Друштво књижевника Војводине
 
 


БОЈАН ЈОВАНОВИЋ - ЂАВОЛСКА ИСКУШЕЊА Print E-mail

Од давнина се веровало у постојање натприродних бића која су својим негативитетом искушавала човека. Међутим, за разлику од уобичајеног живота у коме је тај процес имао непредвиђен исход, већ у најранијој обредној пракси откривамо архаичне начине да се њиме овлада. Сазнања о тим давним обредима се заснивају на археолошким налазима, какво је, на пример, оно на источној страни Огњешког језера уз чију су обалу откривене слике на стени, старе више од 7000 година, које су приказивале борбу добрих и злих духова. При појави малих таласа и под повољним светлом одблесака са воде, уклесане слике су постајале покретне. У ритуалном амбијенту, тај динамичан призор била је не само прва преисторијска филмска сцена из којег је проистекао данашњи биоскоп1, већ и објективна пројекција збивања у души тадашњег човека. Слике везане за карактеристичне фазе једног покрета добиле су у овом амбијенту значење потпуне илузије релевантне за све чланове колектива. Унутрашњи покрети душе стекли су објективно значење у приказаном које је постало исто тако динамично и живо. Данас можемо само претпостављати како је тачно изгледао тај давни обред, али је човекова потреба да прикаже овакав призор израз његових дубоких тежњи за поимањем суштине свог света.
У његовом сложеном и вишеслојном бићу могућност зла оцртава једну од његових најдубљих тајни која управо у контексту слободе и културе има примарно антрополошко значење. Сваки озбиљан и одговоран разговор о темама које су некад имале већи значај него данас, претпоставља досадашња сазнања о њима. Стечено искуство проширило је наш сазнајни хоризонт а некадашњи духовни и религијски феномени су губећи свој ранији животни и егзистенцијални значај добили друго значење.
Имамо, дакле, најпре у виду чињеницу да се некад, не тако давно када је реч о традиционалној култури, често говорило о ђаволу и да се он непосредно и доживљавао. У српској, као и у традицијама других европских народа, он је формиран у процесу христијанизације и потискивања претходних паганских веровања2. У тежњи да уклони паганске богове хришћанска црква их је проглашавала за божанску антитезу и давала им негативни вредносни предзнак, па је тако и од назива за некадашњег бога и створено име за ђавола. Енглески: devil, француски: diabl, италијански: diavolo настали су од првобитног назива за бога израженог у латинском deus. Упоредо се за божјег противника среће и назив Сатана или Сотона, који има и значење тужитеља, кушача, чије се порекло, према веровању, доводи у везу са анђелом који се супротставио Богу и доживевши пад постао оличење зла3. Библијски мит само је синтетичка верзија идентичних прича, јер је идеја о божјем супарнику и представљању два међусобно супротна животна и етичка принципа изражена у митовима многих народа у којима се често насупрот добронамерном створитељу света јавља лик луде која непрекидно квари створено и омета даље стварање4. Делујући супротно добру, луда постаје узрочник невоља и зла у свету и потом добија лик грамзивог и лукавог обмањивача. Када говоримо о ђаволу треба да имамо у виду његову архетипску димензију као и чињеницу да је његово постојање, у облику који нам је знан, резултат једног духовног и религијског процеса који историјски почиње са хришћанством.


