ним по­е­тич­ким по­ступ­ком. Осло­нац у аван­гар­ди ов­де ни­је са­мо пи­та­ње фор­мал­ног екс­пе­ри­мен­та, ко­ји је уо­ста­лом уме­рен, већ пи­та­ње по­ли­тич­ке усме­ре­но­сти пе­снич­ке прак­се. Ње­го­ва по­е­зи­ја го­во­ри на ди­рек­нте и ин­ди­рект­не на­чи­не о два­де­се­том ве­ку, успо­ну и сло­му еман­ци­па­тор­не по­ли­ти­ке. Го­во­ре­ћи о са­да­шњо­сти он све­до­чи о три­јум­фу ка­пи­та­ла и на­вод­ном "кра­ју исто­ри­је" по­ку­ша­ва­ју­ћи, па­ра­лел­но, да ре­кон­струк­ци­јом сти­ла ан­га­жо­ва­них по­е­ти­ка про­на­ђе про­цеп у по­рет­ку и на­го­во­сти њен по­вра­так. Тре­ба, та­ко­ђе, скре­ну­ти па­жњу и на фор­му из­да­ва­штва пе­снич­ке гру­пе Цацхé, ко­јој Ва­сић при­па­да, ко­ја за­о­би­ла­зи уо­би­ча­је­не из­да­вач­ке ка­на­ле, чи­ме об­ја­вљи­ва­ње пе­снич­ких књи­га из­ме­шта из уста­ље­них ин­си­ту­ци­о­нал­них окви­ра и под­ре­ђе­но­сти раз­ли­чи­тим струк­ту­ра­ма нов­ца и мо­ћи.6 Иа­ко смо у ње­го­вом пе­сни­штву све­до­ци по­кла­па­ња објек­тив­ног и су­бјек­тивног зах­те­ва за суб­вер­зи­јом, оста­је отво­ре­но у ко­јој ме­ри јед­на деве­де­се­то­ве­ков­на пе­снич­ка фор­ма да­нас мо­же ис­пу­ни­ти исти зах­тев, без об­зи­ра на те­о­риј­ски на­пор ко­јим се она оправ­да­ва.
Глас Ма­је Со­лар (1980) на­ла­зи се на пре­се­ку три дис­кур­са: пе­снич­ког, фи­ло­зоф­ског и по­ли­тич­ког. У пе­снич­ком сми­слу она се раз­ви­ја на тра­гу кон­кре­ти­стич­ке по­е­ти­ке се­дам­де­се­тих го­ди­на, а у но­ви­је вре­ме Ду­брав­ке Ђу­рић и Ажи­но­ве шко­ле пи­са­ња. То зна­чи да је за ре­цеп­ци­ју ње­них (ра­них) тек­сто­ва че­сто ва­жна ма­те­ри­јал­на стра­на ме­ди­ју­ма, би­ло ви­зу­ел­ни рас­по­ред тек­ста на штам­па­ној стра­ни­ци или из­во­ђе­ње у ви­ду пер­фор­ман­са. Фи­ло­зоф­ска ди­мен­зи­ја ње­ног ства­ра­ла­штва по­ка­зу­је се кроз ко­ла­же ци­та­та са­вре­ме­них те­о­ре­ти­ча­ра и те­о­ре­ти­чар­ки, ко­ји на­су­прот тра­ди­ци­о­нал­ним по­е­ти­ка­ма до­ла­зе у пр­ви план и отво­ре­но се јук­ста­по­ни­ра­ју јед­ни са дру­ги­ма. Ње­ни се тек­сто­ви та­ко од­и­гра­ва­ју на гра­ни­ци ме­та­фо­ри­ке и пој­мов­ног, не­пре­ста­но је пре­ла­зе­ћи и ука­зу­ју­ћи на не­до­вољ­ност "чи­стог" ми­шље­ња, ко­је не­пре­ста­но зах­те­ва по­вла­шће­ни ста­тус у од­но­су са све­том. Ње­на по­е­зи­ја скре­ће па­жњу на иде­о­ло­шку по­за­ди­ну ова­квог зах­те­ва, чи­ме исту­па у до­мен по­ли­ти­ке, од­но­сно пе­снич­ког ан­га­жма­на. У скла­ду са ти­ме она стр­пљи­во ис­пи­ту­је сво­је окру­же­ње, у ко­јој про­на­ла­зи раз­ли­чи­те об­ли­ке иде­о­ло­шких апро­при­ја­ци­ја, стра­те­ги­ја над­зо­ра и ди­сци­пли­но­ва­ња, ти­пич­них за по­зни ка­пи­та­ли­зам и тран­зи­ци­о­ну ствар­ност, ко­је за­хва­љу­ју­ћи сво­јој ба­нал­но­сти, по пра­ви­лу оста­ју не­те­ма­ти­зо­ва­ни, али упра­во за­то ефи­ка­сно об­на­вља­ју ре­ла­ци­је до­ми­на­ци­је. Све­до­че­ћи о њи­ма њен лир­ски су­бјект пре­тен­ду­је да ин­тер­ве­ни­ше у све­сти чи­та­о­ца/чи­та­тељ­ке, пру­жа­ју­ћи му/јој мо­гућ­ност да их до­ве­де у пи­та­ње и да их, у ко­нач­ном, пре­ва­зи­ђе. По­ред "уни­вер­зал­ног" уто­пиј­ског зах­те­ва, ње­но пе­сни­штво за­сту­па и од­ре­ђе­не пар­ти­ку­лар­не на­ра­ти­ве, пре све­га же­на и сек­су­ал­них ма­њи­на. На овај на­чин по­ка­зу­је да се зах­тев за јед­на­ко­шћу не мо­же оства­ри­ти у пар­ти­ку­лар­ном сми­слу, те да би све ове бор­бе по­ре­кле соп­стве­ну су­шти­ну уко­ли­ко би се од­и­гра­ва­ле из­дво­је­но. Упра­во за­то је и њен пе­снич­ки го­вор у не­пре­ста­ној спо­ља­шњо­сти у од­но­су на са­мог се­бе, ко­му­ни­ка­ти­ван пре све­га са они­ма ко­ји ба­ра­та­ју ком­плек­сним жар­го­ни­ма на ко­је се осла­ња.
