Друштво књижевника Војводине
 
 


ЗОРАН ПЕТРОВИЋ - ЖАНА ИЛИ ДУНАВЕ, ДУНАВЕ, МОЈЕ МОРЕ (проза) Print E-mail

Телевизија је емитовала слику и то се Жани, госпођи у годинама, како ју је неко недавно по први пут назвао, чинило веома обавезујућим програмом. Више је волела радио који је непрестано правио некакву звучну маглу у њеној јединој соби, тачније јединој од неколико колико је имао њен стан, а она је одавно само њу користила. Тако јој је било лакше. Тако је било четири пута мање посла око чишћења подова и прашине, прања прозора који су и сами постајали све мутнији, а она то није примећивала и прала их је једаред у неколико месеци и онда када би јој тако нешто пало напамет. Остале собе, изузев кухиње и купатила пажљиво је затворила и преселила се у дневни боравак у којем је преко пута комоде са телевизором и радио апаратом постављен мали четвртасти сто који јој је служио и за обедовање и за остале послове, а поред њега, одмах иза једине столице у тој просторији, налазио се лежај: стари похабани тросед, пресвучен испуцалом еколошком кожом, који би сваком другом био неудобан, а који се одавно формирао према њеном телу, са тачно распоређеним улегнућима за кукове и рамена ако би легла на бок гледајући ТВ или за стражњицу и ону старачку грбу између плећки, ако би легла на леђа слушајући радио или читајући какву књигу.
Док је навлачила хаљину испред огледала причвршћеног у једном крилу ормара из којег ју је извадила, као кроз маглу могла је да чује:

"Ма људи, није само проблем у млеку. Млеко долази на крају. Проблем је у кукурузу; тај отров се развио на кукурузу због суше и прво су од њега изгледа страдале свиње..."