Бог и ђаво

У односу на дотадашња религијска схватања према којима су богови били амбивалентни, чинећи људима и добро и зло, што се као карактеристика гнева задржало и у старозаветној представи бога Јахвеа, хришћанство је испољавање негативитета и појаву зла у свету тумачило и деловањем натприродног ентитета који је у митолошкој равни означен божјом супротношћу и назван ђаволом. Хришћански Бог љубави, оличава највише добро и допушта због своје велике љубави према свему створеном, па и према човеку, слободу, као услов те љубави, у којој се јавља његова супротност. Са хришћанством се, дакле, успоставља антиномија Бог – ђаво, при чему ђаво постаје и оличење претходне, паганске религије која се настоји потиснути и преобразити. Представе паганских богова добила су негативно одређење, а дотадашња магијско-религијска пракса постала је својеврсна религија ђавола. Премда је таква активност, било да је гатање или врачање, осуђивана још у оквиру старозаветних правила5, масовне осуде оних који су се бавили магијом као ђаволским делом долазе са хришћанством. Познато је да су се апостоли супротстављали тадашњим народним прорицатељима који су, попут мага Кинопе кога је апостол Јован потопио у море, због својих магијских моћи стекли велику попуарност. ^итава дотадашња обредна пракса везана за комуникацију са натприродним ентитетима добила је негативан предзнак, па су сви магијско-религијски поступци означавани демонским, односно ђаволским. Средњовековна помама за вештицама била је окрутни обрачун хришћанске цркве са носиоцима тада још увек живог паганског знања о наднаравном.
Упркос хришћанским утицајима, колективна представа о ђаволу исказала је и традиционално схватање и искуство зла које има своје дубоке религијске и психолошке корене. У народној машти он оличава злодуха карактеристичног обличја: наказног, пола црног а пола белог лица, са роговима на челу, канxама на прстима и копитама на ногама. Око тридесетак синонима као и већи број народних фитонима и топонима указују на раширеност веровања у ђавола у српској народној традицији. Бројни синоними за ђавола су у функцији његовог означавања, али и превентиве од његовог дозивања. Будући да би се изговарањем његовог имена, према магијском принципу, он могао призвати и учинити присутним, постојала је и забрана његовог помињања. Из страха да се несвесно не би призвао и потичу његови називи "непоменик" и "тамо он". Ђаво је заједничко, збирно име за разна демонска бића која се јављају у виду различитих представа, па различитост његовог испољавања указује на то да је исправније говорити о њему у множини. У мултиплицираној представи ђаволи су, према народном веровању, присутни свуда и имају одлику митске панегзистентности која би се могла довести у везу са веровањем у ђавољу способност јављања у различитим видовима и обличјима и његову моћ преображавања. Зато само одређена апотропејска средства као што су ватра, црни коц, бели лук, магијски круг и хришћански сакрални симболи, попут крстних словеса представљају сигурну заштиту од нечастивог. У супротстављању Бога ђаволу, хришћански симбол крст је био ефикасно средство за сузбијање демонског утицаја ђавола. Пословицом "Бежи као ђаво од крста", јасно је исказана моћ овог основног хришћанског симбола у супротстављању божјем супарнику, који се протерује и самим позивањем имена Бога, како је то чинио и Исус, одбијајући демоне. Моћ божанских речи у одстрањивању демона указује на могућност успостављања односа према том негативитету чије прихватање демонизује човека.
Ђаво је у средњем веку представљао опасност која је као искушење претила хришћанима. Будући да зло коме је човек био изложен није било увек лако препознатљиво, јер је умело да се маскира у своју супротност и покаже као привидно добро да би овладало човеком, претећа опасност му је долазила од ђавољег лукавства. Зато је поистовећивањем зла са ђаволом, указивало на његову промењиву, лукаву природу, што је и означено његовим црквенословенским називом лукави. Молитва Господња, која почиње речима" Оче наш", завршава се речима"не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога". Зато је избављење од лукавога, спасавање од зла, односно ђавола.
Упоредо са хришћанским постоје, међутим, и живе паганске представе, које је црква толерисала. Тако је календарски период од Божића до Богојављања, односно крштења Исуса назван "некрштени дани". То је време када су, према веровању, природом лутали опасни демони и ђаволи и угрожавали људе, а они одговарали обредним поворкама маскираних младића, коледарима, који су уз шале, задиркивања и веселе игре охрабривали становнике да се страх од опасних демонских бића може сузбити и уз забаву и добро расположење започети нова година.