Пе­сни­штво Вла­ди­ми­ра Стој­ни­ћа (1980), као што је то ви­ше ко­мен­та­то­ра за­па­зи­ло, ме­ња се из збир­ке у збир­ку, али упр­кос за­па­же­ној стил­ској не­ко­хе­рент­но­сти, чи­ни се ка­ко је ње­го­ва па­жња од по­чет­ка по­де­ље­на из­ме­ђу два по­ља: ма­те­ри­јал­но­сти је­зи­ка, са јед­не, и ма­те­ри­јал­но­сти пред­ме­та, са дру­ге стра­не. Ње­гов пе­снич­ки рас­пон та­ко по­кри­ва раз­ли­чи­те по­ет­ске мо­ду­се, ко­ји су тре­нут­но у оп­ти­ца­ју, у по­ку­ша­ју њи­хо­ве син­те­зе. Ба­ра­та­ју­ћи фор­мом и је­зи­ком он ис­пи­ту­је гра­ни­це мо­гу­ћег го­во­ра и ње­го­вих им­пли­ка­ци­ја, али исто­вре­ме­но па­жњу по­све­ћу­је са­мој ма­те­ри­јал­ност ре­ал­ног, ње­ном не­мом го­во­ру, уну­тар ко­га су ути­сну­те лич­не и ко­лек­тив­не при­че о ко­ји­ма све­до­чи. По­ла­зе­ћи од пр­о­бле­ма­ти­за­ци­је до­ку­мен­тар­ног за­пи­са (фо­то­гра­фи­је), пре­ко опа­жа­ња не­по­сред­ног окру­же­ња, до но­мад­ског ко­ла­жа фраг­ме­на­та, ње­го­ва по­е­зи­ја вр­ши ар­хе­о­ло­шку ре­кон­струк­ци­ју са­вре­ме­но­сти. Она то чи­ни опа­жа­ју­ћи на­пу­ште­не раз­ва­ли­не, ту­ри­стич­ке де­сти­на­ци­је, град­ске пеј­за­же и му­зеј­ске ар­те­фак­те, у не­пре­ста­ном на­по­ру да нас су­о­чи са оси­па­њем и бри­са­њем исто­ри­је, као иде­о­ло­шким окви­ром на­шег до­ба. У овом сми­слу ње­го­ва естет­ска прак­са се по­ка­зу­је као по­вра­так исто­риј­ском кре­та­њу, као от­пор за­бо­ра­ву, ли­шен фе­ти­ши­за­ци­је пр­о­шло­сти. Уко­ли­ко су ње­го­ви сти­хо­ви окре­ну­ти ка оно­ме што се тек мо­же од­и­гра­ти, они нас под­се­ћа­ју да бу­дућ­ност до­пи­ре са ви­ше из­во­ра, али и да је власт над њи­ма да­нас пре­пу­ште­на јед­ној им­пе­ри­јал­ној мо­ћи, ко­ја не­ма ни­ка­кво при­род­но пра­во на ову апро­при­ја­ци­ју. Ко­ри­сте­ћи се плу­ра­ли­змом сти­ло­ва и по­сту­па­ка, он ипак не оста­је у до­ме­ну пост­мо­дер­не по­е­ти­ке, већ на осно­ву им­пли­цит­ног еман­ци­па­тор­ног зах­те­ва, пре­тен­ду­је да је пре­ва­зи­ђе, а у ко­јој ме­ри ће у то­ме би­ти ус­пе­шан за­ви­си од ме­ста са ко­га ће на­ста­ви­ти да нам се обра­ћа.
Пе­сни­штво Вла­ди­ми­ра Стој­ни­ћа мо­же­мо да ви­ди­мо и као пре­ла­зно у од­но­су на дру­гу гру­пу пе­сни­ка за ко­је уто­пиј­ско пи­та­ње ни­је сре­ди­шње, али ко­ји по­ка­зу­ју свест о ње­го­вој ре­ле­вант­но­сти. Њи­хо­ве по­е­ти­ке су ра­зно­ли­ке, по­ка­зе­ћи од тех­нич­ке вир­ту­о­зно­сти, фор­мал­ног по­и­гра­ва­ња, пре­ко уве­жба­ва­ња елип­се, до ко­мич­ног и кар­не­вал­ског. Без об­зи­ра на по­ступ­ке за ко­ји­ма по­се­жу, ме­ђу­тим, пе­снич­ки го­вор код њих има при­мат над дру­гим го­во­ри­ма, чи­ме пре­вас­ход­но ула­зе у бор­бу за ствар пе­сни­штва у по­сто­је­ћим окол­но­сти­ма. У њих свр­ста­вам Бра­ни­сла­ва Жи­ва­но­ви­ћа, Жељ­ка Јан­ко­ви­ћа, Да­ни­ла Лу­чи­ћа и Ни­ко­лу Ора­ве­ца.
