Друштво књижевника Војводине
 
 


БОШКО ТОМАШЕВИЋ – "У ВЕЧЕР НАЈМРКЛИЈУ У ГОДИНИ..." (поезија) Print E-mail

"У ВЕЧЕР НАЈМРКЛИЈУ У ГОДИНИ..."1

У вечер најмрклију у години на Васкрсење светлости
што човека мучи бодљикавом надом без кључа и браве
видех гладно царство сновâ, предбожићне крике снежне
олује. Мислим да знам чије су ово речи и одакле, не однедавна,
теку да би текле без конца и даље у бездобно доба једно
то одлучено је без ичије воље. Само падање свега тако
по глави, по воћки, по души безузрочно јесте и не тражи нити
Божје, нити људско одобрење, само тако одгоре падање
грозе шапће меко лишће трезно јабучног стабла што са пута не
саклони нико. – То објаснити како? Жаром трупла воље ил’ чичком
преобилне туге? – Ниједно од то двоје не приближи крсни извор
круни. Ничему не приспева беспочетни ток! Да прича почне
у вечер најмрклију у години ствар је била шуме снене, бескрајно
беле и ствар утеловљења у упите свега што људско је снежне олује.


ЂУРЂЕВДАН ПРЕД КРАЈ СВЕТЛОСТИ

Све пред крај дана се спусти: светлост по западној оси,
танка линија опроштаја од јасноће ствâри, блага киша растресена
по тамности земље се просула и за њом туга истог трена док
одматах по оку расцветана бистра окна протеклих времена.
И ништа од свега, никакво сећање на благу бистрост маја не беше
дошло да ме тргне. Нити нешто дивно у земној чаури празника под
душом да оста. И ветар поноћни почне дрхтат’ намерен на окна што
пропуштају авети ноћне и стаде ме бахатошћу плашит’. О, зар нешто од
ђурђевске светлости у раскоши заплењеној напупелим јоргованом оста?
И шта се сада пред унутарње ока од светог листања изнети може? Не престах
гледати померање јаве никад. И тада, из тога намах, сазнах да ствари које
теку понављањем кроз душу и око Творац ми неће обзнањиват да нешто је
у току под теретом цвећа и снега својим током отекло бесповратно.

Београд, уочи Ђурђевдана 2016.


"ЈЕДНА МАЛА НОЋ ПОД МОЈИМ ЗАТВОРЕНИМ КАПЦИМА"

Ту је падала ноћ или је пала и са њом све што беше намотај
протеклих сати притискиваше цвеће и лојанице около моје главе.
И сво олакшање беше пало к’о снег у тамном фебруару.
Тек гдегод црнео се осмех по јабуци зеленој и гдекоја смеђа
нит паука у поклопљеном лугу ока. Што је било, заноћило је ту
с мастилом које овековечи мој живот и моје снове. Страшна
злост људи крену у друге ловове за другим ћудима и душама.
Птице и животиње тек успут им беху предмет злости. Једна мала
ноћ под мојим затвореним капцима ширила се уназад и све беше
видљиво одасвуд оно што сенка светлих дана некад од муке
од мене клонила је. Није то било сазнање горко. Тек престати
чудити се било је озарење веће и заборављати пустош земље, такође.


"САВРШЕНИ ВЕЧНИ МИР
ВЕЛИКОГ ПОНОРА"

Не јавља ми душа ништа! Снег стаде у белом, свом
белом. Одатле се ствари бићу не јављају. Све је ионако
сабрано у тој чистоти коју смо одавно почели да
заборављамо. И тога се тешко, ако икад, спомињемо.
А и то зрнце спомињања скриће се једном од нас засвагда.
Бело и невино шириће се изван нас, ван наше мрклине "где ништа
видљиво није нити се може изнети на видело"2. И није ми жао
што то на крају ми пута може се изнети као факат. У томе живех.
И томе се без немира у вечности и удомити могу.


"СВЕ ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ
СВРШИТИ ОСИМ ЧЕКАЊА"

Увек се још нешто може догодити. Али не заувек. Увек
се још нешто може догодити. Ствари познате неће ми
Бог поново јављати. Стара знања узалудно је понављати.
И ништа не треба сабирати. Све посебно и збито у себи је остало
и никада се пред себе не може изнети. У давнашњој сумњи
верној оно борави. Кртице одоше под земљу а бивши људи
стекоше свој гроб. Светлост небеска, получиста, над стварима
ту је "с бројаницом дугом светлих рођења"3.
И то се опет може догодити. Али збивати се неће заувек.
Јер све ће се једном осим чекања свршити.


ШТА ЋУ РАДИТИ
ДО СВОЈЕ СМРТИ?

Док снег пада, док снег пада а ја гледам то падање
– шта ћу радити до своје смрти? Снег ће се отопити и његово
топљење ће ме растужити. – Шта ћу радити до своје смрти?
Доћи ће летња припека, дуги дани од изласка до заласка
сунца, плава небеса, празна, без облака.– Шта ћу радити до
своје смрти? Дани са хладним ветром у јесен биће кратки,
плодови ће са грана отпадати, блато с кишама надолазити.
Умиваћу се сваког јутра као и онда када је падао снег.
– Шта ћу радити до своје смрти? Видећу проклете дане, болест
детета такву каква јесте гледати, вечери све исте, добре
подједнако, срљати мање-више исто с током ствари мање-више
ледним. – Шта ћу радити до своје смрти?– То ћу! И спасити се
можда без ичије помоћи као кад у младости невоља туче
а пред нама читав живот стоји и под неким небом
прожет вечном глобом још и данас траје.


1 Стих из песме Роберта Фроста: "Заставши пред шумом у снежну вечер"
2 Роберт Фрост: "Октобар"
3 Роберт Фрост: "О птици која пева у сну"
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432