Игра са сенком

Иако се, дакле, односи само на кратак временски сегмент, "некрштени дани" у народном веровању су показатељ како је христијанизацијом демонизован читав период прехришћанског, паганског времена. У српској народној традицији постоји низ митских творевина чије се поједине карактерне црте, изражене негативним односом према људима, тумаче њиховом везом са ђаволом. Ђаво се јавља и као бестелесни, демонски дух који је узрочник демонизовању како живих тако и покојника. Он је покретач вештице из чијег заспалог тела излази ноћу њена душа као и активности демонизоване душе умрлог који је постао вампир. За разлику од традиција у којима је ђаво оличавао апсолутно зло, у српском народном веровању његов карактер се одликује умеренијим цртама негативитета као наслеђеним својствима некадашњих паганских натприродних бића. Неке његове карактеристике, као што су пакост, злоба, склоност ка сплеткарењу, пројекција су непризнаваних људских црта везаних за сенку као архетип колективно несвесног. Народна предања о настанку ђавола, говоре о томе како га је створио бог када је у води видео и оживео своју сенку6. Сенци као негативној страни људске психе оличеној у ђавола призната је фактичност психичке силе, али она није апсолутни негативитет, већ реалност коју појединац може да превлада. Сагледан као непосредна пројекција човекове сенке, ђаво не доводи у питање његово постојање, већ показује склоност ка игри, преиспитивању и искушавању.
За разлику од ђавола као божјег противника који представља његову супротност и оличава зло, враг је супарник у животној игри којом искушава човека и подстиче га да буде успешан. Сам назив враг, као синоним за ђавола, употребљаван у околностима у којима човек никада није без шанси, указују на његову природу на коју се понекад гледа и са одређеним симпатијама. У бројним народним предањима и приповеткама човек успева да надмудри ђавола, да се домогне неких његових прерогатива, попут црвене капе, и оствари видовитост. У психолошкој равни ово стваралаштво показује како се зло персонификује и како се игром може овладава њиме. Назив враголан, означава појединца немирног духа, склоног игри и незлонамерном зачикавању. Међутим, враг као опасан демон може опседнути људе да учине и највећа зла7. Популарност ђавола у лику хромог дабе и врага у народу заснива се, заправо, на понављању оних ситуација са актерима од којих се некада стрепело и плашило, а које у новом искуству изазивају извесну пријатност и задовољство. Са ђаволом је српски народ изградио однос обележен карактеристичним хумором и иронијом. Психолошка основа оваквог односа везана је за мотив превазилажења негативних аспеката људске психе пројектоване у лик ђавола. Поуздана сведочења и обиље етнографске грађе упућују на то да су људи имали непосредан доживљај овог демона, чијим су утицајем тумачили настајање и других демонских бића, односно демонизованих живих или покојних људи.


Повратак човеку

За разлику од некадашњих људи, данашњи човек, било да живи у граду или у селу, лишен је непосредних доживљаја ђавола и ако их има, онда се они тумаче последицом његове психичке слабости и болести. Нешто слично постоји са феноменом неидентификованих летећих објеката (НЛО), о којима говоре бројна сведочења, па чак и доживљаји појединаца са ванземаљцима, али је несумњиво, како је Јунг утврдио, реч о пројекцији8. На питање где су нестали ти бројни некадашњи демони, а међу њима и ђаво, које су људи свакодневно сусретали, старији мештанин једног моравског села је одговорио: "Побегли су у човека"9. Овакав одговор, као етноекспликација може се разумети као наивно тумачење психолошког процеса интројекције. Уколико су у периоду када су сведочили о виђењу демона, људи, у ствари, пројектовали оно што је било у њима у свет, онда су и њихова искуства са ђаволом потицала из оваквог односа према својој околини. Будући да је интројекцијом, тај духовни свет постао део њихове психе, тумачење по којем је ђаво побегао у човека адекватно описује тај психолошки процес. За разлику од оваквог човековог бенигног поунутрашњења ђавола, који битно не ремети његов живот, опседнутост ђаволом се сматра узроком озбиљних душевних обољења. Иако су и феномени вештица и вампира тумачени опседнутошћу ђаволским духом, овај принцип разумевања очувао се до данас у дијагностицирању и терапији душевних болести за које се помоћ тражи од свештеника10. Евидентно је, међутим, да данас ни свештеници не говоре о ђаволу и о паклу, као што су то некад чинили. Све више преовлађује, дакле, сазнање и свест о томе да пакао, како вели Флоренски, није неко место у другом свету, већ начин човековог живота. Завистан, у ствари, од човека, ђаво је моћан онолико колико је човек слаб и његов успех се исказује човековим подлегањем његовим искушењима, односно оном ниже од себе.
Но, пре него се ово догодило, ђаво је био, као што смо видели, један од најизразитијих митских творевина у српској народној религији. Имао је низ имена, а његова најбитнија особина била је моћ преображаја, односно способност да се јави у различитим видовима, да заведе и превари човека, да му нанесе зло и покаже своју менталну супериорност. С обзиром, на ову особину, и његово бекство у човека показује се као потврда управо тог суштинског својства. Оличавајући принцип, који доводи у питање постојање човековог света, ђаво га ремети, али на начин да убеди човека у своју невидљивост и непостојање. Када успе у томе, онда он остварује свој највиши циљ.