По­е­зи­ја Бра­ни­сла­ва Жи­ва­но­ви­ћа (1984) за­по­чи­ње од ма­те­ри­јал­но­сти пе­снич­ке фор­ме. Ње­го­ве сли­ке и ми­сли кре­ћу се ње­ним пу­те­ви­ма, јед­ним де­лом про­из­и­ла­зе­ћи из тра­ди­ци­је (ве­за­ни стих, ри­ма, со­нет, со­нет­ни ве­нац итд.), а дру­гим се оства­ру­ју­ћи кроз екс­пе­ри­мент, ко­ји оста­је јед­на­ко фор­мал­но на­прег­нут. Код ње­га за­то мо­же­мо пре­по­зна­ти нео­сим­бо­ли­стич­ку по­е­ти­ку ко­ја се пре­се­ца са фор­мом са­вре­ме­ног спо­кен њорд пе­сни­штва, у ње­го­вој пер­фор­ма­тив­но­сти и ко­му­ни­ка­тив­но­сти. У скла­ду са ти­ме ње­гов лир­ски су­бјект не по­се­же са­мо за по­сто­је­ћим пе­снич­ким кон­вен­ци­ја­ма, већ и сам ства­ра за­ко­не пре­ма ко­ји­ма по­сту­па, на гра­ни­ци ужит­ка и ве­за­но­сти. Ње­го­ва ми­сао и сли­ков­ност про­из­и­ла­зе из ова­кве прак­се, пра­те је и ве­ли­ким де­лом јој се по­ко­ра­ва­ју. Пе­ва­ти за ње­га зна­чи ства­ра­ти је­зич­ке скулп­ту­ре, пре­пли­та­ти се са је­зи­ком у ско­ро так­тил­ном до­ди­ру, про­ду­жи­ти овај про­цес што је мо­гу­ће ви­ше, кре­та­ти се од из­ра­за пре­ма сли­ци и пој­му и на­зад, и по­ста­вља­ти је­зич­ке зам­ке за нео­че­ки­ва­не, иш­ча­ше­не уви­де. У Жи­ва­но­ви­ће­вим пе­сма­ма је­зик и свет се не по­кла­па­ју, већ про­ла­зе јед­но кроз дру­го као мре­жа кроз во­ду, али овом мре­жом он за­хва­та уви­де о ег­зи­стен­ци­јал­ном ис­ку­ству по­је­дин­ца, о са­мо­ћи, анк­си­о­зно­сти и на­си­љу ко­ме је чо­век из­ло­жен, али и ста­ту­су пе­сни­штва ова­квом све­ту. Ка­да се чи­та­лац на­ђе из­ме­ђу ње­го­вог лир­ског су­бјек­та и све­та, упр­кос су­мор­ним уви­ди­ма о људ­ском ста­њу, он би­ва уву­чен у је­зич­ку игру и при­мо­ран да и сам ис­ку­си ра­дост ње­ног пи­јан­ства. Уко­ли­ко да­нас мо­же­мо го­во­ри­ти о ис­ку­пље­њу фор­ме, Жи­ва­но­ви­ће­во пе­сни­штво нам о ње­му све­до­чи.
Од свих пе­сни­ка но­ви­је ге­не­ра­ци­је Жељ­ко Јан­ко­вић (1984) заступа најдоследније по­е­ти­ку са­жи­ма­ња. Ње­го­ви сти­хо­ви на­ста­ју на тра­гу Це­ла­но­вог и На­ста­си­је­ви­ће­вог пе­снич­ког ис­ку­ства, кроз од­ба­ци­ва­ње све­га су­ви­шног, од­во­де­ћи нас на гра­ни­цу не­из­ре­ци­вог, али је ни­ка­да не пре­ла­зе­ћи. Ова се по­е­ти­ка пре­кла­па са ви­зу­ел­ном есте­ти­ком фил­ма, ка­дро­ва и фо­ка­ли­за­ци­је, мо­та­жом ко­ју не пра­ти пе­снич­ки ко­мен­тар и ко­ја са­ма пред­ста­вља гест озна­ча­ва­ња. У пи­та­њу је, та­ко­ђе, од­ре­ђе­на еко­но­ми­ја ко­јом се под при­ти­ском не­из­ре­че­ног чи­та­лац при­мо­ра­ва да на­до­гра­ди текст пре­ма смер­ни­ца­ма и на­за­на­ка­ма ко­је су му оста­вље­не. Ово је гест са­у­че­сни­штва, ве­ре у чи­та­о­че­ву спо­соб­ност да про­на­ђе пут озна­ча­ва­ња ко­ји ни­је те­жи од на­шег сва­ко­днев­ног, али ко­ји зах­те­ва па­жњу и са­мо­кри­тич­ност. Чи­та­лац у овим пе­сма­ма ни­је во­ђен за ру­ку, ни­ти је пре­пу­штен са­мом се­би и соп­стве­ним им­про­ви­за­ци­ја­ма, већ се од ње­га зах­те­ва да се, јед­на­ко као и са­ма пе­сма, на­ла­зи на гра­ни­ци соп­стве­них мо­гућ­но­сти. Људ­ска ствар­ност се пре­ла­ма кроз је­зик, и ње­гов лир­ски су­бјект про­на­ла­зи про­це­пе у њој пу­тем стр­пљи­вог ослу­шки­ва­ња и про­пи­ти­ва­ња оно­га што се мо­же ре­ћи. Мо­же­мо за­то да ка­же­мо ка­ко је Јан­ко­вић пе­сник ме­ре, уко­ли­ко се та­ко не­што уоп­ште да­нас мо­же твр­ди­ти, ме­ре ко­ја се из­но­ва ус­по­ста­вља са сва­ким пе­снич­ким ис­ка­зом. Исто­вре­ме­но, бра­не­ћи на­ше пра­во на ком­плек­сност, он нам дно­си и сво­је­вр­сну де­кон­струк­ци­ју сва­ког чвр­стог ослон­ца.