"Ма јеби се", рече неодређено Жана и бесно баци хаљину у страну са које се беше оклембесио стезник набран ластишом око струка. Пре пет година ју је носила на годишњици матуре и била је уверена да нико неће препознати да се ради о истој трањи. Али хаљина је била сасвим тесна и када је покушала на силу да је закопча, она се прво рашила, а онда просто пукла у струку. Као да је диња, а не хаљина за коју је дала онолике паре.
Ставиће више шминке и обући нешто обично, помислила је: ионако јој је лице увек било привлачније од тела. А онда се насмејала и гласно рекла тврдоглавом огледалу:
"Велиш ко је скривањем подочњака сакрио стомачину!? То ти кажеш?" И онда из једне кесе извади чипксти, црвени доњи веш. Растеже га преко појаса, онда начини израз лица као да прорачунава дебљину одеће на себи која је била вишак и закључи како би ту јарко црвену крпицу без оне одеће на себи можда некако и могла да навуче.
Скиде испод хаљине доњи веш који је тренутно носила, готово уживајући у том покрету који је показивао некакву простачку и неусловљавајућу похоту, а онда поче да навлачи рубље које је ко зна када купила за неку овакву прилику. Али уске чипкане ногавице запеше на горњој половини бутина и она са ужасом испод њих угледа набрану кожу препуну целулита, налик шућурцима, оним украсним шареним тиквама посутим све самим чиревима.
"Грррр", просикта и не скидајући напола обучене гаћице крете ка телефону. Сасвим је заборавила да обавести Злату о данашњем састанку, своју школску другарицу, наxак бабу и рођеног баксуза, за коју се то не би могло рећи само зато што је родом из Сплита, и што се њеном оцу, железничару, последња вожња пред пензију зауставила баш у Крагујевцу, као што се не може рећи да јој се живот није одвијао између бајке и узастопних малера.
Начас је застала размишљајући како Далматинци кажу за неког ко је по турски био – наxак и пошто јој ништа не паде напамет, дохвати слушалицу невољно што због оног претесног рубља на себи, што због осећања да ради нешто сасвим узалудно позивајући жену која је о свему желела да зна све, а деценијама се није појавила ни на једној годишњици матуре. Муж јој је био нека буxа у туристичком савезу оне велике Југославије и са њим је пропутовала читав свет, тако све и да је хтела никада није била присутна у тим пролећним данима на почетку туристичке сезоне када су се годишњице иначе и организовале.
Касније јој је то ваљда прешло у навику, а још касније, када јој је муж умро, преселила се у викендицу на Дунаву, где је са комшијама, међу којима је било и Крагујевчана, пецала беовице из свог малог гуменог чамца и то увек на истом месту, пила коњак у дугим предвечерјима и причала о својој младости на мору, о својим љубавницима и дужду од којег је њена мајка водили порекло. А по Жаниним земљацима умела је да јој пошаље понекад по којег сома, кечигу или кесу платика прекривених везама першуна и блитве и цедуљицом на којем је, поред осталог, увек писало: "Сељанко, ово је блитва и немој да је бациш!"
Једном јој је послала и пола литре маслиновог уља, које је добила из приморја, са напоменом да је то вредније од злата јер је здраво зато што је хладно цеђено, а то значи да је маслине неко девет пута лупао пракљачом да омекну и исто толико пута силазио и испирао их у мору пре него што их је исцедио у малом каменом жрвњу. Жана је помислила како је Злата начисто пролупала, што од старости и самоће која ју је мучила у дугим зимским месецима када се викенд насеље потпуно испразни, а што од пића, чији је утицај често и сама могла преко телефона да препозна.
А и како је старила, све више је у говору заносила на далматинско наречје и јекавицу коју никада раније није користила. Питање је да ли ју је икада и ваљано научила и упамтила, јер се њен отац преселио у [умадију док је била још сасвим мала. А и све више је времена проводила на свом гуменом чамчићу "рибајући по оној вражјој баруштини од Дунавца", како је умела да каже.
Жана је подигла слушалицу и откуцала број, а после другог сигнала могла је да чује:
"С то ти Жана?... ти биокца!?" није ни сачекала одговор и одмах запитала:
"[то има!"
"Ништа, данас имамо састанак у Најстаријој Србији, да поделимо задужења око организације матуре и да се договоримо ко ће кога да обавести... па мислим да ти кажем..." Али Злата није сачекала позив већ као из топа потврдила:
"Е, овога пута долазим и ја!" И као да јој није било то довољно, запитала:
"Јеси ли чула, ти главо од старога весла!?"
Жана је неколико тренутака ћутала затечена Златином изненадном одлуком, а није ни знала шта би могла да је пита или констатује, а да не изазове њену срxбу, плаху и китњасту као у већине људи са југа.
"^ула сам", промуца Жана... "Него, откуд то сада наједном?"
"Па да, ви сте Злату отписали, потопили је као иструлелу корабљу..."
"Ма не свирај!" Одреза јој Жана, али је Злата уопште није слушала.
"А тако је одувјек било, одувејк сам осећала да ме по рубовима гурате, па зато нисам ни долазила у ту вашу клапу..."
"Немаш разлога да се љутиш на мене".
"Не јидим се ја на тебе, главо од чавала, него се јидим на Румуње, да им враг матер носи".
"Какве Румуне", зачуди се Жана.
"Ма, скембали ми чамац... Приповједат ћу ти када се видимо, само ми јави датум".
"Договорено! А ти би могла да дођеш и који дан раније, да се испричамо..."
"Јемаш ли још оне ваше ораховаче?"
"Ах, то је спремала моја покојна мати... али наћићемо је већ негде по граду".
"Адио", звонко одреза Злата, као какво девојче које је пошло у ноћни провод и које не зна и не жели да зна када ће се и у каквом стању одатле вратити.
"]ао", промрмља неодлучно Жана и одложи слушалицу веома пажљиво као да се боји да је не разбије, тачније као да се боји да ће када је испусти из руку изгубити то осећање чуђења и неку далеку најаву да све те конфузне Златине речи имају неког замршеног смисла.
Подвезица на левој ногавици рубља ухватила је крај њене хаљине и видела се као повез на средини бутине где су неки људи из специјалних јединица задевали своје огромне ножеве. А могла је и да осети тај нож упињући се свом снагом да свуче ту ствар са своје ноге која ју је гребала и напокон оставила модри траг као да је и није скинула са себе.
А затим је врхом ножних прстију подигла гаћице, брзо их шчепала и мунула под јастук, размишљајући како би јој Злата, само да је могла да је види, опако одбрусила:
"Исхлапела бабо!"