Постојање непостојећег

Претпоставка да се говори о ђаволу, као мотиву, предмету, је његово постојање при чему му сам говор о њему и веровање у њега дају егзистентност. Његова невидљивост, отежава његово одређење у равни нашег непосредно опипљивог и рационално појмивог света. Међутим, са становишта божанског, као оличења потпуног бића, свих ствари и бића у свету као оних које су у мањој или већој мери испуњене тим квалитетом, ђаво који је супротност богу, према Спинози, не може да постоји. Његов онтолошки доказ изложен у Расправи о Богу, човеку и његовој срећи је, наизглед, убедљив. "Допустимо ли, као што неки чине, да је то извесно мислеће биће, које нити хоће, нити чини ишта добро, биће у свему супротно Богу, оно би онда, наравно, било веома несретно и када би молитве биле од помоћи, ваљало би се молити за његово обраћање.
Да ипак видимо могуће ли је постојање таквог једног несретног бића, барем за тренутак. Одмах увиђамо да би то било немогуће; јер из савршенства ствари произилази читаво њено трајање и уколико би ствар садржавала више суштине и божанствености, она би утолико била постојанија, па пошто ђаво не садржи у себи ни најмање савршенства, како би он могао постојати? Треба овде додати да сталност, или трајање модуса у мислећој ствари има као јединствен узрок јединство, узроковано љубављу, таквог модуса с Богом; али се код ђавола претпоставља сама супротност оваквом јединству, па, дакле, они не би могли постојати"11. Сматрајући да се са становишта ограничене људске перспективе не могу разумети божји поступци, он указује на то да и оно што човеку изгледа као зло не може имати исто значење и са божјег становишта. Божја перспектива претпоставља безграничност која подразумева и зло које се догађа људима. Међутим, како не постоји божја супротност, с тога, према Спинози, не постоји ни ђаво који се представља као оличење те супротности. Овај доказ је прихватљив под условом да је ђаво заиста оличење божје супротности. Међутим, како се он јавља у различитим облицима и под маском добра настоји да оствари своје циљеве, да завара својим милосрђем, добротом, даровима, анђеоским ликом, принцип његове егзистенције је везан за промену као начин постојања. ^овек у свету сталних промена обликује и онострана, митска бића којима је придавао натприродну моћ. Ђаво је резултат промена и компромиса у његовим схватањима света чија конституција претпоставља и разумевање незадатог зла у њему.
Иако се у дуалистичкој слици света сматра неодвојивим од негативног натприродног ентитета12, зло које не постоји само по себи, не доводи у питање и природу Бога као творца света. Наиме, позната теолошка и филозофска настојања "оправдања Бога" за појаву зла13, амнестирала су носиоца првог узрока од одговорности за појаве у потпуности супротне његовој природи. Постојање зла не оспорава природу Бога, јер је могућност зла цена и ризик човекове слободе14. Слободан да не поштује божанске законе и не покорава се у свему Вишњем, човек је свој идентитет градио и на могућности његовом супротстављању и оспоравању. Зато и питање зла у свету није теолошко, већ првенствено антрополошко питање које сасвим прецизно поставља и проблем зла у човеку. Исказано као могућност људске слободе, зло је и у екстремним облицима нељудског првенствено људски чин. Уколико би настојала да потисне антропологију и њен задатак адекватног и потпуног разумевања феномена људског негативитета, условна антроподицеја могла би окончати и пре свог почетка.