Да­ни­ло Лу­чић (1984) је у ве­ли­кој ме­ри пе­сник чул­них сли­ка, ви­зу­ел­них и так­тил­них, об­у­хва­ће­них је­зи­ком пе­сме. Оне су у ње­го­вој пр­вој збир­ци би­ле пред­ста­вље­не као по­сле­ди­це од­ре­ђе­них уви­да и њи­хо­во раз­ре­ше­ње, док се у но­вом ру­ко­пи­су оне све ви­ше фраг­мен­ти­ра­ју и по­ка­зу­ју као по­ла­зи­ште и про­блем. Ње­гов је­зик пре­ла­зи пре­ко ма­те­ри­јал­не ствар­но­сти, по­на­вља­ју­ћи је или про­пи­ту­ју­ћи по­сред­ством фо­кал­не тач­ке ре­ла­тив­но ста­бил­ног лир­ског су­бјек­та. У по­чет­ку ње­го­ва пер­цеп­ци­ја је би­ла ско­ро би­нар­но пре­ло­мље­на, пре­по­зна­ју­ћи са јед­не стра­не па­тос и ле­по­ту, а са дру­ге ужас и бе­ду по­сто­ја­ња, у град­ској сре­ди­ни ка­ква је Бе­о­град. Ка­сни­је се она усло­жња­ва кроз раз­ли­чи­та ау­то­ре­фе­рен­ци­јал­на и иро­ниј­ска уда­ља­ва­ља од пред­ме­та, је­зи­ка и са­мог се­бе, та­ко да сти­хо­ве ис­пу­ња­ва не­из­ве­сност под­ву­че­на па­ро­диј­ским то­но­ви­ма. Син­те­за ко­ју вр­ши мо­же се опи­са­ти као пре­кла­па­ње пе­снич­ког ве­ри­зма и од­ре­ђе­них прак­си нео­а­ван­гар­де. Свет о ко­ме нам све­до­чи је наш свет, об­ру­шен у по­но­ру ме­ди­ја (по­себ­но по­пу­ла­р­не кул­ту­ре), по­ли­ти­ке и улич­ног на­си­ља, у чи­јем сре­ди­шту је те­ло ко­је нас чи­ни из­ло­же­ни­ма свим не­си­гур­но­сти­ма, али нас исто­вре­ме­но при­пре­ма за сва­ку ра­дост. Обра­ћа­ју­ћи нам се из ствар­но­сти ко­ју опа­жа и са ко­јом се су­да­ра, ње­гов лир­ски су­бјект же­ли да у њој про­на­ђе тач­ку ослон­ца, би­ло у твр­дом је­зи­ку сва­ко­дне­ви­це, у гро­теск­ним сли­ка­ма ко­је по­ка­зу­ју ши­ри­ну ње­го­ве ре­цеп­тив­не спо­соб­но­сти, или кроз при­ка­зи­ва­ње угро­же­них са ко­ји­ма же­ли да се иден­ти­фи­ку­је, ка­ко би се су­прот­ста­вио и очу­вао на­спрам прет­њи ко­је га окру­жу­ју и ко­је га че­сто пре­ва­зи­ла­зе. Он нам све­до­чи о све­ту у ко­ме су ра­до­сти и на­си­ља при­ва­ти­зо­ва­ни, у ко­ме не­ма пре­ла­ска пре­ма за­јед­ни­ци и за­јед­нич­ком до­бру, иа­ко оно оста­је при­сут­но као не­ми оквир свих опа­же­них про­це­са.
По­е­зи­ја Ни­ко­ле Ора­ве­ца (1984) до­ла­зи из прав­ца кон­кре­ти­стич­ког на­сле­ђа у по­е­тич­ком и ни­че­ан­ског на­сле­ђа у фи­ло­зоф­ском сми­слу. Је­дан је од пе­сни­ка но­ви­је ге­не­ра­ци­је ко­ји су нај­у­спе­шни­је овла­да­ли ап­сурд­но-ху­мор­ном фор­мом обра­ћа­ња, ко­ја сво­је из­во­ри­ште има у ло­ги­ци кар­не­ва­ла. Код ње­га се мо­гу пре­по­зна­ти сви ње­го­ви зна­чај­ни ге­сто­ви: де­са­кра­ли­за­ци­ја, из­вр­та­ње вред­но­сти, на­пад на све што је окам­ње­но и ван­вре­ме­но, уз­ди­за­ње те­ле­сно­сти, све­о­бу­хват­ност ху­мо­ра ко­ји не ис­кљу­чу­је ни ње­го­ве но­си­о­це, а у жи­вим из­во­ђе­њи­ма ње­го­вог пе­сни­штва и на­ру­ша­ва­ње гра­ни­це из­ме­ђу пу­бли­ке и из­во­ђа­ча. Лир­ски су­бјект ове по­е­зи­је су­о­ча­ва се са соп­стве­ним окру­же­њем гла­сом ко­ји до­пи­ре из спо­ља­шњо­сти, та­ко­ре­ћи гла­сом ера­змов­ског лу­ди­ла, спо­соб­ног да опа­зи исти­ну по­рет­ка, али оне­мо­гу­ће­ног да ову исти­ну пре­не­се, због ме­ста са ко­га се обра­ћа. У све­ту у ко­ме се на­ла­зи­мо он из­но­ва пре­по­зна­је про­це­се фе­ти­ши­за­ци­је ро­бе, ме­ди­ја, за­јед­ни­це и ре­ли­ги­је, чи­ји је за­јед­нич­ки име­ни­тељ ка­пи­та­ли­зам. Ора­ве­че­во пе­сни­штво ин­тер­ве­ни­ше у на­ра­тив­ном тки­ву по­рет­ка та­ко што га де­мон­ти­ра ко­ла­жи­ма, та­у­то­ло­ги­ја­ма и кон­се­квент­ним из­вла­че­њем за­кљу­ча­ка из ње­го­вих по­став­ки, ука­зу­ју­ћи на ње­го­ву суп­стан­ци­јал­ну нео­сно­ва­ност. Гра­ни­це ње­го­вог дис­кур­са су гра­ни­це не­га­ци­је, ко­ја упр­кос ху­мор­ног то­на, тек тре­ба да са­вла­да на­ред­ни ко­рак, ко­ји де­лу­је као да је из­ван озбиљ­но­сти и сме­ха. Али свет ко­ме се сме­је­мо и од ко­га се ужа­са­ва­мо у ње­го­вим пе­сма­ма је­сте наш свет.
По­след­ња гру­па пе­сни­ка и пе­сни­ки­ња ко­ју же­лим да из­дво­јим та­ко­ђе под­ра­зу­ме­ва раз­ли­чи­те по­е­ти­ке, али их све ка­рак­те­ри­ше од­ре­ђе­но ба­лан­си­ра­ње на гра­ни­ци мо­дер­ни­зма и пост­мо­дер­ни­зма. Би­ло да за­сту­па­ју ани­сто­риј­ско схва­та­ње пе­сни­штва или да нам пред­ста­вља­ју пар­ти­ку­лар­не, а по­себ­но иден­ти­тет­ске на­ра­ти­ве као ме­сто бор­бе, ови ау­то­ри и ау­тор­ке по­ка­зу­ју из­ве­сну но­стал­ги­ју ка сре­ди­шту ко­је се из број­них раз­ло­га ви­ше не мо­же ус­по­ста­ви­ти у са­вре­ме­ном кон­тек­сту. Њи­хов из­раз за­то ни­је ли­шен зна­чај­не тен­зи­је али се она код њих по­ка­зу­је на дру­ги на­чин не­го код ра­ни­је на­ве­де­них ау­то­ра. У њих убра­јам пре све­га Ра­до­ми­ра Д. Ми­три­ћа, Сне­жа­ну Ни­ко­лић, Ану Те­рек и Ва­лен­ти­ну Чи­змар.