(Из необјављеног романа "Старе цуре")
ЗОРАН ПЕТРОВИЋ - ЖАНА ИЛИ ДУНАВЕ, ДУНАВЕ, МОЈЕ МОРЕ

Телевизија је емитовала слику и то се Жани, госпођи у годинама, како ју је неко недавно по први пут назвао, чинило веома обавезујућим програмом. Више је волела радио који је непрестано правио некакву звучну маглу у њеној јединој соби, тачније јединој од неколико колико је имао њен стан, а она је одавно само њу користила. Тако јој је било лакше. Тако је било четири пута мање посла око чишћења подова и прашине, прања прозора који су и сами постајали све мутнији, а она то није примећивала и прала их је једаред у неколико месеци и онда када би јој тако нешто пало напамет. Остале собе, изузев кухиње и купатила пажљиво је затворила и преселила се у дневни боравак у којем је преко пута комоде са телевизором и радио апаратом постављен мали четвртасти сто који јој је служио и за обедовање и за остале послове, а поред њега, одмах иза једине столице у тој просторији, налазио се лежај: стари похабани тросед, пресвучен испуцалом еколошком кожом, који би сваком другом био неудобан, а који се одавно формирао према њеном телу, са тачно распоређеним улегнућима за кукове и рамена ако би легла на бок гледајући ТВ или за стражњицу и ону старачку грбу између плећки, ако би легла на леђа слушајући радио или читајући какву књигу.
Док је навлачила хаљину испред огледала причвршћеног у једном крилу ормара из којег ју је извадила, као кроз маглу могла је да чује:

"Ма људи, није само проблем у млеку. Млеко долази на крају. Проблем је у кукурузу; тај отров се развио на кукурузу због суше и прво су од њега изгледа страдале свиње..."