Принцип промене

Могућност избора и животна слобода отвориле су реалност једног новог читања света и односа према њему. С аспекта слободе и могућности њене злоупотребе, човек је себи постао претња већа од спољних опасности. Продукција зла добијала је током историје различите видове који су уништавањем другог ралативизовали етички императив борбе против зла и превазилажења зла. @ељеним и свесним изазивањем зла актуализује се принцип нужности и поништава могућност човековог слободног и другачијег деловања. Уколико се на том принципу избора темељи његово биће, онда је потврђивањем своје анималне природе он пред искушењем поништавања самога себе.
Будући да се променом света исказује суштински принцип његовог постојања, ђаво само оличава тај принцип на свој, негативан начин. Онај, други, позитиван аспект промена и преображаја света може се довести у везу с његовим Творцем, богом који се најчешће представља чуварем створеног. У конзервативном схватању, институције религије своје тумачење света заснивају на креационизму и веровању да је Бог створио све што постоји закључно са човеком. Са тог становишта сва промена света се сматра нарушавањем божје творевине, а пренебрегава се чињеница да свет постоји кроз промене које се сагледавају у негативном виду и везују за ђавола. Технички изуми су означавани ђаволском работом и као такви најпре одбацивани јер је њихово непознато деловање сматрано потенцијалном опасношћу, али су прихватани већ након првих позитивних ефеката. Тако је и хипотетичка елементарна, односно прва честица, позната као Хигсов бозон, најпре названа ђаволском, а потом одређена као божанска.
Ђаво је представа којом је човек лакше прихватао манифестни принцип промене, несталности и несигурности света. Премда тај принцип исказује самог његовог Творца, Бог је везиван за датост непроменљивог света, какав нам се чини да јесте, па одатле потиче и креационизам као псеудонаучна хипотеза по којој су сва жива бића и човек резултат његовог стварања. У логички уређеном природном свету као оквиру свог постојања, човек је доживљавао његове битне промене као рушење које је доводило у питање и његов опстанак. Принципу Творца света супротстављен је принцип његовог рушиоца. У том смислу је стална промена света, као начин одступања од познатог, представљена као Божја супротност оличена у ђаволу. Као што се представа Бога изражавала позитивним, тако је његова супротност добила негативно значење. Ђавољим послом сматра се првенствено негативни аспект промена, док се преображај човекове природе означава позитивним, божанским чином.
Значај принципа преображаја изражен је у архаичним ритуалима преисторијског доба у којима се тадашњи човек суочавао са динамичким аспектом негативитета представљеног покретном сликом демона. У настојању да се савлада, вероватно је било знатно лакше да се он фиксира и представи статично, али је илузијом његове покретне слике указано на променљивост као суштински моменат његове егзистентности. Зато је психолошку ефектност овај ритуал могао да оствари само у динамичком процесу који је од његових учесника захтевао душевни преображај у циљу овладавања демоном. Као што су пећинске слике животиња, насликане са дуплим и троструким паром ногу, под треперавом светлошћу ватре изгледале као да се крећу, тако су и динамичке слике демона указивале на његову животност и непостојаност у тадашњем човековом поимању добра и зла у свету. Сагледана у контексту животних промена којима се он не само прилагођавао већ их и подстицао, образац таквог схватања евидентан је и у данашњем човековом односу према сопственом негативитету.
Одређујући не само човеков однос према злу, тај образац указује на дубљи мотив за препознавањем и одређењем појава у спољашњем свету. Унутрашња духовна потреба за разграничењем супротних нагонских тежњи и пројектовање деструктивних импулса у друге који постају зли15, упућује на непризнато родно место ђавола. Оличавајући битан аспект природе, он је оличење непризнатог негативитета који човек, као своју сенку, пројектује у друге. С обзиром на ове дубље условљености, само се наивно може поверовати да губљењем својих манифестних карактеристика зло нестаје из људског света. Непринуђена више да га живи, свест се, опомиње Јунг, може ослободити од фасцинације зла које не нестаје, већ се због губитка енергије само повлачи у несвесно, где остаје док је у свести све складно, али чим се свест уздрма у некој критичној ситуацији, показује се да сенка није нестала, већ да је само сачекала повољну прилику да се појави као пројекција на суседа16. Међутим, и без конкретног повода, пројекција непрепознатог сопственог психолошког негативитета изражавана је митским ликом ђавола који оличавао човекову егзистенцијалну несигурност.
Изложен непредвиђеним околностима које доводе у питање његов опстанак, он је настојао да сходно својим материјалним и духовним моћима учини свој живот извесним. Остварење тих настојања изражено је позитивним искуствима и сазнањем о остваривости сигурности. Иако, дакле, постоји у одређеном временском периоду, сигурност није постојана, јер је неизвесност константа људског живота. Уколико не постоји гарантована сигурност у овом свету, већ само тежња и брига да се она постигне, онда сигурно и извесно може бити само стално преиспитивање. Оличење тог принципа људске несигурности, неизвесности и сталног искушавања био је ђаво. Међутим, период у којем је божји супарник имао улогу човековог преиспитивања историјски је завршен. Пред увећаним могућностима самоостварења, данашњи човек, суочен са сопственом егзистенцијалном несигурношћу, сагледава крхкост свог идентитета и увиђа реалност својих илузија. Искушења којима је изложен само се умножавају и исказују обећањима да зарад физичког и духовног опстанка и материјалног благостања подржи и не супротстави се многоликом злу. Та искушења нису више персонализована митолошким ликом ђавола, али је принцип који је он оличавао добио данас само различите видове и форме који придевом изведеним из његовог назива добијају своја адекватна значења.