По­е­зи­ја Ра­до­ми­ра Д. Ми­три­ћа (1981) до­но­си ја­сан и чвр­сто уста­но­вљен из­раз ко­ји се осла­ња на су­ма­тра­и­стич­ко на­сле­ђе срп­ског пе­сни­штва, ка­кво је раз­вио Дра­ган Јо­ва­но­вић Да­ни­лов. Ми­трић по­ка­зу­је са ка­квом сна­гом се мо­же на­ста­ви­ти ова ли­ни­ја, као и шта је по­треб­но да би се она су­ве­ре­но да­ље об­ли­ко­ва­ла: ши­ро­ка еру­ди­ци­ја, из­у­зет­на је­зич­ко-стил­ска осе­тљи­вост и стро­гост ко­јом се при­пи­то­мља­ва опа­сност нео­сно­ва­ног ек­це­са. Ми­три­ћев лир­ски су­бјект сту­па у бу­дућ­ност по­гле­дом усме­ре­ним пре­ма про­шло­сти, по­се­жу­ћи не­пре­ста­но за лич­ним и ко­лек­тив­ним се­ћа­њем, же­ле­ћи да у ње­му про­на­ђе из­гу­бље­но сре­ди­ште мо­дер­ног све­та. Али је­ди­но до че­га до­пи­ре су тра­го­ви ко­ји све­до­че о ње­го­вом иш­че­зну­ћу. Иа­ко при­жељ­ку­је ово сре­ди­ште, он ни­ка­да не пре­ла­зи у го­вор за­сту­па­ња и по­се­до­ва­ња, већ по­ка­зу­је ка­ко је од­нос ко­ји са њи­ме мо­же ус­по­ста­ви­ти је­ди­но од­нос ира­ци­о­нал­ног по­ве­ре­ња, на ко­ји све­сно при­ста­је, упр­кос скеп­си ти­пич­ној за су­бјек­та мо­дер­ног до­ба. Ње­гов осло­нац пре­ма то­ме пред­ста­вља ње­го­ву соп­стве­ну кон­струк­ци­ју, ње­го­ву во­љу да пре­у­зме ства­ра­лач­ку од­го­вор­ност, у све­ту ко­ји не­пре­ста­но по­ри­че соп­стве­не осно­ве. Све ово нас вра­ћа на по­е­ти­ку пе­снич­ког мо­дер­ни­зма, ели­о­тов­ског схва­та­ња тра­ди­ци­је, ко­ја мо­же да оп­ста­не је­ди­но уко­ли­ко на­ста­ви­мо да је ства­ра­мо у са­да­шњо­сти, та­ко што ће­мо је упи­си­ва­ти и ре­ин­тер­пре­ти­ра­ти у но­вим де­ли­ма. Са дру­ге стра­не, ње­го­во ри­зо­мат­ско ни­за­ње асо­ци­ја­ци­ја ко­је се раз­гра­на­ва­ју кроз по­ља умет­но­сти, кул­ту­ре, исто­ри­је и фи­ло­зо­фи­је, ње­го­во по­на­вља­ње стил­ских кон­струк­ци­ја раз­ли­читх епо­ха (ба­ро­ка, ро­ман­ти­зма, мо­дер­ни­зма итд) од­ре­ђу­је га као пост­мо­дер­ни­сту, а ве­ро­ват­но и као јед­ног од ње­них нај­сна­жни­јих пред­став­ни­ка у но­ви­јој ге­не­ра­ци­ји.
По­е­зи­ја Сне­жа­не Ни­ко­лић (1990) пред­ста­вља раз­ви­ја­ње мо­дер­ни­стич­ких и нео­сим­бо­ли­стич­ких по­ла­зи­шта у са­вре­ме­ном кон­тек­сту. Њен лир­ски су­бјект обра­ћа се ма­те­ри­јал­ној ствар­но­сти та­ко што по­ку­ша­ва да про­дре у ње­ну уну­тра­шњост и да је за­хва­ти је­зич­ким по­ступ­ци­ма. Она се кре­ће се кроз пред­мет­ност као кроз ни­зо­ве би­нар­них опо­зи­ци­ја, на ли­ни­ји из­ре­ци­во-не­из­ре­ци­во, ви­дљи­во-не­ви­дљи­во, ма­те­ри­јал­но-ду­хов­но, ко­је се у но­ви­јим пе­сма­ма усло­жња­ва­ју и де­ли­мич­но раз­ла­жу. По­вла­че­ћи се пред исто­ри­јом и за­јед­ни­цом, она же­ли да де­ши­фру­је оно што се на­ла­зи ис­под по­вр­ши­не и што би тре­ба­ло да над њи­ма вла­да, а што че­сто пре­по­зна­је као при­ро­ду. Пе­сме на­ста­ле на овај на­чин ви­ди­мо као кре­та­ње је­зи­ка, уз бо­га­ту ме­та­фо­ри­ку ко­ја се пре­ли­ва из јед­не сли­ке у дру­гу, да би се на од­ре­ђе­ним ме­сти­ма згу­сну­ла у јед­но­став­не и ди­рект­не ис­ка­зе, ре­фе­ри­ра­ју­ћи на на­ша ег­зи­стен­ци­јал­на ста­ња. Ње­но ин­те­ре­со­ва­ње се ско­ко­ви­то кре­ће из­ме­ђу при­ват­ног и уни­вер­зал­ног, осла­ња­ју­ћи се на пе­снич­ку он­то­ло­ги­ју ко­ја по­ла­зи­ште све­та, па и са­ме при­ро­де, пре­по­зна­је у је­зи­ку, чи­ме ства­ра­ла­штво мо­же да са­гле­да као де­лат­ност осло­ба­ђа­ња пред­ме­та од њи­хо­ве ве­за­но­сти за тем­по­рал­ност, за на­сла­ге ко­је у њи­ма по­ла­же­мо сва­ко­днев­ном упо­тре­бом. Уме­сто то­га они се от­кри­ва­ју, кон­стру­и­шу и ре­кон­стру­и­шу, вра­ћа­ју на оно што се пред­ста­вља као њи­хо­во из­во­ри­ште, а што ни­је ни­шта дру­го до њи­хо­во по­ста­вља­ње у но­ве мре­же озна­чи­те­ља. Она ти­ме чи­ни от­клон од сва­ко­днев­ног го­во­ра и ука­зу­је на, на­из­глед, нео­гра­ни­че­но бо­гат­ство чул­них фор­ми на ко­је мо­же­мо да се осло­ни­мо. При­ступ овим фор­ма­ма, ме­ђу­тим, опо­сре­до­ван је вре­мен­ским и про­стор­ним кон­вен­ци­ја­ма, са ко­ји­ма Ни­ко­лић­ки­но пе­сни­штво тек тре­ба да уђе у ду­бљи од­нос.