"Ма јеби се", рече неодређено Жана и бесно баци хаљину у страну са које се беше оклембесио стезник набран ластишом око струка. Пре пет година ју је носила на годишњици матуре и била је уверена да нико неће препознати да се ради о истој трањи. Али хаљина је била сасвим тесна и када је покушала на силу да је закопча, она се прво рашила, а онда просто пукла у струку. Као да је диња, а не хаљина за коју је дала онолике паре.
Ставиће више шминке и обући нешто обично, помислила је: ионако јој је лице увек било привлачније од тела. А онда се насмејала и гласно рекла тврдоглавом огледалу:
"Велиш ко је скривањем подочњака сакрио стомачину!? То ти кажеш?" И онда из једне кесе извади чипксти, црвени доњи веш. Растеже га преко појаса, онда начини израз лица као да прорачунава дебљину одеће на себи која је била вишак и закључи како би ту јарко црвену крпицу без оне одеће на себи можда некако и могла да навуче.
Скиде испод хаљине доњи веш који је тренутно носила, готово уживајући у том покрету који је показивао некакву простачку и неусловљавајућу похоту, а онда поче да навлачи рубље које је ко зна када купила за неку овакву прилику. Али уске чипкане ногавице запеше на горњој половини бутина и она са ужасом испод њих угледа набрану кожу препуну целулита, налик шућурцима, оним украсним шареним тиквама посутим све самим чиревима.
"Грррр", просикта и не скидајући напола обучене гаћице крете ка телефону. Сасвим је заборавила да обавести Злату о данашњем састанку, своју школску другарицу, наxак бабу и рођеног баксуза, за коју се то не би могло рећи само зато што је родом из Сплита, и што се њеном оцу, железничару, последња вожња пред пензију зауставила баш у Крагујевцу, као што се не може рећи да јој се живот није одвијао између бајке и узастопних малера.
Начас је застала размишљајући како Далматинци кажу за неког ко је по турски био – наxак и пошто јој ништа не паде напамет, дохвати слушалицу невољно што због оног претесног рубља на себи, што због осећања да ради нешто сасвим узалудно позивајући жену која је о свему желела да зна све, а деценијама се није појавила ни на једној годишњици матуре. Муж јој је био нека буxа у туристичком савезу оне велике Југославије и са њим је пропутовала читав свет, тако све и да је хтела никада није била присутна у тим пролећним данима на почетку туристичке сезоне када су се годишњице иначе и организовале.
Касније јој је то ваљда прешло у навику, а још касније, када јој је муж умро, преселила се у викендицу на Дунаву, где је са комшијама, међу којима је било и Крагујевчана, пецала беовице из свог малог гуменог чамца и то увек на истом месту, пила коњак у дугим предвечерјима и причала о својој младости на мору, о својим љубавницима и дужду од којег је њена мајка водили порекло. А по Жаниним земљацима умела је да јој пошаље понекад по којег сома, кечигу или кесу платика прекривених везама першуна и блитве и цедуљицом на којем је, поред осталог, увек писало: "Сељанко, ово је блитва и немој да је бациш!"
Једном јој је послала и пола литре маслиновог уља, које је добила из приморја, са напоменом да је то вредније од злата јер је здраво зато што је хладно цеђено, а то значи да је маслине неко девет пута лупао пракљачом да омекну и исто толико пута силазио и испирао их у мору пре него што их је исцедио у малом каменом жрвњу. Жана је помислила како је Злата начисто пролупала, што од старости и самоће која ју је мучила у дугим зимским месецима када се викенд насеље потпуно испразни, а што од пића, чији је утицај често и сама могла преко телефона да препозна.
А и како је старила, све више је у говору заносила на далматинско наречје и јекавицу коју никада раније није користила. Питање је да ли ју је икада и ваљано научила и упамтила, јер се њен отац преселио у [умадију док је била још сасвим мала. А и све више је времена проводила на свом гуменом чамчићу "рибајући по оној вражјој баруштини од Дунавца", како је умела да каже.
Жана је подигла слушалицу и откуцала број, а после другог сигнала могла је да чује:
"С то ти Жана?... ти биокца!?" није ни сачекала одговор и одмах запитала:
"[то има!"
"Ништа, данас имамо састанак у Најстаријој Србији, да поделимо задужења око организације матуре и да се договоримо ко ће кога да обавести... па мислим да ти кажем..." Али Злата није сачекала позив већ као из топа потврдила:
"Е, овога пута долазим и ја!" И као да јој није било то довољно, запитала:
"Јеси ли чула, ти главо од старога весла!?"
Жана је неколико тренутака ћутала затечена Златином изненадном одлуком, а није ни знала шта би могла да је пита или констатује, а да не изазове њену срxбу, плаху и китњасту као у већине људи са југа.
"^ула сам", промуца Жана... "Него, откуд то сада наједном?"
"Па да, ви сте Злату отписали, потопили је као иструлелу корабљу..."
"Ма не свирај!" Одреза јој Жана, али је Злата уопште није слушала.
"А тако је одувјек било, одувејк сам осећала да ме по рубовима гурате, па зато нисам ни долазила у ту вашу клапу..."
"Немаш разлога да се љутиш на мене".
"Не јидим се ја на тебе, главо од чавала, него се јидим на Румуње, да им враг матер носи".
"Какве Румуне", зачуди се Жана.
"Ма, скембали ми чамац... Приповједат ћу ти када се видимо, само ми јави датум".
"Договорено! А ти би могла да дођеш и који дан раније, да се испричамо..."
"Јемаш ли још оне ваше ораховаче?"
"Ах, то је спремала моја покојна мати... али наћићемо је већ негде по граду".
"Адио", звонко одреза Злата, као какво девојче које је пошло у ноћни провод и које не зна и не жели да зна када ће се и у каквом стању одатле вратити.
"]ао", промрмља неодлучно Жана и одложи слушалицу веома пажљиво као да се боји да је не разбије, тачније као да се боји да ће када је испусти из руку изгубити то осећање чуђења и неку далеку најаву да све те конфузне Златине речи имају неког замршеног смисла.
Подвезица на левој ногавици рубља ухватила је крај њене хаљине и видела се као повез на средини бутине где су неки људи из специјалних јединица задевали своје огромне ножеве. А могла је и да осети тај нож упињући се свом снагом да свуче ту ствар са своје ноге која ју је гребала и напокон оставила модри траг као да је и није скинула са себе.
А затим је врхом ножних прстију подигла гаћице, брзо их шчепала и мунула под јастук, размишљајући како би јој Злата, само да је могла да је види, опако одбрусила:
"Исхлапела бабо!"

(Из необјављеног романа "Старе цуре")
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432