БЕЛЕШКЕ:

  1 Б. Зечевић, "Стогодишњица којој се не види ни почетак ни крај", Каталог Десетог међународног фестивала етнолошког филма, Етнографски музеј, Београд, 2001, 28.
  2 Б. Јовановић "Огледање с врагом", Дух паганског наслеђа, Светови, Нови Сад, 2000, 207–217.
  3 Побуна овог анђела понавља, у ствари, Прометејев грех и казну на коју је осуђен. Идентификован са ђаволом, зависно од културе добијао је разне друге називе и облике: демон, нечастиви, Луцифер, Мефисто, Белзебуб. У Књизи Постања приказан је, према веровању, као змија која је наговорила Еву да прекрши божју забрану и згреши. У Талмуду је познат под именом Самаел, у исламу као Ибилис или шејтан, а у хришћанству као кнез овог света (Јв 12, 31; 14,30). У бројним ликовним изразима представљен је и као пола човек, а пола јарац са роговима на глави, сличан је старогрчком Пану. У романтизму тема побуњеног појединца, оличеног у Луциферу, долази до посебног изражаја у Милтоновом Изгубљеном рају и Бајроновом Каину. Хришћанска есхатологија је заснована на веровању у поновни, други долазак Христа који ће васкрснути мртве и у одлучној бици код Армагедона поразити Антихриста (звер) и Сатану. Секте супротстављене хришћанству, попут сатаниста, верују да ће у борби између добра и зла, Бога и ђавола, победити зло, и да ће Сатана завладати светом. Пакао на земљи постаће реалност, па је и његова активност мотивисана геслом "што горе, то боље". ^инити зло је легитимно у оквиру ових погледа, па се зло третира као добро.
  4 X. Кембел, Херој са хиљаду лица, Стyлос, Нови Сад, 2004, 257.
  5 "А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе камењем јер су криви". Књ. Левитска 20, 27.
  6 Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970, 116. – Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, 213.
  7 Тако је, на пример, због монструозних злочина извршених над српским заробљеницима и цивилима у Првом светском рату у Мачви и Подрињу, елитна 42. домобранска дивизија аустроугарске војске, 13. загребачког корпуса, као ударна снага казнене војне експедиције упућене на Србију, који су чинили првенствено Хрвати, названа "вражја". Упор. Б. Димитријевић, Л. Николић, "Војска убица – злочини аустроугарске војне силе у Мачви, Поцерини и Подрињу 1914. године", у Српски војни санитет 1914–1915, ур. А. С. Недок, Б. Поповић, Управа за војно здравство Министарства одбране Републике Србије и Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд, 2010, 316.
  8 К. Г. Јунг, Летећи тањири, Атенум, Београд, 2000.
  9 Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа, 23.
10 У манастиру Илиње, код [апца, игуман Исајиа је и 2015. године молитвеним обредима лечио најтеже психичке болеснике истерујући ђавола из њих. Обред се обавља тако што се након молитве, врши седам пута помазање светим уљем. Оног који виче, неразумно говори и једва стоји, па га морају придржавати, игуман маже светим уљем, ставља палчеве испод обрва и спушта на земљу. Док свештеници све време изговарају молитву, особа се после овог обреда смирује, затим устаје и понаша се потпуно нормално.
11 Б. де Спиноза, Кратка расправа о Богу, човеку и његовој срећи, Графос, Београд, 1987, 109.
12 Д. Драгојловић, "Проблем зла и светости у учењу неких хетеродоксних и јеретичких покрета у средњем веку", Тамна страна људске природе, Београд, 1992, 97–100.
13 Г. В. Лајбниц, Теодикеја, Плато, Београд, 1993.
14 Ibid. – Принцип престабилне хармоније, омогућава да тело, независно од душе, следи своје сопствене законе. У свакој суштини која сама тежи свом постојању делује божанска савршеност којом се оне усклађују и постају могуће у својој целовитој нужности. Настало деловањем нижих бића, зло је условљено њиховим пасивним могућностима. Будући да не потиче од владајућег Једног, само божанство се зато и не може сматрати одговорним за зло у свету.
15 М. Клеин, Завист и захвалност, Напријед, Загреб, 1983, 171–173.
16 К. Г. Јунг, Архетипови и колективно несвесно, Атос, Београд, 2003, 268.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432