По­е­зи­ја Ане Те­рек (1984) обра­ћа нам се јед­но­став­ним, раз­го­вор­ним, али стил­ски из­бру­ше­ним то­ном, уну­тар ко­га се кон­стру­и­ше спе­ци­фич­на рав­но­те­жа из­ме­ђу ли­рич­но­сти и на­ра­тив­но­сти. Њен пе­снич­ки су­бјект је по пра­ви­лу мла­да же­на у са­вре­ме­ном дру­штву, чи­је по­сто­ја­ње за­па­да у рас­цеп из­ме­ђу кон­вен­ци­ја жен­стве­но­сти, мај­чин­ства, иден­ти­та и по­тре­бе за ау­тен­тич­но­шћу. Она при­ка­зу­је ју­на­ки­ње ко­је ни­су ну­жно у су­ко­бу са па­три­јар­хал­ном нор­мом ко­ја им се на­ме­ће, већ, об­ли­ко­ва­не у ова­квим за­јед­ни­ца­ма при­хва­та­ју сво­је ме­сто, али ипак оста­ју фру­стри­ра­не. Оне су под­ре­ђе­не, че­сто жр­тве по­ро­дич­ног на­си­ља, фи­зич­ког или пси­хо­ло­шког, али те­же да пре­ва­зи­ђу до­де­ље­не по­зи­ци­је, не то­ли­ко кроз еман­ци­па­ци­ју, већ на из­ве­стан на­чин ор­ган­ски, бу­ду­ћи да су пре­пу­ште­не са­ме се­би. Кроз њих по­ста­је ви­дљи­во, ме­ђу­тим, да исти свет ко­ји жен­стве­ност кон­стру­и­ше кроз од­ре­ђе­не зах­те­ве, оне­мо­гу­ћа­ва њи­хо­во ис­пу­ња­ва­ње, им­пли­цит­но от­кри­ва­ју­ћи да они ни­су ње­го­ва пра­ва са­др­жи­на. По­ред род­ног, ње­на по­е­зи­ја те­ма­ти­зу­је на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет, из спе­ци­фич­ног еми­гран­ског угла, у ко­ме су­бјект ма­њин­ског иден­ти­те­та (вој­во­ђан­ска Ма­ђа­ри­ца), сту­па у сво­ју културну до­мо­ви­ну, у ко­јој не би­ва пре­по­знат као ау­тен­тич­ни при­пад­ник за­јед­ни­це. Мо­же­мо да при­ме­ти­мо ка­ко на овај на­чин она при­ка­зу­је по­је­дин­це ко­ји су за­лу­та­ли, не ну­жно зна­то што су сле­ди­ли не­ке тран­сгре­сив­не им­пул­се, већ упра­во за­то што су се по­ко­ра­ва­ли за­по­ве­сти­ма, чи­ме скре­ће па­жњу на чи­ње­ни­цу да чак и у свом нај­бо­љем ли­ку по­ре­дак ни­је ап­со­лу­тан, као и да "соп­стве­но" ме­сто у све­ту ни­је уна­пред да­то већ да се мо­же ство­ри­ти, упр­кос све­му, је­ди­но кроз стр­пљив и ду­го­трај­ни рад. На овај на­чин она им­пли­цит­но све­до­чи о ре­ла­ци­ји пре­о­бра­жа­ја по­је­дин­ца и за­јед­ни­це, ли­ша­ва­ју­ћи их обо­је суп­стан­ци­јал­но­сти.
По­е­зи­ја Ва­лен­ти­не Чи­змар (1979) од­и­гра­ва се на пре­се­ку фи­ло­зоф­ског и лир­ског дис­кур­са, а у ње­ном то­ну мо­же се пре­по­зна­ти при­су­ство ни­че­ан­ског па­то­са. Њен лир­ски су­бјект ви­ди сво­ју кул­тур­ну и на­ци­о­нал­ну рас­це­пље­ност (из­ме­ђу срп­ске и ру­син­ске за­јед­ни­це) као за­да­так ко­ји тре­ба да пре­мо­сти ства­ра­лач­ким по­ду­хва­том, а ње­го­во ста­ње са­мо је симп­том фраг­мен­та­ци­је мо­дер­ног до­ба, ко­ја нам оне­мо­гу­ћа­ва при­ступ су­шти­ни, као оно­ме што је не­про­ме­њи­во у пр­о­ме­на­ма. Рас­цеп је да­кле он­то­ло­шки, ти­че се по­ја­ве и су­шти­не, а мо­гу­ће га је са­вла­да­ти ства­ра­лач­ким ра­дом ду­ха на ма­те­ри­ји, од­но­сно естет­ском прак­сом. Опи­са­на фраг­мен­та­ци­ја симп­том је ни­хи­ли­зма ко­ји је за­по­сео дух За­па­да, а сву­да се оства­ру­је кроз ис­пра­жње­ну вла­да­ви­ну во­ље за моћ. Њен пе­снич­ки глас му су­прот­ста­вља во­љу за ства­ра­њем, ко­ја се не по­вла­чи пред за­те­че­ним ха­о­сом, већ га за­хва­та је­зи­ком ме­та­фо­ре, чи­ме сво­је по­ла­зи­ште пр­о­на­ла­зи у спо­ља­шњо­сти, не­нор­ма­тив­но­сти, не­пој­мов­но­сти, а свој смер у по­нов­ном за­сни­ва­њу вред­но­сти. У исто­риј­ској ствар­но­сти она пре­по­зна­је при­ти­сак им­пе­ри­јал­них пр­о­је­ка­та ко­ји угро­жа­ва­ју кул­тур­ни иден­ти­тет ма­лих на­ро­да та­ко што до­во­де у пи­та­ње њи­хо­ву не­сво­ди­ву пар­ти­ку­лар­ност. Овим пр­о­це­сом они би­ва­ју про­из­ве­де­ни као пе­ри­фе­ри­ја, оси­ро­ма­ше­ни у ма­те­ри­јал­ном и ду­хов­ном сми­слу, али их то не ли­ша­ва од­го­вор­но­сти да од сво­је суд­би­не на­чи­не сво­ју во­љу. Оста­је, ме­ђу­тим, отво­ре­но пи­та­ње да ли се ова­квим по­се­за­њем за су­шти­ном мо­же фор­ми­ра­ти увер­љи­ва стра­те­ги­ја от­по­ра по­рет­ку, ко­ји и сам про­мо­ви­ше плу­ра­ли­зам иден­ти­те­та, све док у њи­хо­вој осно­ви по­сто­ји уни­вер­зал­ни зах­тев ка­пи­та­ла.

* * *

По­ну­ђе­на по­де­ла је, да­ка­ко, ус­ло­в­на и од­ре­ђе­не ка­рак­те­ри­сти­ке ко­је се за­па­жа­ју код не­ких пе­сни­ка и пе­сни­ки­ња, мо­гу се та­ко­ђе на­ћи и код дру­гих. Њи­хо­ве по­е­ти­ке се не­пре­ста­но ме­ња­ју и опис ко­ји је по­ну­ђен да­нас, су­тра мо­жда не­ће би­ти аде­ква­тан, па се за­то мо­же схва­ти­ти и као не­ка вр­ста оп­кла­де. Осим то­га, на­чи­ње­ни из­бор је огра­ни­чен и огра­ни­ча­ва­јућ и у ње­га ни­су мо­гли ући сви ко­ји су то мо­жда за­слу­жи­ли. По­е­зи­ја је жи­ва у на­шој за­јед­ни­ци и не­пре­ста­но се ја­вља­ју но­ви пе­снич­ки и чи­та­лач­ки гла­со­ви ко­ји по­ка­зу­ју знат­ну ве­шти­ну и та­ле­нат. Они ће нам су­ди­ти.



БЕЛЕ[КЕ:

1 Ва­лен­ти­на Чи­змар (1979) је укључена у овај избор са разлогом, иако прелази за­дату старосну границу.
2 Уко­ли­ко па­жљи­во по­гле­да­мо, чи­ни се да је на објек­тив­ном ни­воу ста­тус пе­сниш­тва био не­што бо­љи, услед по­др­шке др­жа­ве ко­ја је би­ла знат­но ве­ћа на­го да­нас, али те­шко да мо­же­мо твр­ди­ти да је пе­сни­штво би­ло у сре­ди­шту, да је би­ло но­мо­тет­ско. По­сто­ја­ли су, да­ка­ко, пи­сци ко­ји су би­ли бли­ски ре­жи­му, или чак ње­го­ви ад­ми­ни­стра­то­ри (број­ни над­ре­а­ли­сти, по­пут нпр. Мар­ка Ри­сти­ћа и Оска­ра Да­ви­ча), а ре­жим је над­зи­рао књи­жве­ну про­дук­ци­ју у ве­ри да она има зна­чај­ну иде­о­ло­шку уло­гу. Све ово, ме­ђу­тим, не зна­чи да је за­јед­ни­ца би­ла пе­снич­ка. И да­нас по­сто­је пи­сци ко­ји су бли­ски ре­жи­му и ко­ји су игра­ли раз­ли­чи­те ад­ми­ни­стра­тив­не уло­ге, а мо­гли би­смо ре­ћи ка­ко је де­ре­гу­ла­ци­ја пе­сни­штва са­мо но­ви об­лик ње­ног над­зо­ра и ди­сци­пли­но­ва­ња. Раз­ли­ке су да­ка­ко зна­чај­не, али по­сто­ји и кон­ти­ну­и­тет од­ре­ђе­не­их се­квен­ци.
3 Тех­но­ло­ги­ја је у овом кон­тек­сту прет­по­став­ка и по­ље мо­гућ­но­сти – ин­тер­нет у чи­сто тех­ни­чом сми­слу мо­же да пру­жи да­ле­ко ви­ше не­го што у кон­крет­ним окол­но­сти­ма пру­жа, а за де­фи­ни­са­ње про­сто­ра мо­гућ­но­сти кру­же­ња ин­фор­ма­ци­ја, од­но­сно, тек­сто­ва, од­го­вор­ни су за­ко­но­дав­ци и за­ин­те­ре­со­ва­не стра­не: јав­ност и ком­па­ни­је ко­је пру­жа­ју раз­ли­чи­те услу­ге. Бу­ду­ћи да јав­ност по­ка­зу­је са­мо ре­ла­тив­но ин­те­ре­со­ва­ње за ова пи­та­ња бор­ба ко­ја је у то­ку, у Аме­ри­ци и Евро­пи, про­ла­зи ре­ла­тив­но не­за­па­же­но и низ спор­них та­ча­ка већ је раз­ре­шен у ин­те­ре­су круп­ног ка­пи­та­ла. Рас­пра­ва о овој те­ми тра­је већ де­це­ни­ја­ма – ви­де­ти "Де­кла­ра­ци­ју о не­за­ви­сно­сти сај­бер­про­сто­ра" (1996) Џо­на Бар­ло­у­ва, као и по­ле­ми­ке ко­је је овај текст по­кре­нуо.
4 Мо­жда је она нај­ја­сни­ја на тњит­те­ру, од­но­сно у тзв. тви­тер-про­зи, ко­ја из раз­ли­читх раз­ло­га са­свим све­сно при­хва­та огра­ни­че­ња спо­ља­шња тек­сту, ко­ја не во­де по­ре­кло из не­ке на­вод­не књи­жев­не тра­ди­ци­је, већ из тех­нич­ког до­ме­на ко­ји је под­ло­жан про­ме­на­ма усло­вље­ним по­тре­ба­ма ко­ри­сни­ка плат­фор­ме (од­но­сно ме­ђу­соб­ном над­ме­та­њу ком­па­ни­ја за ко­ри­сни­ке). Ула­зе­ћи у по­ле­мич­ки од­нос са соп­стве­ном фор­мом, тви­тер-про­за мо­же да по­ка­же оп­сег до са­да углав­ном нео­све­шће­них гра­ни­ца ин­тер­нет об­ја­вљи­ва­ња.
5 По­сто­је, да­ка­ко, раз­ли­чи­те по­де­ле ко­је се мо­гу спро­ве­сти, та­ко на при­мер јед­на мо­гу­ћа је­сте и по­де­ла на ре­фе­рен­ци­јал­не и ау­то­ре­фе­рен­ци­јал­не пе­сни­ке и пе­сни­ки­ње (Ла­зи­чић). Али иа­ко де­лу­је функ­ци­о­нал­но, у осно­ви она је про­бле­ма­тич­на. Ре­фе­рен­ци­јал­на по­е­зи­ја ко­ја би на­вод­но тре­ба­ла да има по­ве­ре­ње у тран­спа­рет­ност је­зи­ка и при­сту­пач­ност озна­че­ном уме­сто у по­е­зи­ји мо­же се на­ћи пре све­га у го­во­ру ме­ди­ја и днев­не по­ли­ти­ке. У пе­сни­штву, ме­ђу­тим, мо­же­мо го­во­ри­ти са­мо о раз­ли­чи­тим стра­те­ги­ја­ма и ступ­ње­ви­ма по­ве­ре­ња и не­по­ве­ре­ња у је­зик,о не­пре­ста­ном пре­го­ва­ра­њу и стра­те­шким ма­не­ври­ма ко­ји се од­и­гра­ва­ју у до­ме­ну естет­ске прак­се. Са дру­ге стра­не, про­гла­си­ти не­ку по­е­зи­ју ау­то­ре­фе­рен­ци­јал­ном са­мо за­то што се ба­ви про­бле­ма­ти­ком је­зи­ка, та­ко­ђе про­ма­шу­је ствар. Пр­о­бле­ма­ти­за­ци­ја пе­сни­штва по­сто­ји ба­рем ко­ли­ко и пи­са­но пе­сни­штво и мо­же­мо га пра­ти­ти већ од Хо­ме­ра. Та­ко­ђе, ре­ћи да је не­ка по­е­зи­ја ау­то­ре­фе­рен­ци­јал­на, а не ре­фер­нци­јал­на, да се пре све­га кон­цен­три­ше на је­зик, а не на свет, под­ра­зу­ме­ва да је­зик по­сто­ји у не­че­му што ни­је свет, од­но­сно, да у на­шој људ­ској ствар­но­сти ре­чи и ства­ри, сим­бо­лич­ко и ре­ал­но, мо­гу да се ја­сно раз­дво­је. По­е­зи­ја ко­ја се ин­тен­зив­но ба­ви је­зи­ком јед­на­ко је ре­фе­рен­ци­јал­на као и она ко­ја се ба­ви ства­ри­ма, бу­ду­ћи да је њен пред­мет са­ма фор­ма на­ше за­јед­нич­ке ствар­но­сти и са­ми окви­ри на­ше пер­цеп­ци­је. У осно­ви, ова по­де­ла по­чи­ва на иде­ји о струк­ту­ра­ли­стич­ком и постструк­ту­ра­ли­стич­ком од­но­су пре­ма је­зи­ку, ко­ји пре све­га при­па­да те­о­ри­ји и кри­ти­ци, та­ко да се оба при­сту­па јед­на­ко мо­гу при­ме­ни­ти на би­ло ко­ји текст. У ве­зи са ти­ме је про­бле­ма­тич­на и упо­тре­ба пој­ма ме­та­је­зич­ко као атри­бу­та на­вод­не ау­то­ре­фе­рен­ци­јал­не стру­је уну­тар но­ви­је по­е­зи­је. Он по­кре­ће пи­та­ње да ли по­сто­ји ста­но­ви­ште из­ван је­зи­ка са ко­га се је­зик мо­же опи­си­ва­ти, или је сва­ки го­вор о је­зи­ку увек већ у са­мом том је­зи­ку, на ис­тој рав­ни као и би­ло ко­ји дру­ги ис­каз. У овом сми­слу ме­та­је­зич­ко као по­јам при­зи­ва фик­ци­ју хи­је­рар­хиј­ског од­но­са, по­вла­шће­но­сти и он­то­те­о­ло­ги­је, те га је бо­ље из­ло­жи­ти кри­тич­ком пр­о­ми­шља­њу не­го са­мо­ра­зу­мљи­вој цир­ку­ла­ци­ји.
6 Про­блем са ова­квим при­сту­пом, у ве­ћој ме­ри не­го са уо­би­ча­је­ним еди­ци­ја­ма по­е­зи­је, је­сте ди­стри­бу­ци­ја, ко­ја оста­је ис­кљу­чи­во на лич­ном ни­воу.

*

Стеван Брадић је рођен у Новом Са­ду, 1982. године. Основне студије завр­шио је на Одсеку за компаративну књи­жевност Филозофског факултета у Но­вом Саду. Диплому мастера стекао у на универзитетима у Новом Саду и у Сток­холму. Докторирао је на Одсеку за ком­паративну књижевност у Новом Саду. Пише поезију, есеје, приказе и критику, преводи са енглеског. Објавио је збирку песама У котларници (Нови Сад: Адре­са, 2013) и студију Симулација и гастро­номија (Београд: Службени гласник, 2012). Запослен је на Одсеку за компа­ра­тивну књижевност Филозофског факул­тета у Новом Саду. Члан је уређивачког одбора часописа за књижевност, умет­ност и културу Златна греда. Живи у Но­вом Саду.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432